ZAVODNIK

субота, 23. јун 2012.

BREAKING BAD (TV, 2008-2012)

*****
(5)
            
BREAKING BAD je najbolja američka TV serija koju sam ikada gledao.
Ja, istina, nisam pomni pratilac amerikanskih, a ni drugih, made-for-TV produkata, pa zato ovu moju kvalifikaciju uzmite sa zrnom soli. Nisam gledao THE WIRE (pokušaću, nekad, kad se nateram), nisam gledao LOST (niti nameravam, ikada), apsolutno couldn't humanly care less za tvorevine tipa GAME OF THRONES... Limunade i boze tipa 24 i PRISON BREAK sam overio, donekle, dok me nisu smorile (ima to svojih plitkoumnih draži, ali ne otkidam baš na tu vrstu gubljenja vremena), nisam se primio na CARNIVALE posle 4-5 epizoda (gledljivo, ali... meh!), onu neku sapunicu sa vampirima i BLOOD u naslovu sticajem okolnosti imam na disku, ali neće mi duša pa to ti je... Daću šansu DEADWOODU kad budem imao extra vremena, neki me ubeđuju da je SPARTACUS vredan pažnje zbog svojih porno-splatter momenata, itd. Ipak, kao što rekoh, što je serija duža i što je američkija, to je manja šansa da ću pohitati da je gledam, a zaista MNOGO treba pa da se – pored tolikih neodgledanih klasičnih, dobrih filmova – posvetim bacanju sata i sata i čitavih dana na gledanje sezone za sezonom tamo neke USA konfekcije za ubijanje vremena.
Ukratko, ja sam totalni antipod tipičnog konzumenta TV serija.
Ovo naglašavam pored ostalog i da biste imali ideju koliko mnogo znači kad vam neko takav, mega-probirljiv inače, a po pitanju TV-serija posebno, kaže da je BREAKING BAD suva genijalnost u kojoj sam uživao kao u malo čemu od ove sorte kada sam, prošle godine, overio sve četiri dotadašnje sezone u cugu, u maratonskoj orgiji sladostrasnog užitka koji je, nesmanjenom žestinom, čak sve veći i jači, trajao i rastao od prve pa do (u tom trenutku) poslednje epizode. Na 98,46% svega što u poslednje vreme gledam, bioskopskog ili televizijskog, moja reakcija je uglavnom fletlajn, sleganje ramenima, komentar tipa "Aha. Dobro. Whatever," i ocena u rasponu 2-3 (at best). BREAKING BAD me je kao malo šta u životu, a u skorije vreme definitivno, zavozao i zaintrigirao tako da sam ga ispratio sa maksimalnom involviranošću, zanimanjem, napetošću, navijanjem grohotnim smehom, skroz zainteresovan za ono staro "šta će dalje biti", i to iz sezone u sezonu, bez i najmanjeg pada (što je maltene nezabeleženo u analima The Pantljičara Production)! Ako baš insistirate na numeričkoj oceni, BB od mene ima čistu peticu (*****).
Prosto rečeno, unikatni likovi stavljeni su u mega-zabavne situacije koje, ma koliko bile extremne i lude, zadržavaju dovoljnu dozu ubedljivosti i sopstvene logike (jednom kad prihvatite premisu) da je – kao u svim najboljim serijama – čisto uživanje gledati sve to čak i onda kad se ništa naročito spektakularno ne dešava. 
I u tome je, da vam čika Ghoul otkrije jednu od svojih (c) mudrosti, glavna kvaka između zaista dobre serije, i neke koja je okej, ili slabija od toga: one vrhunske imaju LIKOVE koje biste pratili čak i dok ne rade ništa; one slabije prinuđene su da svoje junake neprestano uvrću i gnjave twistom posle twista i akcijom usred akcije – al džaba, barem meni. Da li bi nekoga bilo briga za kretena Džeka Bauera, da horde srpskih i drugih terorista ne kidišu neprestano na američku demokraciju i kolonijalistički prosperitet? Da li biste gledali sitkom sa njim kao likom? Ili sa onim tetoviranim melezom iz PRISON BREAKA? Ja ne bih. Ali zato Homera Simpsona mogu da gledam unedogled usred najbanalnijih akcija, npr. kako sprema (i proždire) doručak, ili Kartmana kako stoji na bus stanici i kenja o sinoćnjem TV programu – uopšte ne moraju da ga otimaju vanzemaljci niti da upada u paralelne dimenzije ili da priziva Ktulua (kao u poslednjim, očajnim sezonama SAUT PARKA).
A to važi i za glavne junake BREAKING BADA: oni su toliko zabavni da bih rado gledao offshootove, stand-alone i prikvele potpuno nevezane za ovaj zaplet sa kristal-metom ili bilo kakvim drugim krimi-zamešateljstvima. Džesijeve teen-avanture i (van)školski marifetluci? Volter Vajt kao mladi nerd? Bring it on! Štaviše, ako bi isti scenarista pisao, ja bih rado gledao i spec. serije o nekim od sporednih likova: Gustavov uspon u narko svetu? Avanture njegovog plaćenog ubice? Humorističku seriju o onom advokatu? Krimi seriju o nark-agentu, Volterovom pašenogu? Hej, samo treba da ih snime, i ja sam tu!

Za nekoliko nedelja, 15. jula, biće emitovana prva epizoda pete sezone – pa zato sada prigodno kačim svoje pisanije o ovoj seriji: onima kojima je već znana, kao podsećanje i "objašnjenje", a onima koji je još nisu gledali – kao podsticaj da s njenim skidanjem i gledanjem krenu što pre, taman kako bi im se najnovije epizode prirodno nastavile na blago koje ih već sada čeka svuda na netu.
Znam da su najveći fanovi serije i najpobožniji pratioci Kulta Gula još u aprilu kupili filmski magazin EKRAN i u slovenačkom prevodu čitali moj esej o ovoj seriji. Ipak, za sve ostale, evo i na srpskom mog osvrta na neke od podsticajnijih aspekata koji BREAKING BAD ističu iznad srodnih produkata made in USA.
Ovo što sledi ispod je unikatni, ekskluzivni tekst koji se u tom obliku nalazi samo ovde na blogu: naime, u njemu su spojene prva verzija mog teksta o BREAKING BAD sa drugom i finalnom koja je, na slovenačkom, objavljena u EKRANU (kojemu ovde zahvaljujem na interesu za ovaj tekst i njegovom objavljivanju, kao i na dozvoli da se on sada objavi i ovde, na blogu). Dakle, ovo nije copy-paste EKRAN verzije, već poprilično proširena verzija, nešto kao Ghoul's Cut – samo ovde i nigde drugde! Nema većih spojlera i mogu je slobodno čitati i oni koji još nisu uronili u blago zvano BREAKING BAD!

***
                       
BREAKING BAD: KAD SE DOBRIMA USLADI DA BUDU LOŠI

Pregurali ste krizu srednjih godina, kako-tako; i taman kad ste se pomirili sa svojim polupromašenim poslom i životom, i krenuli neizbežnom silaznom putanjom ka mirnoj i bezličnoj starosti – BAM! Dijagnoza: rak pluća. Imate još pola godine života, ako ste srećni.  

            Dejan Ognjanović

Breaking Bad je TV serija koju je kreirao Vince Gilligan, a njene dosadašnje četiri sezone (2008-2011) predstavljaju sam samcit vrh američke TV produkcije. Pošto je zaplet poprilično zaokružen posle kraja četvrte sezone, na osnovu dosad viđenih epizoda može se govoriti o njoj kao o jasno profilisanoj celini.

            Anti-heroji nisu retkost u američkoj popularnoj kulturi. Stripovi, žanrovska književnost, filmovi i TV serije iz poslednjih par decenija svoje značajne inovacije umnogome zasnivaju upravo na preispitivanju lika heroja (i superheroja). U svojevrsnoj dekonstrukciji i reimaginaciji junaka na površinu izbijaju tamne senke "mračnih vitezova" (Batman) i dežurnih "posmatrača" (Watchmen). Ipak, čak i kada je rekonstruisan i modernizovan, današnji anti-heroj još uvek je, najčešće, usamljenik, autsajder: neko ko svetu "normalnih" ili ne uspeva/ne želi/ne može da se priključi, ili je iz tog sveta, ako mu je nekada davno pripadao, sada odbegao. Anti-heroj je, još uvek, usamljeni jahač, ili pripadnik grupacije sebi sličnih otpadnika (X-Men) ali retko, vrlo retko je – oženjen čovek: sa ženom, decom, običnim poslom i kućicom u predgrađu.
            Breaking Bad za protagonistu ima junaka koji je maltene karikatura upravo takve običnosti. Walter White (Bryan Cranston) je svoje najbolje godine ostavio iza sebe. Nekada perspektivni genije za hemiju sada je sredovečni profesor u nekoj prosečnoj srednjoj školi gde ovaj predmet predaje nezainteresovanoj omladini i krade bogu dane – sve dok ne sazna da mu je tih dana ostalo još vrlo malo. Kancer ga navede na drastično preispitivanje sebe i svog mesta u univerzumu. Svoje vrhunsko znanje hemije, dotad stavljano u službu dobra, on sada koristi kako bi proizveo i u promet pustio najčistiji metaamfetamin na tržištu.  
Izgovor: to je jedini način da u kratkom roku svoju porodicu (trudnu suprugu i poluinvalidnog sina) materijalno zbrine količinama novca koje se, tako brzo, mogu zaraditi jedino kriminalom. Pravi razlog: posle dosadnog života provedenog kao Dobrica, on shvata da biti Loš može biti uzbudljivo i zabavno, a – ako si pametan – i unosno. Uz pomoć mladog asistenta, bivšeg učenika, Jessieja (Aaron Paul), Mr. White upada u niz nevolja upravo zbog svog (inicijalnog) nesnalaženja u svetu kriminala. Međutim, relativno brzo on počinje da se snalazi – i da otkriva o sebi stvari koje nije ni slutio. Počinje da mu se sviđa da bude "zli momak". Prvobitna nužnost (biti "loš" da bi svojoj porodici učinio "dobro") polako se pretvara u zavisnički fiks...
Problemi nastaju kad produkt treba prodati na tržištu koje vrvi od nelojalne konkurencije. Naravno da se stvari komplikuju: u tome mu pomaže njegov Jessie, tvrdoglavi bundžija i troublemaker čija neposlušnost dovede do nekoliko groteskno komičnih situacija – kao npr. kada leš jedne od prvih u nizu žrtava ovog udruženog kriminalnog poduhvata svojeglavo reši da kiselinom rastopi u kadi, umesto u plastičnom sudu, kako mu je rečeno. Rezultat: rastopljena kada; rastopljeni pod ispod kade; sprat ispod popljuskan mešavinom kiseline, krvi i rastočenog ljudskog mesa i kostiju.
Neko je pomenuo leš(eve)? O, da, ima i toga. Vrlo rano u seriji, zapravo već u prvoj epizodi, naizgled savršeni plan počne da kosi živote – isprva živote dilera i njihovih pomagača, ali ubrzo počinju da stradaju i saradnici Mr. Whitea i Jessiea, a kako se vrzino kolo zapliće sa sve većim i sve opasnijim kriminalcima, uključujući i meksički kartel, u životnu opasnost dospevaju i njihovi najbliži. Ko će preživeti i šta će od njih ostati?

            Dobro, ali za "zrnom zla"


            Površno posmatrano, može se učiniti da je ova serija još jedna u nizu ilustracija stare maksime da je put u Pakao popločan dobrim namerama. Jer, treba mnogo naivnosti pa očekivati da anđeoski beli Mr. White, dojučerašnji Dobrica a sada početnik u svetu podzemlja, može glatko da se snađe samo zahvaljujući svom vrhunskom poznavanju hemije. Efekti Walterovog okretanja na mračnu stranu poprimaju šire razmere, prostiru se u koncentričnim krugovima i počinju da oduzimaju živote potpuno nedužnih likova. Ali – ima li potpuno nevinih? Jer, nije Walter jedini u Breaking Bad koji krene kao prividni dobričina samo da bi ubrzo otkrio u sebi potencijal da bude prepreden i kriminalno vešt u zaobilaženju zakonskih i moralnih prepreka na putu ka željenom cilju. Sve što treba je odgovarajući push, što se najbolje vidi u transformaciji lika njegove isprva dosadno dobre žene koja, u trećoj i četvrtoj sezoni, otkriva sopstvene potencijale za prelazak na "mračnu stranu".
            Otud ovo nije serija o Paklu koji izazivaju dobre namere. Ili, jeste to samo na svom najpovršnijem nivou. Ako se zagledamo dublje – ali ne previše duboko, jer nagoveštaj je dat već u samom naslovu - Breaking Bad govori o dobrovoljnom, svesnom prelasku Dobrih Momaka na stranu Loših i o fascinaciji koju Loši imaju za one Dobre. Njen anti-heroj kao polazišnu tačku ima tzv. normalnost: on nije autsajder nego insajder normalnosti, on se iz pozicije potpune uklopljenosti naprasno okreće protiv svega, uključujući tu i starog, "dobrog" sebe. A ako ta "anti"-dimenzija, ta "bad" dimenzija sa sobom donosi katarzu, pročišćenje – to znači da je nešto ozbiljno nedostajalo njegovom dotadašnjem konceptu dobrote.
            U tome je prava poenta ove serije. Ona se ne bavi uobičajenim kriminalcima, proizvođačima i dilerima metha iz crnih hronika. Ona ne govori o ljudima koji su socijalnim i drugim faktorima, praktično bez sopstvenog izbora, navedeni na život u zločinu. Glavni junaci ove serije su "dobri momci" iz običnih porodica koji su svesno, s predumišljajem okrenuli leđa "normalnom" životu srednjeklasne Amerike, njenim uglađenim fasadama, pokošenim travnjacima, porodičnim ručkovima, čitalačkim značkama i drugim trofejima za marljive bubalice. Oni su Dobrice kojima je dosadilo da budu (samo) dobri.  
Ovo važi za Waltera Whitea, koji se sa dubokim angstom okreće protiv svog dotadašnjeg života i doslovno redefiniše sebe, koristeći hemoterapiju kao izgovor da obrije lobanju do kože i tim jednostavnim, ali duboko simboličnim gestom otkrije da ispod Goodie-Two-Shoes profesorčića čuči jedan pravi Bad-Ass. A ovo, takođe, važi i za Jessie Pinkmana, koji svoju lobanju ogoli tek u četvrtoj sezoni, nakon jednog drastičnog preokreta u svom životu. Njegova porodica prikazana je nakratko, ali dovoljno dugo da izazove mučninu finoćom i normalnošću koji su prosto morali da proizvedu i jednog Jessie Pinkmana kao svoj nusproizvod. Njegov mlađi brat najbolji je đak u odeljenju a soba mu je nakićena osvojenim trofejima na školskim takmičenjima. To ga ne sprečava (naprotiv!) da pokuša od roditelja da prokrijumčari džoint, ali čak i tada, zna se – tu je crna ovca porodice da se na nju, tj. njega prebaci krivica. 
Veoma je znakovit razvoj situacije kada Jessie kriminalom zaradi dovoljno novca da otkupi porodičnu kuću od sopstvenih roditelja, i od nje napravi anarhični squat išvrljan grafitima i napučen gomilom pijano-drogiranih besposličara. Ta družina i dionizijska orgija koju u tom ex-porodičnom domu izvedu predstavljaju izvrnutu sliku u ogledalu sve one divne i bajne normalnosti na kojoj Amerika, u teoriji, počiva. Ali, od porodične do poročne kuće mali je korak, baš zato što je previše dobrote, a bez zrnca "lošeg" – nezdravo. Kao što to sa đavolskim smeškom kaže Lars von Trier na kraju svake epizode serije Riget: "Uzmite svoje dobro sa malo zla." Otud ni anti-heroj današnjice nije nekakva suprotnost heroju, nego njegova potpunija, složenija, apgrejdovana verzija: to je heroj koji je prepoznao i prihvatio "zrno zla" iz sopstvene mračne strane.
Centralni odnos u ovoj seriji jeste upravo između Waltera i Jessieja. Jessie je oličenje svega onoga što Walter nije, odnosno što pre početka zapleta nije bio. Walter je u njegovim godinama bio odlikaš; Jessie je slab učenik. Walter je vodio računa o svom ugledu i o pravilima igre. Jessieja ne može biti manje briga za sve to: fućka mu se za školu kao i za familiju i "regularni" posao. Walter  je smoren trudnom ženom (zbog čega možda i njegov seksualni život trpi), a Jessieja prvi put vidi kako se, samo u gaćama, lomata kroz prozor devojke s kojom je bio dok su hapsili njegove partnere. U toj sceni je začetak privlačnosti između suprotnosti – za koje se brzo ispostavi da nisu baš toliko suprotne jedna drugoj.  
Jessie je "bad boy" (ali zlatnog srca) i kao takav predstavlja sve ono što "goodie" Walter nikada nije smeo da bude, a što sada, pod stare dane, sa smrću za vratom, pokušava ubrzano da nadoknadi. U jednom dirljivom, ingenioznom detalju kakvih je serija prepuna, pretučeni i polu-komirani Walter nehotice svog dosadno dobrog i patetično neslutećeg sina oslovi imenom – Jessie. Jer, Jessie je njegov surogat-sin, njegov bludni sin, omiljeni sin, neposlušni sin. Walterov bljutavo brižni biološki potomak toliko je lišen individualnosti da mu je čak i ime isto kao očevo: Walter White Junior! Za razliku od njega, Jessie je "problematično dete", ludo, nepredvidivo, nemirno... Nema nikakvog racionalnog razloga da hemijski genije za pomoćnika uzme lošeg đaka, uz to neposlušnog, tvrdoglavog i sklonog neprilikama. Oni su suprotnosti koje se nadopunjuju, uzajamni odrazi u ogledalu, i jedino u ovakvom tumačenju njihov odnos ima smisla.
Da bi junak postao anti-junak, da bi načinio onaj prvi korak ka mračnoj strani, potreban je nekakav okidač. U Breaking Bad alibi se zove "Obezbediti familiju". To je značajan činilac u društvu u kome profesor mora da svoju platu dopunjava radeći ponižavajuće poslove u perionici automobila, i gde teška bolest ili ozbiljna povreda sa sobom nose bolničke troškove koji prosečnog čoveka vode u dužničko ropstvo – ili u kriminal. Pored toga, nalet adrenalina i uživanje u rollercoaster životu Loših momaka Walterove su novootkrivene droge. Ali u ingenioznoj perspektivi scenariste Gilligana, ova motivacija samo je jedan delić slagalice. Walterova psihologija ne može se svesti na pukog štrebera koji je pod stare dane rešio da isproba život mangupa. 
Tome treba dodati učinak krize srednjih godina i krizu identiteta povezanu sa njegovom muškošću. Naime, zahvaljujući svom bad-boy novcu, Walter se po prvi put oseća kao potpuni muškarac: umesto da na kolenima glanca tuđe aute, on plodovima svog mozga i talenta počinje da snabdeva porodicu. Deo njega prihvata reči koje mu upućuje Gustavo, Glavni Zlikovac na čelu narko-organizacije za koju Walter počne da radi. On mu kaže: "Šta muškarac radi, Waltere? Muškarac obezbeđuje. I on to čini čak i onda kada to niko ne ceni, niti mu je zahvalan, niti ga voli zbog toga. On naprosto stisne zube i radi baš to. Zato što je muškarac." A biti muškarac u tom smislu – kao onaj koji kući "donosi slaninu" – takođe može biti jedna vrsta droge.

Između Belog i Crnog

 Osnovna dinamika u poznijim sezonama Breaking Bad sastoji se u Walterovim pokušajima da manevriše između dve opcije: s jedne strane je neodgovorni, neobuzdani, nepredvidivi Jessie (ono što je Walter mogao postati, ali – nažalost? – nije), a s druge je Gale Boetticher, veoma talentovani "kuvar", nerd, tragikomični zaluđenik za hemiju, vegetarijanstvo, SF i karaoke (ono što je Walter mogao postati, ali – na svu sreću! – nije). Stvari, dakako, nisu jednostavne niti sačinjene od jasnih polariteta, i upravo u nadahnutom i mudrom bavljenju "sivom zonom" između Dobrih i Loših ova serija se izdvaja od sličnih. Walterova žena, Skyler, definisana je majčinstvom: u prve dve sezone određena je svojom trudnoćom i brigom za odraslog sina na štakama, kao i za svog ne-sasvim-odraslog muža – ali u kasnijim epizodama svesno se upliće u pranje novca i niz drugih nečistih radnji. Njena sestra – naizgled poslušna domaćica, večito u senci muža – zapravo je kleptomanka. Skylerin šef, prividno dobroćudan, brižan – ispostavlja se kao beskičmenjački prevarant i na finansijskom i na emocionalnom planu. Gus, kriminalni mastermind, operiše iza paravana lanca fast-food restorana i, čak, sponzoriše policiju ali njegova uglađenost takođe je brižno građeni paravan. Nemilosrdni ubica, Mike, koji radi za Gusa, u kasnijim epizodama otkriva svoje ljudsko lice (i srce). I tako dalje. Patern je isti: iza paravana dobrih krije se sposobnost za loše. Iza paravana loših krije se sposobnost za dobro.
Ali u centru pažnje ostaje Walter White, Dobričina koji je postao Loš, i kome se to dopalo toliko da čak ni po cenu propasti svog braka ne namerava da odustane od odiseje koja sve manje ima veze sa novcem, a  sve više sa (makar i odocnelim) otkrivanjem samog sebe. Inicijalne kapisle za to čine kriza srednjih godina, svetska ekonomska kriza, pa možda čak i Cronenbergovski "kreativni tumor" (kao u The Brood, 1979) jer pojava raka Waltera gotovo doslovno pretvara u mutanta svega onoga što je do tada bio, i otkriva njegove nove, dotad zatomljene potencijale. Naravno, telesna promena samo je metafora za slojevitu moralnu priču gde glavni junak izaziva simpatije publike koje, kako serija odmiče, sve češće bivaju stavljene na probu, jer Walter, sledeći von Trierov recept, uzima sve veća i veća "zrna zla" sa svojom dobrotom, opasno se, pred kraj, približavajući Lošim momcima od kojih je, isprva, bio distanciran. Od anti-heroja on, kako serija odmiče, sve više počinje da nalikuje Zlikovcu, čime se usložnjava i odnos publike koja je svoje simpatije investirala u junaka koji se ponaša sve manje junački...
Mnogo puta u seriji nailazi se na situacije u kojima je očito da je pitanje pretpostavljenih rodnih i socijalnih uloga jedno od centralnih. Walter, iako genije za hemiju, postaje gori od neiživljenog tinejdžera kada neko dovede u pitanje njegov primat kao muškarca, kao oca, kao glave porodice (tj. nezavisnog snabdevača i zaštitnika žene i dece), a naročito kao eksperta, najboljeg kuvara metha koji se može naći. Na primer, tokom jedne večere, pomalo pripit, Walter se nađe intimno pogođen čuvši pohvale koje njegov zet, inače sposoban agent iz odeljenja za borbu protiv narkotika, uputi Galeu, hemičaru za koga ovaj zna da je slabiji. Mr. White dovede sebe u nepotrebnu opasnost nagovestivši da Mastermind Zločina svakako nije taj patetični čovečuljak, već da je Pravi Super-Kuvar još na slobodi. 
Momenti poput ovog veoma su rečiti. Ogleda se u njima ponešto od Poeovog "Đavola perverznosti" (kao npr. kada ubica u "Crnoj mački" pred policajcima kucka o zid iza koga je leš njegove žene, kako bi pohvalili njegovu solidnu zidarsku izvedbu, iako time rizikuje da njegov zločin bude otkriven). Ali nije to puki iracionalni, gotovo mazohistički poriv Lošeg momka koji podsvesno želi da ga oni Dobri uhvate. Pored toga, u osnovi je i dalje Walterova neiživljenost i neutaživa žeđ za priznanjem. Odocnelo suočenje sa time da je najveći deo svog života proveo kao dosadni Dobri čikica, toliko prostodušan i predvidiv da, jednom kada postane Loš, to može da bude doslovno ispred nosa najiskusnijih agenata za borbu protiv narkotika, jer niko, apsolutno niko nikada ne bi mogao ni da pomisli da bi Walter, dobri, beli, pošteni, straight Walter uopšte mogao da bude Bad-Ass. A on je fasciniran mogućnostima koje otkriva u sebi, i isprobava ih sa iracionalnom, nepragmatičnom, gotovo infantilnom opsesijom preraslog deteta koje je predugo vozilo bicikl sa pomoćnim točkićima, a sada naprasno otkriva Harley Davidson motor.
Đavolski ambivalentna draž na Whiteovom putovanju prema crnilu proizvedena je njegovim sve drastičnijim odlukama. Recimo, gospodin Beli ne ubija samo u direktnoj samoodbrani, već značenje tog pojma proširuje u nizu blago rečeno moralno dubioznih činjenja (ili nečinjenja) koja ga svakako čine oličenjem pravog anti-heroja savremene pop-kulture. On dopusti jednoj od važnijih junakinja da umre pred njegovim očima, ne pruživši joj pomoć iako je mogao, jer je smetala njegovim planovima. On naredi ubistvo potpuno nedužnog, bezazlenog čoveka koji je imao nesreću da mu, sticajem okolnosti i bez svoje volje, stoji na putu. Mada je sjajno ispletenim zapletom svaka od takvih situacija prikazana tako da gledalac može da razume Walterovu motivaciju, postavlja se pitanje da li razumevanje znači i opravdanje? Koliko dugo maksima "Cilj opravdava sredstvo" može da se primenjuje a da njen primenjivač ne postane nerazlučiv od onih protiv kojih se bori? Ima li zaista iskupljenja za anti-junaka koji koristi iste, i još lukavije strategije od zlikovaca?
Vrhunac (ili dno?) Walterove dosadašnje putanje ka mračnoj strani vidi se na samom kraju poslednje epizode četvrte sezone, onda kada se činilo da je sve već rečeno i pokazano. U sjajnom preokretu, bukvalno u poslednjim sekundama poslednje epizode, otkriva se da (u retrospektu) nikakvog preokreta tu zapravo nije ni bilo, već samo da je publika tokom 46 uzbudljivih, napetih, duhovitih i pametnih epizoda navijala za (anti)junaka koga tek sada počinje da upoznaje. Njegovo finalno suočenje sa zrnom zla u sebi, u predstojećoj petoj sezoni, treba da pokaže da li će g. Beli opravdati svoje ime, ili će sasvim zaroniti u Crnilo.

15 коментара:

Marko је рекао...

breaking bad rules! :)
samo, nisi spomenuo horror elemente u seriji, kao npr. epizoda sa atm masinom koja je na ivici horrora...

pozz

rendikarter1890 је рекао...

Serija je dobra, ubeđen sam da je pogledam sada kada sam pročitao nešto o njoj. Izostavio si pomena jednu seriju koja je, bar meni,jedna od najboljih ikada Twin Peaks

Dejan Ognjanovic је рекао...

istina je, nisam pomenuo MNOGO toga vezanog za toliku seriju (46 epizoda, za sada!), ali nagovestio sam horor sa onom epizodom s lešom u kadi punoj kiseline... ni TWIN PEAKS nisam pomenuo, ni još neke druge odlične serije, jer ovaj tekst nije o njima. TP će sigurno jednog dana doživeti svoj trenutak na blogu, ali prvo moram da ga repriziram; sve do BB upravo je TP meni bio omiljena USA tv serija. sad je ipak BB uzeo primat.

Natalija Resimic је рекао...

Zaista je briljantna serija, ali je najbolja samo u meri u kojoj niste gledali The Wire, koji ipak nastavlja sam da igra u svojoj ligi (sampiona).

Unknown је рекао...

Kada se već spominju najbolje serije ne mogu da odolim da ne spomenem Futuramu.A must see!!!

rashomon је рекао...

Сјајан текст! Само што мислим да Валтер бира Џесија за помоћника не због тога што тражи "новог сина" него искључиво због тога што му је био потребан неко ко ће му помоћи у преласку на другу страну. Џеси је само био у право време на правом месту, или у погрешно време на погрешном месту, зависи како се гледа:) Али несумњиво је да Џеси Валтеру постаје много више од помоћника...
Једина замерка коју иман на серију је то што су је по мом мишљеу разводнили после друге сезоне, могло је све ово бити речено у мање епизода. Што се тиче најбољих америчких серија на листу бих додао и Сопраносе, можда и на сам врх. True Blood је треш као и Спартакус који је серија рађена у фазону видео игрица, прављена за клинце који их пиче сваки дан.

Krajišnik је рекао...

Ja sam se naterao na The wire i nisam se pokajao, mada je za mene Homicide zauvek broj 1.
Za 24, The prison break i Lost trema da mi ugrade novi mozak i želudac...

Gabriel Marco је рекао...

Tako je, Homicide je broj 1. Tu je negde i Oz, za mene najbolja "zatvorska" serija svih vremena. Izmedju ostalog donosi i najinteresantniju musko-musku ljubavnu vezu ikada vidjenu na ekranu :)
Stari favorit: italijanska serija o Mafiji "La Piovra". Steta sto su snimci izgoreli pri bombardovanju RTS-a, ko zna, mozda bi je ponovo emitovali u nekom napadu dobrog ukusa.

Dejan Ognjanovic је рекао...

krenulo je finale najbolje američke tv serije u ovom milenijumu, BREAKING BAD.
slowburn, kako sam i očekivao. sve do pred kraj...
zadovoljan sam. hell, siguran sam da će ovo da izguraju vrhunski do kraja.

Milosh је рекао...

Breaking Bad pratim bukvalno od 2008... napravio sam pauzu posle druge sezone, koja me je smlavila, pošto sam se plašio da će utisak postignut s njom teško biti matchovan... velika greška... odgledah ove godine treću i četvrtu i polovinu pete i uključih se ponovo u nedeljno praćenje i mogu samo konstatovati da je treća još bolja od druge... svaka sezona je malo remek-delo... nadam se samo da sam kraj neće uprskati, kao naprimer u LOST-u... za sad im je sve na broju...

Mr. Bloom је рекао...

Upravo sam zavrsio 4 sezonu i ovaj tekst mi je taman legao kad i kako treba.. hvala...

Unknown је рекао...

Mozemo li dobiti koju o kraju serije?..

Unknown је рекао...

Mozemo li dobiti koju misao o kraju serije?
Ne mora nuzno da bude srocena (misao, mislim:)

Dejan Ognjanovic је рекао...

mislio sam da je odgledam još jednom, od početka do kraja, pa onda... ali to se neće desiti tako skoro... hm, razmotriću da napišem neki uopšten, kratak osvrt na kraj.

matija0004 је рекао...

Najbolje serije su The Kingdom od von Triera, Berlin Alexanderplatz od Fassbindera i britanska serija Cracker. Breaking Bad je...eh...smeće.