izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 31. децембар 2009.

Nova godina i tako to


Svim stalnim i povremenim pratiocima bloga CULT OF GHOUL u svoje ime, i u ime svojih (ne)vernih ali bar povremenih saradnika, želim sledeće: neka vas u 2010-oj zaobiđu grip i druge boljke, novčani i drugi problemi, da nađete posao ako ga nemate a da ga ne izgubite ako ga imate, da ne morate da se akate s majmunima i majmunicama više nego što to baš mora, i naravno - da vam svi horori u životu budu fiktivni, tj. vezani za knjige i filmove o kojima ćete čitati na ovom blogu i u narednoj godini!

U to ime, evo i mog predloga saundtraka za predstojeće lumperajke:






The Crystal World (1966), J. G. Ballard


U sklopu priprema za nedavnu SF konferenciju najzad sam pročitao Balardov rani roman, The Crystal World (1966). Čitao sam ga u engleskom originalu jer to i inače činim kad god mogu sa knjigama proze pisanim na engleskom – a za zainteresovane druge čitaoce podatak: ne, ova knjiga nije nikada prevedena na srpski. Citati iz nje koje navodim dole – moji su prevodi.


Za slučaj da ne znate zaplet – mene mrzi da prepričavam, pa evo jednog kratkog sinopsisa s neta, na engleskom:

"J. G. Ballard’s fourth novel, which established his reputation as a writer of extraordinary talent and imaginative powers, tells the story of a physician specializing in the treatment of leprosy who is invited to a small outpost in the interior of Africa. Finding the roadways blocked, he takes to the river, and embarks on a frightening journey through a strange petrified forest whose area expands daily, affecting not only the physical environment but also its inhabitants."


Neću ovde da dužim previše o knjizi, jer o njoj i o srodnom joj Potopljenom svetu pišem u radu koji će izaći u Zborniku sa ove konferencije (izlazi na proleće 2010). Zato ukratko - radi se o vintage Balardu, sa svim onim kvalitetima koje želimo i volimo kod njega: nadrealni pejsaži; otuđeni, introspektivni junaci slabe afektacije; sneni ugođaj; ambivalnetno-otvoren odnos prema apokalipsi; čaroban jezik i nezaboravne slike.


Površno gledano, ovaj roman pripada trilogiji s temom kraja sveta (treći The Draught aka The Burning World), ali katastrofa nije ono što Balarda zanima, niti bi tačno bilo smestiti ove romane u taj pod-žanr.

O tome je i sam Balard jasno govorio:


"Obično se ove priče o katastrofama tretiraju kao da to jesu katastrofe, tretiraju se bukvalno, i svi beže prema brdima ili tako nešto. Ako će da zahladni, svi navlače kapute. Ja koristim ovu formu zato što svesno želim da je izokrenem naopačke – to je čitava poenta mojih romana. Njihovi junaci, iz sopstvenih psiholoških razloga, prigrljuju taj konkretni preobražaj. To su priče o krupnim psihičkim transformacijama – ja sada govorim u retrospektivi, i koristim ovajspoljašnji preobražaj okruženja kako bi on odrazio spoj sa unutrašnjom transformacijom, psihološkom transformacijom, tih junaka. Eto čime se bave te moje knjige: one su priče o transformacijama a ne o katastrofama kao što je, npr. Dan trifida (The Day of the Triffids) u kome, mislim da se slobodno može reći, uopšte nema psihološke dubine. Likovi u tom romanu reaguju na promene koje se dešavaju ali nisu ni na koji psihološki način povezani sa nabujalom vegetacijom, ili sa čime god što se dešava. Oni se odnose prema toj situaciji na isti način na koji bi to učinili stanovnici ovog gradića ako bi, recimo, brana popustila. U klasičnoj engleskoj priči o katastrofi ne postoji povezanost na psihološkom nivou sa onim što se dešava. Moji romani su drugačiji, oni ovu formu koriste samo u površnom smislu."


Ono što je zajedničko i jednom i drugom romanu koje sam nedavno čitao jeste odnos glavnih junaka prema katastrofi. Kao što donji odlomci pokazuju, nema veće razlike u tome da li katastrofu upravo otkrivaju, ili su sa njom već srođeni tokom dužeg vremena, poput junaka Potopljenog sveta (potonji roman sam, na žalost, morao da repriziram u srpskom prevodu – koji je vrlo drven, slab, bez osećaja za poeziju Balardovog jezika).

Evo kako reaguje Dr Edvard Sanders iz Kristalnog sveta kada se po prvi put nađe pred šumom koja je praktično okamenjena, odnosno kristalizovana:


"Sa uzdahom iznenađenja oni se svi nagnuše napred, zureći u liniju džungle koja je gledala prema belim ramovima zgrada tog gradića. Dugački luk drveća nadnosio se nad vodom kao da iz njega kaplje i blista mirijada prizmi, a stabla i grane behu oklopljeni parčadima svetla žute i karmin boje koje kao da je krvarilo niz površinu vode, kao da je čitavu sliku reprodukovao neki prenaglašeni Tehnikolor proces. Čitavom dužinom suprotna obala je svetlucala u ovom zamućenom kaleidoskopu, pri čemu su preklapajuće trake boje pojačavale gustinu vegetacije, tako da je bilo nemoguće videti više od nekoliko stopa između linije stabala.

Nebo je bilo vedro i nepokretno, dok je sunce sijalo neometeno na ovu magnetsku obalu, ali s vremena na vreme dašak vetra prešao bi vodom i scena bi eruptirala u kaskade boja koje su treperile kroz vazduh. Onda bi ovo treperenje utihnulo, i povratile bi se slike pojedinačnog drveća, svako od njih obmotano oklopom svetla, dok mu lišće sjaji kao da je optočeno rastopljenim draguljima."



Centralni lajtmotiv svekolikog Balardovog opusa jeste pokušaj bekstva iz vremena i transcendencija prolaznosti kroz prodor u sferu vanremenskog. U srži Kristalnog sveta je dihotomija koja je gotovo budistička: kretanje = prolaznost (Smrt); mirovanje = vanvremenost (Trajanje, odnosno Besmrtnost). To je više nego očigledno u pismu koje Dr Sanders piše kolegi:

"Ali ono što me je najviše iznenadilo, Pole, bila je razmera toga koliko sam bio pripremljen za transformaciju šume – kristalno drveće visi poput ikona u tim svetlosnim pećinama, draguljni kapci od lišća iznad moje glave, spojeni u ukrasni okvir od prizmi kroz koje je sunce sijalo u hiljadama duga, ptice i krokodili smrznuti u grotesknim pozama kao heraldičke zveri isklesane od žada i kvarca – ono što je bilo iznenađujuće bilo je koliko sam bio spreman da ova čudesa prihvatim kao prirodni poredak stvari, kao deo unutrašnjeg paterna univerzuma. Istina, na početku sam bio zapanjen kao i svi ostali koji su po prvi put krenuli uz reku matare prema Mont Rojalu, ali nakon tog prvog utiska šume, iznenađenja koje je bilo više vizuelno nego bilo šta drugo, brzo sam počeo da to sve razumem, znajući da su rizici mala cena da bi se platilo to prosvetljenje mog života. Zaista, ostatak sveta delovao mi je kao bezbojan i inertan u kontrastu sa ovim, kao izbledeli odraz ove jarke slike, kao da sačinjava sivu senovitu zonu poput nekog polu-napuštenog čistilišta.

Sve ovo, dragi moj Pol, samo odsustvo iznenađenja, potvrđuje moje verovanje da ova obasjana šuma na neki način odražava raniji preiod naših života, možda arhajsko sećanje s kojim smo rođeni na neki raj naših pra-predaka u kome je jedinstvo vremena i prostora potpis na svakom listu i cvetu. Svima je sada jasno da u šumi život i smrt imaju drugačije značenje nego u našem običnom svetu bez sjaja. U njemu smo uvek kretanje povezivali sa životom i prolaskom vremena, ali iz mog iskustva u šumi blizu Mont Rojala znam da svekoliko kretanje na kraju neizbežno vodi do smrti a da je vreme njen sluga."

Mislim da su odlomci koje sam odabrao dovoljno rečiti, barem za preporuku onima koji ovaj roman još nisu čitali, a detaljnija analiza i filozofijada potaknuta ovom knjigom biće, kao što gore rekoh, dostupni za par meseci u izdanju Filozofskog fakulteta Beograda. Dovoljno je reći da sam u ovom Balardovom romanu najviše uživao od svih koje sam do sada pročitao (CRASH je možda bolji i značajniji, ali ne mogu zaista reći da je knjiga za užitak)!

среда, 30. децембар 2009.

THE BAD LIEUTENANT: PORT OF CALL NEW ORLEANS (2009)


***(*)
3+


Werner Herzog je u poslednje vreme mnogo jači sa dokumentarcima nego li sa igranim filmovima. Ni INVINCIBLE ni RESCUE DAWN, mada gledljivi, nisu bili ni prineti njegovim klasičnim masterpisima sa Kinskim ili barem Brunom S. Očekivanja su bila još više snižena kada je obznanjen 'rimejk' Ferarinog otkačenog filma BAD LIEUTENANT. Ko je mogo očekivati da će ovo biti najbolji Hercogov igrani film u bližoj i daljoj prošlosti?
          Kako to? Otkud to? Verovatno je Hercog našao svoju novu muzu u ludilu i odlepljenosti Nika Kejdža. Nema drugog objašnjenja. U svakom slučaju, šta sam imao na tu temu, već sam rekao u svojoj kritici za POPBOKSRužan, drogiran, zao koliko je dobar!


RUŽAN, DROGIRAN, ZAO KOLIKO JE DOBAR!

Nicolas Cage ostvaruje svoju najluđu ulogu još od dana kada je jeo živu bubašvabu u Vampire's Kiss (1988)

Dejan Ognjanović

Originalni naslov: The Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans
Scenario: William Finkelstein
Uloge: Nicolas Cage, Eva Mendes, Val Kilmer, Alvin "Xzibit" Joiner, Fairuza Balk, Brad Dourif
Žanr: krimi-drama/komedija
Trajanje: 122 min.
Proizvodnja: SAD, 2009.

Najvažnije što treba znati o novom Zlom poručniku jeste – u pitanju je film za koji treba na maksimum odvrnuti detektor za ironiju. Ovo nije rimejk Ferarine katoličke eksploatacije, niti je parodija, jer oba termina podrazumevaju prizemnu vrstu filmskog parazitiranja. Leslie Nielsen ne bi imao šta da traži ovde, ali je zato uloga tesno skrojena baš za Nica Cagea.


Pre svega, The Bad Lieutenant pokazuje da je ovaj glumac najbolji kada ne pokušava da bude ozbiljan. Uprkos Oskaru za Napuštajući Las Vegas, poslednjih godina Cage je uglavnom bio na ivici nenamerne parodije u travestijama kao što su The Wicker Man, Ghost Rider ili Kod sudbine. Herzog shvata ono što su već znali David Lynch i braća Coen: da Cage najbolje funkcioniše u visokostilizovanom, ironičnom kontekstu. Istina, nije najjasnije da li je Cage znao da igra u nekoj vrsti komedije, ili je bio ubeđen da je u konvencionalnom pulp scenariju kojeg je Herzog (nekreditovan na špici) samo zapaprio svojim začinima.


Besmisleno je prepričavati zaplet namerno sastavljen od klišea policijskog trilera: Herzog ih prenaglašava, a fizionomija protagoniste savršena je potpora za osobenu vrstu naturalističke karikature. Dovoljno je reći da se sve vrti oko potrage za egzekutorom cele porodice jednog sitnog dilera u Nju Orleansu, ali da je mnogo veći naglasak na "vrlom" istražitelju. Zbog jednog dobrog dela on zadobije povredu kičme; lekovi za bol nedovoljni su i ubrzo postaje navučen na drogu. Počne da potkrada klijente svoje devojke-prostitutke, ali tenzije u istrazi i nervoza zbog sve većih kladioničarskih dugova čine da njegovi grehovi i omaške narastaju poput nivoa vode u poplavljenom i truleži sklonom gradu...
   

The Bad Lieutenant je veoma zabavan i komunikativan film: likovi i situacije dovoljno su otkačeni i smenjuju se tako dinamično da skoro dva sata trajanja proleti neosetno. Ali, ovo je mnogo više nego tek jedna uspela low-budget krimi-drama/komedija. U pitanju je vrhunski spoj trasha i umetnosti, ozbiljnosti i humora, uvrnutosti i strejt naracije, studije karaktera i larpurlartističkog one-man-showa N. Cagea, te najzad – ozbiljne kritike pod-žanra policijskog trilera i šale na račun gledalaca a la Incident at Loch Ness (2004). U potonjem je Herzog glumio samog sebe kako snima dokumentarac o čudovištu iz Loh Nesa. Ovde umesto čudovišta ima Nicolasa Cagea kao nepresušni izvor fascinacije kakvu nije imao još od poslednje saradnje sa Klausom Kinskim – i ta uzajamna inspirisanost Cagea i Herzoga ludilom onog drugog vrca energijom i duhom iz svakog kadra ovog zaista unikatnog filma. 

POLICE, ADJECTIVE (2009)

**(*)

3-

imam dve reči za POLICE, ADJECTIVE.

BILLY. BUDD.

suština poente esencije ovog rumunskog filmića jeste razmatranje razlike između zakona i pravde, tj između slova zakona zapisanog u datom trenutku i na datom mestu u datim istorijsko-geografskim okolnostima, i one neke kao više pravde sub specie aeternitatis.

to je baš lepo em krasno. samo: tu je materiju beskrajno umetničkije i zabavnije a kamo li produbljenije i pametnije obradio herman melvil u svojoj testamentarnoj (posthumno objavljenoj) noveli BILLY BUDD – koju, ako niste čitali, smesta iz ovih stopa na čitanje!

ono što je melvil genijalno dramatizovao uz pomoć larger than life likova (zmijski klagart! anđeoski bili! ni tamo ni 'vamo kapt. vir!), ovaj rumun ovde prikazuje kroz površne i banalne everyman čiča-gliše.

ono što je melvil smestio u arhetipski, potentni, melodramatični ambijent broda nasred okana (plus, tokom istorijski pipavog perioda), rumun smešta u još jednu ružnu rumunsku palanku ispranu od boja, beživotnu i gnjusnu.

ono što je melvil iskazao kroz slojevitu, ambivalentnu, pomalo hermetičnu dramatizaciju koja svakako ostavlja mnoga pitanja otvorenim, rumun je inscenirao školskom primenom 'slice of life' estetike – jednodimenzionalno, nemaštovito, dokumentaristički, preočigledno i bez ikakvih ambigviteta.

melvil angažuje i vaše emocije i vaš mozak i ne može da vas ne involvira u svoje zamešateljstvo; rumun vam nudi neke nezanimljive likove i tek mlako zanimljivu situaciju (na nivou koncepta, ne i egzekucije).

melvil vlada složenim stilom i bogatim jezikom; rumun slika bedno i beživotno.

melvil svoju temu i ideju dramatizuje, kroz uzbudljiv dramski sukob. rumun svoju plitku idejicu iznosi kroz bla-bla tirade u scenama tipa 'radio na filmu' (uključena nepokretna kamera snima 5 ili 10 minuta neke likove kako pričaju).

melvilova priča je naglašeno filozofska i metafizička. rumun se zadovoljava definicijama iz rečnika.

ukratko, čitajte melvila. to je umetnost. kojoj se vredi vraćati.

rumun je površniji, plitkiji, ružniji i gluplji, nije negledljiv za jednokratnu upotrebu, ali nema trajnije vrednosti. plus, najviše nervira to što dolazi preko 100 godina nakon što je BILI BAD objavljen, a opet se ponaša kao da je baš sad otkrio toplu vodu, rupu na saxiji i leba na kriške sve u istom naletu inspiracije.

prc.

scena u kojoj gl. junak 2 minuta sam srče supu ne znači ništa.

lingvistička rasprava pajkana i žene mu, učiteljice, o stihovima pop pesme, tek je površna dosetka.

'kulminacija' (ako nešto ovako mlitavo i beživotno može da ima kulminaciju!) u vidu beskrajnog listanja rečnika i dosadnog čitanja definicija reči 'savest', 'zakon', 'policija' itd. – naprosto je iritirajuće preduga i predosadna, sa vrlo plitkom poentom. ili, što bi se reklo u mom kraju – 'na vr brdo za kašiku pilav.' tom opaskom može se opisati i ceo ovaj film. njegove namere su plemenite, tema jeste pregnantna i na-misli-podstičuća, ali jebe je samo a) egzekucija, b) površnost i c) to što je više od 100 godina ranije jedan mnogo veći umetnik već rekao sve što se moglo na tu temu na mnogo lepši, pametniji i nezaboravniji način.

znači, herman melvil, BILI BAD.

potražite to u nekom rečniku.

уторак, 29. децембар 2009.

4 MONTHS, 3 WEEKS AND 2 DAYS (2007)


4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE

 *** 
 3 

pa, više sam očekivao.
ja zaista nisam ljubitelj te 'slice of life' poetike, ali poštujem postignuće jer mogu da naslutim koliko truda treba da se postigne ovolika uverljivost i prirodnost.
dakle, ovo je tu negde kao i LAZARESKU, ista poetika, isti krš i beda, isto oslikavanje društva kroz sudbinu beznačajnog pojedinca… samo malkice kraće i zanimljivije, dinamičnije, sa manje suvišnog 'sala' (tj. nema skoro nimalo viška).
ima tu odličnih momenata – recimo, razgovor sa abortircem, pogađanje itd. su odvratniji od samog čina, instinktivno sam prekrštao i skupljao noge. stvarno je jebeno biti žensko! i fala azatotu što me je bar taj baxuz u životu zaobišao!

ipak, meni su ovi rumunski filmovi nekako suviše nalik dobrom parčetu leba, možda s malo putera na njemu, i to je sve; a uvek sam verovao da film (i umetnost uopšte) treba da bude kao bogati kolač, treba da se malo više izdigne iznad banalnosti svakodnevnice, iznad tog zamornog naturalizma i realizma, preslikavanja, mimezisa, oponašanja… treba da tu stvarnost ne samo 'zabeleži', već i da je nadogradi, transcendira, apstrahuje, pretvori u jednu alhemiju koju samo taj medij može – umesto rudimentarne 'as is' poetike u stilu 'what you see is what you get'.
ne kažem da je to nužno loše, ali jeste ograničeno, i – za mene barem – nedovoljno.
npr. kad sam pogledao famoznog LAZARESKUA, nisam bio ni impresioniran ni razočaran: to je film koji zaslužuje izvesnu dozu mog poštovanja, ali sam ga takođe smesta izbrisao s harda jer sam siguran da nikada više neću poželeti da ga pogledam. svi njegovi kvaliteti transparentni su već na prvo gledanje, i ne poziva me ni sadržinom ni formom da mu se ikada više vratim.
za razliku od LAZARESKUA, ovo ovde ću možda poželeti da pogledam još jednom, ali ipak: SVE što je imao, (po)kazao mi je na prvo gledanje.

jedan od velikih kvaliteta ovde je taj što reditelj ne idealizuje majku-abortirku, što je maltene sine qua-qua u prosečnom ženskom filmu koji napadno stoji na njenoj strani (ona je žrtva! muškarci su zli! oplodili je na prevaru, na silu, uz obmanu, tražeći samo malo sexa a onda je odbacili kao kondom – koji, inače, ne koriste!).
ne, ovde je ta devojka prikazana vrlo objektivno, neulepšano, kao smušena, izgubljena, prilično sebična, ne previše promućurna osoba. u par navarata sam osetio poriv da uletim u ekran – ali ne da bih tukao abortirca, nego da išamaram tu kokoš. zaista ume da bude iritantna!
što se tiče toga šta je pisac hteo da kaže, dopustiću si da pretpostavim sledeće: za puno razumevanje ovog filma ipak nam je potrebno malo više znanja o čaušeskovoj rumuniji nego što ga imamo.
ali, na osnovu filma, mogu da sasvim jasno naslutim da je to jedan brutalno nakaradan sistem (dobro jutro, kolumbo!) – što se vidi i u odnosu prema životu svojih podanika uopšte, a i prema abortusu konkretno. to je život koji je – životarenje, koji nema KVALITET, koji je sveden na jad i bedu i čemer, koji je stalni strah i neizvesnost.
i film, dok se bavi sudbom ove konkretne (fiktivne) devojke zapravo, INDIREKTNO, govori i o nakaradnom (aktuelnom – u to vreme) sistemu koji njoj ODUZIMA SVAKU ALTERNATIVU, SEM ABORTUSA. ako pokušamo da načas zamislimo opciju 'zadržati dete', a da ne koristimo out of place paralele (GRBAVICA! JUNO!) – shvatićemo koliko je glupo porediti opcije koje su na raspolaganju junakinjama tih filmova, i opcije koje ima ova rumunka.
javlja mi se da bi njen život SA TIM DETETOM BEZ OCA bio pakao: javlja mi se da bi bila isterana sa faxa, ne bi mogla da se zaposli, roditelji bi je se odrekli, potucala bi se s tim derištem kao prosjak ili se odala prostituciji, kriminalu, ko zna čemu. SISTEM joj ne pruža alternativu. zamislimo načas život deteta koje odrasta u bedi, u potaji, dok sluša svoju majku kako se tuca s ko zna kakvim monstrumiam u susednoj sobi kako bi mu obezbedila gorku koru leba...
u tom i takvom sistemu, abortus je bolja opcija.
rediteljev odnos prema abortusu je jasan: on ga u principu osuđuje kao zločin (ZATO potencira explicitan prizor te veknice od mesa na podu kupatila – to je vrisak indignacije koji se oteo inače prilično 'hladnoj' i distanciranoj kameri), ali ga takođe stavlja u perspektivu, tj. kontext koji ga donekle opravdava ili barem objašnjava. on ti prikazuje SVET u kome je tako nešto – neophodno. maltene normalno.
i odnos prema junakinjama je jasan: baš zato što ih ne idealizuje, ovo nije film pro/contra abortusa, jer da jeste, devojka bi bila prikazana kao sirota nedužna žrtva, paćenica, izmučena, pasivna, koja nikako nije kriva za to što joj se desilo.
a ona ima svoj deo odgovornosti.
kao i rumuni za čaušeskua.
zato nam k. mungiu ne gudi violinama nad njenom sudbinom nego je stoički, objektivno prikazuje u sivoj zoni. pokazuje je sa brojnim ljudskim slabostima. ona je, prosto, rumunka koja je dopustila da sistem ubije život u njoj – kao i u tolikim drugim, metaforički govoreći. i u tome je poenta filma.
sistem koji ubija život u tebi.

понедељак, 28. децембар 2009.

TALES FROM THE GOLDEN AGE (2009)

Amintiri din epoca de aur (Romania)

***(*)

4-

Directed by

Ioana Uricaru, Hanno Hoefer, Razvan Marculescu, Constantin Popescu, Cristian Mungiu

Screenplay, C. Mungiu.


pošto me je mnogohvaljeni i jošvišenagrađivani POLICE, ADJECTIVE poprilično razočarao, bio sam pomalo skeptičan prema još jednom rumunskom filmu sa visokim festivalskim pedigreom, ali – na svu sreću – ovde je u pitanju odličan rad i verovatno će ući u mojih top-10 non-horora za 2009.

prvi obećavajući znak vidljiv je već u prvim sekundama: damn, pa ovo je KOLOR film! i kad kažem kolor, onda i mislim: boje, boje, boooojeeee! jupi! najzad jedan rumunski film koji ne izgleda kao da ga je kiša isprala i magla nagrizla i na kraju se kuče na traku popišalo (ako je uopšte snimano na traci a ne nekim jeftinim mobilnim telefonom). živahne, lepe, jarke boje – crvene marame i zastave kao vintage argento, zelenilo rumunskih brda i šuma actually izgleda lepo, čak i poprilično šugavi 'urbani' ambijenti ne izgledaju tako boratovski ruinirano i gnusno kao u drugim novorumunskim filmovima. a ovaj stil je i prikladan naslovu i temi filma – odnosno, ironično nazvanom 'zlatnom' dobu pred kraj čaušeskuovog režima.

moglo bi se reći da je ovo nešto kao rumunski ekvivalent bizarnog mentalnog poremećaja kod nas poznatog kao 'jugonostalgija' s tim što je u ovom filmu ta nostalgija gorko-ironična, i samo u najvećim mazohistima može da proizvede čežnju za minulim dobom u kome je jedna banana bila simbol luxuza i blagodeti, a celo prase = dar božji. istina, rumuni su mnogo više i patili dok su jugosloveni uglavnom fino živeli, pa zato i mogu da se u svojim debilno-nepromišljenim, ideološki-upitnim filmovima poput recentnog BEOGRADSKOG FANTOMA bez ironije i čak sa vidnom čežnjom prisećaju doba druga tite.

enivej, TALES FROM THE GOLDEN AGE je omnibus sastavljen od 6 priča, tačnije urbanih legendi (rumunski ekvivalent lexikona yu mitologije) iz Onih Dana, kroz koje se, često na komičan način, prikazuje sav mrak tog doba - ne kroz sumornost i plačipičkosanje već, pre, kroz za rumune tipičan spoj apsurda, crnila, smeha i groteske. naročito je taj humor naglašen u prve 3-4 priče, dok su 2 poslednje (i najduže) nešto ozbiljnijeg tona, mada nisu lišene tragova humora. možda je i mudro da se omnibus tako organizuje, da se počne sa vrlo zabavnim groteskama, a da se okonča sa gorkoslatkim, skoro tužnim pričama – jer ipak najveća greška bila bi da gledalac sa ovoga izađe sa utiskom zajebancije i bezazlene razbibrige.

tema ovog filam nije predmet za zajebanciju, a to što ima mnogo humora ovde samo je dokaz stamenosti naroda koji je istrpeo toliku tiraniju i uspeo da je preživi, pa i svojeručno svrgne. za razliku od jugoslovena, koji su živeli na lažnim menicama svoje živote uzete na kredit, a kad su došli pravi računi i kad je trebalo naplatiti ko je šta imao – pala je krv mnogo većih razmera nego kod rumuna.

ukratko, evo šta biva u ovom omnibusu:


THE LEGEND OF THE OFFICIAL VISIT

kolona visokih partijskih funkcionera treba da prođe kroz jedno zabito selo = neuroza, strah i trepet, spremaju se pioniri sa recitacijama, tezge sa agrarnim proizvodima, krave – simboli plodnosti itd. a onda ispadne da visoka poseta ipak neće doći u njihovo selo. to je sjajan povod da se partijska lumperajka lokalnih budžovana završi na obližnjem ringišpilu.

ovo je izvanredan segment koji je najbliže vintage šijanu što je bilo ko u skorije vreme prišao, u srbiji ili rumuniji, svejedno. dakle, gorka komedija naravi u kojoj su groteskni delovi najbliži realnosti a scena na ringišpilu je ne samo simbolički pregnantna nego je i vanredno efektno režirana!


THE LEGEND OF THE PARTY PHOTOGRAPHER

muke i tribulacije fotografa i urednika jednih novina da plasiraju u novinama fotku sa zvaničnog susreta čaušeskua i stranog zvaničnika, ali tako da čaušesku ne izgleda mnogo niži od gosta…

sjajna, vrlo ubedljiva ilustracija tema i teza o filtriranoj, krivotvorenoj stvarnosti, o čemu je pisao jovica aćin u knjizi POETIKA KRIVOTVORENJA (koju preporučujem).


THE LEGEND OF THE ZEALOUS ACTIVIST

nadležni drug se zarekao da iskoreni nepismenost u nepristupačnom brdskom selu, i u te svrhe dovukao učitelja-aktivistu, koji ima muke da pored dece natera i starije da dođu u klupe…

zabavno, ubedljivo, prepoznatljivo... uostalom, većina ovih priča bi se, sa vrlo malo lokalnih prilagođavanja, mogla rimejkovati u srpskom ambijentu titovog doba.


THE LEGEND OF THE GREEDY POLICEMAN

ženin brat doneo za NG poklon – živu svinju pajkanu koji živi u stambenoj zgradi. kako ubiti svinju a da ne probude ceo komšiluk i ne navuku sebi na vrat inspekciju i policiju? rešenje = zatvoriti je u kuhinju i odvrnuti plinsku bocu!

muka kad nemaš, muka kad imaš – uvek neka muka! it's funny because it's true! paraleln osa ovim svinjskim plotom ide i jednako zabavan-bolan sabplot o imućnom i manje imućnom klincu i njihovim pokušajima da se dodvore devojčici u koju su obojica zaljubljeni…


THE LEGEND OF THE AIR SELLERS

simpatična devojka pokušava da zaradi pare za exkurziju a pripomaže joj momak koji je već razvio šemu koja zvuči dovoljno blesavo da je možda i autentična!

ovde je veći naglasak na drami, likovima, odnosima, manje je groteske i zezanja a više emocije i to u širokom spektru. sjajan osećaj za detalje krasi ceo omnibus, a ovde je poseban blast from the past žurka omladine na kojoj je hajlajt – video rikorder koji je jedan od njih kupio, i sad svi pobožno gledaju američki film na njemu (BONI I KLAJD)!


THE LEGEND OF THE CHICKEN DRIVER

priča o vozaču koji prevozi živinu do udaljenih delova rumunije, njegovom neispunjujućem braku i maštanjima o novom početku možda kroz spanđavanje sa jednom zgodnom krčmaricom kod koje često svraća… međutim, čak i ta prozaična seljanka za njega ispadne femme fatale!

najtoplija priča u ovom izboru u kojoj je savršeno suptilnom glumačkom izvedbom i nenametljivom, ali rečitom rediteljskom inscenacijom prikazano mnogo više nego što bilo kakvo prepričavanje može da prenese. to što glavni glumac ovde izrazi svojim pogledima i rezigniranim govorom tela – to je nešto najfantastičnije i najdirljivije (na sasvim nepatetičan način) što sam u skorije vreme video!

i tako se, u visokom stilu, završava ovaj podugačak film (oko 2,5 sata) – ali najbolji pokazatelj kvaliteta je to što to vreme nećete ni osetiti, a može vam se desiti i da žudite za JOŠ. ja bih svakako rado video nastavak ovoga, sa još urbanih legendi iz dana komunjarske diktature: na žalost, siguran sam da toga ima za čitav serijal.

posebno ističem i to da u ovom izboru ne postoji slaba priča, što maltene nikad ne biva u omnibusima: uvek bude bar jedna ili dve slabije priče, ali ovde ne postoji ama baš nijedna koja je primetno slabija od ostalih, i ujednačenost i tona i stila i tematike i pristupa je zaista zadivljujuća.

недеља, 27. децембар 2009.

Dragana Masovic speaks!


U nedelju 20.12.2009. na niškoj TV5 je prikazan prilog o slučaju mog sumnjivo izvedenog otkaza sa Filozofskog fakulteta, a zahvaljujući "kreativnim neslaganjima" sa predmetnom profesorkom i mentorkom dr Draganom Mašović.


U tom prilogu ja sam govorio pred kamerama, predsednica Nezavisnog sindikata Ljiljana Marković je dala izjavu preko telefona, a prof. Mašović je TV5 poslala pisani iskaz o ovom slučaju. Vrlo je rečito to što profesorka nije htela da se pojavi pred kamerama, kao i to što je zamerke svom bivšem asistentu našla za shodno da obznani dopisom za medije, a ne na adekvatnom mestu (Filozofski fakultet) i na adekvatan način (konkurs). U svakom slučaju, zahvaljujući ovom prilogu (i captures slikama skinutim sa njega) sada najzad možemo videti i njen ugao gledanja na ovaj slučaj.


Video prilog možete videti na ovom linku


http://www.youtube.com/watch?v=kBTyx4xfDNQ


A možete ga i skinuti preko Rapidsharea, OVDE:



U svom dopisu prof. Mašović iznosi niz neistina i proizvoljnih tvrdnji kojima pokušava da prikrije prave razloge za svoj odnos prema meni.


Prva zamerka koju DM iznosi glasi:

"Dejan Ognjanović je izgubio posao na Filozofskom fakultetu zato što unutar predviđenih rokova, uz mnoge ustupke i olakšice, nije magistrirao. Da nije bilo tih ustupaka i olakšica, da se nije čekalo dobrom voljom svih na fakultetu, njemu bi odavno, po zakonu, bio raspisan konkurs za koji ne bi imao kvalifikacije za više zvanje pa čak ni pravo na isto zvanje jer je već iskoristio pravo na dva izbora."


Ova izjava sadrži niz netačnih tvrdnji.

Kao prvo, Dejan Ognjanović jeste magistrirao unutar predviđenih rokova. Izrada magistarskog rada GOTSKI MOTIVI U DELU EDGARA A. POA odobrena je Odlukom br. 315/1-6 od 19.09.2007. u kojoj stoji da je kandidat dužan da ovu tezu odbrani u roku od tri godine od datuma donošenja ove odluke. Budući da je ova teza odbranjena 21.05.2009. očigledno je da je kandidat magistrirao u okviru predviđenog roka, odnosno godinu i po dana ranije u odnosu na krajnji rok.


O razlozima zbog kojih sam imao retku "privilegiju" da pišem čak dva magistarska rada, i o razlozima zbog kojih onaj prvi nije bio završen, već sam pisao u tekstu KAKO SAM I ZAŠTO OSTAO BEZ POSLA. Zanimljivo je da mentorka ne vidi nikakvu svoju ulogu u rastezanju tih rokova, kao i u "slučajnom" zakazivanju odbrane mog drugog magistarskog rada samo nekoliko dana nakon isticanja mog ugovora o radu.


Kao drugo, sve i da načas prihvatimo vizuru prema kojoj mi je trebalo 10 godina da magistriram (što je takođe netačno – jer izrada mog prvog, nezavršenog magistarskog rada, odobrena je 24.04.2002.), ostaje jedna druga neoboriva činjenica. Dejan Ognjanović nije najstariji asistent na Filozofskom fakultetu. Na ovoj instituciji postoji više kolega koji u zvanju asistenta, kao magistri, rade već više decenija, pa opet nisu izgubili posao zato što "unutar predviđenih rokova nisu stekli više zvanje." Prema tome, jednačina koju prof DM uspostavlja naprosto nije tačna. Brojni primeri pokazuju da nečije nenapredovanje u službi nije direktno vodilo otkazu.


Kao treće, u izjavi DM se aludira na nekakve (neprecizirane) "ustupke i olakšice" i implicira da je Filozofski fakultet nekakva humanitarna institucija koja se sažalila na Dejana Ognjanovića i dopustila mu, protivno zakonima i propisima, da odugovlači sa svojim magistriranjem, iako je ta institucija, da je poštovala zakon, mogla da konkurs raspiše ranije i da tako DO ostane bez posla.


Ova tvrdnja je primer proizvoljnog odnosa prema pravilima i propisima, karakterističan za prof DM. Istina je sledeća: oba produžetka mog ugovora o radu obavljena su prema zakonu i važećim propisima, a ticala su se ne samo mene kao pojedinca, već su važila za brojne druge kolege, tako da su implikacije o nekakvom posebnom tretmanu DO-a i o "ustupcima i olakšicama" učinjenim "u humanom smislu" naprosto blatantna neistina. Ne bih hteo da zvučim nezahvalno na ovome, ali prava istina je da su ti produžeci ugovora važili za sve asistente sa sličnim stažom, a ne specijalno za DO-a.


Dalje u svom dopisu medijima prof DM tvrdi:

"Dejanu Ognjanoviću je, uprkos svemu, omogućeno da privede kraju svoju magistraturu, da nastavi dalji rad ako želi a da ne ostane bez posla, tako što mu je ponuđeno radno mesto u Biblioteci fakulteta i radno mesto u Studentskoj službi Fakulteta. To na univerzitetima nije ni izuzetak ni presedan. Sa tih radnih mesta mogao je da se javlja na koje konkurse želi. Ali ih je on napismeno odbio."


Prof. Mašović propušta da kaže uprkos čemu je Dejanu Ognjanoviću, humanitarno omogućeno da privede kraju svoju magistraturu. Možda uprkos nezdravoj komunikaciji sa mentorom? Uprkos čestoj zauzetosti mentora? Uprkos mobingu od strane mentora? Uprkos kontradiktornim i stalno menjanim zahtevima mentora? Istina je: uprkos svemu tome, DO je uspeo da privede kraju svoju magistraturu januara 2009. Međutim, iz dopisa prof DM ne vidi se: 1) zašto odbrana tog rada nije bila zakazana ranije? 2) zašto, uprkos svemu, magistrant DO više nije bio poželjan na radnom mestu na SG Anglistika koje je ispunjavao deset godina? 3) zašto mu je uopšte trebalo nuditi radna mesta u nenastavnim službama fakulteta?


Neistinita je tvrdnja da mi je ponuđeno radno mesto u Biblioteci fakulteta. Aneks ugovora o radu, kojim se privremeno, na određeno vreme (6 meseci) raspoređujem u biblioteku potpisao sam (tri dana pre odbrane magistarskog) samo zato što su mi i prof. Mašović, i dekan, to prebacivanje predstavili kao privremenu, nužnu meru – do okončanja izborne procedure za moje radno mesto. Posle toga, kada je prof DM obznanila svoje neslaganje da raspiše konkurs za koji je nekoliko dana ranije tvrdila da će raspisati, niko mi više nije nudio to radno mesto.


Istina je da mi je, par nedelja pred isticanje aneksa kojim sam raspoređen u biblioteku, od dekana stigao dopis kojim mi se nudi radno mesto u Studentskoj službi Fakulteta. Istina je da takve permutacije, na žalost, nisu presedan na univerzitetu, i da se nepoželjni kadrovi na taj način sklanjaju iz nastave. Ali je, takođe, istina da takvo "rešenje" nije rešenje ni za koga: mladi nastavnici se sklanjaju iz nastave, a stručne službe dobijaju kadar koji nije stručno obučen za dati posao. To je "rešenje" kojim svi gube.


Na ovu ponudu ja sam odgovorio dekanu sledećim dopisom:


DEKANU FILOZOFSKOG FAKULTETA U NIŠU

Poštovani Dekane:

Povodom ponude o zaključenju aneksa br. 2 Ugovora o radu br. 377/1-01 od 03.11.2009. upućujem Vam sledeći odgovor.

Radno mesto na koje sam primljen i za koje sam biran, kao asistent-pripravnik na predmetu Američka književnost departmana Anglistika, izgubio sam na način koji smatram protivnim propisima i akademskim principima. Premeštanje u Biblioteku fakulteta trebalo je da bude privremeno rešenje do raspisivanja konkursa za moje radno mesto. Pošto je predmetna profesorka odlučila da prekine saradnju sa mnom i da to radno mesto popuni na nepropisan način, bez raspisivanja konkursa, smatram da je procedura oko mog udaljavanja sa tog radnog mesta nepropisna, i ne želim da je na bilo koji način legitimizujem ili da se sa tim mirim.

Zbog toga ni Vašu ponudu o premeštanju u Studentsku službu ne smatram adekvatnim rešenjem ove situacije, i na toj ponudi Vam se zahvaljujem, ali je ne mogu prihvatiti. To ne znači da odustajem od borbe za prava koja smatram da mi pripadaju, a koja su mi ovim postupkom narušena.

Nadam se da ćete razumeti moju odluku.

Srdačan pozdrav,

Mr Dejan Ognjanović

U Nišu, 13.11.2009.


Dalje u svom dopisu, DM piše:

"Niko ne spori, naravno, da je Dejan Ognjanović svoje radne potencijale usmerio na druge oblasti, izvan fakulteta, i da je tu postigao zapažene rezultate, ali, po cenu svojih neispunjenih akademskih obaveza, kako u nauci, tako i u nastavi jer je redovno dobijao najgoru ocenu od svojih studenata."


Sken: Preporuka prof. Mašović, u kojoj se govori o mojim 'neispunjenim naučnim i nastavnim obavezama', sa njenim potpisom (klikni na sliku da vidiš VEĆE):



Ako je verovati prof Mašović, mojih šest objavljenih knjiga tiču se nečega što je "izvan fakulteta". Da su u pitanju knjige o fudbalu, origamiju ili borilačkim veštinama, profesorkin komentar bi imao smisla. Međutim, istina je drugačija: sve moje dosadašnje knjige tiču se oblasti vezane za moj profesionalni rad – oblasti iz koje su i moj magistarski i moj doktorski rad. Fenomeni gotika, te žanrovske književnosti i filma, direktno su povezani sa anglosaksonskom (engleskom i američkom) kulturom. Eseji u mojoj knjizi Studija strave (prethodno objavljivani u relevantnoj književnoj periodici) tiču se odnosa književnosti i filma, i predstavljaju pokušaj teoretskog uspostavljanja osnova za izučavanje žanrovskih postavki horora. Priređivanje opsežne zbirke od 20 najboljih priča i novela američkog pisca H. F. Lavkrafta u knjizi Nekronomikon (što uključuje: prevod nekoliko dužih priča; napomene ispred svake; uvod, iscrpan pogovor, te detaljne bio-bibliografske i druge napomene o ovom piscu i njegovom delu) – za prof. Mašović predstavlja, kako izgleda, "usmeravanje na druge oblasti, izvan fakulteta", iako je upravo taj pisac bio predmet mog prvog, nezavršenog magistarskog rada.


Izlišno je ukazivati na moju bibliografiju i pokazivati, poimence, brojne primere relevantnih radova koji su vezani za moju struku i moje profesionalno usmerenje. Njih samo prof. Mašović ne želi da vidi; samo za nju su oni "usmereni na druge oblasti, izvan fakulteta."


Što se tiče tvrdnje prof DM, da sam "redovno dobijao najgoru ocenu od svojih studenata" ona se vrlo lako može pokazati kao neistinita. Dovoljno je pogledati rezultate evaluacije nastavnika i saradnika od strane studenata, sprovedene maja 2008. odnosno godinu dana pre nego što je prof. DM odlučila da sam nepoželjan. (Rado bih dao i rezultate iz 2009. ali je moje ime, iz misterioznih razloga, bilo izbrisano iz spiska za glasanje, iako sam tokom čitave školske 2008/09 radio u nastavi, tj. iz nastave sam povučen 10 dana pred okončanje II semestra 2009.)


Foto: Evaluacija 2008 (početak)



Uvidom u taj dokument (koji mnogi zaposleni na FF sigurno još uvek čuvaju, ili imaju u svojim inboxima, jer je distribuiran svima) može se videti da su moje ocene sasvim solidne, i da mnogo veći broj negativnih ocena imaju neki drugi saradnici ili čak i profesori – koji zbog toga nisu ostali bez posla. U odnosu na 4 negativne ocene koje sam ja dobio na toj evaluaciji, jedna profesorka sa Anglistike ih ima 5, dok podjednak broj (4) ima i profesorkina omiljena saradnica i prijateljica. Na drugim studijskim grupama, pojedini profesori imaju i po 8, 10, 11 i čak 14 (!) negativnih ocena, pa niko od njih nije dobio ni ukor, a kamo li da je ostao bez posla.


Ova evaluacija je jedini egzaktni pokazatelj mog rada u nastavi, a sve ostalo su spekulacije prof. Mašović, o čijoj popularnosti kod studenata bi se takođe moglo spekulisati... Ovaj excel dokument evaluacije je, inače, bio javno dostupan na ranijoj verziji sajta FF-a tako da njegovo delimično objavljivanje ovde ne predstavlja otkrivanje nikakvog internog niti tajnog dokumenta.


Na kraju dopisa, prof DM iznosi još nekoliko dubioznih tvrdnji:


"Kao profesor koji ga je birao za to radno mesto, kao potpisnik preporuka koje su mu omogućile inostrana usavršavanja, i mentor koji je potpisao njegovu magistraturu, ja se čak nisam ni protivila raspisivanju konkursa koliko sam tražila izuzeće predmeta koji predajem i sebe lično."


Sken: Poslednja strana Izveštaja komisije o mom magistarskom radu, sa zaključkom u superlativima, koji potpisuje prof. Mašović (klikni na sliku da vidiš VEĆE):



Prof DM propušta da kaže ZAŠTO je, po njoj, prebacivanje u studentsku službu najbolje rešenje za saradnika koga je sama odabrala i čije je referate o reizboru uredno potpisivala tokom deset godina. Šta je to zgrešio saradnik čije je preporuke profesorka potpisivala (mada ne i pisala, jer to je za nju preveliki napor)? Da li je preporuku za usavršavanje u SAD potpisala kako bi, nekoliko godina kasnije, on efikasnije, po američkim standardima, lupao pečate u indekse studenata u svojstvu službenika u administraciji? To će, za sada, ostati između redova.


Bilo kako bilo, blatantna je neistina da se prof DM "nije ni protivila raspisivanju konkursa". Njene reči koje je pred čitavom SG Anglistika izgovorila glasile su, da za raspisivanjem tog konkursa nema potrebe, i da katedra za književnost treba naknadno da se sastane i vidi da li ima potrebe za konkursom, ili se ti časovi mogu drugačije popuniti iz postojećih kadrovskih resursa. Svi kasniji dopisi koji su tražili raspisivanje konkursa – od mene, od Nezavisnog sindikata (nekoliko puta) – bili su ignorisani od strane prof. Mašović. Pošto je u međuvremenu postala upravnica grupe, iskoristila je tu poziciju da spreči bilo kakvu diskusiju ili glasanje o tim dopisima.


Kao što se iz gorenavedenog može videti, prof. Mašović se u svom dopisu javnosti služi neistinama, poluistinama i problematičnim kvalifikacijima kako bi zamaskirala prave razloge što je svog asistenta oterala s posla.

Zbog toga je TV prilog u kome je zagreban ovaj slučaj tek prvi u nizu, sve dok se puna istina o ovom sramotnom slučaju ne bude čula svuda gde treba, i dok to ne dovede do posledice da se izborna procedura za to mesto okonča na propisan i pravedan način.