izabrana dela

izabrana dela

петак, 12. новембар 2010.

HOWL (2010)

Howl (2010) 
Rob Epstein, Jeffrey Friedman 
****

rivju by Shozo Hirono


Film o jednoj od najčuvenijih poema dvadesetog veka je interesantan nezavisni filmski proizvod, dostojan veličine zvane Alen Ginzberg.

Generalno gledano, poštovalac sam ambicioznih projekata koji se ne bave striktno istorijskim i biografskim faktima, i isključivo hronologijom događanja. Uvek je lepo videti jedan moderan američki film u kome se citiraju ili pominju Vitmen, Volter; ili u kome se, između ostalog, na frižideru glavnog junaka (Ginzberg!) nalaze fotografije Bodlera i Poa. Već sami ti detalji ukazuju na tendenciju da pored istorijskog, film poseduje i naznačen kulturološki, filozofski, i na kraju politički karakter.

Howl nije niti dokumentarac, niti klasični celovečernji film. Čak mu je i trajanje prilično ekonomično. Koncept za koji su se autori opredelili možemo slobodno definisati kao polu-dokumentarni biografski film, sa propratnom animacijom.


Poema Urlik je, uz Barouzov Goli Ručak i Keruakov Na Putu, najznajanije delo beat generacije, po automatizmu se svrstava i među kapitalna dela celokupne američke književnosti. U isti mah, smatra se i svojevrsnom prekretnicom u poeziji; njen duh sažima umetničke i sociološke težnje modernog čoveka posle WWII. Howl u sebi sadrži sve ono što su bitnici propagirali: sloboda izražavanja, seksualna revolucija, frontalni atak na rudimentarnost konzervativnih ideja i shvatanja, uživanje u halucinogenim i opojnim sredstvima, razbijanje tabu tema, mračan, turoban, metaforičan i politički nepodoban kontekst...

Kroz film se može i zaključiti da je sam Ginzberg posedovao Barouzovu transcedentnost ideja, i Keruakovu postojanost i sirovost. Plus, što je njemu mnogo značajnije, i njihovu otvorenu podršku. Uglavnom, bio je njihova umetnička spona. Ono što je još intersantnije, ovde prikazano kao sitniji segment (mnogo značajnije i naglašenije u Na putu), je magični homoseksualni trougao između Ginzberga, Keruaka i famoznog Nila Kesidija.


Film je satkan simbolizmom iskazanim kroz dinamičnu animaciju, praćen stihovima kao ritmičnom artikulacijom osećanja. Potencira se da je Ginzberg kroz prozor svoje svesti gledao u carstvo slikovitih i pokretnih pejzaža, da je posedovao moćnu maštovitost preobraćanja arhitektonskih figura u poetične simbole. Džez improvizacija se koristi kao muzički okidač surove i melanholične realnosti preslikane u moćne poetske fraze. Tu se negde nalaze obrisi i teme Golog ručka, i barouzovske fetišizacije heroinskog tripa kroz interzone; kao i kafkijanski motivi usmereni na hedonizam kapitalizma, strah od atmoske bombe i nemani komunizma. Negde između redova se sugeriše i da je Ginzberg zapravo mogao biti sjajan novinar, kolumnista ili esejista, a sve to na osnovu poslovnih perspektiva koje su mu se ukazivale. Ipak, ljubav prema otvorenom iskazivanju osećanja, posvećenost idejama i neograničena ljubav prema poeziji je preovladala.


Najznačajniji, dramski segment filma pripada montiranom (ne baš najuspešnije!) suđenju Ginzbergovom izdavaču, praćeno neveštim i na momente tragikomičnim pokušajima tužilaštva da minucioznim spekulacijama probudi inkvizitorski duh mudrog i poštenog sudije. Presuda koja je na kraju izrečena je do te mere efektna, kao da ju je sam Barouz pisao.

Ginzberga portretiše James Franco. Uveriljiva uloga bazično zasnovana pre svega autentičnom intrevjuu, i čuvenim večerima poezije u zagušljivim bitnik kafeima. Jon "Mad Men" Hamm reprizira svoju ulogu mačo-mena iz popularne serije, a Strathairn je poslovično uverljiv kao smušeni tužilac.


Da li je, i u kojoj meri, ovo Urlik za nekim prošlim i boljim vremenima? Da li se kroz temeljan prikaz suđenja sugeriše da današnji pojam demokratije ne postoji, da je običnom svetu dobrano isprana svest? Da li je ovo vapaj za katarzom, ili samo nevini omaž velikom stvaraocu, ostaje otvoreno pitanje. Ali, jedno je sigurno: iako su bili inspiracija mnogima, iako su se u njihove ideje mnogi Amerikanci kleli, istina je da beat generacija, barem kroz filmske forme, ostaje nekako skrajnuta. Najbolji primer je beskončna farsa oko ekranizacije Keruakovog romana On the Road.


Ipak, svest o njihovom istorijskom i kulturološkom impaktu na svetsku umetničku scenu je i kroz film Howl potvrđena.

DJAVO


preveo Dejan Ognjanović iz knjige
The Encyclopedia of Witchcraft and Demonology (Bonanza Books, 1959),
autora Rosela Houpa Robinsa (Rossell Hope Robbins)

objavljeno u GRADINI, temat o DEMONOLOGIJI
Gradina br. 16, Niš, 2006.


Reč ‘Đavo’ označava personifikaciju vrhovnog zla, neprijatelja hrišćanskog Boga. Kada se, pak, koristi u množini, ‘đavoli’ su sinonim za demone ili zlodeje, zloćudna bića natprirodne moći, tako da Đavo (velikim slovom), ili Belzebub, postaje ‘princ đavola’ (Mateja, xii.24).
            Reč Đavo potiče od grčkog diabolos, od koga potiče italijanski diavolo, španski diablo, i francuski diable, a prvobitno znači tužitelj ili krivokletnik.
            Kada su Stari Zavet prevodili na grčki, egipatski jevreji iz trećeg veka p.n.e. koristili su reč diabolos za hebrejsku satan, koja je označavala anđeoski entitet čija je funkcija bila da testira čovečju vernost Bogu. On nije bio zao, već je zao postao identifikacijom sa njegovim dužnostima. Tako je satani data vlast da nanosi patnju Jovu (Jov i.6-12; uporedi I. Hron. xxi.1). Kada je ovo grčko ‘Petoknjižje’ Starog Zaveta prevedeno na latinski, diabolos je postao diabolus (u ranim prevodima), ili Satana, u standardnom tekstu Vulgate (izuzev u Psalmu cix).
            Međutim, u Novom Zavetu je grčka reč satanas korišćena da označi nešto drugo, ne protivnika čoveka (poput Jova), već protivnika Boga, kao u primeru sa Hristovim kušanjem na gori: ''Ukloni se odavde, Satano'' (Mat.iv.10). Kroz ceo Novi Zavet, satanas je značio Đavo, i u Otkrovenju xii.9 opisan je kao ''veliki zmaj... ta stara zmija, nazvana Đavo, i Satana... izbačen pod zemlju, a njegovi anđeli... s njim.''
            U engleskim prevodima, hebrejsko satan iz Starog Zaveta kao i grčko satanas iz Novog Zaveta su, prema latinskoj verziji, oboje prevedeni kao Satan (izuzev Viklifovog prevoda Psalma cix, gde je upotrebio reč 'đavo' /devil/). Tako su dva različita koncepta sjedinjena, navevši mnoge da pogrešno poveruju da je hrišćanska ideja zlog polu-boga bila poznata Jevrejima pre vavilonskog zarobljeništva, dok se ideja o arhi-neprijatelju začela tek kasnije, pod persijskim uticajem.
            Naredni korak je izjednačio đavola sa demonom, iako su prvobitno te reči bile različite. Grčka reč demon označavala je duha zaštitnika ili izvor inspiracije, i ponekad se u ovom smislu koristi u engleskom (spelovano kao daemon), kao kod Šekspira... Ali grčko Petoknjižje je koristilo reč demon za hebrejske reči koje označavaju osvetoljubive idole (schedim) i dlakave satire (seirim) kao i za ''uništitelja'' u poznoj priči o Tobitu, koji je ubio sedam Sarinih muževa pre nego što ga je savladao anđeo Rafael (Tobit vi.14; viii.3). Vulgata je grčki latinizovala u demon ili demonium. Engleska Autorizovana Verzija (1613) je oba termina prevela kao 'đavo' (devil), ali je Viklif ponekad takođe koristio staru anglosaksonsku reč fiend, koja znači neprijatelj. Revidirana Verzija (1881) je ubacila reč demon u Deuteronomiju i Psalmima, ali je zadržala izraz 'đavo' u Novom Zavetu.
            Tako su prvobitno različite vrste duhova ujedinjene putem uzajamno zamenjivih prevoda kao đavo, demon, neprijatelj (fiend). Svi ovi termini devolvirali su u Satanu, koji je u sebe poprimio sve biblijske reference na bilo kog neprijatelja Boga, od zmije iz Postanja (iii), vladaoca suparničkog kraljevstva zla (Enoh), do ''kneza moći iz vazduha'' (Ef.ii.2). Kao dodatak tome, Đavolu su data imena: Belzebub, ''glavni među đavolima'' (Luka, xi.15); Asmodej, ''zloduh'' iz legende o Tobitu (iii.8); Apolion, ''anđeo bezdane jame, čije je ime na hebrejskom Abadon (uništitelj)'' (Otkr.ix.11); Behemot i Levijatan (Jov xl.15; xli.1); Belial (II Kor.vi.15); ili Lucifer, ime kojim su patristički autori nazivali Satanu pre pada (Iza.xiv.12). Doktori demonologije izumeli su različite persone za svako od ovih imena, i od ovih primera načinili i imenovali legije novih đavola.
            Čovek sačinjava svoja božanstva, dobra ili zla, prema sopstvenom liku, a rezultat zavisi od faze njegovog ličnog razvoja i doba u kome živi. Koncept hrišćanskog Đavola je pretežno učvršćen od strane tzv. pustinjskih otaca, pustinjaka iz egipatskih pustinja, u trećem i četvrtom veku, koji su iz delova svojih halucinacija i prisećanja na zamenjene bogove (poput Pana sa rascepljenim papcima) sastavili vizualizaciju Đavola kao grotesknog čoveka. Đavola je legalizovao Koncil u Toledu 447. godine i potonji autori su dodali vrlo malo novoga.
            Ali ovi rani hrišćani nisu uvek zamišljali đavola u ljudskom obliku. Na primer, u Žitiju Sv. Antonija (oko 360 g.n.e), pripisanom Atanasiju, đavoli se pored obličja crnog dečaka i džinovskog muškarca prikazuju u obilju drugih obličja. Oni dolaze kao ''zver nalik čoveku sa nogama i stopalima kao kod magarca'', i kao leopardi, medvedi, konji, vukovi i škorpioni. ''Lav je rikao, u nameri da napadne, bik kao da će napasti rogovima, zmija uzmigoljena.'' Obličja golubice i jagnjeta, kao sveti simboli, bila su zabranjena. Đavoli su često menjali oblik, ''uzimajući pojavu žena, divljih zveri, puzavih stvorova, džinovskih tela i trupa vojnika... drugi put bi uzeli pojavni oblik sveštenika i oponašali govor svetih ljudi.'' Najopasnija manifestacija đavola bilo je njegovo pojavljivanje kao anđeo, užasni ''đavo usred dana'' iz Psalama; takva je bila sumnja koja je Sv. Mariju uplašila prilikom Blagovesti.
            Uopšteno, đavoli su bivali praćeni velikom halabukom, ''zvucima i vikanjem nalik uznemiravanju obesnih mladića ili razbojnika'' (Žitije Sv. Antonija) ili ''otegnutim plakanjem beba, blejanjem ovaca, mukanjem volova... rikanjem lavova, bukom čitave vojske'' (Jeronimovo Žitije Sv. Hilari, oko 390 n.e.). Atanasije potvrđuje da su đavoli dolazili i odlazili po volji, iako su vrata i prozori bili zatvoreni. Često su ispuštali ogavni smrad, a Sv. Hilari je tvrdila da može ''odrediti prema mirisima tela i odeće... kojim je demonom... pojedini čovek bio mučen.''
            Drugim prilikama, đavo nije sebi sačinjavao telo iz vazduha, već je opsedao čoveka ili životinju, kao u priči o đavolu po imenu Legija koji je ušao u gadarenske svinje (Marko, v). Mihelis Pselus je govorio o demonima što žive pod zemljom, nesposobnim da podnesu jaku hladnoću i jednako nesposobni da izdrže sunčeve zrake, koji su tražili ''sklonište i smeštaj u telima zveri''. Žitije Sv. Hilari opisuje egzorcizam takvog đavola, smeštenog u telu kamile.
            Pselus je elaborirao vrste đavola, i ustanovio šest tipova, prema mestu habitacije, da li su u vazduhu ili na moru, itd. U praksi ovakva vrsta klasifikacije nije imala velikog značaja za praksu veštičarstva i otkrivanja veštica. Sudije nisu bili načitani teolozi niti advokati koji bi razlikovali takve finese, i đavo je za njih i njihove zatočenike bio vrlo ljudski. Koliko ljudski vidi se u izveštajima o dve glavne vrste đavola koje se javljaju na suđenjima, muški Inkubusi i ženski Sukubusi, ponekad se ukazavši u obliku životinje (jarca), ali gotovo uvek u ljudskom obliku.

            PS: ovo je priprema za moj rivju filma DEVIL (2010)...