izabrana dela

izabrana dela

недеља, 09. април 2017.

GHOST IN THE SHELL (2017)


 *** 
 3- 

            Ova igrana, amerikanizovana verzija kultne anime spada u podžanr „Kako smo se bojali, dobro smo se udali.“ Nije to veliki film, ne dobacuje ni blizu dometima i značaju anime, sigurno neće imati ni približnu trajnost i uticaj u godinama koje dolaze, ali radi se, ipak, o pristojnom, više nego gledljivom filmu koji vredi overiti u bioskopu, a nakon toga, možda, i još koji put u kućnim uslovima.
            Istina, ova tvrdnja važi pre svega ako NISTE zadrti manga-anime fanatik koji zna napamet i mangu po kojoj je rađena anima, i animu, i njen dugometražni nastavak (INNOCENCE) i animiranu TV seriju (STAND ALONE COMPLEX) i ko zna šta još sve pride uz ovo ide. Jer, ako JESTE hardkor fan japanskih DUHOVA, ovaj američki biće vam u najboljem bledunjav a u najgorem – ogavan.
            Originalni DUH je, zaista, nešto što se jednom pravi: unikatan, revolucionaran, predivan, savršeno odmeren spoj nenametljive kontemplativnosti i odličnog akcionog spektakla i uopšte vizuelne predivnosti svih vrsta, uz više nego dvije žlice tipičnog japanskog fetišizma prema tehnologiji (kompjuteri, razne vrste oružja, letilice, vozila, tenkovi, grdne složene mašine koje rade „Ping!“ itd) ali i fetišizma ženskog tela 
(ovde sa savršenim alibijem da junakinju često gledamo u izdanju kao da je gola, iako strogo gledano nije – a pošto je ionako robot, nema tu voajerizma i krivice; hej, pa to je samo mašina, s duhom unutra!) a povrh svega tu su i predivne note smele imaginacije i kontemplacije (post)humanog.
            Pa još, kao da je sve to malo, tu je i čarobni saundtrek genijalnog Kendžija Kavaija! Sasvim sigurno spada u top-10 najboljih muzičkih skorova filmske umetnosti svih vremena; ko se s tim ne slaže može smesta da napusti sahra... ovaj, blog! I mnogo slabiji film bio bi dignut za tri nivoa ovakvom muzikom. Na svu sreću, ovoj animi tako nešto nije bilo neophodno, ali kad je već tu, savršeno se uklapa sa ostalim njenim vrhunskim kvalitetima.
(Digresija: Priznaću vam jednu stvar. Samo dva puta u životu bio sam na ovakav način šokiran filmskim saundtrekom, istovremeno osetivši a) oduševljenje i b) pomisao: „Jebote, zar se ovo uopšte može/sme ovako?!“ Prvi put osetio sam to kad sam čuo muziku iz GHOST IN THE SHELL i našao se njome oduvan. 
Bilo je to sredinom 1990-ih, u vreme VHS-a, i sećam se da je krivac za moje trovanje ovim filmom bio Vlada Vesović, koji je nemilice i neštedimice širio, pozajmljivao i presnimavao ovaj i srodne filmove sa svojih originalnih kaseta...
Drugi put je to bilo kad sam po prvi put, na proleće 2004. u jednom kultnom američkom bioskopu u San Francisku na ponoćnoj projekciji počeo da gledam HAUTE TENSION – i našao se smesta zaljubljen u film već pre isteka najavne špice.)
Inače, u igranom filmu skor je radio Klint Mansel – ali pre nego što počnete da ejakulirate očekujući masterpis u rangu onoga što je u prošlom veku radio za Aronovskog, žurim da naglasim: njegov skor za DUHA je jezivo nenadahnut, neupečatljiv, prazan, jedva korektan ali zaboravljiv; ništa za kupovanje/skidanje i preslušavanje osim kao generička ambijent pozadina dok nešto radite. Ali vrhunac travestije je kada, na samom kraju, tokom odjavne špice, krene Kavaijeva muzika (blago remiksovana), ovom filmu sasvim neprikladna!
Animu krasi smelija dramaturgija: ona kreće in medias res, glavna junakinja je već robot na zadatku, ne znamo njenu prošlost ni tada, a ne saznamo bogzna šta ni kasnije, tj. sve do kraja filma.
Film je daleko konvencionalniji: on ne samo da počinje prikazom pravljenja robota (u sceni koja je, 20 godina kasnije, i sa svom usavršenijom tehnologijom i povećanim budžetom, inferiornija od one u animiranom filmu!) nego nam crta situaciju kroz natpis na početku filma, kroz ekspozicijske dijaloge (morali su već u prvih 5 ili 10 minuta da objasne i naslov da ne bi neki glupi Američanin počeo da se vrpolji u stolici i buni se: „Kad će više ti duhovi?“), kroz njenu eksplicitnu zapitanost nad time ko je i šta je 
(u animi je kontemplacija rešena neverbalno, kroz predivne atmosferične nedijaloške i neakcione scene praćene pomenutom pregenijalnom muzikom) i, najzad, kroz čitav razrađen podzaplet o ljudskom poreklu njenog duha.
Da, ona u filmu ima i ime i prošlost i majku – koju pronađe i poseti u starom stanu, a na kraju ode i na sopstveni grob. I sve je to, mada suštinski nepotrebno i konvencionalno, ipak obavljeno bez preterane holivuđanske vulgarnosti i sa solidnom dozom suzdržanosti i elegičnosti, mada ipak previše potencira to „ljudsko, suviše ljudsko“. 
Izvorna manganima je bila smelo zagledana u budućnost i bavila se evolucijom ljudskih bića i duha, smelo i otvoreno fascinirana mogućnostima ljudsko-mašinskog interpleja, razvojem veštačke inteligencije itd. Američki film je, tipično, više zagledan u prošlost, i nudi nam prozaični „origin story“ gde se, i uz sve tehnikalije i gedžet-čudesa, priča neminovno kreće centripetalno, vraća se na ognjište, u toplinu doma, u majčino krilo.
Ova tendencija je – da vam sad dr Ghoul nešto objasni – tipična za američki film, i uopšte američku pop kulturu, ali naročito za Holivud, koji je suštinski infantilan i orijentisan ka Majci: sve se te priče pre ili kasnije svode na povratak domu, kući, porodici, svaka priča se svodi na povratak korenima, traganje za poreklom, za izvorom, retrogardno, reakcionarno, unazad, samo retro, idemo nazad pravo u matericu – svaka individua mora da se pre ili kasnije (re)definiše kroz pripadnost nekoj verziji porodice (nekad to nije doslovna, biološka, nego surogat, a la X-MEN, čopor vampira, gangsterska banda itsl).
Ta napadna i naporna ne-samo-potreba nego nužnost da se pripada nekome ili nečemu – taj jebeni „belonging“ – da se ukutkaš i utopliš u neko krdo, u neku familiju, izvornu ili surogat, nebitno, samo da ne budeš ni slučajno sam, jer moraš obavezno da se povežeš sa precima... 
(čak i onda kada je odnos sa njima u datom zapletu antagonističan, ostaje potenciranje tog odnosa kao nezaobilaznog za tematizaciju!), sa porodičnom prošlošću, uvek neizbežno moraš da se odrediš prema njima, uvek ti je familija reper, kao težnja ili kao nešto od čega bežiš... Uvek taj neizbežni sveprisutni FEM'LI, jebem li im familiju, i seme i pleme!
Za razliku od Amera, Japanci – a naročito u mangama i animama – potenciraju istinski samotne likove koji nisu determinisani ni svojim majkama ni očevima, barem ne doslovno (ponekad su tu surogat-očevi u vidu učitelja, naučnika-Frankenštajnotvorca, mentora itsl) 
...i tamo se daleko smelije i subverzivnije ispituju vanporodični odnosi i vrednosti, često sa likovima koji stoje daleko od bilo kakvog porodičnog stabla, evolutivno skrajnuti ili uznapredovali, „prvi od svoje vrste“, jedinstveni, unikatni, i zbog toga (doslovno ili metaforički) monstruozni; rečju, nenormalni.
Da nacrtam: američki junaci teže normalnosti po svaku cenu, čak i kad ih ona snažno odbacuje i kad joj zaista ne pripadaju. Paradigma: Keri (Carrie), koju cela zajednica odbacuje (pa čak i rođena majka!), a ona i dalje samo hoće da bude jebena kraljica maturske proslave; zato na kraju i popije kofu svinjske krvi, kao što i priliči onima koji se upinju iz petnih žila da ih prihvati i glasanjem na tron popularnosti aklamuje najgora stoka i ološ. „They're gonna laugh at you!“ I treba!
Za razliku od njih, japanski junaci prigrljuju svoju „nenormalnost“ i od nje prave novu, revolucionarnu, novu normalnost; oni grade nova merila, prave novi svet po svojoj meri, umesto da se na silu utežu u ranije skrojena odela koja im ne pristaju, da se nasilu uglavljuju u svet i u život koji ih žulja... Izvorni GHOST IN THE SHELL je dobar primer toga. Iako film počinje kao poslušnica sistema, „major“ do kraja više nije lutka u rukama bilo kakvih papetmastera...
Zaplet anime je zapetljaniji nego što bi se dalo podneti čak i u igranom filmu, sa grdnim ambasadorima i predstavnicima ko zna kojih zemalja i agencija i aparatura u ko zna kakvim spletkama oko ko zna čega. U filmu je sve to uprošćeno, jasno je ko za koga radi i zašto, a u razočaravajućem otkriću porekla identiteta glavnog antagoniste ovde to ode u how convenient patetičnu bezvezariju... 
Ipak, dok ne dođemo do toga, mora se priznati da je Majkl Pit odličan u ulozi robota koji podjednako podseća na patetičnog Frankenštajnovog stvora kao i na palog anđela (u teen-EMO modusu a ne u adult-RATNIČKOM kakav smo imali kod Roja Betija u BLADE RUNNERU!).
Kad sam već kod glumaca, da kažem i to da je Skarlet Johanson i ovde, predvidivo, izuzetna, ali to teško da će iznenaditi one koji su je već gledali u Besonovoj LUCY (gde je bila augmentovana pa odmetnuta programirana ubica) i u UNDER THE SKIN (gde je bila neafektirano ledena alien-zavodnica, za šta je bila nagrađena i Zlatnim Ghoulom te godine). 
U ovom se filmu zove Mira, a ja smesta dodajem – ispod Mire sto Đavola vire! To samo Skarlet može tako vešto: da igra vanzemaljku ili robota, sa svedenom izražajnošću, stvorenje koje nema normalne ljudske emocije, a da opet, mikro-mimikom i očima signalizuje nešto itekako živo, živahno i intrigantno unutra...
(Uzgred budi rečeno, Mira radi za HANKU - tako se zove firma koja pravi robote i sranja po ovom filmu, a sponzoriše i njenu anti-T jedinicu. Prvo Mira, onda Hanka, samo sam čekao kad će ovo da se izrodi u nekakav bosanski sevdah - a tome je, vala, i prišlo vrlo blizu u sceni susreta sa majkom, koja se, srećom, ne zove Džemila.)
Baja koji igra njenog partnera je OK, solidan ali neupečatljiv: sve vreme sam, gledajući ga, pomišljao koliko bi bolji u toj ulozi bio Kifer Saterlend – a posle na imdb-u vidim da je jedno vreme za tu ulogu bio razmatran još jedan dobitnik Zlatnog Ghoula, Matijas Skonarts, i mislim se: jebote, pa film bi u tom slučaju bio nepodnošljivo dobar – ili bi barem dobio jedno pola zvezdice više!
Žilijet Binoš daje nešto topline filmu, a prosek popravlja Takeši Kitano sa svojom uber-cool „hladnoćom“ – svaka scena s njim je duplo jača od okolnih. Naročito je dobar detalj taj da on sve vreme govori japanski, čak i sa likovima koji mu odgovaraju na američanskom, što je super u kontekstu neimenovanog nadnacionalnog melting pot megalopolisa, a super je i kao odgovor onima koji su ovaj film još pre premijere napadali za tzv. „whitewashing“.
Naime, u vladavini terora političke korektnosti digla se u Muriki velika halabuka oko toga što glavnu junakinju ne igra neka Japanka – nego vrlo arijevska Skarlet. Meni je izlišno da se uopšte bavim retardiranom promašenoću tih napada, ali ću sad, kao Vučić („neću da vam odgovaram, ali samo ću ovo da kažem“) podsetiti samo na to da ni u izvornoj animi taj lik nije baš nešto primetno azijatskih crta, 
a da u svom „oklopu“ ima duh Japanke isto kao što ga ima i Skarletin oklop, što je u američkom filmu još i (pre)naglašeno kroz ceo taj podzaplet s njenom kevom, Japankom, itd. Ukratko, ako vam smeta „whitewashing“ (koji jeste legitiman problem u Holivudu), to je legitimno i OK, ali pustite ovaj film na miru, loš ste primer odabrali.
Inače, jedan od scenarista ovog filma je Ehren Kruger, poznat po amerikanizaciji japanskog KRUGA (RINGU). Može se zato reći, da jasno nacrtam, da se ovaj DUH prema izvornom odnosi vrlo slično kao USA RING prema JAP RINGU: to je, kako jedan fan na netu reče, GHOST IN THE SHELL for dummieS
u kojem je zaplet uprošćen, linearan, očišćen od svih višeznačnosti i dvosmislica, sve što je bilo složeno i originalno svedeno je na kliše, ali je (ovo ja dodajem) to izvedeno sa natprosečnom tehničkom veštinom i sa dovoljno vizuelne imaginacije (odlični WETA efekti!) da bude više nego prijatno i pitko (iako suštinski praznjikavo, s tim što je takvo ne toliko po sebi koliko tek kada se uporedi sa znatno superiornijim originalom). Isto to vredi i za kontrast JAP vs USA RING. Američki je korektna mada šupljikava boza za mase, a japanski je Prava Stvar (TM). To možemo reći sada i za ove DUHOVE U OKLOPIMA.

 SPOJLER: 
Kraj anime je tipično japanski pred-postapokaliptički, glorifikujuće posthuman – u njemu se duh glavne junakinje spoji sa duhom „Puppetmastera“ i tako nastane novi entitet koji u genijalnom poslednjem kadru stoji nad svetlucavom panoramom megalopolisa, pred širokih horizontom mogućnosti, i pita se: „Well, where shall I go?“ samo da bi zaključio-la-lo: „The net is vast and infinite.“
U USA filmu ne očekujte ovakve evolutivne nagoveštaje

Ovaj prelep kraj nesumnjivo parafrazira (pa i blago unapređuje) kraj Klarkovog romana Odiseja u svemiru 2001, kada se hiper-evoluirani više-nego-ljudski astronaut, u formi „Zvezdanog deteta“, pita nad time šta i kuda sa svojim novim moćima: „Then he waited, marshaling his thoughts and brooding over his still untested powers. For though he was master of the world, he was not quite sure what to do next. But he would think of something.”
E, deco, to je moć dobrog SF-a – da nam sugeriše i nešto više nego ljudsko, veće od života, parče torte usred dijete od suvog leba.
Američki DUH nije dobar SF jer njega ne zanima ništa od preokupacija originala, on ne sme niti ume da zamisli ništa pametnije od povratka u majčino krilo. Još gore, na samom kraju, umesto da zakorači u smelu neizvesnu ali bogatu budućnost posthumanog, naša Mira deklamuje ovo: „We cling to memories as if they defined us. But our actions define us. My ghost survived to remember to the next... that humanity is our virtue. I know who I am...and my purpose here.“

A to kazuje dok se baca s vrha zgrade kako bi kroz prozor upala u ko zna koji stan i sredila ko zna koje „teroriste“ (iako bi prethodni zaplet filma trebalo da je učini sumnjičavom prema šefovima i sistemu a ponajviše prema olakom korišćenju termina „terorista“). Dakle, koja je njena SVRHA kojom se ona kurči na kraju? Da nastavi da radi za vladu, za sistem, da bude pion, robot, da vezuje „teroristu“ gde joj gazda kaže... Divan američki hepi-end...