izabrana dela

izabrana dela

субота, 31. децембар 2011.

GOLE TINEJDŽERKE PORNO NOVA GODINA!

             Neću da dužim jer malo je vremena preostalo. Reći ću samo ovo: svi kojima je do slavlja, neka proslave dolazak Nove Godine 2012-te kao da im je poslednji, jer ako su Maje u pravu, onda verovatno i jeste!
            Prijateljima i onima koji se tako osećaju kao i svim pratiocima ovog bloga želim u novoj godini NAJVEĆI KURAC PORNO GOLE TINEJDŽERKE PAS JEBE ŽENU VIDEO – odnosno sve ono što ste tokom godine tražili od Gugla, a on vam, umesto toga, dao Gula!
            (Za one koji su pali s Marsa ili Venere, ovo što sledi je tradicionalni novogodišnji Ghougle humor – pogledajte arhivu za ranije verzije)
            Uživajte!

zombi opkolili grad film

jebulja sa radnog mesta

o ne suprugu mi sevi crnac

jebanje tudje zene (www.google.ba)

covek sa kopitima

privatni porno snimci srbski balerina

преображене људскости у пост-људском пејсажу

značenje riječi preispoljna

dr aleksandar nedeljkovic ginekolog


NAJNENORMALNIJI PIRSING

domaci porno film koji moze da se pogleda

beograd pod tunelima

mirjana karanovic scene sexa

zasto se srusio most u ohajo

horor film u kome devojci izlazi nesto iz pazuha

POKRETNE SLIKE IZ CRTANOG FILMA X MEN

ti si se okliznula i pala mi na kurac

misli iz blejd ranera

kako izgleda picka

pitate me zasto volim tita

pornicarke sa telefon u ruci

sexy oruzije

bolest spinalne atrofije aleksandar nedeljković

porno film koji morate pogledati

gole seljanke (www.google.hr)

porno filmovi kromanjonac

sexy srbini

zena sa kurcem

pas bez nogu

1001 nacin kako mozete umreti

nedovoljno mrtav

coult of gouhl

jugo guranje

jugoslav pantelić kako se zove njegova supruga ili devojka

jugoslav pantelić gay


velike stidne usmine

kako se jebe

stari nacin prizivanja magije

domaci filmovi sa vulgarnim scenama

trolovi zene kako se јебање

film o ubijanju crnaca

covek ostao bez kurca

boban knežević dramaturg

dimbo sa pecaljkom

the darko tuševljaković show


doktor gruco

lista 10 filmova uz kojih se place

how big is srdjan todorovic penis

how to become a real mermaid

sekte covek sa zmijom u bradi

retardirani deda

cult of ghoul useravanje od straha

tiziano e gay

"đorđe bajić"

porno filmovi koji su snimljeni u prokuplju


gumeni delovi za motorne testere

moje juce danas i sutra

ruka dildo

grbavi frankenstein

kadar da budem kadar

КАКВО Е БЛОКБЛЪСТЕР

gde kupiti stake

pornić pas kara zenu

recenice iz filmova

tango i kes pesma iz filma

ken russell+mefisto

film oko japanska verzija horor

nude nimfets

narod masim se za kurac

domace francuske bombone

najbolji rumunski vampirski horor filmovi

fufica


sisanje novica vidi vidi cigance

17 gay pesama

mothman 11 septembar

ghoul je odvratan

kosovo je srbija grafiti u ceskoj

gole devojke sa nudisticke plaze

da li citamo komentare ispod vesti

kako da zena vacaris

savrseni darovi za devojku

štrojenje svinja

jao neka nebeska sila

porno slike sve na svetu

bez brushaltera

drkate na sestru

vunene gace

filmovi kad ga pretvori vestica u svinju

sveto mesto-ruska verzija

pas otvara kapiju

you tube-pletene popke

od cega napraviti triangl

bledilo na lice crna magija

kad neko magistrira koje su cestitke

Slike djavola za skidanje,kako postati sluga njegov

crnci veliki ud

Porno slike.kad pas jebe zenu

da li se jugoslav pantelic ozenio

usrana beba

vampirski film kokoska

gothic izreke

gingerkunac

drkanje kod decaka

u ljubavi centimetri nisu bitni

knjige za zlikovca

love you priplodni pastuv francuske

slovachki besplatni porno filmovi

o cemu se radi u filmu valhalia

neznanje je majka avanture

sa mnom je opasno voleti

hoću istinu mama

penis poznatih

heartless site:cultofghoul.blogspot.com

okultne radnje zrno kukuruza

pdf rituali crnog sabata

pornici sa vesticama

najveci okultisti u srbiji

zivi čovek pored groblja

POLOVNE PLASTICNE KANTE

* * * 

Za kraj samo još par prigodnih poruka:
Ghoul vam želi da u Novoj Godini imate dovoljno mesa!
 


I ne zaboravite mudrost naročito prikladnu za masovne dočeke:

четвртак, 29. децембар 2011.

Filmski program za Novu godinu

            Kad sam bio klinac, nije bilo interneta. Nije bilo Divxa niti DVDa. Državna TV je imala samo dva programa, a lokalni još nisu postojali. Čemer. Zavisiš od toga šta je Rale Zelenović uspeo da kupi od "hitova" tokom te godine, ali ne IZ te godine. Ne. Uglavnom neki mjuzikli i romanse iz praistorije, uz poneku komendiju ili akciju, ali pre će biti vestern. U poznijem mi tinejdžerskom dobu već se mogao očekivati i poneki SF ili nešto srcu mi bliže (ali svakako ništa hororično). Sećam se da sam kao kreten ustajao rano ujutro u sredu pred Novu godinu kako bih što pre kupio TV Novosti i u njima saznao koji će filmovi biti prikazani za praznike. (TV Novosti zato što su izlazile prve od svih tih sa programom; TV Revija je izlazila četvrtkom, a dnevne novine su nedeljni TV program davale tek u petak.)
            Danas, zahvaljujući razvoju tehnologije, a pre svega čudu zvanom internet (aleluja!), nijedan filmoljub više nikad ne mora da zavisi od kojekakvih Zelenovića i njinih naslednika: po principu "Sam svoj Di-Džej/Film-Džej" sada samo od vašeg (ne)ukusa i (ne)obaveštenosti zavisi šta ćete od filmova gledati, jer beskrajno je blago tu, "na izvolte", jedan klik udaljeno. Ali, treba znati...
            ...Anyway, evo nekoliko prigodnih filmova koje sam sebi spremio za praznične blagdane. Pošto su to dani kada se obilato ždere i šljoka, a mozak je anemičan jer je većina krvi u stomaku gde se teška prasetina vari, odabrao sam filmove koji nisu naročito zahtevni, duboki, intelektualni, sumorni, egzistencijalni, metafizički, čemerni, hororični – nego, naprotiv, samo one koji su lepršavi, lagani, šareni, stalnomrdajući, nimalo-nesmarajući, vickasti, akcioni, život-afirmišući, eskapistički, te stoga prikladni vulgarnom optimizmu kojim, usred ovog beznađa, prigodno moramo da zračimo na početku apokaliptične godine – or else!!!
            Premijere koje čuvam za dane oko Nove Godine:

RA.ONE

Ovo deluje kao SAVRŠENI novogodišnji film: traje skoro 3 sata, savršeno je praznoglav i besmislen, ima mnogo akcije, vizuelnih efekata, glupih fazona, treša, a na svakih 20-ak minuta Indusi naprasno padaju u igranje i pevanje kroz raskošne muzičke tačke!
Ko do sada nije overio indijski megaspektakl ENDHIRAN, koji sam ovde već hvalio, sad je prava prilika!

BORROWER ARRIETTY

            Ako hoćete nešto šareno, lepršavo, slatko i ljupko, a da ne bude otužno i razblaženo i bljutavo, onda ovaj novi crtić Mijazakijevih učenika, u sličnom duhu, deluje kao mudar izbor.

            14 BLADES

            Jebeš Novu Godinu koja prođe bez dobre tabačine! Od gomile kineskih kung-fu ekstravaganci izbačenih u skorije vreme, ovaj mi deluje najgledljivije i mojoj duši najbliže.
            Takođe, ko do sada nije overio superspektakl DETECTIVE DEE AND THE PHANTOM FLAME, sad je trenutak!

            SHOWDOWN

            Iz istog žanra (kung-fu makljaže i mačevanja), ali u korejskoj produkciji, dolazi i THE SHOWDOWN, kome ću takođe pružiti šansu da me zabavi.

            WE ARE THE NIGHT [WIR SIND DIE NACHT]

            Ko ni NG praznike ne može bez privida horora, evo jednog praznoglavog šareniša švapske proizvodnje sa šik vampiricama koji bi mogao dobro da legne uz prasetinu.

            MORE BRAINS: A RETURN TO THE LIVING DEAD

            Veoma opširan i detaljan dokumentarac o jednom od najzabavnijih i najduhovitijih horora svih vremena: A RETURN OF THE LIVING DEAD – koji je, i sam po sebi, više nego prikladan i zgodan za gledanje u ovom kontekstu, i javlja mi se da ću i njega da repriziram ovih dana.

            A za slučaj da se premijere pokažu nezadovoljavajućim, tu su uvek sigurne i pouzdane – reprize!

GREMLINS 2

            Prošle godine sam reprizirao ionako češće gledani prvi deo, dok sam dvojku, sramotno, gledao samo dva puta, oba u prošlom milenijumu, pa je ovo zgodna prilika da ga se podsetim. Pamtim ga kao još luđeg i dinamičnijeg i crtanofilmskijeg od originala. A tu je i Kristofer Li, glumac nekima poznat po tome što se rukovao sa mnom letos, pa eto...

TOTAL RECALL

            Nova Godina bez Verhovena i/ili Švarcenegera kao i da nije došla, pa zato... eto alibija da se prisetim ovog ne tako skoro gledanog SF-akcijaša. A imam još jedan skriveni povod za ovu reprizu, koji ću vam otkriti uskoro.

ALIEN

            Prigodom dočeka 2012-te, u kojoj ne postoji ozbiljniji kandidat za titulu horor filma godine (a možda i šire od toga!) nego što je to prikvel, PROMETHEUS, mogao bih osvežiti sećanje na ovaj monster-klasik, koji sam poslednji put gledao još 2004. kada sam kupio specijal DVD kolekciju sa 9 diskova krcatih dodacima i čudima.

MELANCHOLIA

            Iz pijeteta prema fon Triru, pre nego što skockam svoju godišnju nehoror listu, proveriću još jednom svoju primarnu i prilično čvrstu impresiju, da se radi o velikom blefu, a ne o velikom filmu.

DRIVE

Iz pijeteta prema Refnu, pre nego što skockam svoju godišnju nehoror listu, proveriću još jednom svoju primarnu i prilično čvrstu impresiju, da se radi o ispraznom, površnom i uninvolving pokušaju omaža filmovima koje ipak nije uspeo da dosegne.

THE WOMAN

Za zabavu sebe i čitalaca bloga, podvrgnuću se još jednom ovoj gomili smrdljivog ženskošovinističkog đubreta koja se, inače, nalazi u vrhu mnogih godišnjih lista najboljih horora (!) – samo i jedino kako bih mogao da je detaljnije i slađe izgazim jednom za svagda.

***
Za kraj, shvativši da nema dovoljno komedija na gornjoj listi, evo jedne preporuke za film koji sam odgledao još pre više meseci, a ne stigoh da ga pohvalim na blogu. Verujte na reč da se radi o najboljoj komediji godine: danski KLOVN (3+) 
– vrlo crn, vrlo smešan, vrlo živ, i skoro nimalo uvredljiv za mozak!

Eto, toliko od mene ovim povodom. Uživajte!

среда, 28. децембар 2011.

DILAN DOG br. 50

            U 2011-oj bila su dva važna DD jubileja.
Prvi: 25 godina od izlaska prve epizode DILANA DOGA - oktobar 1986, "L'alba dei morti viventi" ("Dawn of the Living Dead"), a u Dnevnikovom prepevu: DOKTOR KSABARAS

Drugi: 50. broj DILANA DOGA u izdanju Veselog Četvrtka.
         Potonji jubilej naročito je vredan u našim lokalnim razmerama; naime, nekoliko drugih, slabijih izdavača, pokušavalo je, nakon ratne pauze 1990-ih, da ponovo krene s Dilanom, ali su odreda propali posle 3-6 brojeva. Zato sam, sećam se, i ja bio među brojnim skepticima koji su, pre malo više od 4 godine, pojavu Četvrtkove Dilan rezurekcije dočekali sa: "A ovaj će, kao, da potraje?"  

Na svu sreću, zdrava skepsa u tom konkretnom slučaju demantovana je prilično ubedljivo: za ovo vreme nam je pružio ne samo 50 potpuno novih DILAN epizoda, nego i desetine specijalnih izdanja i, meni lično najvažnije, DILAN KNJIGE – tvrdo-koričena čvrsto-šivena savršeno-štampana iznova-prevedena sjajnim-tekstovima-praćena tri-u-jednom izdanja svih DILAN epizoda, od prve pa naovamo. Potonja edicija takođe slavi mini-jubilej, sa do sada objavljenih 15 knjiga (što će reći, pokrivenih prvih 45 epizoda).

            Iskren da budem, sama epizoda kojoj se posrećilo da kod bude jubilarna, pedeseta, baš i nije neka. "Iz daleke galaksije" je tek prosečan primerak novijih DILAN epizoda, gde je horor potisnut, skrajnut, a u centru pažnje je "whodunnit". Zaplet:
Petnaest godina posle ubistva njegove bake i deke, koje se desilo kada je on bio samo mali dečak, pisac naučne-fantastike Luc Faraday, je tek polako počeo da se oporavlja od ovog uznemirujućeg događaja. I dan danas, on se savršeno jasno seća da napadači nisu - kao što je i na sudu posvedočio - članovi neke bande uličnih kriminalaca, već strašni monstrumi iz svemira. Kako bi saznao istinu o svojoj prošlosti, Luc angažuje Dilana Doga da ode sa njim u Holandiju, u njegov rodni grad, gde je sve i počelo... i gde će se sada, posle toliko godina, sve završiti. 

Što se mene tiče, kad god čujem pitanje "whodunnit", moj odgovor je: "hookers"! Ili, alternativnim spelingom, "who cares?" Mislim, zabole me za nekakav glomazni krimić na selu sa 300 osumnjičenih, i sa njihovim međusobnim sapunskooperskim trvenjima i razmiricama i strastima: da mi je do toga, čitao bih Agotu Hristos, a ne Dilana. U tu gomilu crvenih haringi ubačeni su i neki, kao, vanzemaljci – ali tako bezvezno i providno (i apsurdno: alieni sa maskama-džejsonovačama!) da je smesta očito -i nije nikakav spojler- ako kažem da ovde nema ništa izvan ove planete, da je dosadni, prizemni ljudski faktor iza svih tih ubistava. A ona su, da patnja bude veća, uglavnom offscreen, tako da u ovoj epizodi imamo tužan odmak ne samo od žanra (horror) nego i od podžanra (splatter) kojim se nekada davno, pre mnogo godina, DILAN odlikovao.

            No, šta se tu može? Scenario Luiđija Minjaka je podnošljiv, za to što jeste ("whodunnit"), istina sa previše zbrzanim, telegrafisanim razrešenjem ko je tu koga kako i zašto jebo, kao da je ikoga uopšte briga, a standardno okej je i Roijev crtež, ali zaista – ništa za pamćenje.
            Međutim, postoje u ovom Četvrtkovom izdanju i neki bonusi koji ga čine vrednim preporuke: naime, redakcija se za ovaj mini-jubilej isprsila sa nekoliko extra tekstova na desetak dodatnih stranica na kraju broja. Najzanimljiviji među njima jeste jedan od retkih intervjua sa Ticijanom Sklavijem – detaljno prepričan.

Zatim, tu su kratki ali vredni osvrti na Dilana od strane nekih od njegovih scenarista: Ruju, Kjaveroti, Barbato, Minjako. Najzad, trojica autora esejističko-analitičkih tekstova iz knjiga o DILANU prozborili su koju, iz svog ugla, o tome šta ovaj strip njima znači: Vladimir Tadić priznaje da mu je dugo vremena i mnogo odupiranja (i plašenja) trebalo dok se nije navukao na ovaj strip; Nikola Todorović skrušeno priznaje da je "doktorirao na dilandogologiji", da mu je "san da postane Dilan", i da mu je životni moto – disanje iz hobija. Tu je, na samom kraju, i Dejan Ognjanović, koji je na temu dilandogologije imao najkraću i najjezgrovitiju izjavu:

"Stripovi o Dilanu Dogu naročito su mi dragi ne toliko zbog svog osnovnog žanra, horora, u okviru kojega ima i mnogo drugih junaka i stripova, koliko zbog svog odnosa prema životu, iliti svetonazora, koji je izrazito apsurdistički i egzistencijalistički, ali je iskazan na nenametljiv, prijemčiv, popularan način. Ukratko rečeno, ovaj (anti)junak i njegove avanture sadrže za moj ukus savršeni spoj ekscentričnog šarma, crnog humora, bizarne erotike, pomerene filozofije, (ne)konvencionalne strave i užasa, patetičnih monstruma, žestoke krvi, kao i melanholije, otuđenosti, usamljenosti, misterije, grozote, nadrealizma, lepote, morbidnosti i poezije. Nijedan drugi strip nema sve ove elemente, a naročito ne u ovako savršenom skladu. Ako tome dodam natprosečno dobre crtače, globalno posmatrano, za jedan komercijalan strip, kao i emotivnu vezanost za strip koji sam pratio od samih njegovih početaka (Dnevnikova izdanja), onda je jasno da Dilan i nema pravu konkurenciju što se mene tiče."

Dakle, mogu samo da se pridružim uskliku redakcije: poželimo Dilanu barem još stotinu vampira, pa i Juda plesača, ako je nekome do plesanja!

уторак, 27. децембар 2011.

THE KID WITH A BIKE (Le gamin au vélo, 2011)

 
****    

4-
             Sa najvećim uživanjem odgledao sam najnoviji film braće Darden. Da, znam da čudno zvuči, a ponajviše sam time iznenađen ja sam. Naterao sam se da ovo pogledam maltene slučajno, kada na Fejsbuku videh trejler, i kad shvatih da ovde igra moja omiljena Sesilija IzFrancuske, inače teško da bih. 

            Dardenci su maltene pretplaćeni na nagrade sa svakim svojim filmom: dal' Palma, dal' Međed, dal' Lav, dal' Kristalna Prizma, ali nešto mora da padne. Meni to ne mož' značiti manje, imajući u vidu šta i kakvo obično biva uzdizano na takvim festivalima, a u ovom konkretnom slučaju još i manje, budući da nisam bio impresioniran sa njihova dva ranija filma koja sam pogledao. 

DETE je gledljiva ali izrazito uninvolving priča o praznoglavom paru mladunaca nesposobnih i za same sebe a kamo li za bebu koju su slučajno prouzročili. Hajlajt je svakako kada tatko proda bepca bezdetnom paru za 50.000 E a da keva misli da ga je ovaj odveo u šetnju (vožnju) parkom. Previše je to praznjikavo i dosadnjikavo: 2+ od mene.  
SIN je nešto bolji: drvodelja (Carpenter! Hrist!) prima na zanat tinejdžera, tek puštenog iz zatvora, i vremenom otkrivamo da je njegova čudna opsesija njime izazvana činjenicom da mu je baš ovaj, pre nekoliko godina, zadavio sinčića pri pokušaju obijanja auta. Njih dvojica kreću u udaljeno, izolovano skladište po drvnu građu… Mladunac ne sluti s kim je u kolima. Da li će čiča da oprosti ili da se osveti? Šta mislite, dal' je slučajno drvodelja? Fino je to sve, ali opet predugo i prepraznjikavo, te sa izrazito mlakim glavnim glumcem (čiča). Od mene 3- na mišiće.

            Ova bratija pravi isključivo te slice of life dramurde, skoro dokumentarističke, sa socijalnom tematikom, i predstavnici su fraze koju sam patentirao: "potiljak filmmejking" – kad kamera sve vreme prati gl. junaka i snima ga s leđa ili u poluprofilu otpozadi – kao da će tako lakše da mu se prišunja i prečicom da mu na kvarno uđe u lobanju i otkrije nam sav njegov potajni unutarnji svet. Tu vrstu režije, recimo, praktikuje i ovaj Ben Vitli čiji me je DOWN TERRACE prošle godine ostavio ladnim na Fantaziji, uprkos svim pohvalama, a iznervirao me je i njegov novi KILL LIST (2+), kojeg pogledah na SLASH festu u Beču: svi ostali svršavaju na to njegovo drmusanje kamere i šunjanje njome iza glumaca, jedino ja ostadoh iritiran i neuzbuđen. Dakle, niti me privlači tematika ovih Dardenaca, nit pak stil. A opet, THE KID WITH A BIKE je jedan od pet najboljih filmova koje videh u 2011. godini.

            U čemu je tajna? Ukratko: priča; klinac; Sesilija; pa čak i režija, moram priznati.
            Kao i mnogi drugi veliki filmovi, i ovaj se ne može adekvatno prepričati, tj. sveden na reči deluje banalnije nego što to sve u slikama i zvucima na licu mesta zapravo jeste. Ipak, ukratko: dečak iz doma za nezbrinutu decu opsednut je svojim ocem, koji ga je napustio, ali klinac to ne veruje i odbija da prihvati. Uporno ga zove na telefon na koji se ovaj ne javlja; beži iz doma, ide u stari stan i doziva ćaleta, koji se iselio; jedva nekako dođe do svog omiljenog bicikla koji je vajni ćale prodao ko zna kome itd. U potrazi za ocem pripomaže mu Sesilija (ona ovde izgleda znatno lepše nego u Istvudovom abortusu HEREAFTER, daleko mu lepa kuća), usamljena frizerka kod koje mali Ćirilo počne da provodi vikende… 

            Namerno ne otkrivam previše, kao i inače kad se radi o odličnim filmovima. Ovaj zaslužujete da sami otkrivate, ako poverujete mojih pohvalama. Ja znam da sam se smesta primio na priču, i na klinca koji je apsolutno fantastičan i jedna od najfenomenalnijih dečjih uloga ikada – bez ijedne lažne note, bez ijedne fejk sekunde, bez recitovanja i šmiranja (nemoj da je neko u istom kontekstu pomenuo debelog degenerika ili pak ono krezubo derište iz MOJTEVIDELA!). Kad bi se dodeljivali Cezari za decu, ovaj mališan je apsolutni favorit. Pritom, naravno, budući da ipak pričamo o Dardenima a ne o holivudskoj bljuzgi, uopšte nema predvidivog gudanja u violine s tim detetom – mislim, film je prepun dirljivih scena i situacija, ali one nisu rađene eksploatativno, nego su pogođene u srž ingenioznom inscenacijom, režijom i, naravno, glumom u kojoj nema laži, nema prevare. Ja pola filma odgledah u suzama, a vi kako 'oćete.

            Treba biti srca kamenoga pa ne reagovati na to kako posvećeno, fanatično i bespogovorno klinac obožava svog (nama, ali ne i njemu, očito bezvrednog) oca. Brojne srceparajuće scene u prvoj polovini bazirane su upravo na toj diskrepanciji koju pažljiv gledalac sluti a dečak, neiskvaren, i dalje pun poverenja – ne. I ovde je, naravno, moguće religijsko tumačenje – mada ga reditelji manje očito nameću, if at all, ja sam upravo tako doživeo srž zapleta, dakle post-religiozno/egzistencijalistički. Bezvredni, bezosećajni, tupavi BOG-OTAC, koga zabole patka za čoveka, odbacio nas je kako bi se bavio nekim svojim "važnijim poslovima", a DETE-ČOVEK sad mora sam da luta bez-očnim svetom, punim opasnosti po njegovu prirodno-neiskvarenu dušu (ima tu jedno ozbiljno iskušenje za dečaka, koje neću da spojlujem: to je u drugoj polovini filma). Pritom mu jedino ženski-majčinski princip nudi zaštitu, ljubav, brigu i toplinu…

            Za razliku od jednostranih pamfleta za zasenjivanje prostote kao što je površni, glupi, lažni i idejno skoro beznačajni WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011), DEČAK SA BICIKLOM je 100% iskren, istinit, i TAČAN film, i nema plitkoumnu anti-mušku agendu kao KEVIN, bez obzira što sadrži jedan od najmrskijih likova otaca u modernom filmu – baš zato što ovo nije tipična američka karikatura (pijanac koji bučno upada u kuću iza ponoći, mlati majku, kinji sina i siluje ćerku i sl.) nego u stvarnosti mnogo češća vrsta bednika kakvu imate u svakom komšiluku (ako načas ostavimo po strani filozofsko tumačenje i simboliku tog lika). Inače, oca-idiota (Azatota) igra isti glumac koji je u DETETU prodao dete za evriće, i još kaže ženi, tamo: "Šta šiziš, napraviću ti drugog, još lepšeg!" Ovde, on "traži sebe", nema kad da pozove sina telefonom, dete ga podseća na život koji želi da ostavi iza sebe…

            Sesilija i ovde pokazuje ono što je meni bilo jasno čim sam je video u HAUTE TENSION – da je ne samo žena kakvu bih smesta ženio, nego je i izvrsna, prvorazredna glumica, što se nažalost baš i nije prečesto moglo videti u filmovima u kojima se pojavljivala posle ovog horor masterpisa, ali srećom Dardeni su prepoznali da ona ume i može, i Francuskinja je zaista isporučila sjajnu, memorabilnu ulogu ovde (iako, nažalost, pomalo zasenjenu dečakom, koji je u središtu pažnje i sve je njemu podređeno, pa tako o njoj ne saznamo baš mnogo).

            Ali klinac šta radi u ovom filmu! Pa, ljudi moji, da li je to moGUće? Živa vatra! Varnica! Čigra! Nesputan. Neuhvatljiv. Tvrdoglav! Mali Kalvin bez oca, bez tigra (bicikl mu je surogat)… Naravno, jadničko još ne zna kako svet funkcioniše, i zato srlja… i zato je ranjiviji čak i od nas koji se vajkamo da smo kao matori i nešto kao znamo o svetu kao volji (za moć) i predstavi – i zato je mega-uzbudljivo i napeto i dirljivo posmatrati ga kako pokušava da se nosi sa svojom novootkrivenom Samoćom, kako Greši, kako Luta… A da li će naći pravi put ili će na kraju biti Lost Boy, to vidite sami.

            Iako i ovde ima nešto malo – vrlo malo! - "potiljak filmmejkinga", moram reći da su bratija zauzdala svoj "čemer i jad dokumentarizam, TM", i da je ovo sve uslikano kako valja: kamera je uvek tačno gde treba, što je ovom prilikom zajebanije no ikad, jer ovaj klinac ne dâ se uhvatiti niti sputati ničim pa ni okvirima kadra, ali oni to nekako uspevaju, i maestralno hvataju taj njegov nemir i jurcanje i lutanje i padanje i udarce glavom o zid i sve ostalo na zaista uzbudljiv način – meni uzbudljiviji od ogromne većine "akcijaša" i "trilera" i "horora" i drugih kvaziadrenalinskih couldn't care less budalaština iz ove godine. DEČAK SA BICIKLOM me je zgrabio od prve scene i držao me u navijanju i brizi i napetosti sve do poslednje i zato – čist Gulov Pečat i najtoplija preporuka!

понедељак, 26. децембар 2011.

Dejan Ognjanović govori za televiziju


            Već je ovde bilo reči o specijalnim prazničnim tematima emisije "Kadar" na TV Zona, upriličenim povodom Noći Veštica. Zbog inspirativne tematike (horror!) i obilja materijala napravljene su čak tri polučasovne emisije posvećene hororu na filmu. Skrušeno priznajem da je u sve tri učestvovala i moja malenkost.
U prvoj sam napisao i pred kamerama izneo neke od razloga zbog kojih je NOĆ VEŠTICA jedan od najvećih horora ikada. Srećom, veći deo tog priloga činili su inserti iz serijala HALLOWEEN, a gledaoci su bili primorani da posmatraju moj umiljati lik tokom vrlo kratke sekundaže.
U drugoj sam dao opširan intervju povodom mojih horor aktivnosti, kojom prilikom je i ovaj blog obilato promovisan.
Najzad, u trećoj je spikerka pročitala moj kratki esej o japanskim horor filmovima, sročen specijalno za ovu emisiju.
Moj tekst o NOĆI VEŠTICA već se nalazi ovde na blogu, pa negledanjem tog priloga ništa ne gubite. Takođe, i moji stavovi o japanskom horor filmu dobro su poznati, pa i bez toga možete preživeti (mada, ako baš ima interesovanja, mogu i taj prilog da okačim). Međutim, čini mi se da bi narod moglo zanimati ovo moje obraćanje javnosti, kojom prilikom govorim o romanu NAŽIVO, njegovim inspiracijama, aspiracijama, uticajima, o SRPSKOM FILMU i PORNO BANDI, o nesnimljenoj filmskoj adaptaciji, o svom narednom romanu, o blogu The Cult of Ghoul itd. Dakle, ko to želi da pogleda, skoro čitavih 10 minuta moje priče nalazi se na jedan click udaljeno.

недеља, 25. децембар 2011.

THE BARON (O BARAO, 2011)

 ***(*) 

 4- 

             Prošlog septembra sam boravio u Beču, na SLASH festivalu fanta-horor filma. Tom prilikom sam imao zadovoljstvo da pogledam BARONA, koji će, kako izgleda, biti na prvom mestu moje godišnje liste horora, iako se radi o nekonvencionalnom i žanrovski svakako neuobičajenom naslovu (no, horora je u njemu ipak dovoljno da bude na toj listi). Evo, kao prvo, šta sam o njemu već napisao na engleskom za svoj blog TEMPLE OF GHOUL, a isti rivju objavljen je i na američkom sajtu Beyond Hollywood

Ispod ovog rivjua pogledajte još neke ekskluzive i zapažanja o filmu i njegovom reditelju koga sam u Beču takođe upoznao.


The Baron is a Portuguese film shot in retro-modern-scope, in glorious high contrast Black and White, boasting to be "a 2-D film by Edgar Pêra". One could say that it is modern precisely in its anti-modernity. It is almost impossible to describe this film without relying on comparisons: The Baron looks and feels like a weird re-enactment of a 1930s horror film through the arty lense of a very talented modern director –
 
- something along the lines of Almereyda's Nadja, Merhige's Begotten and Maddin's Dracula: Pages from a Virgin's Diary. There are also droning soundscapes and grotesquely nightmarish non-sequitur situations in which humor and horror are disquietingly close reminiscent of David Lynch. 

The key overall effect is instability. Nothing in the world directed by Edgar Pêra is permanent: the images dissolve or overlap, the lights and darkness come and go, a huge room is suddenly shrunk to a black solitary cell... Nothing is stable. The same goes for his narrative, with only the vaguest respect to linearity and conventional logic. The events are governed by dream logic, and The Baron may easily be one of the most oneiric narrative films in recent times – or oerhaps since the days of Jean Cocteau.

For those yearning for plot, here's the essence: it all starts like Kafka's The Castle, with a frail-looking school inspector visiting a remote ("off the maps") village whose name he's forgotten. Unlike K. he is almost forced into the towering prison-like structure and brought to the powerful Baron who governs the region through fear. 

Just in case there's any doubt, he keeps repeating: "I'm the one in charge!" What follows after the inspector's arrival to the Castle is a series of increasingly nightmarish scenarios, although the terrors are rarely specific. As in the films produced by Val Lewton in the 1940s (humorously alluded to in the prologue), few are the scenes of direct horror, yet the sense of foreboding and doom hangs over all.  

The center of it, of course, is the Baron himself: as played by Nuno Melo, he is one of the most charismatic and memorable "gothic" villains ever since Klaus Kinski had his larger-than-life role in Nosferatu (1979). It is a performance which cannot be praised enough: the entire film hangs on Mr Melo's strong sholders and his commanding, scene-stealing presence haunts the screen even when he is not visible. 
His Baron is a force of nature and a joy to watch (from a safe distance, that is)! The other players are very fine indeed, but inevitably overshadowed by the iconic presence of Nuno Melo.

Of course, Edgar Pêra as the veteran avant-garde director, Luís Branquinho as his trusted director of photography and Fernando Areal as art director (with his sparse, heavily stylized sets) are equally prominent stars of The Baron. Their job in creating this world of floating shadows and vague nightmares of oppression (political and existential, almost metaphysical) is nothing short of amazing. This is a daring, original and highly memorable work of a true visionary and demands the audience ready and willing to be surprised by something unconventional and new. 

This, however, doesn't mean that the film is all about doom and gloom and slowburning terrors: it is also very funny in its own idiosyncratic and eccentric ways. Its playful absurdities are channeling Kafka's insight of the proximity between horror and humor, and its vision of the world is at the same time very dark, and somewhat tongue-in-cheek, too.

This review is based on the film's screening at Vienna's Slashfest, where Mr Pera was a delightful guest. His next film will be a very original adaptation of H. P. Lovecraft's The Horror at Red Hook seen as a parable of racism. Let's pray to the Elder Gods that this happens soon!

Edgar Pêra, reditelj BARONA, vanredno je zabavan i duhovit čovek, i s njime sam se (ako ne računam Lilit-domaćicu) ponajviše družio na SLASH festivalu i oko njega; nažalost, on je tu boravio samo 3 dana, ali bilo je dovoljno prilika da se bolje upoznamo: pre i posle panela o subverziji na filmu na kome smo učestvovali, kao i prilikom dve zajedničke večere, u opuštenom i srdačnom okruženju i bez žurbe. Zabavno je reći da je na obe večere na kojima smo bili zajedno on uspeo da prolije čašu crnog vina po stolu – svakako, nenamerno, ali zezao sam ga da mu je to postao lični potpis. Jednom od te dve prilike sebi sam naručio ribu, a on je svojim aparatom uslikao ovo moje parodiranje lavkraftovske ihtiofobije.

Pre svega, Pera je neposredan, vedar čovek, stalno nasmejan, a njegov kez sa manekenski belim zubima umnogome me je podsetio na osmeh Hodorovskog. Iako važi za avangardnog reditelja nekakvih opskurnih, festivalskih, "umetničkih" filmova, on je strastveni čitalac stripova, kojih je gomilu sebi pazario i ovom prilikom, u nekoj bečkoj striparnici. Dakle, potpuni antipod sandensovskog, a kamo li pak srbskog reditelja "ozbiljnih" filmova. S njim sam napravio i usnimio zabavan intervju koji tek treba da sednem i transkribujem.

Uostalom, treba li šta dalje reći sem podatka da je veliki poštovalac H. F. Lavkrafta?! Razgovarali smo o adaptaciji priče "The Horror at Red Hook" koju priprema kao svoj naredni projekat. Njegov ugao je vrlo zanimljiv, pošto planira da nju upotrebi kako bi se pozabavio temom rasizma, implicitnom u toj, kao i u svim ostalim HPL-ovim njujorškim pričama. Poznato je, naime, da je Lavkraftov rasizam bio manje-više zauzdan i, što bi se reklo, intelektualan ("salonski") dok je boravio u pretežno belačkom Providensu, ali kad ga je ženetina odvukla u njujorški Vavilon, gde je na ulicama svakodnevno morao da se sudara sa grdnim crncima, Kinezima, Poljacima i ko zna kakvim melezima, to je u njemu probudilo gotovo patološko gnušanje prema tim "hordama" i inspirisalo neke od njegovih najžešćih tirada – u pismima eksplicitnim, a u pričama uvijenim u tanku oblandu fantastike (alieni = ribe i amfibije). 

Ovim aspektom HPL-ovog pisanja do sada se nijedan igrani film nije pozabavio direktno kako to Pera namerava. Ja sam pokušao da mu ukažem na svu složenost HPL-ovih opštih nazora, da unutar njih kontekstualizujem njegov rasizam, kako se ovo ne bi pretvorilo u previše crno-belo ocrnjivanje. A bojim se da za to postoji izvesna opasnost; tako mi se učinilo još tokom našeg razgovora, a u toj bojazni još sam čvršći kada mi je Pera kasnije poslao disk sa svojim filmom pod naslovom 88

U pitanju je odlično režiran film uvredljivo jednodimenzionalnog, plitkog i neubedljivog scenarija, a na temu detinjasto karikiranih portugalskih rasista i skinheda. Na nivou scenarija, to je sasvim u rangu ŠIŠANJA, i vadi ga jedino zaista sjajna režija o kakvoj Steva za sada može samo da sanja. Kazao sam otvoreno i bez uvijanja Peri šta mislim o 88, i on se složio sa mnom da je scenario bezveze, ali da je taj projekat, rađen za TV, prihvatio samo kako bi pokazao da ume da napravi i "normalan" narativni film sa relativno zauzdanim ekstravagancijama u režiji. Obećao je da će mi poslati scenario za RED HOOK čim bude imao englesku verziju, pa ću pokušati da sprečim da se to pretvori u još jednu površnu mikimausovsku parodiju na rasizam u onoj meri u kojoj Pera bude voljan da me posluša.

Imam na lageru još jedan njegov film, nažalost bez eng. titlova. Ostali mu nisu dostupni za skidanje, a to trenutno važi i za BARONA. On mi je ljubazno poslao DVD s filmom (otud ovako bogat izbor Cult-exclusive ilustracija), ali od piratizovanja toga nema ništa, pa mi to nemojte ni tražiti. Nedavno je imao veliku retrospektivu, čini mi se u Njujorku, pa bi trebalo da uskoro dobije verzije nekoliko svojih filmova sa eng. titlovima. Kad mi to pošalje, ako procenim da bi to bilo zanimljivo, napisaću još neki rivju, jer izvesno je da Pera zna znanje i da vredi daljeg izučavanja.