субота, 28. јануар 2023.

Dva nekrologa: RUĐERO DEODATO i AGUSTI VILJARONGA

             Nisam hteo da u novu godinu ulazimo s nekrolozima, smrtovnicama, suzama i crninom, iako nas je tik uoči dočeka tzv. Nove Godine (Plisken bi reko „Nova ŠTA?!“) napustio jedan od velikana horora, Italijanski maestro, Ruđero Deodato. Nažalost, pre neki dan umro je, veoma prerano, u naponu snage i usred pripremanja novog horor filma, Agusti Viljaronga, i zato osećam potrebu da se makar ukratko oprostim na ovom mestu od njih.

            Deodata sam imao priliku i da upoznam na Grosmanu, u Sloveniji, i da uradim jedan od svojih najdražih intervjua.

            Možete ga pročitati, na engleskom, ovde:

Ruggero Deodato Interview at Grossmann 2009

 

            Mogu reći da je na mene ostavio povoljan utisak kao malo koja horor veličina koju sam upoznao – ne zato što su ostali bili drkadžije, nego zato što je “notorni”, “ozloglašeni” reditelj “najzabranjivanijeg, najšokantnijeg, najštagod filma” (kako su skoro bez izuzetka glasili naslovi „vesti“ senzacionalistički-debilnih „novinara“, tj. pisaca klikbejt članaka) zapravo, pogađate, izuzetno topla, srdačna, duhovita osoba s kojom je bilo uživanje pričati.

            Moj osvrt na njegovo remek-delo (i svako ko ne vidi da je to remek-delo u najstrožem smislu reči je slepac, to mogu da vam potpišem i izdam potvrdu s pečatom) možete čitati ovde:

CANNIBAL HOLOCAUST (1980)

 

Na blogu imate i moj prikaz njegovog manje znanog, i ređe hvaljenog, a odličnog filma – istina, nema tu horora ni u tragovima, ali radi se o vrhunski zabavnom, ciničnom i unikatnom pajkanskom-drugarskom filmu koji toplo preporučujem. Pa gledajte samo taj genijalan naslov! ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK!

LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN (1976)

 

A za zabavu i razonodu, evo i mog kratkog, slikovitog podsećanja na Deodatov zabavni treš (koji umalo da nije režirao Slobodan Šijan!):

THE BARBARIANS (1987)

 

I još jedan zabavni treš hororčić:

DIAL HELP (1988)

 

Ako bi trebalo da sumiram opus ovog reditelja, to bi moglo izgledati ovako nekako.

 

Ruđero Deodato

(Ruggero Deodato, 1939 - 2022)

 

Značaj:

 

Režirao jedan od najboljih (i najzloglasnijih) italijanskih horor filmova svih vremena, KANIBALSKI HOLOKAUST. Ova tvrdnja bi se mogla proširiti tako da glasi „jedan od najboljih italijanskih filmova svih vremena, bez obzira na žanr“. A možda ne bi bilo preterano ako bismo reč „italijanski“ zamenili sa „svetski“?

 

Jedan je od najpouzdanijih, najtalentovanijih i najhrabrijih od svih italijanskih eksploatatorskih režisera, sa talentom i integritetom iznad odradeka s kojima se ponekad lenjo trpa u isti koš kakvi su Serđo Martino, Umberto Lenci, Luiđi Koci, i slični.

 

Sa značajnim uspehom okušao se u brojnim žanrovima izvan horora: policijski triler ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK (1976) je vanredno dobar i nadahnut primer euro-eksploatacije.

 

Često je uspevao da pomiri komercijalne i eksploatacijske momente sa stavom i ličnim pečatom koji njegove najbolje filmove izdvajaju kao autentične autorske proizvode.

 

 

Kurioziteti:

 

Karijeru počeo kao asistent Roberta Roselinija, a radio je i kao režiser II ekipe na filmovima Rikarda Frede, Antonija Margeritija i Džozefa Louzija. Posebno se istakao na kultnom špageti vesternu ĐANGO Serđa Korbučija (gde je sam snimio većinu scena u Španiji), nakon kojeg mu je pružena prilika da režira sopstvene projekte.

 

Radio veliki broj eksploatacijskih filmova različitih žanrova, od krimića do erotskih melodrama i „istorijskih“ filmova o Herkulu (tzv. peplum).

 

Na filmovima POSLEDNJI KANIBALSKI SVET i KANIBALSKI HOLOKAUST asistent mu je bio Lamberto Bava.

 

KANIBALSKI HOLOKAUST je jedan od 10 najgledanijih filmova svih vremena u Japanu (zarada je oko 7 milijardi jena).

 

Kao i Fulči i Rambaldi pre njega, morao je da na sudu sa svojim majstorom za efekte dokazuje da nasilje (nad ljudima) u HOLOKAUSTU nije stvarno; takođe se pojavio sa glumcima u jednoj TV emisiji kako bi dokazao da nisu ubijeni pred kamerama.

 

KANIBALSKI HOLOKAUST je navodno bio zabranjen u oko 60 zemalja (uključujući Italiju). U Italiji je sudskom odlukom povučen mesec dana nakon premijere, februara 1980. (zbog scena ubijanja životinja), i Deodato je tu odluku sudski osporio tek 1983, kada je film vraćen u bioskope.

 

U brojnim intervjuima Deodato nije skrivao ponos zbog KANIBALSKOG HOLOKAUSTA, i otvoreno ga je nazivao remek delom. Tako, u knjizi Spaghetti Nightmares, on kaže: „KANIBALSKI HOLOKAUST je sjajan film. Čak i danas kada ga gledam, ne mogu da shvatim kako sam mogao da ga snimim sa toliko finese i stručnosti. Taj film nikako nije mogao da ispadne bolji nego što jeste!“

 

Robert Kerman (zapravo Roberto Bola), koji igra profesora u KANIBALSKOM HOLOKAUSTU, bio je porno glumac, sa zapaženim ulogama u filmovima poput SEX WISH, DEBBIE DOES DALLAS i THE LADY IS A TRAMP.

 

Nakon što je odgledao HOLOKAUST, veliki režiser Serđo Leone napisao je Deodatu sledeće: ''Dragi Ruđero, kakav film! Drugi njegov deo je remek-delo kinematografskog realizma i sve izgleda tako realno da mislim da ćeš imati nevolja sa čitavim svetom.''

 

 

Najbolji horor filmovi:

 

 

1. Cannibal Holocaust (1980)

2. La Casa sperduta nel parco (1980)

3. Ultimo mondo cannibale (1977)

4. Un Delitto poco comune (1988)

5. Camping del terrore (1987)

 

Izvan horora: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN i CUT AND RUN.

 

 

AGUSTI VILJARONGA

(AGUSTÍ VILLARONGA, 1953 - 2023)

 

AGUSTÍ VILLARONGA je bio jedan od najbizarnijih i najoriginalnijih španskih reditelja. Ujedno i jedan od najslabije poznatih širim krugovima filmofila, jer nije bio izvikan kao (božemesačuvaj) Džes Franko, ili kao respektabilniji Amenabar, Balaguero, Plaza i kompanija.

 

Viljaronga je, kao malo koji reditelj, umeo da proizvede atmosferu neprijatnosti, nelagode, paranoje i gnusnosti koji mogu imati čisto ljudsko poreklo, ili (ređe) i natprirodno. Umeo je da bude prljav, telesan, provokativan korišćenjem seksualnosti koja je nekako uvek nadomak smrti, krvi, zločina. Malo je reditelja koji su nasilje prikazali u svoj njegovoj ogavnosti – ne samo u jeftinom splatter smislu (mada, nije on bežao od krvi i eksplicitnosti), nego i u smislu impakta tih scena, kako trenutnog tako i kasnijeg. U njegovim filmovima atmosfera je tako gusta da nasilje lako može da plane svakog minuta – a i jednom kad se odigra, njegov odjek ostaje da visi u vazduhu i truje ga svojom toksičnošću. Mijazmu Zla malo je ko uhvatio tako dobro kao Viljaronga… Mogla bi se povući čak i neka paralela sa Kadijevićem u tom smislu (kako u tretmanu nasilja u ratnim dramama, tako i u spoju seksa i smrti u hororima), s tom razlikom što je Kadija militantni slovenski balkanski heterosexualac, dok je Vilja bio španski homosexualac.


Iz Viljaronginog rukopisa mrak i boleština izviru tako prirodno i autentično da se to može uporediti sa vrlo malo njegovih kolega: recimo, Avati isto ovako naizgled bez truda ume da prizove iskonski mrak i skoro-nihilističku tminu u svojim drama-triler-hororima, ali pored njih, on u opusu ima i neke sladunjave melodrame i čak komedijice u kojima od toga nema ni traga. S druge strane, šta god da Viljaronga radi, to se ozbiljno primakne hororu – čak i njegov najmekaniji, najblaži, najljupkiji, najmanje mračni, zamalo-pa-dečji film, MOONCHILD (1989). Vidi moj prikaz
ovde.

 

Cena gorenavedenih kvaliteta je, pored ostalog, i to da je Viljaronga snimao retko, sa nehumanim pauzama između filmova. Za svojih 70 godina potpisao je premalo bioskopskih filmova i pregršt kratkih. Šteta, i gubitak je pre svega naš, jer ipak je ovo čovek koji je ne samo zamislio, nego imao muda da napravi – i još kako da režira! – jednu od najkultnijih i najmorbidnijih horor-drama ikada, TRAS EL CRISTAL aka In a Glass Cage (1987), filmčinu kakvoj nema ravne.

 


Sticajem okolnosti nisam do sada pisao o ovom filmu ni na blogu niti drugde (iako sam pre par godina imao tu privilegiju da u njemu uživam na projekciji sa 35 mm trake u Slovenačkoj kinoteci u Ljubljani, tokom Kurja Polt festivala), ali zato jesam o njegovom drugom najboljem filmu, MORE aka EL MAR aka THE SEA (2000). Čitajte, balavite i pohitajte da ga nabavite ako niste na vreme pročitali moju preporuku OVDE.

Moj osvrt na njegov žanrovski najčistiji horor, 99.9, u kojem se spajaju Blekvud (panteistička strava), Maken (paganska boleština) i M. R. Džejms (čeprkanje po grobljima i neželjene posledice toga), ali modernizovani, u unikatnom spoju folk-horora, natprirodne strave i nekog kao SF-a, čitajte OVDE.



Na blogu takođe imate i moj rivju neopisivog filma o serijskom ubici specijalizovanom za trudnice, ARO TOLBUKHIN: IN THE MIND OF A KILLER (2002).

 

A ovde ste odavno mogli pročitati i moj rivju njegovog prekretničkog filma, kojim je najzad (nakratko) prodro u španski mejnstrim, PA NEGRE aka BLACK BREAD (2010).


Istina, CRNI LEBA (tačnije, PORATNI LEBA) je i poslednji veliki i važni Viljarongin film: nekolicina njegovih docnijih nisu me ni približno impresionirali (uprkos sporadičnim kvalitetima). Njegov
THE BELLY OF THE SEA (EL VENTRE DEL MAR, 2021) zvuči zanimljivo (uprkos kritikama poput ove), govori o brodolomu koji je doveo do Splava Meduze; još uvek ne vidim da je procurio na mojim stalnim mestima: ako ga neko negde vidi ili poseduje, nek mi se javi.

 

Pred smrt je Vilja spremao nešto što zvuči kao potpuno fascinantan povratak na hororičnu teritoriju i sumorni teren tipičan za njega – film ČISTILIŠTE (Purgatory). Pogledajte taj plot i maštajte kakva bi divna mračna čudesa Vilja iz ovoga izvukao! Proučavalac antičke istorije i biblijske teologije poslat je u udaljeni sanatorijum kao pokajanje za svoje grehe. Tamo otkriva kult oko jednog pacijenta…

 

Pošto nema boga, ali ima raka, ovog ČISTILIŠTA smo sada lišeni, i ostaje nam samo PAKAO.

 

P.S. Solidan esej (ne moj!) o ovom reditelju imate OVDE.