izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 27. јул 2009.

CANNIBAL HOLOCAUST (1980)


Kanibalski holokaust

Režija: Ruđero Deodato
Scenario: Đanfranko Kleriči
Muzika: Riz Ortolani
Uloge: Robert Kerman, Frančeska Kiardi, Gabriel Jork...


**** 
4+

Postoje filmovi, retki ali tim vredniji, čiji se uticaj može uporediti sa udarcem pesnice: tresnu vas u lice, ili stomak, ili niže, i na neko vreme ošamute, i pitate se šta vas je to snašlo. Čak i kada se povratite, repriza nije bitno blaža od prvog udarca: svaki put iznova uspevaju da vas pomere iz mesta, zato što je na sirovu brutalnost njihovih postupaka nemoguće oguglati. Površni posmatrač reći će da nema ništa jednostavnije: da je šok - linija najmanjeg otpora za kojom posežu najnetalentovaniji. Ova predrasuda je, naravno, glupost. Da je istinita, šokantnih filmova koji vas treskaju u lice svaki put iznova bilo bi mnogo, mnogo više. A nema ih. Iz prostog razloga što postoji razlika između pukog iznenađenja (BU!!!), ili prizemne upotrebe brutalnosti i splatera, i dosledno sprovedene estetike šoka, u kojoj se brutalnost tematike i ikonografije pretvara u brutalnost forme; i tek onda kada forma – samo tkivo filma- bude prožeta tom estetikom dobijamo one retke alhemijske ekstrakte čije dejstvo ne izvetri nakon prve upotrebe.
 
Ruđero Deodato spada u one koji su samo jednom u životu uspeli da sve kockice slože na savršeni, besprekorni način – poput Rubikove kocke koja se reši, gotovo slučajno, ili vođena nekom višom silom, samo jednom, i nikad više. Temom kanibala iz džungle bavili su se mnogi, i pre i posle ovog filma, ali niko nije uspeo da od blata, znoja, krvi, iznutrica, nasilja nad životinjama, mučenja i kastriranja, silovanja i komadanja proizvede eliksir za sva vremena kakav je Deodatov HOLOKAUST.
 
Veliki deo tajne uspeha sastoji se u (prilično) dosledno sprovedenom kvazi-dokumentarizmu: dok su drugi pokušaji kanibalizacije ove tematike posezali za otrcanim žanrovskim klišeima (akcija, avantura, horor), Deodato se samosvesno osvrće na korene ovog pod-žanra, odnosno na dokumentarac PASJI SVET (MONDO CANE, 1962) iz koga je proistekao pod-žanr 'šokumentaraca' poznatih kao mondo-movies. Glavna poenta ovih šokumentaraca bile su scene ekscesa, sa naglaskom na bizarnim običajima vezanim za dva najveća tabua: seks i smrt. Glavne atrakcije su autentični prizori nasilja nad životinjama i ljudima, prošarani cinično-humorističkim osvrtima na seksualne rituale, uz mnoštvo 'divljaka' u Adamovom i Evinom kostimu (često bez smokvinih listova!), i sve to podvučeno pompezno-moralizatorskim, a zapravo hipokritičkim komentarom naratora.
 
Desetine ovakvih produkata, pretežno italijanskih, tokom šezdesetih i sedamdesetih inkasiralo je na eksplicitnim prizorima kakve igrani filmovi tog doba nisu smeli sebi da priušte. Tek početkom sedamdesetih javljaju se i prve eksploatacije u formi igranog filma: ČOVEK IZ DUBOKE REKE Umberta Lencija vredan je pomena samo kao prvi. Tek je Ruđero Deodato, sa POSLEDNJIM KANIBALSKIM SVETOM (1977), a potom i sa HOLOKAUSTOM, doneo svež pristup, energiju, smelost (bezobrazluk?) i žestinu koje će epigoni kasnije (uzalud) pokušavati da dosegnu.
 
Zamišljen kao kritika mondo filmova i senzacionalističke eksploatacije nasilja iz stvarnog života, Deodatov film pokušava da bude i riba i devojka, koristeći ista ona preterivanja i iživljavanja kakva osuđuje kod drugih. Zbog toga su ga mnogi optuživali za hipokriziju, a nimalo mu nisu pomagale scene kakve su: klanje malog glodara, beskrajno čerečenje (naživo) sluzavih iznutrica džinovske kornjače, pucanje u vezano svinjče i otvaranje lobanja živim majmunima pomoću mačete. Deo notornosti HOLOKAUSTA vezan za nabrojane prizore nije lako braniti: čak i Deodato se, iz današnje perspektive, kaje zbog njih. Ipak, mora se priznati da svaki od njih (izuzev onog sa glodarom) ima narativnu funkciju u filmu: lov na majmunske mozgove je standardna praksa pojedinih primitivnih plemena, a čerečenje kornjače i pucanje u svinju služe za karakterizaciju 'zlih' belaca koji dolaze u džunglu i unose nepoštovanje i nepotrebnu surovost da bi ih, ubrzo, ispoljili i prema ljudima ('divljacima'). Čitava druga polovina HOLOKAUSTA, koja prikazuje film-u-filmu, sa snimcima prethodne ekspedicije, ima strukturu horor-filmova osvete kakvi su POSLEDNJA KUĆA LEVO ili PLJUJEM NA TVOJ GROB: veći deo zauzimaju brutalnosti koje protagonisti nanose drugima, da bi na kraju oni sami bili još gadnije kažnjeni za to. Seks, nasilje, katarza, pa još i naravoučenije o tome da nije lepo ne biti fin – sve u jednom filmu – šta ćete više?
Pritom eksplicitnost nasilja prema životinjama služi još i da podupre kvazi-dokumentarizam opšteg pristupa. Smelo poigravanje sa nivoima prikazane stvarnosti iskazuje se kroz korišćenje različitih filmskih formata (16mm snimci zajedno sa filmskom trakom od 35mm), arhivskih dokumentarnih snimaka, zatim kroz TV forme (razgovor u studiju; intervju sa porodicama 'dokumentarista' koje 'reporteri' nalaze na kućnim adresama ili na ulici…), kroz korišćenje autentičnih lokacija džungle (maksimalno oživljenih izvanrednom kamerom Serđa d'Oficija) umesto studija ili prvog šumarka izvan grada, a to uključuje i lokalne domoroce umesto našminkanih belaca u ulozi urođenika, kao i domaću faunu čije stradanje pred kamerama najavljuje i ubedljivijim čini predstojeće živopisno klanje ljudi. Potonje je dokumentarizovano ubedljivošću inscenacije (kamera iz ruke, trčanje, bežanje, vrištanje, sve to 'in real time', bez rezova) i frapantnom realističnošću efekata maske (potpomognutih pravim, životinjskim iznutricama).
 
HOLOKAUST počinje kao TV reportaža koja smesta najavljuje intelektualnu temu (u doba svemirskih letova, na samo par sati leta od Njujorka neki ljudi još uvek žive u kamenom dobu), produžava kao avanturistički triler, sa misterijom nestale ekspedicije, a onda dolazimo do ingeniozno estetizovanog 'oltara' načinjenog od ljudskih ostataka slepljenih sa delovima filmske kamere (predivno-makabrični spomenik totalnoj posvećenosti filmu!) i od tada HOLOKAUST postaje prožet senkom zlokobnosti dok posmatramo čak i najnedužnije snimke ljudi za koje unapred znamo da su mrtvi, i da gledamo njihove poslednje dane. 


Mnoge od ovih trikova kasnije će pokupiti tvorci PROJEKTA VEŠTICA IZ BLERA, i drugi, ali Deodato je bio prvi koji je dokumentaristički pristup upotrebio na ovako kompleksan i dosledan način za građenje jedinstveno opresivnog, mučnog, šokantnog i zlokobnog filma. Kruna svega toga je kulminacija HOLOKAUSTA: masakr nad filmskom ekipom, zabeležen njihovim sopstvenim kamerama, kao vrhunski dokaz Deodatove ingenioznosti i talenta. to je nešto što ni prilikom desetog gledanja ne može da vas ostavi ravnodušnim baš zato što je visceralnost prizora preslikana na visceralnost filmskog jezika. Jednom rečju, ovo je klasik za sva vremena i remek delo koje transcendira žanrove.

1 коментар:

Aleksandar је рекао...

U potpunosti zastupam tezu o hipokriziji i naivnosti tog filma.