ZAVODNIK

четвртак, 29. март 2012.

Intervju za NARODNE NOVINE

             U okviru proslave Dana žena, Dr Dejan Ognjanović je baš na Osmi mart dao poveći intervju za NARODNE NOVINE – jedini, pa stoga i najbolji niški dnevni list. Intervju je vodila jedna Žena, tiče se horor žanra naročito popularnog kod Žena, a i poslednje pitanje u razgovoru ticalo se jedne Žene.
            Evo kako je to izgledalo u NARODNIM NOVINAMA, 08.03.2012 (klikni da vidiš veće, odnosno save/download čitljivu verziju)
             

Većina mojih odgovora objavljena je u potpunosti i bez većih izmena, izuzev poslednjeg pitanja, i mog odgovora, za koji nisam realno ni očekivao da će biti objavljen. Zato ga sada, ekskluzivno, samo na blogu, objavljujem u integralnom obliku, zajedno sa celim ovim intervjuom:

Tvoj doktorat je prvi rad kod nas koji se na celovit način bavi poetikom horor žanra. Koliko je istraživanja bilo potrebno za takav poduhvat? 

Ovaj rad pokriva oko 250 godina postojanja horor žanra, od gotskog romana začetog Otrantskim zamkom (1764) pa do proze s početka 21. veka. To podrazumeva da je bilo potrebno pročitati najznačajnije predstavnike tokom tog vremena u engleskoj i američkoj književnosti, načiniti uži izbor najreprezentativnijih, i onda izučiti relevantnu literaturu vezanu za njihove autore i njihove poetike. Takođe, budući da se ovde žanr horora po prvi put teoretski zasniva, bilo je potrebno proučiti desetine knjiga iz teorije i istorije opšte književnosti, iz teorije žanrova i sl. Bibliografija na kraju rada zauzima 20-ak stranica, ali budući da se radi o pionirskom radu iz ove oblasti, bilo je potrebno da budem iscrpan i da žanr sagledam iz brojnih relevantnih uglova (estetskih i vanestetskih).

Rad objašnjava da između naučnih otkrića i horor žanra postoji „tesna“ veza.  Kako se ona razvijala kroz vreme?

Jedan od osnovnih problema horora kao žanra jeste u potrebi da nas, makar privremeno, ubedi u stvarnost nečega za šta znamo (?) da je nestvarno. On se javlja u doba Prosvetiteljstva, paralelno sa slabljenjem religioznih i drugih koncepata vezanih za natprirodno, a opet, od čitaoca zahteva da kognitivno i emotivno reaguje na prozu kojom defiluju natprirodna bića u koja savremeni čovek više ne veruje. Otud je horor na specifičan način reagovao na razna naučna otkrića i teorije koji su iz mraka neznanja i sujeverja izvlačili dotad nepoznate činjenice o svetu u kome živimo i o nama samima. Dok se mlađi, noviji žanr naučne fantastike u 19. i početkom 20. veka pretežno bavio svetlom stranom naučnih otkrića, horor je istraživao senku koju su ona bacala: elektricitet u Frankenštajnu, Darvinova teorija evolucije u Drakuli, Ajnštajnova teorija relativiteta u pričama H. F. Lavkrafta itd.

Posebno je zanimljiva veza između Frojdovih i Jungovih otkrića i njihovog odraza na žanr horora... 

I jedan i drugi su značajno proširili mapu čoveka, i ukazali na znatno veću složenost, pa i kontradiktornost u dotad relativno jednostavnoj koncepciji čoveka. To su stvari na koje su pisci horora u svojim delima ukazivali mnogo pre nego što su teorije ličnog i kolektivnog nesvesnog formulisane. Na primer, koncept "Đavola perverznosti" koji je E. A. Po uveo i obradio u nekoliko svojih priča inicira ideju podsvesnog, i nije mnogo dalek od Tanatosa, nagona za smrću, o kome je Frojd pisao mnogo kasnije.

Koji strahovi diktiraju tematiku današnjih horor ostvarenja?

Temeljni strahovi su univerzalni, oni se ne menjaju, i horor svoj efekat zasniva upravo na tome da su oni prepoznatljivi u različitim kulturama širom sveta. Ono što se menja samo je pojavni oblik u kome će, u datom istorijskom trenutku, biti ispoljeni – iako i tada govorimo o tendencijama i preovlađujućim pristupima a nikako o uniformnim oblicima horora. Moglo bi se reći da je u današnjem hororu dominantan strah od gubitka identiteta, na najrazličitije načine: kroz opsednutost zlim duhovima, kroz motiv zombifikacije, ili vanzemaljske invazije, odnosno kroz razne varijacije psihotičnih, patoloških psiholoških reakcija na savremeno okruženje kojim dominiraju otuđenje i dehumanizacija.

Šta je ono što ljude tera da gledaju filmove kojih se plaše?

Isti paradoks koji ih tera da čitaju knjige koje ih plaše: želja da u kontrolisanim uslovima, u kojima im život nije zaista ugrožen, susretnu i bar privremeno savladaju strahove koji ih možda opsedaju, ali na jedan indirektan, simboličan način; da uživaju u privremenom osećaju da vladaju onim silama koje zapravo vladaju njima; da se pročiste od mračnih misli – ili barem da steknu utehu u osećaju da takve, a možda i mračnije misli dele i neki drugi ljudi, da nisu sasvim usamljeni. Ukratko, efekat horora pokriva širok dijapazon potreba, od eskapističke utehe koja nam kazuje da nije sve baš tako crno pa do gotovo pesimističkog uvida da stvari jesu, i mogu biti još mnogo crnje.

Na kom predmetu si bio asistent? Kakvi su ti profesionalni planovi budući da nisi u radnom odnosu?

Deset godina sam radio kao asistent na predmetu Američka književnost na grupi Anglistika Filozofskog fakulteta u Nišu. Međutim, počinio sam greh koji se ne prašta: istakao sam se previše za sujetu prof. Dragane Mašović
Nije mi oprostila stipendiju koju sam, ubrzo po zaposlenju, dobio za usavršavanje na prestižnom univerzitetu Berkli u Kaliforniji, gde sam proveo godinu dana, kao ni činjenicu da sam tokom napornih pokušaja da magistriram s njom kao mentorom, objavio više knjiga nego ona u celoj karijeri: četiri kao kompletan autor, dve kao priređivač, kao i niz članaka, eseja i radova u zemlji i inostranstvu. Pošto sam, po njenim rečima "suviše pustio krila", ona se potrudila da me, citiram je, "spusti na zemlju", tako da već više od dve godine nisam u radnom odnosu. To vreme sam iskoristio da završim i odbranim doktorat čiji je mentor najugledniji anglista u zemlji, prof. dr Zoran Paunović, a što se tiče daljih profesionalnih planova, oni će zavisiti o toga da li ću se zaposliti u Nišu ili negde drugde, kao i da li će mi karijera biti vezana za Anglistiku, ili za književnost, film i kulturu u nekom širem, komparativističkom kontekstu.