HOPE (DOBRODOŠLI U HOUP, 2026)

  

S najogromnijim uživanjem sam odgledao svih 2,5 sata meni najiščekivanijeg stranog filma ove godine. Pogledao sam koji dan pre njega i meni najiščekivaniji domaći film godine, DECU KOZARE, ali pošto on neće skoro u bioskope, osvrnući se na njega malo kasnije. Prvo koja reč o HOPE, koji kreće u bioskope već danas!

                Da li je nekome uopšte potrebna preporuka za dugočekani novi film reditelja masterpisa kakav je bio THE CHASER, zamalo-pa-masterpisa THE WAILING (o kojem sam nakon prvog rivjua napisao i neke dodatne misli i tumačenja!) i jebemliga-šta-je-ovo-uninvolving-al-je-zanimljivo-i-krvavo YELLOW SEA? Ako vam treba – evo vam: GULOV PEČAT KO VRATA! Idite u bioskop i gledajte najbioskopskiji film koji je ikada bioskopovao u poslednjih neznamkoliko godina! Ko ne ode, nego čeka da procuri na net pa da gleda na kompu – magarac!

                Ima tu samo jedna zajebancija: trenutno u nekim mestima, pa i gradovima, kao što je npr. NIŠ(tavilo), oba bioskopa drži distributer Megacom, a HOPE je tuđi film (valjda Blicov), pa ga po svemu sudeći niški bioskopi NEĆE prikazati (kao što nisu ni EVIL DEAD BURN i još neke koje su kupili drugi distributeri). Kako ne bih izvisio za ovu filmsku GROMADU, pravljenu za što veće platno, pogledao sam ga u Beogradu, na tzv. „festu“ – a vi ostali, neka vam je sa srećom. A ako igra u vašem gradu, palanci, selu – ne čekajte mnogo, jer Neko Tupavo Govno Sa Zvezdicom Holivuda Koja Je Danas IN igraće kod vas dve-tri nedelje, pa i mesec dana, ali tamo neki KOREJSKI film možda tu bude samo nedelju dana, if yor lucky, pa zato... poslušajte Gula, da vam posle ne bude kriv Đavo.

                HOPE je adrenalinska vožnja kakvu niste u sebe ubrizgali još od FURY ROADa, samo što je za hororiste još zabavnija od toga, jer ovde imamo monstrume, splatter, sluz i horror-suspense na kila i na tone. Posle uvodnih 15-ak minuta, koji su takođe zanimljivi i intrigantni (ko ili šta je iskasapilo stoku na periferiji jedne skromne luke?), kreće najspektakularnijih 50-ak minuta monster-akcije koje ste do tada videli! Kola lete kroz vazduh, grad se ruši, leševi se nižu (gadno osakaćeni – jer ovo su Korejci, pa kod njih, fala kurcu, čak i u blokbaster hitovima krv pljušti a tela se kidaju ko lutke u hiper-realističkim detaljima), čudovište jurca po kućama i po ulicama, likovi upadaju i ispadaju iz akcije dok mi pratimo pajkana zadivljujuće kondicije za jednu priobalnu pripizdinu gde je krađa krava dotad verovatno bila najveći kriminalni slučaj.  

Vala, šta ovaj ima da istrči, a da se jedva malo zaduva, to je za svaki respekt. A znate već kako Korejci vole (i umeju!) da rade te jurnjave peške: Ameri moraju da slupaju desetine kola, kamiona i motora (plus dečja kolica), i još da razbacaju stotine kila jabuka i pomorandži po ulicama (o staklu da ne govorimo) da bi postigli privid spektakla, ali Korejci umeju da jebu kevu s tim furioznim jurnjavama po ulicama i sokacima, kao što dobro pamtimo iz remek-dela MEMORIES OF MURDER, a znamo, bliže HOUPU, i u samom Naovom ČEJSERU. E pa ovde imate SVE: jurnjava na nogama (peške), kolima, kamionima, KONJIMA (!), po asfaltu, po šumi, po livadama, you name it!

                A onda, humano nema šta, na polovini filma dobijete priliku da malo predahnete, da dođete k sjebi, da opustite stisak naslona stolice, da razlabavite pobelele pesnice, popijete malo vode, umijete se njome, opasuljite se, snizite sebi puls, gricnete kokicu if any (ako niste gadljivi da jedete dok gledate vrlo ljigavu scenu alien-autopsije, neviđenu u ovako detaljnoj i tehnički besprekornoj izvedbi još od STVORA!), pre nego što krene...  pre nego što krene madrfaking AKCIJA kakvu, u monster muviju, nismo imali praktično NIKADA. Ne u ovom obimu, s ovolikim ambicijama i kreativnošću, ne na ovakvim lokacijama (ovozemaljskim!), ne s ovakvom tehničkom ekspertizom, i tu mislim i na rad kamere, i na scenografiju, i na montažu/režiju, pa čak i na efekte (uz izvesne ograde – vidi niže).

                To kuda ode druga polovina filma ne želim ni da vam nagovestim (tj. spojlujem), sem da nisam mogao da verujem šta gledam i da sam se u više navrata glasno smejao sumanutim zamislima, preterivanjima i iživljavanjima najsmešnije i najzabavnije vrste. Da ima boga, Kameron je trebalo da snima samo ovakve filmove! Umesto toga, on se već decenijama zamlaćuje jebenim Štrumpfovima, a niko drugi u Holivudu niti ŽELI, niti UME da ovako majstorski orkestrira saspens i akciju kao naš dobri Na! (Ko pomene Nolana, Vilneva i tako tu kilavu boraniju, biće udaljen sa ove sahrane!) Posle ovog filma poželećete spontano da uskliknete kao i ja što sam tijekom odjavne špice: „Holivuđani, izedite si muda! O ovako nečem možete samo da sanjate, ali ne i da u stvarnosti, na javi, napravite!“

                Da, ovo je rolerkoster – ali prvorazredni!  

Da, ovo je popkorn muvi, ali TAKO SE TO RADI!

                Dok su ČEJSER i ŽUTO MORE možda bili o nečemu (naročito MORE), a dok je VEJLING samo trpao mistifikacije glumeći da je o nečemu, HOUP je digo ruke od svake pretenzije i od jedne žvake za mozak napravio nešto-kao-umetnos! Tek u bukvalno poslednjih pet minuta jave se naznake da ova ludačka AKCIJA ima neku priču ispod spektakla, neke teme (i ideje?!) na pameti, ali o tom potom, tj. ako ovo zaradi dovoljno para da zapravo snime nastavak.

                Da, to je zajebani deo: ovo je bio brutalno skup film. Snimili su ga, a onda par godina bili u postprodukciji (zbog izobilja CGI efekata), ali ovo je zamišljeno kao (barem) trilogija. Zato, budite spremni da priča ovog filma dobije neku kao poluzaokruženost, kobajagi, ali se zapravo pred kraj otvara u sasvim novim, i pompeznijim pravcima. Želećete taj nastavak, plakaćete da ga dobijete što pre, ali on, deco, još nije ni počeo da se snima, i verovatno će početi tek dogodine, ako smo srećni, što znači da ga nećemo videti pre 2029. ni u ludilu, a verovatnije 2030. A dotad – ko živ, ko mrtav.

                Još jedna stvar: ušao sam na fim spreman da su CGI efekti slabi, a po mnogim rivjuima i „loši“. Na kraju, kako sam se nadao, tj. bojao, još sam i dobro prošao. Da, u nekim scenama su prilično slabi za ovaj nivo produkcije, ali u mnogima su sasvim prihvatljivi. Naprosto, te zamisli, te scene, tako zamišljene kreature, moraju se raditi ili CGI ili nikako. Čak i da su pukli još koje milionče, i to ubrzali, ili popravili, jbg videćete to su takve scene da se to danas ne može upriličiti MNOGO bolje. Ja veći problem imam s DIZAJNOM nekih kreatura (naročito mi bode oči ona rogata), dok je izvedba jebeni crtani film, šta da se radi. U slabijem filmu to bi mi smetalo više; u ovako jebeno dobro napravljenom, u svim drugim aspektima, skloniji sam da prihvatim povremena iskliznuća na planu vizuelnih odnosno CGI efekata.

                Nisam srećan što me film tera da navijam za pajkana i, kasnije, pajkanku.

                Nisam srećan sa tim tipičnim korejskim iskliznućima u čalićevsku treš komediju, komik rilif karikaturalne likove, slepstik i klozetski humor.

                Nisam srećan s tim dizajnima aliena, a ponegde ni njihovom izvedbom.

                Nisam srećan s nekim manjim narativnim rupama (Zašto su alieni uopšte masakrirali nevina goveda s početka? Nije mi jasno ni grizlija zašto su, a kamoli stoku? A i to oko njihove kasnije otkrivene motivacije otvara pitanja... ali da ne spojlujem to sad).

                Nisam srećan ni sa tim brdima otvorenih pitanja i nagoveštaja sa samog kraja.

                Ali JESAM srećan što sam ovo overio u bioskopu, jer ovo je zaista NEVIĐEN spektakl vrhunske monster SF-horor akcije i komedije koji vraća kez na facu i najsmorenijim i najciničnijim filmofilima. Osećao sam se kao da me je u toj bioskopskoj Sali sunce tuđeg neba ogrejalo, i zaboravio sam na ovu čamotinju i bedu i brige sadašnje i bliskobuduće bar na dva i po sata... Znači, HOPE uliva nadeždu barem za zabavu made in S. Korea! Mada ni Japanci, nestali u akciji, nisu još sasvim mrtvi, ali nešto izvanredno, otuda a s mojim pečatom, otkriću vam... uskoro.

Stay tuned. Ko prati Gula, znaće. Ko ne prati – neznaće (ili kasniće).

KRIMI Ghoul! Ognjanović piše o hororu BLOODLUST!

 

Upravo je iz štampe izašao drugi broj nemačkog magazina knjiškog formata na engleskom jeziku KRIMI! posvećen Euro krimićima i hororima. U njemu možete pročitati moj opširan esej o opskurnom, kultnom krimi-hororu MOSQUITO (aka BLOODLUST, 1976). Naslov je SUCKER OF THE DEAD: The Case of the Mortuary Mosquito.

Taj MOSQUITO je jedan žešći gadnić, prema istinitim događajima, o nemačkom nekrofilu i ubici – svojevrstan prethodnik filmova ANGST (1983) i SCHRAMM (1993). Međutim, za domaće čitaoce najveći kuriozitet jeste da ga je režirao jugoslovenski reditelj, Marijan Vajda – rođen u Hrvatskoj, sve svoje glavne filmove snimio u Srbiji, a onda – otišao u Nemačku i počeo da snima neke neverovatne trešine i ludila. 

VEOMA slikovita ličnost, mnogo bizarna životna priča, a i film je podsticajan za razna čitanja i tumačenja. Moj tekst je pozamašan, u ovom časopisu velikog formata (8.49 x 0.68 x 11.24 inches) zauzima, zajedno s obiljem ekskluzivnih fotki, celih 15 strana!

Časopis ima 209 strana, postoji u mekom povezu (25 e) i tvrdom (45e) i možete ga kupiti širom Evrope, odnosno svuda gde Amazon šalje.

U časopisu pišu Boris Brosowski, Holger Haase, Giovanni Petronaci, Dejan Ognjanović (i drugi?), a evo ga sadržaj:

 

KRIMI! THE MAGAZINE #2: THE MANY DEATHS OF DR MABUSE

The Magazine for Contintental European Crime Cinema Culture

 

 

1. THE MANY DEATHS OF DR. MABUSE (70 PAGES - basically a book in its own right)

What happened to the scripts and ideas for the CCC Dr. Mabuse movies after 1954's DIE TODESSTRAHLEN DES DR. MABUSE?

- The different storylines of Fritz Lang and Norbert Jacques. All movies and books up to 1964
- Mabuse screams: Laslo Fodor Script for DAS HORRORKABINETT DES DR. MABUSE (1966) and the evolution into THE DISORIENTATED MAN and finally SCREAM AND SCREAM AGAIN (1970)

- Mabuse in Space: NO SURVIVORS PLEASE (1964), RAUMPATROUILLE ORION (1966), ASSIGNMENT TERROR and THE GREEN HORNET

- EITOPOMAR calling: THE GIRL FROM RIO and Jess Franco's lurid Mabuse fantasies

- The hommages: VENGEANCE OF DR. M and all the others

- The y2K MABUSE graphic novels

- The 2027 CCC-produced TV-series - exclusive set-visit and background coverage

 

2. THE COMPANIONS OF ELEUSIS

Exploring the rare French mystery mini-series that told us all what a conspiracy theory is. Including projected sequels.

 

3. CONTINENTAL RULES!

The complete history and all the films policiers of CONTINTENTAL FILMS the big-time studio the Nazis established in occupied France to keep them French amused: WHO KILLED SANTA CLAUS, PICPUS, THE LAST OF THE SIX, CECILE IS DEAD, THE RAVEN, THE HAND OF THE DEVIL, THE LAST SOU, THE CELLARS OF THE MAJESTIC, STRANGERS IN THE HOUSE, THE KILLER LIVES IN APT. 21, THE FARM OF WOLVES.

 

4. PENELOPE WALLACE

Complete biography and all of her published crime novels, read and reviewed for the first time ever.

 

5. THE WHITE CARPET AND DER HENKER VON LONDON

What happened to the Bryan Edgar Wallace book "The White Carpet," and what is the story behind DER HENKER VON LONDON (1962).

 

6. DER ALTE

When Krimi OG Siegfried Lowitz got his own Krimi-TV show, heavily influenced by Maigret, people were skeptical. How did this turn out? The full story.

 

7. DAS RÄTSEL DES SILBERNEN HALBMONDS/SEVEN BLOODSTAINED ORCHIDS

What became the last RIALTO Edgar Wallace movie was in fact based on a book by film noir author Cornell Woolrich ... or was it? Read about all of this and the Colombo connection here

 

8. OF VAJDAS AND MOSQUITOS

 

9. TEN RIALTO EDGAR WALLACE MOVIES TO SEE BEFORE YOU DIE

Hand-picked by Boris and Holger, these are the 10 Edgar-Wallace Krimis you definitely should have watched in your life.

200+ pages, color, over 85.000 words (10.000 more than Harry Potter and the Sorcerer's Stone!!!).

Packed with new archival findings, KRIMI is dedicated to bringing you new information and thoughts about the 70-year-old genre of the KRIMIS.

 

These are the links for orders:

AMAZON USA HC

AMAZON USA SC

UK HC

UK SC

GERMANY HC

GERMANY SC

FRANCE HC

FRANCE SC

ITALY HC

ITALY SC

 

 

 

RESIDENT EVIL (2026)

Zabavan je RESIDENT EVIL. Idite i gledajte ga u bioskopu, ima nekih spektakularno moćnih čudovišta i grozomornih set-pisova koji se adekvatno, meraklijski, mogu percipirati samo na velikom platnu. Horor i humor su fino izbalansirani, ritam je odlično nađen – sve je taman kako treba, ni previše ni premalo.

Kad je struktura zapleta, kao ovde, zasnovana na nizanju epizoda, tu nema nekog razvoja u ozbiljnijem smislu reči. „Gaaaakk!“, već čujem videoigričare: „Kako nije razvoj kad prelaziš s nivoa na nivo, kad s pištolja pređeš na pušku, s jedne odgonetke pređeš na sledeću zagonetku, s jednog sprata se popneš na sledeći?!“ OK; u redu je, deco, ali pustite sada čiku da objasni.

Dakle, ovaj film je zasnovan na strukturi koju je znameniti dr H. Simpson definisao kao „a bunch of stuff that happened“ – odnosno, što se u niškobanjskom kraju zove „anything goes“. Kao takav, mogao je da traje 95 minuta (kao što i traje), a mogao je da produži postojeće epizode i nabudži se novima tako da traje i četri sata. „Eeeeekk!“ , već čujem videoigričare: „Šteta što nije! Tek smo se zagrejali, a ono – THE END! Odnosno: NASTAVIĆE SE!“

Šta, kraj nije kraj? Ups, ovo je bio spojler samo za najnepažljivije, najneobaveštenije, najnaivnije čitaoce – kakvi ovaj blog ne čitaju, sem slučajno, kad ih tu bace IMDB, Gugl ili potraga za „Pas jebe ženu“ videom. Jeste, biće ovoga još. Franšiza je lepo započela i predviđam prvom filmu veliki uspeh i „zeleno svetlo“ za nastavak već posle prvog vikenda, max posle drugog.

Kao što znate, ja nisam videoigričar, videoigrice me baš nimalo ne zanimaju, a ni na filmove po njima baš ne otkidam. Za moj groš, najbolji videoigričasti film koji sam ikada gledo jeste Mamoru Ošijev AVALON (*videoigričari padaju u fras, hitaju na Gugl da vide koj mu je moj sad pa taj nikad-čuli Andrak, traže torent*). Mene to inače toliko snažno ne zanima da uvek moram da zastanem na bar pet sekundi, ako ne i desetak, kako bih razlučio koji beše SILENT HILL a koji RESIDENT EVIL, da ih slučajno ne pomešam. Ne, stvarno, kako se zove onaj u kojem neka osoba dođe u naizgled napušteno mesto, a tamo – svi ljudi, ili velika većina, mutirali u neka neverovatna čuda?

Pošto je tomu tako, ja vam nisam čovek za pitanja „lora“ (eng. lore), „vernosti“ igricama itsl. ali, po onome što o njima znam, rekao bih da fanovi ovog propertija neće imati razloga za nezadovoljstvo, osim picajzli tipa: „Aaargh! Zašto ovo, ovako, zašto nije ono, onako? U igri je to drukčije!“

Imate ovde sasvim dovoljno first-person kadrova, imate te nivoe, imate Rakungrad i Kišobran-korporaciju, imate Porodilište, i tako to. Plus vam se reditelj dodvorava time što glavni junak priznaje da je videoigričar, da je neku veštinu naučio u njima, i čak u jednom trenu sasvim nepotrebno usklikne pobedonosno: „VIDEO GAMES!“ Meh, kažem ja, ali dobro; nije baš kao da sam ja ciljna grupa za ovo.

A opet – nije baš sasvim ni da nisam! Zato sam i otišo na premijeru.

Ja volim stravu, a ima ovde i nešto malo odlično građenog saspensa, a ne samo splatera. Taj uvod u snežnoj planini, sa „pregaženom“ ženom, i preganjanje s njom (i, nakratko, s pajkanom), fin je spoj saspensa, strave i horor-akcije. Dešavanja na farmi koja uslede, takođe. Prvo strava, pa užas, pa – groza.

Ali body horror ipak ovde nosi šnjur (a ja ga takođe snažno volem!): prvi put kada to prsne u tom pravcu u velikom stilu, ne samo što je šok po sebi – ma koliko očekivali to nekad, negde, u ovom filmu, to ipak teško da je baš tada, baš tu, baš tako!) – nego je to i vrlo lep, citatni, referencijalni šok, koji aludira na Karpovog STVORA, a kad se to uradi ovako pametno, lepo i gnusno, i s poštovanjem, to veoma godi videti.

Dizajn kreatura, i njihova izvedba, vrhunski su spoj praktičnih i CGI-ja, a kad nešto priziva u sećanje STVORA i njegovu još preteraniju varijantu u DRUNI (samo bez sexa), to je milina i divota i očna bombonica prvog reda, i jebo sad to što su svi likovi koji se pojave u filmu kreteni, budale, karikature (uključujući glavnog šeprtlju), i što je to manje-više predvidivo (OK, ja nisam očekivo monstruma koji povraća kiselinu, ali ko mi je kriv kad nisam videoigričar: oni su sigurno pišnuli u gaće od sreće kad su ga videli, ako je to neki legacy lik), i što me kasting ovog glavnog tipa ne oduševljava previše, kad su kreature i efekti stavljeni u film ovako odlično režiran i produciran.

To što je meni ovaj glumac antipatičan – a sad se u sve meće, evo videh u trejleru pre filma da ga uskoro guta KIT (ne Teler, nego džinovski morski sisar) i ne znam gde ga sve ne trpaju ovih dana, dok je IN – to je moja stvar; Mila Jovovich on nije, a i javlja mi se da mu suknja ne bi dobro stajala na tu mlohavu figuru; valjda gađa taj „everyman“ vajb danas, zasitili se ljudi manekena, oće nekog prosečnog, ko oni sami što su. Zna da vrisne ko curica kad zatreba, i da opsuje (pa makar nama odraslijima u publici možda i to njegovo OH FUCK i OH SHIT postane pomalo repetitivno i nezabavno nakon 15-og ponavljanja, ili tu negde), a u suštini OK je glumac, mada je daleko mesnatiju rolu imao u WEAPONS. Ovde je najveće osveženje to koliki je šmokljan, koliko je neherojičan – kao spoj Gaše Šeprtlje i Eša iz ZLIH MRTVACA, mada daleko manje smešan od Gaše i daleko manje harizmatičan i antologijski od Eša.

Kao što se odlično sećate – a ako ne, kliknite na rivju i podsetite se – ja nisam bio voršiper u kaltu VEPONSA, bio mi je to okej film ali nalazim preteranim i neutemeljenim sva ta proseravanja o „značenjima“ te vešte zajebancije i pozeraja. REZIDENT IVL se, fala Azatotu, i ne pravi da je „o nečemu“ i ta rasterećnost Kregeru dobro stoji. Ovo je jedan pitak, zabavan film, razdragan, dinamičan, vrcav, ali ne overstejuje svoj velkam, pa i po tome može da se pomene u istoj rečenici sa 90-minutnim B-klasicima body horrora Henenlotera i Gordona a da to ne bude preterano svetogrđe, jer ćemo u naletu dobrodušja načas zaboraviti da su oni ČUDA pravili od štapa i kanapa, a Kregers ima na raspolaganju MILIJONE i, praktično, kart blanš. (Ovaj film je verovatno imao veći budžet nego što su koštala cela sabrana dela Stjuarta Gordona.)

Fino je taj kart blanš upotrebio. Ja sam dobio ono što sam očekivao: finu horor zabavu od sat i po u bioskopu. Kao što rekoh drugaru s kojim sam ovo pogledao – IT IS WHAT IT IS! ŠTA SI TI OČEKIVO?!

Da li ću ikada opet poželeti da ga pogledam? Hm, ne znam, nisam siguran. Teško da bih to poželeo uskoro. Blu rej? Mejking of? Dajrektors komentari? Nemojmo se zajebavati. Ali ovo će verovatno da upadne u top-10 ovogodišnjih horora, baš zato što je, u cunamiju horor-metafora o žalosti, toksičnoj muškosti, medijima i rijalitijima i tehnofobiji, gender benderu, transfobiji, buđenju svoje unutrašnje lezbejke i ne znam čemu, ovo sočinjenije tako avangardno, smelo, junački – ni o čemu!

Eno, TEENAGE SEX & DEATH AT CAMP MIASMA je, navodno, „o nečemu“ – pa mu to nije mnogo pomoglo, bar u mojim očima. Od svih poruka, aluzija, reimaginacija i meta-momenata izgubio se FILM (Oće li biti rivju na blogu? Sumnjam. Možda u nekom zbirnom pregledu, u pasus-dva, razradim ovu tezu.) A ovo ovde, kakvo-takvo, neambiciozno (sem da zgrne pare i pokrene novu inkarnaciju franšize) i šta god, barem je jedan fin horor rolerkoster.

I da imam vremena za bacanje – i da makar u malom mozgu verujem da je Kreger AUTOR, a ne ZANATLIJA, mogao bih mu učiniti uslugu i učitavati koješta u neke detalje, projektovati na njega namernu parodiju nekih klišea (npr. vezano za bebu koju je glavni lik sočinio svojoj ljubi, pa sad oće li je, neće li je, i kako ga na nju podseti ona čizi nalepnica za kola sa Čiča Glišom i njegovom familijom Glišića...) - ali on nije taj na koga ima smisla projektovati takve stvari, a uostalom, ovca mi se jagnji, pa zato, dosta mu je i ovo.

R.I.P. Tim Kari: THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975)

 

 

U okviru posvete Timu Kariju (Tim Curry), povodom njegove nedavne smrti, osvrnuću se ukratko na njegove tri najznačanije hororične uloge.

 

PENIVAJZ: U prvoj TV inkarnaciji Kingovog nabudženog galimatijasa, Tim Kari je igrao famoznu kosmičku silu koja u svoja četiri zida izgleda kao džinovski pauk (jer dotle može da ide Kingova imaginacija u tim kosmičkim stvarima), ali se zato dečurliji – kojom se iz nejasnih razloga najviše bavi – ukazuje najčešće kao zločesti KLOVN Penivajz.

Znate već da ja ne otkidam ni na Kinga uopšte, a još manje na taj njegov roman (koji smatram jednim od njegovih slabijih). Ta TV verzija je bila užasno loše kastovana – to je toliko loše ostareli 1990s TV „horor“, sav od čiza (smrdljivog sira) i trećerazrednih glumaca, uz poneku davno ocvalu zvezdu koja se mogla dobiti za siću. Bojim se da je Tim Kari u tom trenutku bio baš to – nekadašnja zvezda koju dugo, dugo niko nije video u bioskopu, a ipak njegovo ime, pa i lik, imaju neku prepoznatljivost.

Iako je to moglo da bude samo jedno mehaničko unovčavanje čeka, ta Karijeva uloga je epohalna, antologijska i značajno bi se izdizala i iz mnogo boljeg filma: u ovom trešu on doslovno sija kao jedini dragulj.

 

ĐAVO/TAMA: U mestimično hororično-bajkovitoj fantaziji LEGENDA, Tim Kari je bio Tama, ili već tako neki đavolski ekvivalent toga. Koliko je to veliki i ozbiljan talenat bio najbolje se vidi u činjenici da je, i zatrpan sa više kilograma maske i šminke (by ROB BOTTIN!) on uspevao da zasija – kao dragulj koji je bio.

U mojoj knjizi FAUSTOVSKI EKRAN: Đavo na filmu (2006) o doprinosu Tima Karija LEGENDI napisao sam:

 

„Vizuelni efekti i maske prosto 'gutaju' dobrice, a to ostvara ogroman prostor za dominaciju mračnih sila, koje su po definiciji slikovitije i ikonografski upečatljivije. Tako stvoren vakuum do maksimuma koristi engleski glumac Tim Kari, čiju harizmu ni brojni kilogrami maske i kostima ne uspevaju da prikriju. On ne dozvoljava da ga pre-stilizovani dizajn proguta, već suvereno ovladava njime i pruža jednog od najnezaboravnijih filmskih Đavola.

            Na nivou dizajna, Tama je gotovo bazični karnevalski đavo: drečavo crvene kože, sa kopitima i kandžama, atletskim torzom i sa ogromnim, masivnim crnim rogovima kao najočiglednijim odmakom od standardnih prikaza Đavola sa nešto skromnijim simbolima muškosti. Ti ogromni rogovi, sličniji bikovim nego jarčevim, međutim, bili bi nedovoljni da Tamu uvrste u panteon zaslužnih filmskih demona da ispod komplikovane maske Roba Botina ne streljaju nestašne Karijeve oči, i da protetika ne dozvoljava slobodnu mimiku Karijevih senzualnih usana da živopisno dočaraju sav sarkazam, mračni humor i prezir kojim se izgovaraju čak i ne preterano nadahnute replike.  

Tim Kari je najpoznatiji po antologijskoj ulozi trans-seksualnog dr Frankenfurtera iz Rokijeve horor predstave (The Rocky Horror Picture Show, 1975), i tragovi njegove simpatične zločestosti kao i kemp poigravanja mogu se videti i u Tami. Čak i bez posebno memorabilnih fraza, Kari samim jezikom tela i facijalnom ekspresijom uspeva da Tamu učini daleko najupečatljivijim likom čitavog filma.

Posebno je nezaboravna prva scena njegove kompletne pojave. U prvoj polovini filma bio je prikazivan otpozadi, sakriven naslonom mračnog trona: kada za to dođe vreme, on se princezi ukazuje izlazeći pompezno iz velikog ogledala. Prizor njegovih kandži koje izranjaju iz kristalne površine, zatim krupnih kopita koje stupaju na tlo prostorije, i najzad gigantskih rogova koji štrče 's one strane', najavljujući pojavu demonski iskeženog lica zaista spada u majstorske momente ovog neujednačenog filma.“

 

Što nas dovodi i do njegove opravdano najpoznatije uloge...

 

DR FRANK-N-FURTER

Ja sam vam na ovom blogu odavno priznao da THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975) nije moja šolja čaja – odnosno, poštujem ja to, značajno je, lepo je, uticajno je, vredno, ali ne više od jedne jake trojke (3+). Ili, kako sam to napisao: „Simpatično, ali predugo i malkice razvučeno prema skoro antiklimaktičnom kraju. Sve najbolje stvari u filmu nalaze se u prvih 40-ak minuta...“

Pa opet, nema nikakve sumnje da je to što je Tim Kari uradio u tom filmu – manje uloga, a više prvorazredni PERFORMANS. On nije „samo“ zvezda tog filma – ON JE TAJ FILM! On kanališe i otelotvorava njegovu razuzdanu, subverzivnu, bezobraznu, provokativnu, vickastu energiju toliko snažno (a to je radio i u pozorišnoj inkarnaciji, pre filma) da je ovo jedan od onih najređih primera gde se čovek pita: ok, da to nije bio ON – ko bi to (ludi doktor) bio?! KO?! Znači, pojava, nastup, egzibicija, ozbiljna sprdačina, kemp za sve pare... sve to, i još mnogo toga drugog. IKONIČNO!

Inače, bio sam svojevremeno angažovan da za jednu od ranijih DILAN DOG KNJIGA Veselog četvrtka napišem tekst o značaju tog filma, u svetlu činjenice da se baš njegov poster nalazi na zidu Dilanove dnevne sobe. Moj tekst se zove „DILANOVA HOROR PREDSTAVA”, pa ga čitajte u toj ultimativnoj ediciji DD avantura. Kao tizer, evo par pasusa odatle:

„...Osim toga, te iste crvene usne koje same sebe grickaju na crnoj pozadini direktno spajaju erotizam i mrak, Eros i Tanatos, koji dominiraju stripom o Dilanu Dogu i tako nas stalno, kao dekor Dilanove sobe, podsećaju na lajtmotiv tog stripa.

Na kraju, ne treba potceniti ni komični i razigrani duh filma RHP: humor, igrarije, karneval, maske, pretvaranje, cross-dressing i duh ozbiljne neozbiljnosti koji odlikuju taj film takođe su suštinski činioci i sveta Dilana Doga. Poster za ROKIJEVU HOROR PREDSTAVU ima ulogu da nas podseća da DILAN DOG ne prikazuje svet čistog horora, već mnogo složenijeg žanrovskog melanža – to nije samo svet strave, užasa, groze i smrti, već i smeha, parodije, travestije, romanse, muzike, erotike i života.“

Pored toga, pre skoro pune dve decenije (!), dok sam za američke sajtove pisao prikaze knjiga i filmova (sećate se? ko juče da je bilo!), u okviru prikaza serijala knjiga Cultographies, pisao sam i o knjižici posvećenoj ovom filmu – na engleskom. Sad sam taj text preveo na srpski, pa ga u toj exkluzivnoj verziji nudim čitaocima, u znak sećanja i respekta na Karija, a i kao podsticaj promišljanju njegovog najpoznatijeg filma.   

 

 

THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW, by Jeffrey Weinstock

Wallflower Press (London, UK – distributed in the US through Columbia University Press)

2007

132 str.

 Urednici serije „Kultografije”, Ernest Matis i Džejmi Sekston, osmislili su strukturu knjiga na uniforman način, tako da svaka knjiga pokriva četiri glavna elementa koji definišu kultni film: Anatomija: sam film – njegove karakteristike: sadržaj, stil, format i žanrovski modusi. Recepcija: načini na koje je primljen – reakcije publike, proslave fanova i kritički prijem. Politička ekonomija: finansijski i fizički uslovi prisustva filma – njegovo vlasništvo, namere, promocije, kanali prezentacije, kao i prostori i vremena njegovog prikazivanja. Kulturni status: način na koji se kultni film uklapa u vreme ili region – kako komentariše svoje okruženje, usklađivanjem, eksploatisanjem, kritikovanjem ili vređanjem.

Rokijeva filmska horor predstava (The Rocky Horror Picture Show) je dobro odabran naslov za početak serije (druge dve knjige u ovoj seriji uključuju: Doni Darko, autora Džefa Kinga i Ovo je Spinal Tap, Itana De Sajfa), jer u mnogim aspektima oličava kultni film kao fenomen.

„Roki Horor nije samo proizvod svog vremena, već i drugih vremena – to je zgusnuta istorija, tapiserija istkana od mnogih niti istorije, od kojih su neke očigledne, a neke zakopane u tkanju”, kaže Džefri Vajnstok i nastavlja da raspliće, ponovo predstavlja i kontekstualizuje brojne simbole i aluzije filma.

Otkriva se značenje tetovaža dr Frank-n-Furtera, zajedno sa ružičastim trouglom na njegovoj haljini i drugim detaljima koje ste možda primetili ili niste, ali koji su deo šireg okvira referenci. Neka od centralnih pitanja koja Rokijeva filmska horor predstava pokreće uključuju moduse posmatranja i želju (želju publike da učestvuje u filmu, da ga prilagodi svojim željama, da ga poseduje) i, naravno, rodnu politiku uključenu u prijateljski stav filma prema gej populaciji i seksu.

Gospodin Vajnstok ubedljivo postavlja ovo drugo u njihov istorijski i kulturni kontekst: Stounvol, Niksonov govor o ostavci, pokreti za prava žena i gej prava, uspon pornografije, muzičko i avangardno pozorište, rokenrol subkulture itd. U tom pogledu, njegova knjiga pokriva mnogo širi teren od „samo” analize jednog jedinog filma. Roki Horor je otelotvorio tendencije vremena koje knjiga analizira, pružajući širu sliku, dok nikada ne gubi iz vida onu manju.

U svojoj očiglednoj posvećenosti filmu, Džefri Vajnstok se ne pretvara u njegovog bezuslovnog pristrasnika: balans njegovog pristupa i stila ogleda se u njegovoj stalno uravnoteženoj svesti o brojnim kontradiktornostima i manama filma, uključujući i centralno pitanje: da li je film u suštini subverzivan ili konzervativan?

„Ako se Frank identifikuje kao gej (ili prijateljski nastrojen prema gejevima), da li to, jezikom sedamdesetih godina prošlog veka, unapređuje stvar gej oslobođenja? Ili, naprotiv, asocijacija između homoseksualizma (ili biseksualizma) i Franka kao polimorfno perverznog, transvestitskog ludog naučnika-kanibala-ubice na kraju koči društveni napredak gejeva?”

Autor zaključuje da „Rokijeva filmska horor predstava nije samo kultni film, već ’meta-kultni film’; to nije samo film sastavljen od drugih filmova, od kojih neki imaju sopstvene kultove, već onaj koji i sam učestvuje u kultnim aktivnostima jer istovremeno poštuje i divljački napada tradiciju koja ga je iznedrila.”

Ova knjiga posebno otvara oči u pogledu otkrivanja pretpostavki mejnstrim (heteroseksualne) kinematografije ukazujući na stvari koje uzimamo zdravo za gotovo i retko preispitujemo (kao npr, zašto nema muškaraca u mjuziklima na vodi iz 1940-ih?). Zaključuje se da Roki Horor „kviruje” (queering) istoriju kinematografije tako što ponovo zaposeda i rekontekstualizuje žanrovske klišee mjuzikla, naučne fantastike i horor filma, bacajući novo svetlo na „nevina” zadovoljstva koja su oni pružali osvetljavanjem „pukotina i procepa u obrascima njihovih originalnih bioskopskih konteksta”.

Knjiga suprotstavlja relevantnost filma nekada i sada, pokazujući kako je Rokijeva filmska horor predstava polako prošao kroz proces kulturne džentrifikacije jer su se nostalgični tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci sećali vremena kada su bili divlji, a ljubav koju mnogi od njih danas gaje prema filmu neraskidiva je od sećanja i fantazija o njihovoj mladosti.” Autor ne beži od ironičnog razvoja u istoriji recepcije filma: „Nekada davno, odlazak na Roki Horor označavao je čoveka kao ’progresivnog i provokativnog’ (edgy); sada ga označava kao normalnog.”

Najveće dostignuće Džefrija Vajnstoka u ovoj knjizi jeste kontrola i preciznost sa kojom je izbalansirao sve složenosti koje prate film i njegov (filmski i širi kulturni) značaj, nikada se ne gubeći u nebitnim anegdotama ili akademskom mlaćenju prazne slame. Kao prva knjiga u seriji „Kultografije”, Rokijeva filmska horor predstava je neprocenjiv dodatak svakoj biblioteci, bez obzira na to koliko ste posvećeni kultnoj kinematografiji uopšte ili konkretno ovom filmu. Baš kao što vrednosti tog filma prevazilaze one filmske, ova knjiga prevazilazi svoju temu i dostiže mnogo širi značaj.

*Napomena o ovoj seriji knjiga:

„Kultografije” (Cultographies) je serija knjiga posvećena (kao što pretpostavljate) „uvrnutom i čudesnom svetu kultnog filma”. Po formatu i pristupu u velikoj meri podsećaju na hvaljenu ediciju Britanskog filmskog instituta „BFI Moderni klasici” (BFI’s Modern Classics). Male po formatu i ne duže od 130 stranica, knjige iz serije „Kultografije” uspevaju da između svojih korica sažmu neverovatnu količinu vrednih činjenica i interpretacija. Poređenje sa BFI edicijom nije mala pohvala, ali je potpuno zaslužena: kultni filmovi se i dalje ponegde omalovažavaju kao siromašniji, živopisniji, ali donekle sramotni rođaci kinematografije, ali pristup koji ilustruju prve tri knjige iz serije „Kultografije” ozbiljan je kao da se govori o Građaninu Kejnu. 

I pre nego što neke čitaoce odbije reč „ozbiljan”, žurim da dodam da ove knjige istovremeno uspevaju da budu lične, zabavne i veoma čitljive. Ako postoji jedna osobina koju treba istaći iznad svih ostalih, onda je to savršen balans postignut između akademskog i popularnog pisanja. Ozbiljno, ali ne tmurno ili suvo; zabavno, ali ne snishodljivo niti se upinje da bude smešno.

 

* * *

 

Ukratko, veliki je bio Tim Kari, svojom pojavom je uvećao svaki film u kojem se pojavio, ali se poslednjih 10-15 godina baš namučio, poluoduzet, ili 2/3 oduzet, nakon šloga – nadajmo se da je sada na nekom mestu gde opet može da peva i igra. A ako tog mesta nema u nekom TRANScendentnom smislu – ono svakako postoji u TRANSilvanijskom smislu, u ...FILMOVIMA.