IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt

 

Podsećam vas: za izdavačku kuću „Veseli četvrtak“ počeo sam, prošle jeseni, da uređujem ediciju „Trepet“, posvećenu savremenoj horor prozi.

            Podsećam vas: prva knjiga u toj ediciji jeste roman IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt, izašla u oktobru 2025.

            Podsećam vas, takođe: druga knjiga u toj ediciji je zbirka priča IMAGO SEKVENCA – Lerd Baron, izašla u februaru 2026.  

Treća knjiga biće zbirka LAŽI I GNUSOBE – Brajan Hodž. Ona je u finalnoj fazi pripreme (lektura i prelom) i izaći će tokom jeseni. Nju ću detaljnije najaviti kad se izlazak približi.

            Podsećam vas na sve ovo zato što, sudeći po nezvaničnim dojavama o prodaji ove „Trepet“ edicije, mogla bi lako da bude preimenovana u „Tren“. Ili u „Treptaj“. Kao u: trepni i propusti. Dok si trepnuo – nestalo. Bilo pa prošlo...

Just sayin'!

Ako vam je do sada promakla, ovu knjigu možete kupiti i direktno kod mene – barem dok još imam pri ruci neki od poslednja preostala četiri primerka. Posle toga, tražite od „Veselog četvrtka“.

            Ispod možete pročitati početak mog pogovora toj knjizi, a odmah zati mi dva odlična, stručna prikaza ove knjige objavljena nedavno na ultimativnom sajtu za sve domaće ljubitelje fantastike u svim oblicima, pa time i za horor: ART-ANIMA.

            Napomena o ilustracijama: donje tekstove ilustrovao sam sličicama koje je svojevremeno Popi Z. Brajt kačio-la-lo-li-le-la negde na netu. Te sličice prikazuju neke okvirne uzore koje je ona imala, u pop kulturi (pevači i glumci), kada je zamišljala svoje likove za roman IZGUBLJENE DUŠE (Lost Souls). Shvatite to kao kuriozitet i zezanje, a ne kao obavezno uputstvo za upotrebu. Slobodno ih zamišljajte kako god hoćete...  

 

 

 

ZAUVEK MLADI!

 početak pogovora knjizi IZGUBLJENE DUŠE 

(c) Dejan Ognjanović, za „Veseli četvrtak“

 

Oni su mladi, oni su lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Oni su gotičari. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Deca noći… Neki poziraju kao vampiri, što bi iznad svega voleli da stvarno budu. 

Savršena potkultura i ikonografija da se u nju infiltriraju pravi vampiri! Jer ko će tu raspoznati ko je afektirani, melanholični tinejdžer prestar za svoje godine, a ko krvožedni stvor star mnogo vekova i pomalo umoran od sve te gnjavaže?

            Popi Z. Brajt je imala samo dvadeset i pet godina kada se furiozno probila na horor scenu debitantskim romanom Izgubljene duše (1992) – ali još važnije je znati da je njega počela da piše još 1987. kada je imala slatkih malih jedva legalnih 20.

            Zašto je to važno znati? Zato što ova biografska činjenica potkrepljuje osećaj koji bi svaki pažljivi čitalac morao da ima u susretu s ovim tekstom: kako god ga cenili iz ugla književnosti, ili žanra, ne može mu se sporiti da je autentičan, iskren, proživljen – da je mladalački, u najboljem smislu reči. Autorka, u trenutku začeća ovog dela i sama dojučerašnja tinejdžerka, ispoljava totalno saučestvovanje sa svojim likovima, a naročito onima koji otelovljavaju teen angst. 

Tu je Ništa, 15-godišnji buntovnik i begunac od kuće, smoren familijom kojoj doslovno ne pripada i privučen strašću prema muzici kakvu valjda jedino tinejdžeri mogu da osećaju s tom dozom životospasavajućeg fanatizma.

A tu su i Stiv (23) i Duh (21), njeni omiljeni likovi koji se provlače, izvan ovog romana, još i kroz niz kratkih priča i novelu-prikvel ovom romanu („The Seed of Lost Souls“). Oni su mladi rokeri spojeni drugarstvom naizgled nerazdvojnim, kakvo valjda jedino (dojučerašnji) tinejdžeri mogu da osete i smatraju večnim, a uz to s dozom homoerotizma (manje-više platonskog) koja se može naći kod slobodoumnih mladih ljudi koji još uvek eksperimentišu i nisu još u kamen urezali svoje seksualne persone i preferencije. (Uzgred, Brajtova je priznala da je u svom umu ovaj par zamišljala po telesnom uzoru glumaca Kijanu Rivsa, za Stiva, i Rivera Feniksa, s izblajhanom kosom, za Duha).  

            Središnji osećaj koji prožima horor prozu Popi Z. Brajt, a u najčistijem obliku prisutan upravo u zbirci priča Ukus pelina (Wormwood; prvobitno izašla pod naslovom Swamp Foetus) (Ovu zbirku možete čitati na srpskom: Popi Z. Brajt, Ukus pelina, Orfelin, Novi Sad, 2020, preveo Dejan Ognjanović, pod uslovom da ste je nabavili na vreme, jer trenutno je rasprodata) jeste osećaj usamljenosti, izgubljenosti, rascepljenosti i težnje za (ponovnim) spajanjem. Njeni su svi likovi iskorenjeni – oni nemaju porodicu, barem ne onu doslovnu, biološku. Umesto roditelja, umesto braće i sestara, oni ponekad pronalaze alternativne porodice u grupama istomišljenika ili, u najmanjem, u jednom pojedincu, parnjaku, nedostajućoj polovini neophodnoj da se bude ceo. U tom smislu čest je motiv blizanaca, uz opipljiv osećaj čežnje za nemogućim sjedinjavanjem sa (ponekad i mrtvim) nedostižnim, nedostajućim delom sebe. Njeni likovi, bez korena, lutaju besciljno, ili sa kratkoročnim ciljevima; planiranje karijere, planiranje porodice, planiranje budućnosti... njima su nezamislivi. Oni su siročad, istovremeno patetična i prkosna, ponosna i tvrdoglava, sebična i samouništiteljska. Život ih nije mazio, pa mu ni oni nežnošću ne uzvraćaju, čuvajući je, ljubomorno, za jednu jedinu izabranu osobu, ako takvu uopšte pronađu…

 

 

 SMRT JE LAKA – IZGUBLJENE DUŠE POPI Z. BRAJT 

Piše: Vladimir Kolarić

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse-2/

 

Izgubljene duše Popi Z. Brajt (Veseli četvrtak, 2025, preveo Miloš Cvetković) je roman o mladosti, sav uronjen u epohu svog nastanka, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka, posebno indi i gotik potkulturu i njihove i dalje žive popkulturne izdanke. Takođe, ovaj roman je samosvesno oslonjen na romantičarsku gotiku, na književnost američkog juga (Kapoti, Fokner, Harper Li), na bitnike, psihodeliju i Barouza, ali pre svega na estetike dekadencije devetnaestog i ranog dvadesetog veka, jer njegova prava tema i opsesija jesu podjednako lepota i smrt, lepota smrti i smrt lepote, slatka tuga i gorka lepota, sve ono na šta smo navikli od Bodlera, preko Uismansa iVajlda, pa do Ženea i današnjih izdanaka ove tradicije antirevolucionarne revolucionarnosti.

Tečno, lepo i slojevito napisan roman, dakle, o izgubljenim i dezorijentisanim mladima koji zapravo samo traže srodnu dušu, nekoga sa kim mogu da budu ono što jesu, sa kim mogu da podele bilo šta. Ali tu su i vampiri, koji kao da su njihovo ogledalo, projekcija i ostvarenje snova, večno mladi i razuzdani, ujedno prelepi i smrtonosni, ostvarenje snova izgubljenih i usamljenih mladića i devojaka koliko i dekadenata.

Ovde su vampiri druga vrsta, koja ne nastaje od umrlih ili od vampira ubijenih ljudi, ali dovoljno slična da može da komunicira, seksualno opšti, pa i ima potomstvo sa ljudima, ali čija neizbežna cena je smrt majke. To samo povećava utisak o vampirima kao svojevrsnoj projekciji, ogledalu, delu izmaštanog sveta mladih koji žude za nekom drugačijim stvarnošću, gde odnos između ljudi neće biti samo puki interes, nasilje i manipulacija, već i prožimanje srca. Na kraju krajeva, koliko god bestijalni i amoralni bili, čak i vampiri u ovom romanu žude za nekom vrstom zajedništva i bliskosti, gde im se usamljenost čini većom pretnjom od smrti 

Upravo je zato u centru ove brutalne i lepe maštarije lik Duha, mladića koji „gleda srcem“, oseća i proživljava tuđu bol, koji je „previše čist“ čak i da bi mu naudilo zlo. On je nada ovog sveta, svačiji brat, savršena maštarija svih koji žude za jedinstvom i bliskošću, makar ona ponekad ličila na težnju ka smrti i ništavilu, vera onih koji ne mogu i ne žele da veruju ni u šta drugo, kad su već njega upoznali. Ali ne u njega kao Boga, idola i spasitelja, nego nekog ko svedoči da ipak može drugačije, i da iza toga možda postoji neka sila ili poredak koji se kroz njega projavljuje.

Čak i dečak Ništa, otkrivajući da je zapravo vampirski potomak, pa tako i sam vampir, u svojoj gotovo mističnoj povezanosti sa Duhom, ipak uspeva da kontroliše i obuzdava svoje nagone, trudeći se da ne čini zlo, makar ne ono koje prevazilazi za vampire životno važnu potrebu za hranom.

Ovaj užasni i lepi roman je svakako uticao na poplavu tinejdžerskih vampirskih horora, ali ih svojim stilskim rafinmanom, poetičkom samosvešću i emotivnom proživljenošću i suptilnošću daleko nadmašuje. 

On je, pored toga, sasvim solidan prilog bogatoj tradiciji estetika dekadencije (snobizam, dendizam, kemp), što nije mala stvar.

 

 

 

 Popi Z. Brajt – IZGUBLJENE DUŠE 

(Veseli četvrtak, Beograd, 2025)

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse/

Piše: Filip Rogović

 

„Noćas pevam za sve one

Izgubljene u životu

I za one promašene

Što lutaju širom sveta…“

 

Zasluga je Veselog četvrtka što su se neki od strip junaka uz koje su odrastale generacije, posle brojnih pauza, tokom poslednjih petnaestak godina, ponovo ustalili na domaćim kioscima, te već dugo nema bojazni hoće li nekim novim klincima svake sedmice biti dostupne sveže odštampane avanture Dilana Doga, Zagora, Martija Misterije, Teksa Vilera i drugih Bonelijevih heroja…

No, ova izdavačka kuća, koja je postala sinonim za stripove, ulazi u novu fazu razvoja otvarajući više edicija koje će, za promenu, biti posvećene – prozi. To je dobra vest i za ljubitelje književne strave, budući da je među njima i edicija Trepet, u okviru koje će se štampati  prevodi ostvarenja najistaknutijih modernih pisaca horora.

Naslov kojim se Trepet predstavio čitaocima na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga jeste roman Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), koji potpisuje američka spisateljica Popi Z. Brajt (1967), koja je devedesetih stekla kultni status među ljubiteljima žanra. Pažnju je privukla već na početku karijere, originalnim i provokativnim delima, objavljujući ubrzo posle zapaženog romana prvenca i zbirku priča Fetus iz močvare (Swamp Foetus, 1993), koja je kasnije štampana i pod naslovom Pelin (Wormwood, 1996). Žanr je zadužila i romanima Puštanje krvi (Drawing Blood, 1993) i Predivni leš (Exquisite Corpse, 1995). Kasnijih godina okrenula se pisanju ne-žanrovske proze, a posle hormonalnih terapija, 2011. godine, ova transrodna osoba, koja danas nosi ime Bili Martin, izjasnila se da bi više volela da se o njoj govori u muškom rodu…

Izgubljene duše su roman o vampirima, u kojem se dugovečne krvopije (možda i najpopularnija čudovišta u horor fikciji svih vremena?) pojavljuju među mladim gotičarima i rokerima, osamdesetih godina na jugu Sjedinjenih Država.

Knjiga obrađuje teme otpadništva, otuđenosti, usamljenosti, i sledstvene potrage za sobom i sopstvenim identitetom.

Centralna figura je buntovni, neprilagođeni tinejdžer Ništa. Ovaj petnaestogodišnjak, kivan na roditelje koji ga ne razumeju, i na vršnjake među kojima ne nalazi prave srodne duše, saznavši pritom i da je zapravo usvojen, beži od kuće u želji da pronađe sebi „pravi dom“ – mesto i društvo kojem će zaista pripadati.

Verovatno bi bilo nemoguće pronaći osobu koja se, makar u tim osetljivim adolescentskim godinama, nije bar na mahove osećala kao autsajder – i stoga je Ništa lik u kojem nije teško prepoznati delić sebe. Kada stupa na scenu, u uvodnim poglavljima, zatičemo ga kako od sluđenih roditelja krije boce alkohola po sobi, i traži utehu u stihovima rok bendova i na stranicama knjiga, suočen sa sve dubljim osećajem da nema nikog svog. No, ishodište ove neugodne situacije, u ovom slučaju, neće biti manje ili više bolno sazrevanje, kako to obično biva – Ništa će odistinski dobiti potvrdu da za otuđenost nije bilo krivo tek neizbežno divljanje hormona i tinejdžerska ćudljivost. Putujući na jug, ka Mising Majlu (fiktivni gradić) i Nju Orleansu, saznaće da doslovno pripada drugoj vrsti, tj. da je rođen nakon seksualnog odnosa koji je jedna slično neprilagođena tinejdžerka imala sa – vampirom.

Mada na nivou koncepta ovo jeste jedna mladalačka fantazija, svojevrsno ostvarenje maštarija mladih gotičara – opis njegovog novog, vampirskog, života ipak nije sladunjavo romantizovan. Ova bića opisana su dovoljno ambivalentno, iznijansirano, tako da rukopis ne zapada u čisti eskapizam, iako u sebi nosi i očitu fascinaciju razuzdanim životom lutalica, koji je bremenit alkoholom, (homo)seksualnim slobodama, lakim drogama, teškim nasiljem, i obavijen privlačnim mrakom koji se ukazuje kao vid bekstva od sivila svakodnevice i malograđanštine…

Štaviše, ima neke ironije čak i u samoj postavci zapleta:

Ništa beži od sopstvene otuđenosti – ali kada pronađe pravu porodicu, prave srodnike – neće prestati da bude autsajder – naprotiv! Jer, šta su vampiri, nego ultimativni autsajderi. Stvorenja koja izgledaju kao ljudi, ali to nisu – a ipak prinuđeni da među ljudima (i od ljudi) žive, bez izgleda da ikada budu u istinskoj zajednici sa njima. Malobrojna vrsta, osuđena na večno skrivanje, na život u senkama…

Vampiri u fiktivnom svetu Izgubljenih duša u izvesnoj meri odudaraju od onih iz mitoloških predstava. Pre svega, nisu „nemrtvi“, to jest – nisu ustali iz mrtvih. Osim toga, ljudi se ne mogu pretvoriti u vampira ugrizom. Ova bića, u romanu Popi Z. Brajt, rađaju se nakon seksualnog odnosa vampira i žene, a tom prilikom majka neizostavno umire, iskidane utrobe. Ne plaše se krsta, niti imaju bilo šta protiv Hrista… Oni su, prosto rečeno, druga vrsta – dugovečni, i prinuđeni da se hrane ljudskom krvlju, da bi preživeli…

Interesantna su i moralna pitanja koja se nameću kroz narativ. Ništa brzo shvata da će činjenica da mu je ljudska krv biološki neophodna za opstanak lako stišati njegovu savest. Mada u suštini obziran, i čestitog srca, neće se naročito kajati što mu je doskora najbolji drug iz škole poslužio kao prvi vampirski obrok, u upečatljivoj sceni isisavanja krvi u kombiju – neke vrste spontane inicijacije u sasvim drugačiji svet. S druge strane, „deca noći“ sa kojom Ništa nastavlja put, nemaju ni trunku sažaljenja spram svojih žrtava, niti bilo kakvih dilema. Njegov biološki otac, androgini lepotan Zila i njegovi pratioci, Tvig i Molokaj, mladoliki stogodišnjaci, potpuno su amoralni i divlji hedonisti, koji u ljudima vide tek hodajuće „koktele“ ili seksualne objekte.

Ipak, vidimo i da se ne podrazumeva da vampiri moraju biti takvi. U romanu se pojavljuje i njihov stariji prijatelj, Kristijan, koji na zemaljskom šaru obitava duže od trista godina, i koji je daleko od beskrupuloznog predatora. Primera radi, kada ga meštanin Nju Orleansa zatekne kako se hrani krvlju jednog mladića, Kristijanova „prva emocija nije bes niti strah, već stid, strašni užareni osećaj stida“. Upravo je Kristijan taj koji bebu Ništa, u prologu romana, odmah po rođenju odnosi pred vrata nasumice odabrane porodice, u dalekom gradu, u nadi da će možda ipak moći da proživi „normalan“ ljudski život – „život neokaljan krvlju“…

Nije sasvim jasno da li je Kristijan takav jer se rodio u neko drugačije vreme, dok su Zila, Tvig i Molokaj posrnula deca 20. veka. Ili su, možda, njegova melanholija i bolećivost produkt starosti i protoka vremena? Ili je posredi prosto urođeni karakter? Ili neki sasvim drugi razlozi?… Da su ova pitanja nešto pomnije istražena, i da je završetak ponudio detaljnije nagoveštaje o tome kako će se ličnost Ništa razvijati nakon priključivanja „deci noći“, kojoj rođenjem pripada, roman je mogao da dosegne neslućene dubine. No, istina, možda bi bilo i pomalo nepravedno očekivati da osoba u ranim dvadesetim (Brajt je knjigu počela da piše kad je imala svega 20) da sebi zadatak da do kraja pronikne u dušu stvorenja koje živi duže od tri veka…

Osim vampira, značajnu ulogu u kompleksnom zapletu igraju i dva mladića, rokeri koji sačinjavaju andergraund duo „Izgubljene duše?“. To su impulsivni, nasilni, emotivni Stiv i njegov dobroćudni vidoviti prijatelj Duh. Potonji se, praktično, ukazuje kao snažan kontrast samoživom, okrutnom Zili i njegovim pulenima – Duh je oličenje čestitosti i čistote. Mada obdaren paranormalnim moćima, sposoban da čita misli i osećanja ljudi oko sebe, i da vidi prošlost i budućnost – svoje sposobnosti nikada ne zloupotrebljava. Štaviše, kao iskonski empata, uvek nastoji da ublaži muke bližnjima, i izbavi ih iz nevolja, koliko god je u njegovoj moći… I mada često ne može da zaustavi sumoran razvoj događaja, u više navrata vidimo kako dobrohotnost, koja krasi i Duha i Ništa, ipak ostavlja traga na okruženju i čini gorke trenutke nešto lakšim za podneti.

Izgubljene duše su dinamičan roman, krcat dešavanjima – ali to ne znači da propušta da dočara lepljivu atmosferu američkog juga. U toj misiji angažuje sva čula. Čitajući, možete osetiti alkoholna isparenja, duvanski dim sa aromom karanfilića, znoj, miris krvi i muškog semena, oblake prašine na putevima koji vode kroz noć, čuti gitarske akorde i gungulu klubova koje ispunjavaju našminkani čupavci u crnom, iznad čiji se glava ori „Bela Lugosi’s Dead“, i još mnogo drugih darkerskih melodija i stihova…

Ovo je rukopis koji vraća u mladost, vešto i talentovano napisan, pripovedan „iz stomaka“, tako da uprkos svim svojim preterivanjima ipak uspeva da ne sklizne u karikaturu.

 *********