EKSPERIMENTALNI FILM – Džema Fajls

Dragi čitaoci, s naročitim zadovoljstvom najavljujem 42. knjigu u ediciji „Poetika strave“, horor roman EKSPERIMENTALNI FILM Džeme Fajls.

            S naročitim zadovoljstvom, i to višestrukim.

Prvo, posle nekog vremena, opet u ediciji imamo roman; mada smo vas dosad već naučili da ne prezirete (kao masa čitalačke rulje) ZBIRKE PRIČA, nego da ih baš volite i tražite, ipak postoje mnogi koji misle „Sve je to lepo, i kratko je slatko, ali roman je ROMAN ko orman, tek to je prava stvar!“ Nije da nije, kad je odličan, kao ovaj!

Drugo, autorka je u pitanju, dakle – žena, što je uvek lepo videti u ovoj našoj širokoumnoj i za sve otvorenoj ediciji, jer koliko god da se horor smatra muškim domenom, umeju i žene da ga zavuku, i nekoliko takvih smo vam već predstavili ovde, a sad se tim majstoricama strave pridružuje i Džema-voli-Džem.

Treće, Džema Fajls je, suprajz, živa! Da, posle nekog vremena opet u ediciji imamo savremenog autora ili autorku, a ne neku davno mrtvu, dead&buried personu. Čisto zbog onih koji misle da su sva velika horor dela pisana pre sto godina, i ranije, raduje me prilika da predstavimo i savremene majstore – ili majstorke!

Četvrto, uvek me raduje da budem prvi – pionir-otkrivač – a Džema Fajls je jedan od onih autora koje ćete na srpskom prvi put čitati upravo zahvaljujući Orfelinu i ediciji koju uređujem.

Peto, uvek volim kad mogu da u ovoj ediciji predstavim nekoga izvan uobičajenog dueta Amerika i Engleska (nikad zemlja proleterska): naša autorka je rođena kanađanka, i mada mnogi misle da mu to dođe isto, tj. nekakva mešavina Engleske i Amerike koja nema ništa naročito svoje – pa, i ovaj roman, a i moj iscrpan pogovor, objasniće vam izvesne bitne osobenosti baš tog ambijenta i kulture.

Šesto, raduje me što vam donosimo baš ovaj roman zato što obrađuje jednu od mojih omiljenih tema: „ukleti film“! To je tema koju je na velika vrata u moderni horor uneo Teodor Rožak s romanom TREPTAJ (baci oko na moj rivju!), a EKSPERIMENTALNI FILM prati donekle sličnu transverzalu zapleta – samo što je, po meni, mnogo uspešniji, i jeziviji, od Rožakovog razbrbljanog, ali idejno sumnjivog, horor-ponižavajućeg romana. EKSPERIMENTALNI FILM je, za promenu, pisao neko ko horor i razume i poznaje i voli. Na ovu temu sam za RUE MORGUE magazin radio temat pre par godina, tako da mi je to sve vrlo blisko i drago... a sada će biti i vama.

O čemu se, zapravo, radi u ovom romanu?

Ukratko: jedna kanadska filmska kritičarka (s autističnim detetom i dobrim mužem) slučajno otkrije filmske snimke jedne čudne žene s početka 20. veka koja je malko pomerila pameću nakon gubitka deteta i postala opsednuta spiritizmom. Neke seanse je snimala kamerom, a onda se bacila i u složenije snimke, kojima je pokušavala da dozove – pazite sad! – jedno biće iz slovenske mitologije. Da, za ovdašnje čitaoce biće zabavno da vide šta je Džema uradila sa Poludnicom (iliti Podnevnom vešticom), kao i brojne reference na Lužičke Srbe koje su u središtu zapleta... 

Naravno da se njena istraga neće završiti na nizu dugačkih dijaloga (od kojih se sastoji 93,4% TREPTAJA), nego će ti filmovi, i njihov uticaj, na osoben način oživeti i u 21. veku, u životu naše glavne junakinje, i pretvoriti ga u horor...

Ovaj roman, u kojem se elementi folk horora i filmofilske metatekstualnosti prepliću sa spiritizmom i kosmičkom stravom, dobio je dve ugledne nagrade: nagradu Širli Džekson (Shirley Jackson Award, 2016) u kategoriji Najbolji roman i kanadsku nagradu Sanberst (Sunburst Award, 2016) u kategoriji Najbolji spekulativni roman za odrasle.

Za svoje zbirke priča (koje su odreda izvrsne! obožavam!) Džema je dobila niz drugih nagrada, uključujući dvaput nagradu Brem Stoker (Bram Stoker Award) u kategoriji Vrhunsko dostignuće u zbirci proze za zbirke In That Endlessness, Our End (2022) i za zbirku Blood from the Air (2024). Imala je još tri nominacije za Stokera, i brdo drugih nagrada. Možda je dobila i nekog Zlatnog Gula, ili je bila u najužem izboru.

Inače, još daleke 2015. sam intervjuisao Džemu na temu o problemu Zašto je Lavkraft i danas relevantan? – ako kliknete, videćete šta mi je tada kazala o značaju Lavkrafta za njeno pisanje, pošto se njene priče često nalaze u lavkraftovskim antologijama.

Roman Džeme Fajls EKSPERIMENTALNI FILM preveo je Igor Cvijanović (kao i uvek u ovoj ediciji, uz ozbiljnu redakciju urednika, i uz njegove anotacije u fusnotama po pitanju filmske, mitološko-folklorne i spiritističko-okultne terminologije, koje nemate u originalnom izdanju, nego su ekskluzivne za srpsko) a ilustrovao ga je Ognjen Pavković. Knjiga ima pozamašnih 436 strana, pa je shodno tome i cena nešto malkice veća – kod Orfelina, ili ko želi, može i kod mene, cena je 1.600 din (u knjižarama će biti oko 2.200).

Osim iscrpne biografije autorke koju sam sačinio za ovo izdanje, u knjizi se nalaze i tri njena crteža koja je, na moju molbu, podarila specijalno za ovo izdanje (nema ih u američkim izdanjima). Naravno, tu je i detaljan pogovor, ovog puta pod naslovom „Džema Fajls: Svaki film je priča o duhovima“.

Knjiga iz štampe izlazi početkom novembra, kao i preostale dve nove Orfelinke. Podsećam, sve detalje o druge dve knjige (uklj. cene, pretplatu itd) imate ako kliknete na ove naslove: u ediciji Crna mačka – Klajv Barker, roman IGRA PROKLETSTVA i Volter De la Mer, zbirka SVI SVETI. Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info). To važi i za vas koji ih naručujete od mene: samo mi se javite na mejl što pre, i recite koje naslove želite.

 

Evo kako počinje moj pogovor za ovu knjigu.

 

Džema Fajls: Svaki film je priča o duhovima

 

 

„Film poseduje svojevrsnu solidnost kakvu ne dobijate sa gotovo nijednim drugim medijem, neospornu stvarnost, koja trikovima u kinematografiji daje neku vrstu sjaja crne magije.”

- Džema Fajls[1]

 

Ima nečeg višestruko paradoksalnog, ali baš zato naročito intrigantnog u naslovu – Eksperimentalni film. Na prvi pogled, to zvuči kao naslov esejističke studije iz filmologije, a ne kao naziv jednog dela fikcije, odnosno romana. Zatim, naizgled je paradoksalno, ili bar začuđujuće, videti naziv jednog medija (film) na delu koje pripada drugome (književnost). „Šta je sad ovo“, pita se zbunjeni čitalac, „roman o – filmu?“ Obično imamo film po romanu, ali roman o filmu – mnogo ređe. Najzad, ako i imamo roman o filmu, i ako znamo da se radi o horor romanu, očekivali bismo da film o kojem se govori takođe bude žanrovski, igrani, horor film – a ne eksperimentalni. Još manje bismo očekivali da taj i takav film bude – kanadski. A opet, sve prividno začuđujuće, neočekivane i intrigantne konotacije ovog naslova i njegove zaleđine uklopljene su u skladnu, smislenu i veoma jezovitu celinu. 

            Džema Fajls je višestruko nagrađivana autorka, kako za pojedinačne priče, tako i za zbirke. Njeno vladanje kratkom formom nesumnjivo je, o čemu svedoči i maltene redovno gostovanje u antologijama kao što je Najbolje godišnje horor priče urednice Elen Detlou. Međutim, njen jedini roman čistog horora, Eksperimentalni film, takođe joj je doneo vredna priznanja, što potvrđuje da ona, kad poželi, može da se uspešno iskaže i u dužoj proznoj formi.

            Da bismo osvetlili konotativne slojeve njenog romana, valja pojasniti najmanje dve njegove ključne idiosinkrazije: njegovo kanadsko poreklo i značenjsku dimenziju koju taj ambijent nosi, i tretman središnjeg motiva „izgubljenog/ukletog filma“, u novije vreme sve češćeg u žanru. Tek nakon toga biće adekvatno pripremljen teren za razumevanje naročitih osobenosti horor poetike ove značajne autorke. 

 

 

Krivite Kanadu

 

Atmosfera ovog romana nepogrešivo je zasnovana na činjenici da se njegov zaplet odigrava baš u Kanadi, i da je od početka do kraja prožet baš tom činjenicom. Ta lokacija nije uzgredni detalj, niti bi se roman mogao lako, uz preimenovanje nekih toponima, „preseliti“ u Ameriku onako kako su brojni američki filmovi, snimani u Kanadi zbog poreskih i drugih finansijskih olakšica, nominalno smešteni u Ameriku. Ali, postoji praksa još pogubnija po sopstveni nacionalni identitet, omogućena činjenicom da kulturološke i jezičke bliskosti sa anglofonom Kanadom čine kanadske lokacije skoro nerazlučivim od američkih, barem na prvi pogled. Stoga mnogi kanadski horor filmovi uopšte nisu insistirali na svojoj kanadskosti, već su naprotiv, iz komercijalnih razloga, bili po tom pitanju neodređeni, ili su čak navodili publiku u zabludu da se dešavaju negde u SAD. Ovo, npr. važi za film koji se smatra prototipskim slešerom, Crni božić (Black Christmas, 1974), ali i za niz drugih, docnijih slešera (Krvava maturska noć / Prom Night, 1981; Moj krvavi dan zaljubljenih / My Bloody Valentine, 1981). Nisu se samo kanadski slešeri izdavali za američke, bilo je vrednih primera i drugih podžanrova, npr. o ukletim kućama (Zamenjeno dete / The Changeling, 1980) ili o vukodlacima (Fatalna Džindžer / Ginger Snaps, 2000).

Veliki reditelj, Dejvid Kronenberg, danas je sinonim za pojam kanadskog horora, ali on u svojim ranim filmovima takođe nije eksplicirao mesto dešavanja,[2] insinuirajući SAD dok je deo svog začudnog efekta proizvodio upravo sugestijom da nešto u tom naizgled američkom ambijentu nije baš sasvim onako kako su nas filmovi navikli. Ima tu nešto blago „pomereno“, neki je ne sais quoi koji pojačava nemir i otuđenje od prividno familijarnog. Kanada je, kod njega, ključni nosilac unheimlische / uncanny učinka: lokacije deluju „domaće“ (američki), ali to nekako, neodredivo, ipak nisu... 

U čemu se, zapravo, sastoji tajna dihotomije između američkog i kanadskog? I šta je taj kanadski je ne sais quoi? Džema Fajls je izrazito samosvesna po ovim pitanjima, i u pogovoru, znakovito naslovljenom „Pod ovim stenama i kamenjem“, u zbirci Svi ćemo zajedno potonuti objavljenoj godinu dana pre Eksperimentalnog filma, ona je vrlo rečita o tome. Zbog svakovrsne nadmoći svog južnog suseda, Kanađani su „prinuđeni da sebe određuju negativno“[3] – u smislu, šta oni nisu, u odnosu na Amerikance. „Mi važimo za učtive, čiste i fine ljude – kao onaj mirni komšija sa sprata iznad laboratorije za metamfetamin, kako je to jednom iskazao Robin Vilijams.“ Ona podvlači da se pod Kanađanima često podrazumeva samo jedna znatno uža skupina unutar te nacije: „Beli Kanađani koji nisu autohtonog [indijanskog] niti frankofonog porekla, uz nejasnu primesu dobro asimilovanih ’imigranata’.” Takođe, podseća na jednu važnu sličnost koju Kanađani dele s Amerikacima, naime da su i oni: „nacija pretežno sačinjena od ljudi koji naseljavaju zemlju koju su ukrali od drugih ljudi.“ Ipak, svaki pokušaj samodefinisanja svodi se na poređenje s Amerikom: 

Ali ovde u Ontariju, polazi se od osnovne pretpostavke da – na vrlo sličan način na koji Toronto, uz odgovarajuću scenografiju, izgleda dovoljno nalik gomili različitih severnoameričkih gradova da bi skoro mogao da prođe kao oni (barem u očima ljudi koji zapravo ne žive u tim gradovima) – kakvu god kulturu da imamo, ona po nuždi mora biti bleda, beskrvna i nasumična imitacija naših južnih suseda. To nije ništa novo; nekada smo bili ’ne-Engleska’, a sada smo ’ne-Amerika’.   

            I dalje istrajava predrasuda o mirnoj i finoj Kanadi, uprkos svim Kronenbergovim filmovima, ali Fajls podseća „da Toronto i Ontario mogu biti podjednako strašni kao i bilo koje egzotičnije mesto, ako čovek zna gde da gleda... Možda i strašniji. Jer, na površini, sve deluje tako prijatno.“ A prijatnost je zavodljiva. Čovek se opusti, olabavi oprez, a onda... zaboravi da se ne nalazi ni u kakvoj utopiji: „Kanada je u globalu previše mračna za tako nešto, previše uskogruda i ukorenjena u genocidu nad domorocima. Mi smo hladan, čudan svet, daleko srećniji kada ignorišemo jedni druge nego kada se međusobno maltretiramo, ali nemojmo se zavaravati, sposobni smo za sve za šta su i svi ostali sposobni, pa i za gore stvari.“

---nastavak u knjizi...

---

[1] Gemma Files, „Every Movie is a Ghost Story: an interview with Gemma Files“, Murray Leeder, Luma Quarterly, Issue 6, Vol. Two, Fall 2016, str. 4.

[2] Izuzetak je Besnilo (Rabid, 1977), koji se dešava u Montrealu i ruralnim delovima provincije Kvebek.

[3] Gemma Files, „Afterword: Under These Rocks and Stones“ in: We Will All Go Down Together, ChiZine, Toronto, Canada, 2014, str. 374.