IGRA PROKLETSTVA – Klajv Barker

 

Dragi čitaoci, obaveštavam vas da je Orfelin raspisao pretplatu na 6. knjigu u ediciji „Crna mačka“, a to je roman Klajva Barkera IGRA PROKLETSTVA (The Damnation Game, 1985). Preveli su ga Strahinja Mlađenović i Dejan Ognjanović.

Korice i forzec ilustrovao je naš mag, Ivica Stevanović, a ilustracije unutar knjige uradio je Danilo Lalović. Napominjem da je upravo svojim ilustracijama za ovu knjigu (kojima krasim ovaj post) Lalović ovog septembra stekao zvanje mastera na novosadskoj Akademiji umetnosti. Time se učvršćuje tradicija da za Orfelin rade samo dokazano i pečatirano najbolji: doktori, masteri i majstori.

autoportret umetnika u mladosti

Knjiga ima 490 strana velikog B formata, i štampana je u dve boje, crno-crveno, kao i prethodna naša izdanja Barkera, odnosno: dva toma KNJIGA KRVI i PAKLENO SRCE + KABAL. IGRA PROKLETSTVA u pretplati košta košta 2.900 dinara (u knjižarama će biti oko 3.970), i možete se već sada pretplatiti kod Orfelina – ili kod mene, ko više voli da je dobije od mene. Izlazi iz štampe početkom novembra.

IGRA PROKLETSTVA je prvi i, maltene, jedini roman čistog horora koji je napisao Klajv Barker, jer svi ostali njegovi naredni, od UTKANOG SVETA pa nadalje, sadrže jače, i sve dominantnije, elemente fantazije. (A SKARLETNA JEVANĐELJA – pitate se vi? Pa, i to je neka vrsta horor fantazije, a osim toga, upitno je i da li je to, i koliko, uopšte Barker napisao, a koliko su, nakon prvog poglavlja, pisali drugi, po njegovim opštim nacrtima.)

forzec knjige

Roman govori o sitnom kriminalcu Martiju Strausu, kojega iz zatvora izvuče prebogati moćnik Vajthed kako bi mu bio telohranitelj. Međutim, na Vajthedovom dobro ograđenom imanju Marti otkriva misterije koje prevazilaze očekivane gangsterske nevolje kontroverznog biznismena, jer poslodavca zapravo proganjaju natprirodne sile koje ni psi-čuvari, ni električne ograde ne mogu da odbiju. Da li će Martijevi mišići i pamet, uz pomoć Vajthedove ćerke obdarene ESP moćima, pomoći u borbi protiv demonskog progonitelja, Mamulijana, i njegovog gnusnog živo-mrtvog pomoćnika, Gutača Žileta?

Ovaj roman pisan je u pauzi između prvog i drugog toma KNJIGA KRVI i spada u najplodniju Barkerovu horor fazu. U njemu se na najbolji način ogleda njegova neobuzdana imaginacija u kojoj se spajaju poetično i morbidno, mitološko i moderno, seksualizovano i krvavo, odbojno i primamljivo... Ovaj roman epskog zamaha otvara se prologom u ratom razrušenoj Varšavi, gde caruju perverzija i neljudskost, a okončava se spektakularnim splater-horor epilogom u ruševini zloslutnog hotela Pandemonijum, gde razuzdana Barkerova mašta pušta sebi na volju u zamahu kakav nikad do tada, a ni od tada, nije učinila u čistom horor kontekstu.

Ovaj roman već je bio „preveden“ na srpski, pre skoro četvrt veka (tačnije, 2002), što je pojedinim čitaocima na Orfelinovoj FB stranici poslužilo kao povod za tvrdnje kako Orfelin „cedi suvu drenovinu“ i smara narod već objavljenim knjigama, umesto da im nudi nove i samo nove. Osećam potrebu da objasnim ovo.

Pre svega, moja misija u Orfelinu, u obe edicije koje uređujem – dakle, i u „Poetici strave“ i u „Crnoj mački“ – nije da po svaku cenu donosim nove i neviđene stvari, mada težim da takvih bude što više. Moja misija, kako sam je sebi zacrtao, i kako bi trebalo da je već jasno posle 42 knjige u jednoj i 6 u drugoj ediciji, jeste da vrhunska dela horora, znana i neznana (pretežno neznana, nama, ovde) ponudim čitaocima u njihovom ultimativnom, najkvalitetnijem, najdostojanstvenijem izdanju.

Npr. ako je neko nekada „preveo“ novelu „Karmila“ i objavio je u nekom bednom, neupečatljivom džepnom knjižuljku, ja sam uzeo pa popravio taj prevod, i dodao mu još 5-6 Le Fanuovih dotad neprevođenih priča, i to ispratio opsežnom biografijom pisca i stručnim pogovorom, pa je to objavljeno u tvrdom povezu i sa vrhunskim, originalnim ilustracijama. Ako je neko nekada (sredinom 1980-ih!) preveo 3-4 novele Arthura Machena na hrvatski u jednoj džepnoj knjižici, odavno čitaocima nedostupnoj (sem u ponekoj biblioteci), ja sam uradio sasvim novi i bolji prevod na srpski, i tome dodao nove priče, dotad nepostojeće na srpskom + pogovor itd. Sve što je od Lavkrafta kod nas „prevodio“ i Kurta i Murta, ja sam preveo iznova, tačno, precizno, književno, i iz najautoritativnijih anotiranih izvora, i ispratio obiljem napomena, dodataka, i pogovorima.

Paralelno s tim sam vam otkrivao pisce ili dela koje NIKO pre Orfelina nije objavljivao na srpskom: UKLETU KUĆU NA BRDU Širli Džekson, sve od Roberta Ejkmana, sve od Ligotija osim već objavljenog „Nedovršenog posla“ (a evo, i NJEGA ćemo objaviti opet, iako je već bio objavljen, i to u novom prevodu, pa nek pukne kome je do pucanja zbog te "reprize"!) i tako dalje.

Jedan od razloga što u Orfelinu povremeno „ponovimo“ već objavljivano delo jeste kako bismo ga pridružili novim, neobjavljenim, ili nikada zajedno, na jednom mestu okupljenim (npr. naša izdanja horor priča Mopasana, A. Konana Dojla i R. L. Stivensona). Drugi razlog jeste da učinimo ponovo dostupnim čitaocima knjige ili priče kojih odavno nema u knjižarama, a treći je da popravimo postojeći, loš prevod.

U slučaju odluke da objavimo IGRU PROKLETSTVA u ovoj ediciji, iako je već ranije bila „prevedena“, na delu su bila sva tri glavna razloga: 1) to je prvorazredna horor knjiga koja zaslužuje da na srpskom bude u dostojanstvenom izdanju, a ne meki povez za na plažu, jedno čitanje i bacanje u kantu; 2) te knjige odavno nema u knjižarama, a ona zaslužuje da nastavi da „živi“ i bude među novim generacijama ljubiteljima horora i među onima kojima je pre 24 godine promakla; i 3) prethodni prevod bio je veoma loš, a ta knjiga zaslužuje da probirljivim, zahtevnim čitaocima bude po prvi put predstavljena u DOBROM PREVODU.

Ja znam da ima mnogo onih koje baš briga i za kvalitet prevoda i za lekturu – samo nek je jasno „o čemu se radi“ i „šta se dogodilo“ i „da li su se uzeli na kraju“, i protrčaće oni kroz sve i svašta, od zlodela nesposobnih kvazi-prevodilaca do sočinjenija A.I-ja. Ali takvi nisu naša ciljna grupa. Orfelin teži da neguje probirljivog, zahtevnog, istančanog čitaoca, koji očekuje i traži – i dobija! – kvalitet. Orfelin postoji zbog onih kojima DOBAR PREVOD zapravo nešto znači, i koji umeju da ga cene.

Što se tiče tog ranijeg „prevoda“, koji je objavila „Laguna“ 2002, a koji potpisuju Petar Bončić i Nenad Dropulić, on je naprosto – LOŠ. Zapravo, nazvati ga LOŠIM za njega je kompliment, ali ja ću se truditi da budem pristojan, pa ću prikladnije epitete zadržati za sebe. Ali ću vam navesti nekoliko primera toga koliko je to PROMAŠEN „prevod“.

 

Primer 1:

Ovaj roman ima MOTO, citat na početku, koji u izvorniku glasi:

 

„Nor yet exempt, though ruling them like slaves,

From chance, and death, and mutability.“

—SHELLEY, Prometheus Unbound

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

“Čoveče, ti, koji si bio tlačitelj i rob;

Varalica i prevareni; pokvarenost sušta.”

 

Dejan Ognjanović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„Nit’ je izuzet, mada njima ko robovima vlada,

od slučaja, smrti i promene svake.“

Zapažate li neku razliku?

Da nacrtam: ovi Lagunjani su sasvim omašili stih – ili značenje stihova; to što tamo stoji nema blage veze s onim što je Barker stavio na početak svoje knjige.

 

Primer 2:

Odmah zatim, Prvi deo knjige ima sledeći moto:

 

„Hell is the place of those who have denied;

They find there what they planted and what dug,

A Lake of Spaces, and a Wood of Nothing,

And wander there and drift, and never cease

Wailing for substance.“

—W. B. YEATS, The Hour Glass

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

„Раkао је mesto u srcu poricanja;

Tamo rađa sve, što umiranje čeka,

Tamo su bašta Ništavila i zjapeća jezera Ponora

Kojima lutamo neprekidno u noći hodočasnika

Moleći se za jedinu sadašnjost.”

 

Strahinja Mlađenović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„U Paklu obitavaju oni koji poricanju behu skloni;

Tamo zatiču sve što posejaše u jalovom pokušaju žetve,

Jezero Praznina i Šumu Ništavila,

Njima lutaju i plutaju, lišeni predaha

Vapeći za suštastvom.“

 

Zapažate li neku razliku – ili vam je ovo manje-više isto?

 

Primer 3:

Peti deo knjige ima sledeći moto:

 

„Out of a fired ship, which, by no way

But drowning, could be rescued from the flame.

Some men leaped forth, and as ever as they came

Near the foes' ships, did by their shot decay;

So all were lost, which in the ship were found,

They in the sea being burnt,

they in the burnt ship drowned.“

—JOHN DONNE, A Burnt Ship

 

Petar Bončić i Nenad Dropulić su to „preveli“ ovako:

„S broda u plamenu šta spasti već

Samo slepa vera pod morem može,

Nekoliko odvažnih ljudi koji uzalud skaču,

U vatri protivnika iščekuje smrt;

Izgubljeni smo svi, koje je na brodu čekao kraj,

Ili hitac koji nas stiže u vodi,

jednako daleka dubina i nebo.“

-Džon Don, Brod u plamenu

 

Dejan Ognjanović je, u Orfelinovom izdanju, to preveo ovako:

„S broda u plamu jedino kao utopljeni

spas od vatre nađoše koji skočiše u vodu,

a ti što priđoše neprijateljskom brodu,

od kuršuma njinog skončaše ustreljeni;

i tako stradaše svi što su na brodu bili,

oni u moru spaljeni behu,

a oni na gorućem brodu su se utopili.“

– Džon Don, „Spaljeni brod“

 

Zapažate li ikakvu razliku – ili vam je ovo sve neko nebitno cepidlačenje? I uostalom, je li koga briga za shemu rimovanja, i za značenje, i uopšte za citate koje je Barker sejao po knjizi - pa i za fusnote koje su Orfelinovi prevodioci i urednici obilato posejali po knjizi, a čime se Lagunjani nisu smarali? Važno je da „mi imamo srpski prevod“ – a to što on nema mnogo smisla, ni vernosti originalu, ni značenja – pa, koga je briga?

Mene je briga, kao urednika, Orfelin je briga, kao izdavača, a i naše prave čitaoce je briga. Prema tome, toliko o tome.

 

A za one koji se sekiraju zbog „oceđene drenovine“, evo utehe. Sledeća knjiga u ediciji „Crna mačka“ – ako Orfelin opstane do iduće godine – neće biti nešto što je već ranije „prevođeno“, nego skroz-naskroz premijera: epski horor roman T.E.D. Klajna CEREMONIJE u premijernom prevodu Dejana Ognjanovića.

Do tada, uživajte u klasičnom hororu Klajva Barkera. Ako ste ga i čitali u ranijem „prevodu“, garantujem vam da će vam ovog puta, u novom prevodu dokazanih znalaca, biti kao da ga čitate prvi put.

 

Evo kako počinje moj pogovor toj knjizi.

 

 Klajv Barker: Prokletstvo bez Đavola 

 

 

„Nije stvar u tome da su stare priče nužno najbolje priče; već da su stare priče jedine priče. Nema novih priča, samo novih načina da se one ispričaju.“

- Klajv Barker

 

 

Klajv Barker nije na književnu scenu dospeo polagano i postepeno, kao što je slučaj sa većinom pisaca. On nije sledio princip „zrno po zrno – pogača“, odnosno: juče priča u ovom časopisu, sutra priča u onoj antologiji, idućeg meseca u nekoj drugoj... i za par godina, uz mnogo sreće, eto debi zbirke i nečega nalik začetku karijere. Umesto toga, on je skoro doslovno eksplodirao, upavši u svet spisateljstva niotkuda, i to ne sa jednom zbirkom, nego sa čak tri odjednom. Tri kratka ali ubitačna toma Knjiga krvi (kasnije objedinjena u jedan, u skladu s njegovom prvobitnom zamisli) bila su sačinjena u potpunosti od novog materijala, i to originalnog, provokativnog, vizionarskog, koji je doneo najveću revoluciju u savremeni horor još od Stivena Kinga.[1] Bila je to bujica neobuzdane energije mladog pisca koji izgara da vam nešto novo, neviđeno, nezamislivo kaže i pokaže.

            Ali, takva eksplozija u izdavačkoj industriji bila je doživljena delom s radošću, a delom s oprezom, kao nepredviđeni i nekontrolisani incident (ono što bi se na engleskom nazvalo „freak accident“). A ozbiljan biznis ne može se graditi na incidentu. Trebalo je sada ovog ljutog mladog čoveka, koji očigledno vrca od ideja, nekako zauzdati, kanalisati i uvesti u normalne izdavačke tokove. Prve tri Knjige krvi donele su mu ime i popularnost. Ime je trebalo učvrstiti u brend, onako kako se to u knjiškom svetu najpouzdanije čini – romanom. 

Taj roman, objavljen pod naslovom Igra prokletstva (The Damnation Game, 1985), bio je za Barkera višestruko presudan: poslužio je kao dublji i pouzdaniji kamen-temeljac njegove karijere nego što su to zbirke priča mogle biti, a uz to je pružio, u razrađenom, detaljnom obliku, otelotvorenje nekih od njegovih središnjih preokupacija, vidljivih kako u dotadašnjim projektima (u pozorištu, u pričama, i na filmu), tako i u onima koji su usledili. Bez razumevanja ovog romana nemoguće je zaista razumeti Klajva Barkera – barem u ovoj fazi njegove karijere, kada su svi kao proročke reči shvatili onaj famozni blurb Stivena Kinga: „Video sam budućnost horor proze, i njegovo ime je Klajv Barker.“

 

 

Rađanje legende

 

U proleće 1984. britanski izdavač Sfera (Sphere Books) lansirao je Knjige krvi. Iz štampe su izašle u martu, a prijem na koji su naišle bio je obećavajuć. Ubrzo nakon toga, Barkeru su se obratile njegove urednice kod ovog izdavača, Barbara But i Nen di Sotoj (zadužena za regulisanje prava), iste one koje su mu omogućile šansu kakvu bi malo koji anonimni debitant mogao da očekuje. Na nedvosmislen način saopštile su mu da je „neprikladno“ da nastavi da se posvećuje kratkim pričama – iako su ga ugovorom obavezale na još tri zbirke Knjiga krvi. I pored toga, smatrale su da je presudno da on što pre načini onaj ključni korak u karijeri, na osnovu kojega se, barem iz ugla krupnog izdavaštva, razdvajaju odrasli ljudi od dečaka.

Prema navodu Barkerovog biografa, Daglasa Vintera, But je rekla Barkeru: „Sada uradi nešto razumno i napiši roman. Učini sebi uslugu i napiši nešto što zaista možemo da prodamo.“[2] Zbirke Knjige krvi su se u tom trenutku još uvek sporo prodavale: tek pola godine kasnije će ih King pohvaliti usmeno, na jednoj konvenciji (što će se sporo pročuti, jer bilo je to vreme pre društvenih mreža), a tek godinu dana kasnije, u proleće 1985, čuveni citat će se naći na koricama prvog američkog izdanja i pokrenuti lavinu prodaje. Do tog preokreta, koji u početnim koracima niko nije mogao predvideti, trebalo je uraditi ono što se smatralo „razumnim“. I sam Barker je to priznao u predgovoru jednog kasnijeg izdanja svog debi romana: „Nije bilo nikakve sumnje, kako u mojoj glavi tako ni u glavi moje urednice, da ću – ako želim da ostavim značajniji trag u književnom svetu i usput sebi obezbedim znatno veću zaradu – morati da se okušam u pisanju romana.“[3]

---nastavak u knjizi.

 

 

---

[1] Detalje Barkerove biografije videti na kraju prvog toma Knjiga Krvi (Orfelin, Novi Sad, 2023), a detaljnu analizu njegove poetike u drugom tomu Knjiga krvi (2024), kao i u pogovoru Orfelinovom izdanju Pakleno srce / Kabal (2025). 

[2] Nav. prema: Douglas E. Winter, Clive Barker: The Dark Fantastic, HarperCollins Publishers, New York, 2002, str. 172.

[3] Clive Barker, „Introduction“ in: The Damnation Game, Berkley, New York, 2002, str. ix.