Presing, Mladenovac, 2014
108 strana
Tiraž: 100 primeraka
Ljubaznošću
izdavača dobio sam primerak ove zbirke horor priča autora Milovana Lalovića pa
ću pokušati da je ovde što objektivnije prikažem.
Zvanična
najava kaže ovo: "Anatomica de
somniis nas uvodi u stari dobri svet horora; priče se bave slovenskom
mitologijom, vilama, vampirima, natprirodnim pojavama, duhovima i demonima.
Smeštene su u razne krajeve zemaljske kugle, od Kejptauna, preko Balkana u
vreme Rima, Grčke i Crne Gore, do sela Kisiljeva u Srbiji, u kome se prati
austrougarski izveštaj o vampiru Petru Plogojoviću i poznatom događaju iz XVIII
veka. Lalovićev svet mašte balansira na ivici fantastike i horora; čudesnu
mitologiju smenjuju vremenske mašine i apokaliptične vizije. Pisana
realističnim jezikom, zbog koga ćete zaista osetiti jezu kako kako vam podiže
kosu na glavi, zbirka predstavlja pravo književno osveženje."
Izvesna
Prof. Ana Pejović kaže ovo: "Za Milovana Lalovića se sa punim pravom može
reći da je na začetku kulta koji na samoj ivici milenijuma postaje sve jači i
rasprostranjeniji. Užasi zabilježeni izmedju njegovih redova u medjuvremenu su
postali opšta mjesta naših košmara. Svojom neobuzdanom i bezgraničnom maštom on
u fantastičnom modusu opisuje strast grijeha, emotivni kolaps, dekadenciju duha
i plimu bestijalnosti kroz nevjerovatno širok spektar emocija koristeći se
motivima dobra i zla u svojoj viječitoj borbi kroz dualizam čovjeka i nebeskog
šapata. Dobro osmišljenom stazom on nas "za ruku" vodi do najdubljih
iskonskih strahova skrivenih u našem unutrašnjem jastvu. Njegov umjetnički
svijet toliko je tematski raznolik a dijapazon osjećanja i duševnih nemira
toliko je širok da isključuje mogućnost čitalačke ravnodušnosti."
Zadnja
korica kaže da je autor "rođen 1979. godine u Nemačkoj, u radničkoj
porodici, od oca Crnogorca i majke Srpkinje iz Hrvatske...", da se ubrzo
posle 2006. ukrcao na prekookeanski brod i krenuo na putovanje oko sveta, da je
objavio zbirku pesama Prividi i da je
autor horor romana Alfa, koji je
objavljen u Atini i postao bestseler u Grčkoj.
A ja
kažem sledeće: zbirka Anatomica de somniis je svedočanstvo
hvale vrednog entuzijazma za horor pisanje, ali čak i uz najdobronamerniji
pogled ona teško da može da zasluži više od jedva
prelazne ocene. Zapleti priča su rudimentarni, neoriginalni, nerazrađeni i
značenjski uglavnom prazni, naracija je ravna, jezik tek kompetentan ali bez
pomena vrednog osećaja za atmosferu, a balkanski ambijenti tek dotaknuti,
nedovoljno slikoviti i sočni. Evo, ukratko, kakve su priče.
"Gospodin
T." deluje umereno obećavajuće, ali niz mistifikacija vezanih za
tajanstvenog suseda, raskomadanog psa i boce sa "abortusima" i drugim
čudima u teglama njegovog podruma ostaje upravo to: nepovezana mistifikacija,
naročito kad se maločas raskomadani Gospodin T. pojavi u sobi našeg vinu
sklonog pisca i zatraži da ovaj obriše priču o njemu koju je tek započeo...
Uprkos proizvoljnosti svih tih manifestacija mora se priznati solidna doza
košmarnosti u kojoj čak ni apsurd ne smeta nego donekle i doprinosi stravi.
U
"Kući majke Sofije" kupovina kuće kraj mora pretvori se u košmar kad
se ispostavi da je u njoj živela veštica koju je Đavo odvukao u more pa je sad
na njoj kletva koja glavnog junaka pretvori u kanibala. Naiva u zamisli i
pripovedanju čini ovo jedva prepričanom, ali ne i dramatizovanom pričom. Na
kraju, čak pedeset (50!) policajaca dođe da uhapsi glavnog junaka (str. 22),
kao da je Šarli Hebdo terorista a ne samo
jedan poludrogirani mladić...
"Lica
u drvetu" govore o zverovilama (sic) i drveću koje doslovno guta drvoseče.
To ima neke veze sa ostacima paganskog hrama. I šta s tim? Pa eto, ništa.
"Ptice su veselo pjevale, a
snijeg se topio pretvarajući mali potok u veselu
rijeku grgoljavih slapova" (str. 23). U ovoj priči imamo "izvor širok
preko deset metara" (str. 25). Ni Dunav ni Nil nemaju takve izvore, a ovde
se govori o nekakvom planinskom potočiću...
"Zasebni svjetovi" počinje ovako:
"Bili su tmurni oktobarski dani.
Kiša je bez prestanka padala danima"
(str. 31). Pokušaj noćnog provoda dvojice prozaičnih omladinaca prekine se kad
jedan, pokisao od kiše, odluči da se sam vrati kući, a pred ulazom u stan ga
neka žena niotkuda ubode nožem... Usledi niz ne naročito inspirisanih
dogodovština (uključujući pojavu đavola sa konjskim kopitima i roščićima) a sve
se rasplete – SPOJLER!!! - otkrićem da se radilo o buncanju i vizijama momka
nakon saobraćajne nesreće. It was all a dream! Or was it? Na kraju imamo naravoučenije:
"Šta god bila istina nameće mi se samo jedan zaključak, ljudi su zasebni
svjetovi koji dijele istu dimenziju" (str. 37).
U
zbirci imamo još i "Stari bunar", kraj koga dečak vidi duh devojčice
koja se u njemu udavila 1893. – ali šta s tim? Ništa. Eto. Pa onda zaboravljivi
i konfuzni "Demon iz stare zidine" o ocu kojega demon navodi da ubije
svog sina, "Sjenovid" o bestelesnom duhu koji iz nejasnih razloga
nudi večnost zauzvrat ljudima od kojih uzima tela... "Poslednja
poruka" skicira apokaliptičnu globalnu viziju (na skromnih 6 stranica) o
invaziji nevidljivih (vanzemaljskih?) entiteta na Kejptaun pri čemu autora više
zanimaju splatter efekti otkinutih glava, šikljanja krvi i prosutih creva
negoli smisao svega toga ili pak ljudski odnosi (glavni junak mrtav 'ladan
pređe preko nestanka svoje žene i smesta počne da razmišlja o hrani: "Ana
nije dolazila i već sam osjetio duboko u duši da je nikada više neću vidjeti.
Negdje predveče, shvatih da u kući nemam ništa za jelo", str. 67).
"Eksperiment vremeplov" je naivna obrada inače solidne zamisli o putu
kroz vreme pri kojem čovek svaki put kad uđe u neki vremenski tok mora da ubija
svog dvojnika (alternativnog samog sebe) u stvarnosti u kojoj interveniše. Ali,
šta s tim? Ništa, eto tako. Life's a bitch, and time travel even more so!
Sve
ove pričice, ili bolje reći skice za priče, imaju jedva po 10 stranica svaka, a
neke i manje, pa se barem ne mogu optužiti za preteranu gnjavažu – iako i u tom
ograničenom opsegu ne uspevaju da zaista involviraju čitaoca i privuku ga, bilo
likovima, bilo događanjima, da ih s naročitim interesovanjem prati.
Jedina duža pripovetka u
zbirci je "Izvještaj iz sela Kisilova" (na epskih 17 strana),
zasnovana na slavnom prvom srpskom (zabeleženom) vampiru, Peri Blagojeviću, iz
1725. godine. Nepoznati gospodin iz Požarevca nepoznatom naratoru iz mutnih
razloga pošalje beležnicu koja krije – isposvest supruge Pere
Blagojevića. Pomalo trapavom naracijom izgleda kao da nepismena seljanka s početka 18. veka u nekakvoj
srpskoj selendri vodi dnevnik, svakog dana zapisujući
vampirizaciju svog muža, a onda i mnogih drugih u selu, ali zapravo se radi o njenim reminiscencijama koje ona, redom, od prvog do poslednjeg dana, diktira u pero neimenovanom austrijskom zvaničniku.
Narator putuje u Atinu kod izvesnog grafologa i demonologa da zajedno rade na
rukopisu a u pauzama turistički obilaze znamenitosti grada! Usledi čitanje suvoparno nanizanih događaja u Kisiljevu, ono što imate svuda na
internetu, za slučaj da u stanu ne držite knjige iz vampirologije, pri čemu ženina vizura ne donosi ama baš ništa novo, nikakav novi angle u dobro poznatu priču, pa je učinjena krajnje izlišnom kroz piščevu nemaštovitu reprizu. Paralelno s tim počinju da
se dešavaju i neke nezanimljive, "čudne" pojave u njihovom
stanu i okolini (nešto šušnulo, nešto lupnulo, otvorio se prozor...). Na kraju
– kućepaziteljka te atinske kuće se povampiri. Kako? Zašto? Kakva je veza njene
vampirizacije s ispovešću srpske seljanke od pre tri veka? Koja je poenta svega
toga? Eto, tako.
Na
kraju, pričica "Vilinsko kolo" smeštena je među proto-Slovene u vreme
Rimske vladavine na ovim prostorima (i pre doseljavanja Slovena, koja se ovde,
izgleda, ignoriše); ovi naši su zapeli da se muvaju tamo gde ne treba, uprkos
svim zabranama da se ne valja vilama naturati. Sledi predvidiva kazna
nametljivcu. I šta s tim? Ne vrzmaj se tamo gde vile plešu. Eto. Otrcana priča
u slabo korišćenom mizanscenu, koji je ovde samo mehanički postavljena pozadina
bez bitnijeg upliva u priču (koja bi ista bila i da su umesto dva Slovena od
pre dva milenijuma protagonisti bili neki fun loving tinejdžeri ili drvoseče s
početka 21. veka).
Da li
će biti nešto od "kulta" Milovana Lalovića koji proriče Prof. Ana
Pejović - ostaje da se vidi. Ovo što je u ovoj zbirci isporučio svakako nije
zaloga za bilo šta slično. Njegova "opšta mjesta naših košmara"
uglavnom nisu zaživela nečim svojim, autentičnim ubedljivim ili upečatljivim,
što bi ih izdiglo iznad opštih mesta (i učinilo zaista košmarnim). "Nevjerovatno
širok spektar emocija" jedva je skiciran, ali nije oživljen, nego samo
prepričan. Da li ova zbirka zaista "isključuje mogućnost čitalačke
ravnodušnosti" – to je najbolje da sami proverite, ako vam ovo gore rečeno
i navedeno nije stvorilo dovoljno jasnu i ubedljivu sliku. Četiri priče iz ove
zbirke možete pročitati na sajtu autoru i doneti svoj sud, ako kliknete OVDE.
Anatomica de somniis je još jedan
dokaz stare maksime – da bi se dobro pisalo, treba prvo puno dobroga pročitati,
a poželjno je, vala, nešto malo i proživeti i pročitano+proživljeno promisliti. Ako je autor zaista išao na
put oko sveta, iz njegovih tekstova se ne vidi nikakav naročit uvid u ljudsko
stanje, psihu, egzistenciju, u bogatstvo i raznolikost sveta. Ne vidi se
zrelost, ni slojevitost doživljaja. Ne vidi se svest o tradiciji žanra (npr.
Skrobonjina "Reč koja odjekuje" u vezi sa "Kisilovim") niti
promišljanje žanra čijim motivima se bavi. U sasvim neupečatljivom stilu se još
manje mogu videti činioci koji su njegov roman Alfa navodno učinili "bestselerom" u Grčkoj (osim ako se
ne složimo da bestselersko pisanje zapravo zahteva jezik uprošćen do nivoa
banalnosti). Priče u ovoj zbirci uglavnom su ispod proseka: ocene se kreću oko trojke, po mojoj tarifi od 1 do 10, sa
samo tri izuzetka kojima sam dao 5-
a to su "Gospodin T." (zbog nagoveštaja iracionalne košmarnosti),
"Lica u drvetu" (zbog pojedinih zanimljivih prizora drvogutanja i
motornih testera) i "Izvještaj iz sela Kisilova" (zbog pokušaja
rekontekstualizacije korena srpskog horora, više nego zbog ostvarenog,
poludupastog, nedokuvanog rezultata toga).
