izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 20. мај 2021.

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš (2. deo)

 

A evo i nastavka liste top-100 filmova nastalih između 1990-1999 koju je sačinio Miloš Cvetković, kritičar i filmofil. Prvi deo liste (koja ide otpozadi, dakle mesta 100-75) nalazi se OVDE.

Ostatak sledi uskoro… 

 

74. From Dusk Till Dawn (1996), režija: Robert Rodriguez


Ovaj film je jedan od razloga što bih voleo da vidim još više filmova po Tarantinovim scenarijima u tuđoj režiji, odnosno zašto najviše volim Rodrigezove filmove gde se za priču pobrinuo neko drugi (pored ovog filma tu je i "Sin City" i pomalo potcenjeni "The Faculty"). "From Dusk Till Dawn" sam pogledao tada u Akademiji 28, i pošto sam i tada bio frik koji je gledao sve emisije o filmu, video sam vampire i znao za obrt na pola filma (ako među vama ima neko ko nije znao za to, zanimaju me utisci?), ali mi to ni najmanje nije umanjilo uživanje. Kada su mnogo godina kasnije Tarantino i Rodrigez odlučili da snime "Grindhouse" moja prva reakcija je bila da su to već jednom uradili (i to bolje, ispostaviće se) samo sa jednim filmom. Takođe, ovo je meni omiljena uloga Džordža Klunija, iz perioda dok još nije bio zvezda, tako da nisu stigli da ga ubace u šablon uglađenih likova koje je kasnije mahom glumio. I naravno tu je gomila sada već ikoničkih epizoda, kao što je nastup Selme Hajek. Jedan od onih filmova koji mogu uvek da repriziram...

 

 

73. Ringu (1998), režija: Hideo Nakata


Većina se sa ovim filmom posredno upoznala preko američkog rimejka iz 2002. I mada je taj film bio sasvim solidan (posebno za jedan rimejk), o kvalitetu originala dovoljno govori to što uspeva da bude izuzetno efektan čak i kada znate kako ide priča... A priča je, uopšteno govoreći, zanimljiva kombinacija japanskog folklora tj. priča o duhovima (žene u belom sa dugom crnom kosom, voda kao simbolična predstava sveta mrtvih...) i nekih savremenih motiva (koji su sada pak retro, poput VHS tehnologije, što filmu daje dodatno jeziv ugođaj). Snimljen je prema romanu Kodžija Suzukija (nedavno sam ga pročitao i preporučujem), i ono što me je od početka ovde kupilo jeste to što je film u osnovi režiran kao da je u pitanju realistična drama, i onda kada se desi nešto natprirodno, nešto *neprirodno*, onda i to deluje znatno ubedljivije i strašnije. Kao npr. čuvena scena na kraju sa Sadako, malo remek-delo suptilne strave (i beskrajno bolja scena u odnosu na rimejk). Bilo je još sjajnih japanskih horora u ovom periodu, ali "Ringu" je postao neka vrsta paradigmatičnog filma za taj žanr...

 

 

72. The Iron Giant (1999), režija: Brad Bird


"The Iron Giant" je jedan od onih filmova koji su u bioskopima prošli gotovo neprimećeno, da bi tek kasnije bili otkriveni. Sada je postalo opšte mesto govoriti o ovom filmu kao o jednom od poslednjih velikih 2D filmova, pre nego što je Pixar preuzeo primat kad je reč o ovoj vrsti porodične zabave u kojoj su i mozak i srce tamo gde treba. Što se mene tiče, ova animirana varijacija na čuveni "E. T." Stivena Spilberga je bolja od uzora, a takođe je jedno od originalnijih čitanja priče o Supermenu (što se u filmu i direktno omažira), dok su momenti hladnoratovske paranoje nalik na jedan drugi pomalo zaboravljeni film iz devedesetih ("Matinee" Džoa Dantea koji nije na listi, ali zaslužuje da bude negde spomenut). Bred Bird je jedan od retkih reditelja koji je uspeo da izgradi ime i pre (polovično uspešne) tranzicije sa animiranih na igrane filmove, a nakon ovog je režirao bar još jedan animirani klasik. I dok je "The Iron Giant" u svoje vreme bio ignorisan, studio Warner lik robota poslednjih godina zlorabi u filmovima kao što su "Ready Player One" ili ova nova abominacija od "Space Jam" nastavka. Zato je bolje reprizirati original koji i dalje 100% radi, koliko god godina da trenutno imate...

 

 

71. Heavenly Creatures (1994), režija: Peter Jackson


Ovo je bio film kojim se Džekson predstavio svetu kao *ozbiljan* reditelj (mada je svima koji su pogledali njegova prethodna tri filma bilo jasno da je u pitanju ozbiljan reditelj). "Heavenly Creatures" je bajkovito-morbidna istinita priča o fatalnom prijateljstvu između dve tinejdžerke. A pošto su tinejdžeri inače krhka bića sklona preteranoj drami, stvari lako mogu da izmaknu kontroli... Sviđa mi se kako je Džekson bukvalno u poslednjem trenutku izbegao da romantizuje patologiju, i samo nam je elegantno izvukao tepih pod nogama sa scenom ubistva. Ali zato se pre toga sve vreme rediteljski igrao oživljavajući maštu dve problematične tinedžerke, od kraljevstva u kome žive ljudi od gline pa do Orsona Velsa koji silazi sa platna kako bi proganjao svoju publiku. Zanimljivo je uporediti ovaj film sa Džeksonovim kasnijim "Lovely Bones" i kako ovde bukvalno sve funkcioniše što u potonjem škripi, preko koncepta, eskapizma od sumorne stvarnosti kroz fantaziju i kontrasta između to dvoje, pa do vizelnog izgleda filma. Džekson je ovde otkrio i dve izuzetne glumice, i mada se Kejt Vinslet brzo proslavila, Melani Linski nikada nije uspela da stekne jednako priznanje...

 

 

70. Batman Returns (1992), režija: Tim Burton


I dalje moj omiljeni Betmen film, i drugi omiljeni superherojski svih vremena. Zanimljivo mi je kako je ovo u neku ruku nepopularno mišljenje u to vreme bilo nepopularno iz potpuno drugačijih razloga nego danas. Nekada je ovaj film bio ocenjen kao previše mračan, morbidan, bartonovski... a danas, nakon Nolanovih filmova, "Batman Returns" se o(t)pisuje kao previše stilizovan, budalast, naivan. Što se mene tiče, ovaj film je realističan tačno onoliko koliko je to potrebno: likovi su u startu postavljeni kao stripovski, ali su ubedljivi u svojim motivacijama, verujem im iako su SVI potpuno poremećeni. Zapravo, *zato* što su potpuno poremećeni, jer ko bi normalan uopšte mogao da bude superheroj/supernegativac? Šta reći kada lika koji je najbliži "normalnom" tj. društveno uklopljenom igra Kristofer Voken, i to kao potpunog psihopatu. Mišel Fajfer kao Ketvumen je savršena u svakom pogledu (i da je pravde pretekla bi Hita Ledžera sa Oskarom za 15 godina), i uopšte čitav taj gotski ugođaj filma je pokazatelj kako je ovo u potpunosti Betmen u viziji Tima Bartona. Prvi film (i dalje dobar i jako bitan) bio je neka vrsta kompromisa sa studijem, ali toga ovde nije bilo. Elfmanova muzika je još bolja, negativci su još groteskniji, a scene između Brusa Vejna i Seline Kajl na balu, odnosno Betmena i Ketvumen na kraju filma, ubadaju pravo u centar kada je reč o tome o čemu ovakve priče zapravo govore...

 

 

69. Clerks (1994), režija: Kevin Smith


Nemam previše čistih komedija na listi, kao ni malih indi filmova, a "Clerks" je i jedno i drugo, i odličan pokazatelj da je moguće snimiti film putem štapa i kanapa, za male pare, bez dovoljno rediteljskog iskustva, ako postoji prilično dobar scenario. "Clerks" je brzo postao kultni film a od Kevina Smita stvorio neku vrstu reditelja-ortaka sa kojima su se mnogi mogli identifikovati. Likovi gikova/luzera koji troše svoju mladost otaljavajući poslove bez neke perspektive, takođe su mnogima poznati. Baš kao i etičke diskusije u vezi sa dešavanjima iz "Star Wars" univerzuma... Smit je ovim filmom pokrenuo i čitav mali filmski univerzum (pre Marvela!), i većina kasnijih filmova su se manje-više nadovezivali na ovaj (manje ili više uspešno). "Clerks" je u neku ruku i generacijski film, tako da mogu da razumem ove nešto mlađe ako ga ne kapiraju (mada bi bilo zanimljivo sprovesti neku vrstu ankete), uostalom diskutabilno je koliko to kapira i sam Kevin Smit, odnosno koliko je sposoban da ovako nešto ponovi. P. S. mesto na listi pod ovim brojem je od početka bilo zacrtano... P. P. S. ovo je jedini film Kevina Smita na listi...

 

 

68. Darkman (1990), režija: Sam Raimi


Dobar kandidat za najpotcenjeniji film devedesetih (mada imam par još boljih u top 50), "Darkmen" Sema Rejmija je i dalje među najlošije ocenjenim filmovima na ovoj listi (ako se gleda IMDb). Doduše, s vremenom je postao kultni film, ali teško da će ga mnogi staviti na sličnu listu (ili onu najboljih superherojskih filmova). Ovo je prvi Rejmijev film koji sam pogledao, tada kada se pojavio, na piratskoj kaseti, privukao me je naslov. Između Bartonovih "Betmena", ovo je bio film koji je definitivno formirao moj ukus kada su u pitanju slična ostvarenja. A tu ne mislim samo na superherojštinu, već i generalno na filmove u kojima je prisutna stripovska estetika (kao i ona iz animiranih filmova a la Looney Tunes), ali je sve to obrađeno znatno mračnije, i tematski i vizuelno. "Darkmen" je bio R rated superherojski film pre nego što je to bilo kul, Lijam Nison je na kratko postao akcioni heroj pre nego što je to u međuvremenu svima već dosadilo, a Rejmi je ovde mnogo pre "Spajdermena" primenio sve ono što je naučio iz "Evil Dead" serijala (zapravo ima dosta scena gde se mogu pronaći vizuelne sličnosti između "Darkmena" i "Spajdermena"). I na kraju da pomenem Lerija Drejka (RIP) u ulozi negativca Roberta Duranta koji je bio toliko harizmatičan i upečatljiv da su ga vaskrsli za nastavak...

 

 

67. Braindead (1992), režija: Peter Jackson


I da završim sa Piterom Džeksonom. "Braindead" (u Americi "Dead Alive" da ga ne bi mešali sa filmom "Brain Dead" iz 1990) je za devedesete ono što je Rejmijev "Evil Dead" bio za osamdesete, zapravo ovo je nalik na prva dva "Evil Dead" filma u jednom, jer tu su izuzetno kreativni i krvavi praktični efekti, kao i slepstik humor. I mada se slažem da je "Heavenly Creatures" Džeksonov objektivno najbolji film, meni je ovaj subjektivno draži (pa zato i nekoliko mesta iznad). Ovo je jedan od filmova za koji sam znao i pre Interneta, tako što sam u Bleferskom vodiču za horor Gorana Skrobonje pročitao odrednicu o Piteru Džeksonu gde se ukratko opisuje (kao i njegov prvenac "Bad Taste"). Pogledao sam ga 1999. ili 2000. na Festivalu treš filmova u Reksu (ako je još neko bio i seća se tačnog datuma neka kaže), i moram da kažem da je ovo zaista vredelo pogledati u nekoj varijanti bioskopa sa publikom. Džekson je već ovde u demonstrirao zašto je pravi reditelj za spektakl kao što je "The Lord of the Rings", s obzirom da je sa mnogo manje para napravio svojevrsni spektakl, samo u žanru horor-komedije (na IMDb-u za rejting stoji samo ovo: Rated R for an abundance of outrageous gore). Džeksonova rediteljska sudbina je na kraju ispala slična kao kod pomenutog Rejmija, a eventualni povratak korenima u njegovom slučaju je nešto što se još više priželjkuje od strane filmofila...

 

 

66. Jackie Brown (1997), režija: Quentin Tarantino


Moram da priznam da sam bio među onima kojima ovaj film nije previše legao na prvo gledanje, ali se to promenilo posle neke od repriza. Možda je i do godina. Likovi su kod Tarantina uvek bili vrlo filmski, uvek zanimljivi, ali retko takvi da bi se u njima pronašli. "Jackie Brown" je tu neka vrsta polu-izuzetka, pošto su dvoje glavnih junaka ljudi koji pokušavaju da se izbore sa sopstvenom sredovečnošću. A likovi kod Tarantina, kao što znamo, često ne dobace ni dotle. Džeki Braun i Maks Čeri su kako dramska kičma tako i srce filma, a sam zaplet koji je na momente namerno zakoplikovan manje je bitan. Muzika koju Tarantino uvek pažljivo bira ovde ima jednu dodatnu dimenziju, pošto pojedine pesme nisu više samo tu da majstorski ozvuče konkretnu scenu (i postanu neodvojive od iste), već postaju i teme koje prate glavne junake. Ovo je i prvi put da Tarantino radi adaptaciju (Elmor Leonnard) i bilo bi zanimljivo videti da tako nešto ponovo pokuša...

 

 

65. Boogie Nights (1997), režija: Paul Thomas Anderson


Omiljeni Andersonovi filmovi su mi ovi nešto skoriji: "There Will Be Blood" i "Phantom Thread", ali i devedesetih je imao šta da pokaže, iako se tada direktnije ugledao na starije kolege poput Altmana ili Skorsezea. "Boogie Nights" mi je najbolji iz tog perioda, i ma koliko da ovde ima Skorsezea (samo zamenite mafiju sa porno industrijom), i da podseća na nešto što bi napisao tada hiperaktivni Tarantino, opet je dovoljno svoj, a likovi su nekako humaniji. Glumačka ekipa je izuzetna. Mnogi od njih su upravo ovde ostvarili svoje prve velike uloge, dok je Bert Rejnolds imao zasluženi kambek. Ovo je verovatno jedini film u kojem me Mark Volberg ne nervira, i ne želim da ga neko udari u to glupo lice (iako se upravo ovde to desi), kao da je rođen za ovu ulogu mladog i blentavog porno glumca. I svi ostali su savršeni, ma koliko im uloge bile male. Neke od scena su poput mini filmova, mala remek-dela, kao što je to scena sa Kinezom i petardama (mali ogled iz toga kako se režira napeta scena), ili kada u tri paralelno montirane scene vidimo kako svima životi lagano odlaze dođavola...

 

 

64. The Virgin Suicides (1999), režija: Sofia Coppola


Ako je upravo u glavi počeo da vam svira Playground Love od Air, onda se razumemo. "The Virgin Suicides" je debi Sofije Kopole, i mada će joj tek naredni film doneti status rediteljke od koje se puno očekuje, meni je ovaj omiljen. Ovo je prvi film u kome sam zaista primetio Kirsten Danst, odnosno prvi u kome ona više nije bila dete-glumica već neko ko pleni čitavom svojom pojavom. "The Virgin Suicides" je film atmosfere, stanja umesto zbivanja, coming of age priča neobične strukture (ne postoji centralni protagonista) i još neobičnijeg ishoda (vidi naslov). Nedavno sam najzad pročitao istoimeni roman Džefrija Judžinidisa, i mogu da kažem da je adaptacija dobra. Zadržana je neobična naracija iz prvog lica množine, kao i opšti prikaz američkog predgrađa sedamdesetih u kome su pomešana slatka nostalgija sa nešto gorčine. I mada su mnogi detalji iz kratkih života sestara Lisbon izostavljeni, filmu to zapravo ne smeta pošto se tako stvara dodatna mistična aura, i potencira zamagljena perspektiva dečaka iz komšiluka koji očajnički pokušavaju da proniknu u živote sestara Lisbon. Ali to nikada do kraja ne uspevaju, kao i svi dečaci...

 

 

63. Audition (1999), režija: Takashi Miike


Snimljen po romanu Rjua Murakamija, ovo je jedan od blizu 100 filmova koliko je Mike do sada režirao, i verovatno najpoznatiji. Možda i najbolji, barem na osnovu do sada odgledanog, ali to ne mogu sa sigurnošću da kažem. Elem, jedna stvar koju ovaj film ima zajedničko sa prethodno pomenutim "Ringu" jeste to što i ovaj film počinje, i u dobroj meri se odvija kao da nije reč o hororu. Umesto toga pratimo sredovečnog udovca koji pokušava da nađe srodnu dušu, i kada se čini da su se najzad sve kockice složile, stvari postaju čudne, a onda i vrlo vrlo gadne... "Audition" je jedan od najboljih slow burn horora, gde se zlokobni nagoveštaji samo množe, iako potpunu sliku ne uspevamo da sagledamo (baš kao ni glavni junak) sve dok nije prekasno. Reprizirao sam ga posle dugo vremena i naročito mi je prijalo podsećanje na takve momente tokom filma, jer sam ih u dobroj meri zaboravio. A jedan od razloga za to jeste šokantna završnica, koja je do te mere upečatljiva da sve prethodno viđeno odlazi za kratko u drugi plan...

 

 

62. Пред дождот / Before the Rain (1994), režija: Milčo Mančevski


Rekao sam da neću stavljati na listu domaće filmova, ali kad je reč o ostalim ex-Yu državama odvojio sam jedno mesto za film koji je ipak najbolji u konkurenciji. Zapravo, te 1994. "Pre kiše" je bio film koji je pričajući jednu lokalnu (a opet univerzalnu) priču to učinio filmskim jezikom koji je pratio duh vremena. Iste godine kao i "Pulp Fiction", "Pre kiše" koristi strukturu od tri povezane priče koje nisu date u linearnom sledu. Štaviše, ovde je ta vrsta nelinearnosti dodatno u službi pripovedanja, odnosno nadovezuje se na temu o večnom krugu netrpeljivosti i osvete. Mnogi kadrovi makedonskih brda i uopšte režija čitavog filma podsećaju na stare vesterne, a imajući u vidu neke od filmova koje je Mančevski kasnije snimao, odnosno pokušavao da snimi to svakako nije slučajno. Deo filma koji se dešava u Londonu pomalo iskače, ali ipak ima svoje mesto u filmu (kao i sporedna uloga prerano preminule Ketrin Kartlidž, koja ima još dva filma na listi). I za kraj moram da pomenem apsolutno genijalnu muziku benda Anastasia, koja predstavlja zasebno malo remek-delo...

 

 

61. La cité des enfants perdus / The City of Lost Children (1995), režija: Jean-Pierre Jeunet & Marc Caro


Ako ste mislim da ću ostati na jednom Ženeovom filmu, onda ste se prevarili. I mada je "Delicatessen" za nijansu voljeniji kod publike, meni je ovaj draži. Odnosno, ovo je film koji kao da je neko snimio po mojim sopstvenim maštanjima, kako kad je reč o celokupnom svetu u kome se ovo dešava, tako i kad su u pitanju detalji, dizajn, boje, likovi, muzika... Ovo je film koji je Žene isprva hteo da snimi, i mada jeste nešto ambiciozniji od prethodnog, i dalje je u pitanju slična vrsta estetike. "Grad izgubljene dece" je naglašenije bajkovit, naročito ako se ima u vidu zaplet, sa sve dobroćudnim rmpalijom koga igra Ron Perlman, koji se udružuje sa devojčicom iz sirotišta dok pokušava da spase svog brata od ludog naučnika... Scena sa treniranim buvama i karnevalska muzika Anđela Badalamentija koja sve to prati samo je jedan od mnogih antologijskih prizora koji su mi se urezali već na to prvo (bioskopsko) gledanje. Neki filmovi Giljerma del Tora su uspevali da se približe ovoj vrsti filmskog ugođaja, ali nekako nikad to nije bilo baš TO...

 

 

60. The Shawshank Redemption (1994), režija: Frank Darabont


U svoje vreme potcenjen (nije imao veliku gledanost a i Oskari su izostali uprkos nominacijama), a danas za mnoge precenjen (već dugo je najbolje ocenjeni film na IMDb-u), dok je za neke najbolji film svih vremena... Za mene je "The Shawshank Redemption" primer jedne od najboljih adaptacija, kako Stivena Kinga tako i uopšte. Ali da se ipak zadržim na Kingu, koji je originalnu novelu objavio u okviru zbirke "Different Seasons", koju većinski sačinjavaju duže priče bez elemenata natprirodnog. Darabontov film u mnogome proširuje i nadgrađuje ovu novelu, ali tako da poštuje duh originala. Nešto slično je sa drugom novelom iz te zbirke učinio Rob Rajner snimivši "Stand by Me", te ne čudi da je i sam želeo da adaptira Darabontov scenario i tako ostane usamljen na tronu reditelja koji su najbolje preneli Kinga na platno (Kjubrik je van konkurencije pošto njegovo remek-delo koristi roman više kao inspiraciju nego što ga zaista adaptira). Jedan od razloga što mi je ovaj film veoma drag je što nakon svakog gledanja (a zahvalan je za povremene reprize) imam osećaj kao da sam upravo pročitao roman koji je zapravo duži, bogatiji i kompleksniji od predloška po kome je nastao film...

 

 

59. The Truman Show (1998), režija: Peter Weir


Nikada neću shvatiti zašto je Džim Keri bio izignorisan od svih osim od Zlatnog Globusa kada su nagrade u pitanju. A upravo je u njegovom performansu ključ, jer ne znam da li bi sa drugim glumcem film funkcionisao. I ostatak ekipe je sjajan, kao i čitav taj blago parodični pristup scenariste Endrua "Gattaca" Nikola, i režija Pitera Vira koji se retko (nažalost sve ređe) nalazi u toj ulozi, ali mu je svaki film vredan pažnje. Celokupni dizajn i uopšte to kako je ovaj rijaliti postavljen kao nešto što deluje retro-futuristički kako tada tako i sada (koliko bi pogrešili da su pokušali da sve rade skroz realistično i predvide budućnost u tom smislu) jeste pun pogodak, tako da film uspešno odoleva godinama... Sve to stoji, ali ipak je Keri i njegova uloga koja je između komične i dramske (između Džima Kerija koji nam je bio poznat iz prethodnih filmova i onog što će tek pokazati u nekim kasnijim) ono što je okosnica ovog filma, srce i duša. I umesto da ga svi podrže, neki su prosto prebacili na drugi kanal; a sad kad u filmu kao što je "Sonic the Hedgehog" ugledaju odjek starog Džima Kerija i to bude nešto najbolje u tom filmu, shvataju koliko su pogrešili...

 

 

58. Heat (1995), režija: Michael Mann

 

"Heat" sam ako se ne varam pogledao u bioskopu Kozara, i dobro se sećam kada je negde na pola filma počela ona čuvena sekvenca pljačke banke koliko je to bilo u tom trenutku impresivno za videti, a posebno čuti (kada krene pucnjava...). Očigledno da su i drugi imali sličan utisak pošto ne znam da li bi filmovi Kristofera Nolana danas izgledali isto bez Majkla Mena (a ovog filma posebno) kao jednog od očiglednih uzora. Kada se sagleda Menov dosadašnji opus, upada u oči koliko su mu filmovi iz devedesetih najbolje ostarili. Volim ja i njegove filmove iz osamdesetih, a i ove novije (bar neke od njih), ali u oba slučaja ti filmovi vrište iz koje su epohe, što nije problem sa onim starijim, ali kad je reč o ovim novim, digitalno snimljenim, ume da zasmeta. "Heat" je pak pravi veliki, bioskopski film, koji ispunjava platno (i epsku minutažu) kako upečatljivim akcionim i dramskim deonicama, tako i jednako upečatljivim likovima. Scene akcije su brze, žestoke i realistične, a opet sinematične. Isto tako, Mena zanimaju lične drame i drugi detalji iz svakodnevice kako pljačkaša tako i policajaca koji ih love, i ume sve to da snimi tako da jednu u svojoj postavci jednostavnu priču učini arhetipskom...

 

 

57. Dracula (1992), režija: Francis Ford Coppola

 
Za razliku od nekih filmova koji se nalaze ispod ovog na listi, a kojima ne mogu da nađem niti jednu krupniju zamerku, "Drakula" Frensisa Forde Kopole je daleko od savršenog filma (počevši od spektakularnog miskastinga Kijanu Rivsa), međutim, ono što je u ovom filmu dobro ne samo da preteže nad svim mogućim zamerkama, već ga čini jednim od najunikatnijih horora te decenije (pa i filmova uopšte). Kada sam prvi put gledao Kopolin film (nažalost ne u bioskopu) već sam bio pročitao roman Brema Stokera i svidelo mi se što su najzad neke pojedinosti adaptirane kako treba, a u to ubrajam i one bizarnije, kao što je Van Helsing koji u tumačenju Entonija Hopkinsa povremeno deluje kao pošandrcali starac koji s entuzijazmom priča o ubijanju vampira do u svaki krvavi detalj (takav je i u romanu). "Drakula" je starinski film u najboljem smislu, pošto je Kopola rešio da koristi isključivo praktične efekte, te je film krcat vizuelno impresivnim prizorima kojima je teško pronaći parnjaka u nekom filmu tog (pa i ovog) vremena. I mada je Kopola za moj ukus previše potencirao melodramski deo romana, dovoljno je blizak duhu izvornika, i za razliku od mnogih prethodnih verzija sasvim je dobro ostario. A tu je naravno i muzika poljskog kompozitora Vojćeha Kilara (RIP) koja je potpuno remek-delo...

 

 

56. Jacob's Ladder (1990), režija: Adrian Lyne


Koliko se sećam, ovo je jedan od filmova gde me je zapravo privukao naslov, odnosno domaći prevod. "Džejkobova lestvica košmara" je zvučalo obećavajuće, i upravo to dodavanje reči "košmar" u naslov vidim kao jednu od najboljih mini-recenzija ovog filma. Reditelj "Fatalne privlačnosti" i "Devet i po nedelja" nije neko od koga bih očekivao ovako nešto, i jedini razlog što sam radoznao da vidim njegov novi triler jeste ovaj film. Ako ima nekog da ovo nije gledao, neka ne čita dalje ništa. I to ne zato što mislim da je obrt na kraju ne znam koliko originalan ili šokantan, već zato što je u pitanju suštinski potresan kraj jedne namerno konfuzne priče protkane paranojom, PTSD-om i scenama iz pakla. Buđenje iz košmara je smrt, kao jedina moguća uteha... Uticaj ovog filma se može videti u brojnim hororima čitavu deceniju kasnije, a verovatno je najbitniji ključni uticaj na serijal video-igara "Silent Hill" čiji je ovaj film neka vrsta duhovnog oca. A što se nedavnog rimejka tiče, zaboravite da to uopšte postoji...

 

 

55. The Thin Red Line (1998), režija: Terrence Malick


Terens Malik je bio zanimljiviji kao reditelj dok je snimao jedan film u 15 godina. I mada ovi filmovi koje snima poslednjih godina izazivaju oprečne (uglavnom negativne) reakcije, sve što je snimio zaključno sa ovim filmom je sjajno tj. sva tri filma. "Tanka crvena linija" je jedan od filmova koji sam po prvi put pogledao tek ove godine. Nekako sam ga prevideo tada, pošto su svi pričali o njegovom glavnom konkurentu za Oskara "Spasavanju redova Rajana". Ali sad kada sam ga najzad pogledao mislim da je ovo ukupno gledano bolji i originalniji ratni film od Spilbergovog. Malikov naizgled neobavezni pristup narativu, sa sve gomilom poznatih glumaca gde je teško izdvojiti glavnog junaka, već se perspektive stalno smenjuju i mešaju, odnosno sa lutajućom kamerom koja kao da prati svakog i nikog posebno... iz nekog razloga funkcioniše u ovom filmu, jer s jedne strane dodaje na realizmu (svakog trenutka svačija priča može naglo da se prekine), a opet je i neobično poetično bez imalo sentimentalnosti. Najbliži glavnom junaku je Džim Kavizel, ali su najbolji momenti dramske vinjete koje uspevaju da ispričaju jednu čitavu malu a zaokruženu priču (kao što je to etički sukob između oficira koje igraju Elias Koteas i Nik Nolti). "Tanka crvena linija" je drugačiji od ostalih filmova o Drugom svetskom ratu, ali na dobar način...

 

 

54. Scream (1996), režija: Wes Craven


Ovaj film se pojavio tačno kada je i trebalo. U to vreme sam bio tinejdžer koji je već zavoleo horor (dakle Rendi) i pokušavao da napravi svoju VHS kolekciju snimajući stare horore koje su tih godina vrteli na Pinku. "Vrisak" sam prvi put pogledao upravo na kaseti, piratskoj doduše, dok sam nastavak već overio u bioskopu (sećam se solidno popunjene sale Doma omladine). O samom filmu svi već sve znaju, tako da ne znaš šta bih tu dodao, osim toga koliko je "Vrisak" bio dobra kombinacija tvrdog R-rated horora i komedije (odnosno inteligentne i za današnje pojmove suptilne parodije). To se često previđa kada se priča o tome kako je "Vrisak" spasao horor film devedesetih (ne baš, odličnih horora je bilo i pre "Vriska" samo ne u svojstvu bioskopski popularnog žanra za mlade), odnosno uništio ga (opet ne baš sasvim tačno, pošto je talas loših imitatora nešto što se desilo i posle "Noći veštica", samo što je tada u proseku bilo boljih filmova). Serijal koji je započeo Ves Krejven (RIP) se po svemu sudeći nastavlja, ali prvi "Vrisak" ostaje ubedljivo najbolji film od svoje sorte snimljen devedesetih...

 

 

53. Exotica (1994), režija: Atom Egoyan


Spremajući ovu listu mnoge filmove sam gledao ponovo, a neke premijerno, i između ostalog sam ponovo otkrio filmove Atoma Egojana. "Exotica" je među filmovima koje jesam pogledao tada, verovatno na TV-u, i osim pojedinih scena uglavnom zaboravio ("The Sweet Hereafter" sam tada pak potpuno preskočio). Ali sada kada ga gledam nešto starijim očima, mislim da je ovo jedan od boljih spojeva umetničkog i bioskopskog filma, i da je Egojan (barem ranije) to umeo da neosetno izvede. Na prvo gledanje postoji element misterije, dok nam ne postanu jasne svačije motivacije i traume iz prošlosti koje stoje iza njih. Na drugo gledanje ovo je pre svega drama o nemogućnosti komunikacije, gde su svi likovi gotovo sudbinski povezani, pa opet usamljeni. Na svako gledanje u prvom planu je pomalo tajnovita (čak i nakon poslednje scene) i izazovna pojava Kristine (Mia Kiršner) koja je između ostalog tu kako bi emotivno sjebani muškarci mogli da na nju projektuju svoje želje i strahove...

 

 

52. The Sixth Sense (1999), režija: M. Night Shyamalan


Je l' se sećate kada je ovaj film bio jedno od najvećih iznenađenja 1999? I tu ne mislim samo na kraj filma. Ne događa se često da neko praktično debituje (ovo mu je zapravo treći film, ali prva dva niko nije gledao) sa horor filmom koji postane hit, bude nominovan za Oskara i lansira karijeru za reditelja/scenaristu, i dvoje glumaca (Toni Kolet i Hejli Džoel Osment). Takođe nas je podsetio da Brus Vilis može da bude dobar glumac kad to hoće, a i posle svih bizarnih promašaja ovaj film stoji kao dokaz da je Šjamalan jako dobar reditelj, samo kad ima jednako dobar scenario (mada tu ne može da krivi nikoga do sebe). "Šesto čulo" je jedan od onih filmova koji mogu da se gledaju i ako znate za obrt na kraju, mada je to onda drugačije iskustvo, koje ima svojih čari (kako je sve pažljivo uklopljeno da ima smisla). Gledao sam ga u bioskopu, i kao neko ko je već bio ljubitelj priča o duhovima svidelo mi se što je ovakva vrsta priče postavljena u urbani milje, slično kao što je urađeno i u "Stir of Echoes" iz iste godine. Sećam se da su tada Šjamalana poredili kako sa Hičkokom tako i sa Spilbergom, i mada takva poređenja jesu bila donekle preterana (naročito ako se sagledaju u kontekstu njegovih ostalih filmova), nisu bila sasvim bez osnova...

 

 

51. American History X (1998), režija: Tony Kaye


Ovo je jedini put da sam morao da pogledam IMDb da se podsetim imena reditelja, pošto je Toni Kej nakon ovog moćnog debija skoro pa nestao sa scene. Odnosno snimio je jedan hvaljeni dokumentarac ("Lake of Fire") i još par opskurnijih filmova. Cenim da ga i dalje prati reputacija reditelja koji je težak za saradnju posle sukoba sa studijem a upravo u vezi sa ovim filmom. "American History X" je takođe film koji je dodatno učvrstio poziciju Edvarda Nortona kao jednog od najboljih glumaca svoje generacije, i ako ga neko nije primetio u "Primal Fear" posle ovog su ga svi upamtili. Tu je i drugi, nešto mlađi, a glumački posmatrano stariji Edvard, Furlong. Ovo mu je posle "Terminatora 2" verovatno najpoznatija uloga, i šteta što je posle krenuo nekim drugim putem... O tome koliko je ovaj film efektan verovatno dovoljno govori i to što ga istovremeno hvale kako borci protiv rasizma tako i sami rasisti i neo-nacisti. Neko ovo ističe kao zamerku, međutim, meni to više govori da je film toliko dobar da niko ne može da mu odoli, pa će stoga radije da tumači stvari i učitava onako kako mu odgovara... Simbolika crno-bele nasuprot kolor fotografije je jasna, mada Kej čak i tu uspeva da provuče (doslovne) nijanse. Umesto da samo osudi, film pokušava da kroz lik Edvarda Nortona objasni uzroke rasističkog razmišljanja, i da u centar svega postavi običnog (mladog) čoveka, sa svim svojim manama i predrasudama...

 

 

50. In the Mouth of Madness (1994), režija: John Carpenter


Karpenter mi je i dalje omiljeni živi reditelj, iako od ovog filma nije snimio ništa toliko dobro (mada imam soft spot za "Vampire"). Ovo je svojevrsno zaključenje neformalne apokaliptične trilogije, odnosno treći film koji se završava implicitnim krajem sveta. I u principu, tu je Karpenter bio majstor, kada će nešto da prikaže (i koliko dugo), a kada da tek nagovesti. Čak i njegovi slabiji filmovi imaju antologijske i pamtljive krajeve (npr. "Escape from L.A."). "In the Mouth of Madness" je takođe i njegov lavraftovski film (ne samo zbog naslova). Sem Nil je sjajan, kao i u svakom hororu u kome se pojavio, a jedini veći problem filma jeste sporedna ženska uloga (kako glumica tako i lik koji skoro da je suvišan). I za kraj, dve anegdote koje nisu u vezi sa ovim već sa dva druga Karpenterova filma. "Vampire" sam gledao na Sinemaniji, u Sava centru i sala je bilo solidno popunjena, i na svako pojavljivanje imena Džona Karpentera u toku najavne špice publika je aplaudirala. Nekoliko godina kasnije kada sam čekao u redu ispred Takvuda za "Ghosts of Mars" neki tip ispred mene je morao da objašnjava svojoj smorenoj devojci zašto gledaju taj film, i na kraju je samo nemoćno raširio ruke i rekao: "Ali to je Džon Karpenter!" Pitam se da li su raskinuli...

 

---NASTAVIĆE SE…