izabrana dela

izabrana dela

уторак, 26. март 2019.

KULT GULA je izašao iz štampe!

  

            Narode, verovali ili ne (a neki sigurno i sad još sumnjaju), evo u inat dušmanima, KULT GULA je izašao iz štampe!
            Danas sam od štampara uzeo samo nekoliko komada koje sam mogao u rancu da ponesem, a u sredu mi stiže na noge veći deo tiraža.
            To znači, dragi moji pretplatnici, da prvu turu pošiljaka nosim na poštu u četvrtak i najsrećniji će svoje primerke dobiti već u petak. Šaljem po redosledu vaših prijava za pretplatu, dakle, uredno, po spisku.
            Svi ostali koji su se pretplatili dobiće svoje primerke tokom iduće nedelje.
            VAŽAN DETALJ sledi!
            Kao što sam već u OVOM POSTU kazao, skoro polovina pretplatnika je iz Beograda i bliže mu okoline.
            E pa, Beograđani i svi vi što u njemu maštate o sreći: beogradska promocija zakazana je za 8. april, u klubu POLET.
            Zamolio bih sve vas koji biste mogli da dođete naživo na tu promociju, a niste baš smrtno nestrpljivi da SMESTA, ovog časa, najkasnije SUTRA već krenete da čitate tu knjigu – dakle, vi koji možete da sačekate 10-ak dana, i dođete da je uzmete naživo od autora a da se usput ne bakćete s poštarima i njihovim dobrim raspoloženjem – ajde javite mi mejlom da vam ne šaljem primerke poštom nego da računam da ćete ih uzeti lično, na promociji, 8. aprila.
            Meni je svakako lakše da pošaljem poštom jedno 7-8 PAKETA od po 10 knjiga do POLETA, nego da pakujem i šaljem skoro 60 zasebnih primeraka svakome.
            Naravno, biće onih koji ne mogu da dođu, ili neće, ili su previše nestrpljivi da knjigu uzmu SMESTA, i to je OK. Na preuzimanje naživo računam samo od onih koji mi se jave na mejl i kažu: GULE, NE ŠALJI POŠTOM, DOLAZIM NAŽIVO 8. APRILA!
            Svima ostalima šaljem poštom tokom ove nedelje, a što ne stignem fizički da odnesem tada, odneću početkom sledeće, ali do petka 5. aprila trebalo bi SVI pretplatnici da je dobiju.
            Nišlije ću kontaktirati lično, pošto ih nema mnogo, bzvz da šaljem poštom, dogovorićemo neki termin za susret u gradu, za naživo preuzimanje.
            Verujem da ima i onih među vama koji sad misle: STO MU MUKA, MISLIO SAM DA OVAJ GUL SAMO LAŽE I OBMANJUJE NAROD, DA NIŠTA OD TE KNJIGE NEĆE BITI! AL SAD KAD VIDIM OVU LEPOTICU, OVAKO BUCKASTU I SLATKU, MORAM JE IMATI NA SVOJOJ POLICI!
            Ako ste jedan od tih, ne očajavajte: tiraž od 500 komada je za sada rasprodat samo nešto preko polovine. Još uvek imam oko 200 primeraka slobodnih za zainteresovane. Javite se, pišite na dogstar666@yahoo.com i naručite svoje primerke! Cena je 900 din + ptt (60 din).
            Naravno, ako ste iz Beograda, a niste pretplatnik, možete doći naživo 8. aprila i kupiti knjigu na licu mesta.
            Toliko o tome, za sada...
VAŽAN APDEJT: Zbog upravo započetog štrajka u Pošti Srbije, koji je počeo u Beogradu ali širi se i na druge centre, a od danas mu se priključila i pošta u Nišu, pakete odnosno knjige pretplatnicima neću slati dok se ta situacija ne raščisti, odnosno dok Pošta ne bude opet normalno funkcionisala. 
        U ovom trenutku je neizvesno da li rade makar malo, ili nimalo, ograničeno ili nikako, a jedino je izvesno da se već stvaraju gomile i gomile neisporučene pošte, ponajviše u Beogradu, ali i u drugim centrima. Zbog toga, kako ne bismo rizikovali da u tom HAOSU knjige budu zaturene, zadržane, izgubljene itsl. molim vas za još malo strpljenja dok se ova vanredna situacija, na koju ne mogu da utičem, ne okonča. 
      Promocija u Beogradu biće održana kao što je zakazano, 8. aprila, i na njoj će i pretplatnici i svi drugi moći da dobiju, odnosno kupe knjige, koje će biti dopremljene alternativnim putem, a ne poštom.

петак, 22. март 2019.

US (2019)



**(*)
3-

            Pohitao sam da već prvog dana prikazivanja u našim (i svetskim) bioskopima overim novi film reditelja GET OUT-a, nazvan još ekonomičnije – US (iliti MI). Uz određene ograde prema BEGAJ, iznete u blog rivjuu, pozitivne stvari su meni ipak pretegle, i bio sam zaintrigiran, naročito posle creepy trejlera, da vidim kako će i u koju svrhu Džordan Pil da uposli svoj nesumnjivi talenat za jezu i stravu. Pa, long story short, protraćio ih je na jedan, po meni, u najboljem poludupasti film.
            Veoma sam zauzet ovih dana, zato su i apdejti bloga nešto ređi (pišem pogovor jednoj važnoj neorfelinskoj horor knjizi koja izlazi za mesec dana: o tome najava uskoro!), pa ću zato morati da budem vrlo sažet. Spojlera neće biti, dok ne dođe vreme za njih, kada će biti uredno zacrnjeni.
            Bez spojlera govoreći, MI je jedan mestimično efektan, u prvoj polovini prilično jezovit hororčić koji uspešno fingira da ima nešto na pameti; počinje to polagano, samouvereno, bez žurbe, ređa hintove, daje nagoveštaje, gradi likove i ambijent i atmosferu, kači puške na zidove koje će kasnije opaliti – i sve je to ljepaja i krasnaja, dok traja (prvih 30-40 minuta). Glumci su mu svi odreda odlični, i matori i đeca, i crni i beli, i njihova posvećenost donekle stvar vadi od čiza i treša na čijoj ivici inače sve vreme igra (dok na kraju i ne sklizne, posle dugog koprcanja).
            Nažalost, film počne da pada već u prvoj „mesnatoj“ sceni, odnosno kad horor najzad pokaže svoje pravo lice, i do kraja to sve više klizi nadole – bez obzira što, na tom putu, ima zabavnih prizora, slika, scena, ideja... Poslednja trećina je nešto s čime će verovatno problema imati čak i najveći fanovi filma; za moj groš, tu film najozbiljnije pada, i završava vrlo slabim krajem.
            Ali hej, to sam samo ja, Hard To Please Ghoul! Koliko vidim u onlajn rivjuima, uključujući i najprestižnija mesta (npr. Varajeti), Pilu iz ruke jedu, što bi reko Vuk Drašković, SVI, SVI, SVI! Svi su oduševljeni, svi mu sve gutaju i praštaju, vide tu trista čuda i muda u tom filmu, makar većina njih i ne pokušava da uopšte definiše O ČEMU je film uopšte, koja mu je TEMA, i šta je O NJOJ, i KAKO, rekao. Zadovoljavaju se njegovim migovima, svi srećni što su primetili da tu ima „klasa nešto-nešto“, „rasa nešto-nešto“, „1980-te / danas nešto-nešto“, „materijalizam nešto-nešto“, „Amerika danas nešto-nešto“ – ali ŠTA je to nešto-nešto, šta nam se kazuje o tome, i koliko smisleno i koherentno... o tome, predvidivo, kod tih površnih, mistifikacijama zasenjenih, ni reči.
            Što se mene tiče, jedna reč kojom se da opisati ovaj film je, nažalost, strana, jer mi ne pada na um njen pravi srpski ekvivalent; a ta reč je MISGUIDED. Nepromišljeno i nedomišljeno mi je sve to, promašeno u samoj koncepciji, jednom kad se otkriju sve karte i kad se vidi šta je centralna metafora, šta je pravi plot, ko su i šta su ti dvojnici i šta 'oće. Stiče se utisak da ni Pil nije dovoljno promislio šta bi sve to moglo da znači i koliko smisla tu ima, nego je previše bio fasciniran nekim idejicama, detaljima, slikama, pa je neki privid zapleta ispleo, naknadno i na silu, oko unapred zacrtanih sličica i prizora i kao-idejica. Problem je, međutim, što zaplet, na svom osnovnom (doslovnom) nivou nema skoro nikakvog smisla, jer se krije iza jedne Velike Metafore – nešto kao nedavni MOTHER, recimo, samo sa manje arty a više komercijalnim (žanrovskim) pretenzijama.
            Zašto se to desilo? Kako to? Moja dijagnoza je dvokraka.
1) Pil je požurio. Prebrzo je pohitao u svoj drugi film, na talasu slave (i dozivanja producenata) prvenca, sledeći maximu „Gvožđe se kuje dok je vruće“. Avaj, u toj žurbi nije ni primetio da ovo po čemu lupeta svojim čekićima nije gvožđe nego neki lim, aluminijum, šta li je, ništa čvrsto i stameno. Nije mu dovoljno odležao taj scenario; nije dovoljno o njemu promislio. Kao da je snimio prvi draft.
2) Pil se osilio. Posle svih nominacija i nagrada koje je dobio za debi, uključujući Oskara za scenario, Pil je umislio da je Veliko Mudo, da je Genije, da svako njegovo govno može smesta da se pozlati i izloži u Muzeju – i zato mu ovaj film zrači nadobudnošću bez pokrića, samouverenošću koja zrači iz svakog minuta u suštini ipak misguided filma. A nikog oko njega nije bilo ko bi mu ša'nuo na uho da mu je ovo ili ono bezvezna ideja, da je glupo, promašeno, da izbaci ovo ili ono... Znači, „sindrom Kusturica“. Nikog on tu nije slušao sem samog sebe; on je i scenarista (jedini), i reditelj, i producent. Kao Kjubrik, nekada davno, na kojega ovaj kao da ozbiljno pretenduje, pa i aludira u nekim detaljčićima na THE SHINING.
Međutoa, a) Kjubrik je bio GENIJE, što Pil ipak nije, i b) Kjubrik je svaki svoj film pripremao GODINAMA; čak i takav genije je fucking godinama promišljao te scenarije i sve što je vezano za njih, znojio se nad njima ko zna kolike neprospavane noći, radio 300 risrča, 300 verzija, menjao, cinculirao, živeo je sa njima mnogo mnogo pre nego što bi ih snimio; i ZATO oni stoje kano klisurine i danas, decenijama kasnije. Nema u njima rupa ni pukotina ni trećerazrednog lima tamo gde samo gvožđe sme da stoji. 
Neću reći da je Pil ovo ofušario – želim da verujem da mu je srce bilo u ovome, i da je dao svoje najbolje, koliko je u datom kratkom vremenu mogao – niti da je ovu zgradu sazidao po SNS-principu: „drži vodu dok majstori odu“; ali ta građevina jeste, ponavljam, nedovoljno pažljivo izgrađena, i u gradnji je korišćen drugorazredni materijal, tako da to, slutim, neće baš dugo potrajati pre nego što se pojave prve pukotine...

Sad moram da se bacim na SPOJLERE, pa zato ovo dole ne čitajte pre gledanja filma, koje ipak, uz gornje ograde, preporučujem jer u svoj toj poludupastosti ima nešto jeze i strave da se nađe, za lek.
 

Kako su nastali ovi dvojnici? Nekakvim para-naučnim experimentom? I motivacija, i zamisao i ostvarenje toga je sušta besmislica. KO je to hteo da napravi, i zašto? Šta dvojnici hoće? Zašto se toliko dugo poigravaju sa „našom“ familijom, umesto da ih pobiju očas posla, kao što su učinili sa SVIMA DRUGIMA (uzgred, neubedljivo lako, brzo i tiho!)? I kako-zašto „naši“ uspeše tako glatko, bez većih problema, i bez ikakvih žrtava (što fizičkih, što duhovno-etičkih), da prekantaju svoje duple verzije? Svi ostali u belome svetu izgiboše ko debili, samo naši crni superjunaci (čujem da su oboje glavnih, koji igraju roditelje, igrali u nekoj superherojštini, nedavno: Crnja panter, il' tako nešto) sjebaše ove bez gubitaka. Isprva se čini da je privatni momenat bitan (taj prolog, sa devojčicom), i sve do pred kraj se čini da gledamo intimnu storiju o, možda, gubitku razuma jedne osobe (te iste curice sad odrasle u mamu), ili tako nešto, ali kraj to sve negira, i pokazuje da ta epizoda nije bila nikakav „okidač“, da bi se sve ono 30 godina kasnije desilo isto tako. A zašto baš tada, i baš tako (npr. što baš s krojačkim makazama?) – ne se znaje! Eto tako! Because fuck you, that's why!
Centralna metafora, sa „senkama“ koje su vezane za žive ljude, pa su gladne, pa jedu sirovu zečetinu (!!!), naprosto je besmislena u srži i bez ikakvog korelata sa nečim u ljudskom iskustvu: unutar ovog zapleta, te „senke“ (ili, kako ih u filmu zovu, „privezani“ / „tethered“) NISU nekakva niža klasa obespravljenih koja se proleterski digla da traži svoja prava nego, eto tako, neka gomila entiteta nejasne materijalne i moralno-duhovne prirode i inteligencije – neartikulisana baš kao i metafora koju bi trebalo da oživljavaju. A i to „podzemlje“ – čas je laboratorija ludih naučnika (odsutnih! gde su tvorci, gde su kontrolori?!), čas je Pakao, čas je Zemlja Čuda, čas je Id (nesvesno), sve smućkano a besmisleno.
Sve je to potkopano i na mikro-planu: film počinje da pada čim prva dvojnikinja otvori usta, i krene da kenja i kenja i keeenja. To je loše i zbog toga što ona uopšte bilo šta KAŽE; a još gore je zbog toga ŠTA kaže (ta beslovesna pričica o privezanima i zercovima); a stvarima ne pomaže ni način KAKO to kaže, nekim usiljeno promuklim glasom koji, umesto jeze, u meni izaziva samo transfer blama i podseća na detinjasto kreveljenje a ne na nešto jezivo i strašno. I to kenjanje je paradigmatično za probleme ostatka filma: čim se pokuša nešto nalik objašnjenju, film pada – a naročito kad se siđe u „podzemlje“, u tunele...

Sve u svemu, odličan koncept i nešto dobrih, uzbudljivih i jezivih scena na kraju je zatrpano pod teretom neutemeljenih pretenzija prenadrkane „metafore“ ni o čemu. Šteta. Uprkos tome, želim da verujem da će ovaj Pil pružiti još ponešto vredno pažnje; pogledaću mu i naredni film, a sa zanimanjem očekujem i njegovo vaskrsenije ZONE SUMRAKA koje izlazi u aprilu. U polučasovnom formatu će imati manje prostora da jede govna sa pokušajima „velikih priča“... Bar se nadam.


субота, 16. март 2019.

KULT GULA, po gradovima




            Pre svega, APDEJT: ne brinite, knjiga KULT GULA je u štampi, i sve ide po planu. Knjižni blok je već odštampan a trenutno se rade korice. Sledi povezivanje itd. a ja ću primerke knjige iz štamparije dobiti oko 25. marta. Kad se to desi, biće slikovita obznana ovde na blogu, a ubrzo zatim možete početi da očekujete svoje primerke, svi vi koji ste se na nju pretplatili.
            Takođe, i svi vi koji čitate ovaj blog a niste još sebi kupili njegovu ukoričenu verziju, možete još uvek da naručite ovu knjigu po pretplatnoj ceni (840 din + ptt = 900 din). Nakon izlaska iz štampe knjiga će biti 900 din + ptt.
            Gledam sad spisak PRETPLATNIKA, pa evo nekih misli o tome KO, KOLIKO, i ODAKLE podržava ovo što radim.
            Do odlaska knjige u štampu, prijavilo mi se ukupno 126 pretplatnika, i toliko je imena navedeno u zahvalama na kraju knjige. Većina je kupila po jedan primerak, ali bilo je i onih koji su uzimali i po 2, 3, 4 pa i 5 primeraka. Ukupno je, u pretplati, prodato 150 primeraka, od tiraža koji iznosi 500. Dakle, skoro 1/3 je otišla već pre izlaska knjige. To nije loše, za jednu ovakvu knjigu, budući da se njen sadržaj, praktično, nalazi onlajn (bar za sada; a dokle će – ne znamo!).  
            Po pitanju toga odakle su pretplatnici-podržavaoci, jedna stvar se, čak i na moje iznenađenje nameće: neka priča ko šta hoće o našem glavnom gradu, o centralizaciji, beogradizaciji, teroru nad provincijom i tako tome, ali Beograd kao sedište ogromne većine mojih kultista se ističe toliko ubedljivo da je to prevazišlo sva moja očekivanja! Konkretno, od pomenutih 126 pretplatnika KULTA GULA, čak njih 56 je iz Beograda! Još malo pa polovina! A ako tu uračunam još i Vrčin, Zemun i sl., onda stvarno ispada da je polovina mojih ozbiljnih, čvrstih čitalaca – iz Beograda i okoline!
            Istina je da sam ja u Beogradu najaktivniji (malo-malo pa neko predavanje, promocija, festivalsko učešće...), da tamo najčešće boravim (kad nisam kod kuće), da tamo imam najviše prijatelja (mada, zapravo, mnogi od njih nisu kupili ovu knjigu, bar ne u pretplati!), da tu uvek rado odlazim i smatram ga svojim drugim gradom – ALI, FUCK, polovina svih! Svaka čast!
Ghoul's 10 years challenge

            A kako stoje druga dva naša najveća grada u zemlji? Pa, onako, skromno: moj rodni „grad“ Niš = 10 (ajd' nek bude 11 ako računam i Vrežinu, naselje blizu Niša), a drugi-ili-treći po veličini, nekadašnja „Srpska Atina“ i sedište mog izdavača - Novi Sad = 7.
            Kad pogledam ostatak liste, zapažam jednu zakonitost: prisutni su naročito gradovi u kojima sam imao promocije i predavanja (Negotin, Smederevo, Vrnjačka banja...), dok upadljivo nedostaju gradovi u kojima nisam gostovao (Bor, Užice, Valjevo, Šabac), ili iz njih imam samo po jednog skromnog lučonošu da sjaji u mraku. Izgleda da ću morati da poradim na gradovima u kojima do sad nisam bio. Prva prilika za to biće u Boru, gde su me pozvali da gostujem krajem aprila (više detalja kad ih bude bilo). Moraću Zapadnu Srbiju temeljnije da obradim, tim pre što se radi o retko lepom delu zemlje...
            Naravno, na poseban način me raduju poštovaoci koji se jave iz nekih mesta za koja ili nisam čuo, ili imam vrlo mutnu predstave gde bi uopšte na karti Srbije mogla biti: Starčevo, Mužlja, Perućac, Temerin, Arilje, Čenta, Jasikovo, Omoljica... Kako je lepo znati da i u tim malim mestima postoje ljudi koji cene Ghoula, ili barem njegov rad...
            Što se tiče inostranstva, ubedljivo vodi Banjaluka. Ni to ne treba da čudi, jer tamo sam bio dva puta, u dva navrata sam predstavljao svoj rad, pa se neko „seme“ mojih reči i dela primilo. Formalno, na listi imam samo dva pretplatnika otuda, ali to je samo zbog logističkih problema: preskupo je i slanje novca otuda ovamo, a još skuplje je slanje knjiga poštom tamo. Ali zato imam nekoliko upisanih interesenata iz Banjaluke koji će do svojih primeraka doći zaobilaznim putem (preko rođaka, prijatelja itsl), a formalno nisu na spisku pretplatnika.  
            Iz bosanskog dela tzv. Federacije = 0.
Iz Hrvatske = 0 (tačnije, 2 komada idu u Istru, starom prijatelju).
Crna Gora = 1 (+1 koji će otići Crnogorcu-gastarbajteru).
            Slovenaca ima više među interesentima i čitaocima, i oni će do svojih primeraka moći da dođu naživo, jer biću u Ljubljani na novom izdanju Kurja Polt festivala (9-14. aprila), a biću, ako poživim, i na letošnjem Grosmanu (sredina jula).
            Izvan ex-Yu, jedan primerak će otići u Kanadu, a dva u Austriju.
            Posebno ističem da će jedan broj knjiga otići i u daleku Argentinu, gde živi i radi dragi prijatelj Darko Miletić, stari konkretni podržavalac mog rada (pa tako, recimo, i I izdanja ZAVODNIKA)...

            Ko želi da se naknadno javi za kupovinu ove knjige, bio iz Srbije ili izvan, nek se javi na moj mejl dogstar666@yahoo.com.

            Što se tiče promocija, njih će biti, ali ne naročito intenzivno: za sad planiram Beograd, Novi Sad i možda Niš, uz već pomenuti Bor. Ako me pozovu još odnekud, možda – što da ne?

            Na kraju, ali nikako najmanje važno, pomenuću značajnu podršku „Prijatelja knjige“, odnosno Ghoul-friendly izdavača koji su na svoj način, kako i koliko su mogli, pomogli ovo izdanje. Svi su navedeni dole, u IZRAZIMA ZAHVALNOSTI, pa pogledajte sami kako taj finalni deo knjige izgleda.
            (Napomena: pretplatnici su razvrstani po redosledu prijavljivanja. Nisam hteo da primenjujem bilo koji drugi princip, npr. da ih ređam po broju kupljenih primeraka, jer svako je pomogao koliko je mogao ili smatrao da treba, i ne želim da bilo koga ma kako izdvajam. Hvala svima!)

 



среда, 13. март 2019.

TRUE DETECTIVE III (TV, 2019)




**
(2+)

            OK, Picolato – sad si me zajebo, i nikad više! Uz sve moje rezerve prema I sezoni, izrečene OVDE, ipak sam imao pozitivnih stvari za reći o njoj, OVDE. Za razliku od toga, II sezona me je izgubila već na 1. epizodi, i na nju nadalje nisam ni hteo da traćim vreme. Opšti je konsenzus da je ona, blago rečeno, nezadovoljavajuća, a strože rečeno – promašena i u koncepciji i u izvedbi. Uprkos tome, kao osoba široka uma, uz to radoznala, rešio sam da dam šansu III sezoni, jer je plot u najavi delovao kao pokušaj povratka onome dobrom u I sezoni, a ne more of the same crap iz II.
            I najpodmuklija stvar vezana za ovu sezonu je u tome što ona nije ubi bože loša, i što svoju lošost solidno prikriva, čuvajući ono najgore za pred kraj, a pre toga se čini umereno zanimljivom i čak gledljivom. Umesto da pošteno, na samom početku, kaže: „Ja sam govno!“, kao u II sezoni, III sezona počinje u stilu: „OK, daleko je ovo od I sezone, ali dovoljno je intrigantno da ću pogledati i 2. epizodu.“ A onda pogledaš drugu, pa kažeš: dobro, stvari se još zapliću, sporo je to, fali mu jača udica, ali ko zna – ima tu nekog vraga, idemo dalje. Pa pogledaš treću, a ono – hm, i dalje ništa spektakularno, čak se previše tu dave gugutke i cedi suva drenovina, ali šta ga znam, kao da to ipak ide u nekom zanimljivom pravcu, makar i brzinom sušenja farbe na zidu. Pa na četvrtoj kažeš – Au, Mile, al' ga udavi za sve pare: dal da gasim seriju na pola, il' da izdržim još ovoliko, u nadi da će do kraja ipak biti nešto vredno pažnje? I tako, sve mic-po-mic dođeš do kraja, a kraj je, kao što si se od samog starta pribojavao ali si odbijao da poveruješ – UBI BOŽE!
            Ili, kako to napisah na Fejsbuku odmah potom:
„ha ha kakav skubi du kraj
sve što je delovalo kao potencijalno zanimljivo ispostavilo se da ima mnogo gluplje i banalnije rešenje.
od karkose ostade samo onaj otpad i krš u I sezoni, a u III od nagoveštaja velike zavere pedofila i sekte i paganskih rituala i ne znam čega - OVA PETPARAČKA MELODRAMA
kakav trol ovaj pizolato
nesvestan da je trol
he means THIS
izumeo je novi žanr: mizerabilistička melodrama sa hepiendom!“
Jasno vam je da je đavo odneo šalu ako sam ja prinuđen da se složim sa Lavkraftomrziteljem Džefom Vandermerom i čak da ga citiram: "True Detective: What if a show could manage to get the emotional beats of its ending wrong for three straight seasons? Because it doesn't understand itself? Wouldn't that be...amazing?"
Plot ove sezone je takvo neverovatno trolovanje (ILI – nesvest o svojoj nesvesti?) da je to prosto neverovatno. Kao da je Picolato, s pištoljem na slepoočnici nateran da se vrati I sezoni, rešio da se osveti i svojim producentima i svojoj publici (sad sve malobrojnijoj!): „Šta je deco, oćete hita? Pico je malo hitova sit-a; evo vam, zato, malo shita!“ Ubacio je neke lutkice, kao paganski fazoni, ubacio nešto nalik ritualnom ubistvu, hintove sekte, urote velikih razmera, i bogati plaču (i u svojim podrumim đecu jebu, i žrtvuju), crvene haringe i levo i desno, a na kraju – sve to što je delovalo zanimljivo bacio kroz prozor a storiju sveo na sitnu i nebitnu anegdotu bez ikakve poente i širih konotacija, sasvim nevrednu priče, a svakako ne tolike, od skoro 8 sati. Mogao je od ovoga, pametno i selektivno bacajući đubre, da skocka solidan krimi triler od sat i po. Umesto toga imamo osmočasovnu gomilu zamajavanja koja NIGDE ne vodi – ili barem nigde gde bi iko s mozgom i ukusom poželeo da ode i toliko vreme provede.
Da bi se donekle prikrila ispraznost svega, storija je iseckana u čak tri vremenska perioda (poč. 1980-ih, sredina 1990-ih, i manje-više sada) i skakuće sve vreme tamo-vamo, kao ruke ne baš mnogo veštog mađioničara koji bi da vam skrene pažnju i zamaje vas kako ne biste videli iz kog džepa će da izvuče svog sad već ofucanog „The light is winning“ zeku-peku! Opet imamo osam sati zavlačenja i navlačenja kroz ljudsku mizeriju, nasilje, crnilo, gubitak, drogu, pakao, mučenje, tumaranje, besmisao – a onda, hopla, ćiribu-ćiriba, šalio sam se, nije sve tako crno, dapače, evo hepienda, idemo pravo u SVETLO na kraju tunela.
Crtam za brzoplete: NIJE moj problem sa serijom to što ima hepiend, nego što on, ponovo, dolazi niotkuda, i deluje fejk, veštački nalepljen na još jednu orgiju mizerije: kad stanete pa pogledate koliko je bola, patnje, gubitka, čemera prodefilovalo kroz neživote tih likova, biće vam jasno da nikakvo jadno iskupljenje ili surogat toga na kraju ne može da baci svetlo na toliku tmušu.
Pritom, ovo nije majstorsko trolovanje a la Dejvid Linč, tipa: „Šta je, deco, oćete Kupera? Ja sam malo Kupera sit; evo vam, zato, malo retardirano-katatoničnog Dagija umesto njega! Bon apetit! Damn good pita od detlića!“ A javlja mi se da je Pico deo hrabrosti za svoju storiju pokupio od Linča, nesvestan da Quod licet Iovi non licet bovi, misleći: „Kad je mogo Linč da temeljno podrije viteško-spasiteljski poriv svog detektiva i baci ga u zaludnu petlju jurnjave za svojim repom bez kraja i konca i smisla, ajd' sad ću i ja da skockam priču o detektivima koji ništa jebeno ne otkriju ni o slučaju koji, kao, istražuju trijes' godina, ni o sebi i svojim životima, osim kad za sve to bude prekasno.“
Linč je to svoje mogao da uradi iz 200 razloga koje me mrzi da navodim, među kojima je i taj da je, tokom tog svog (po meni i dalje misguided) podrivanja i reimaginiranja i, praktično, negiranja nekadašnjeg glavnog junaka i smisla njegove potrage i njegovih vrednosti, on ipak pružio toliko mnogo jebeno genijalnih momenata i čitavih scena, ako ne i epizoda, toliko memorabilnih set-pisova i slika i replika i likova i ludila da se meni, ovog trenutka, PONOVO gleda III sezona TP-a (po treći put!), dok ću ovo đubre od TD III da obrišem s harda, jer ono nije našlo za shodno da, tokom svog trajanja, pruži bilo kakav bitniji i memorabilniji entertejment velju kojem bih poželeo da se vratim.
Drugim rečima, čak i najbolje stvari u ovoj sezoni tek dobacuju do nivoa „korektnog“, „pristojnog“, „umereno zanimljivog“; ništa više od toga. Režija je okej ali nememorabilna TV odrada, bez ingeniozne atmosfere i napetosti i energije koju je Fuck-You-Naga majstorski proizveo u I sezoni, gluma je solidna (izuzev brke koji igra ćaleta nestale đece) ali osim ovog crnog što upravo dobi Oskara, ništa za pamćenje (vidim neki hvale Dorfa; meni je on ružno ostareli bebifejs koji je u seriji dodatno „ostareo“ šminkom, ali mi njegova perika i facijalne bore i veštački stomačić deluju napadno fejk, i dodatno su mi smetali da „kupim“ ionako nedorađeni lik).
Dijalozi su izveštačeni do bola, nenamerno tragikomični (ono kad ženi kaže „You're the asshole“ je genijalno; ili kad u viii ep. pajkan kaže crncu s jednim okom: „You cyclops motherfucker“), odnosi likova prepatetični a razgovori muža i žene (crnih) su toliko usiljeni i nenamerno smešni da sam imao transfer blama to gledajući. O dramaturgiji i zapletu ne mogu da gubim vreme, nije vredno podsećati se svega toga i čistiti sitna crevca svih tih ćorsokaka i bezvezarija i jadno ubačenih kvazi-hintova koji ništa značajno ne nagoveštavaju niti označavaju niti zaigraju na kraju.
Što se mene tiče, ovo je poslednji put da me je Picolato zajebo da gubim vreme na nešto što je napiso. Ćao, Pico, neke druge ovce šišaj idući put, ako ga bude bilo.
PS: Nešto su me ovih dana pitali o Picovom „plagijatu Ligotija“ u I sezoni, pa će možda nekoga zanimati da i ovde prenesem šta tamo rekoh.  
„Složeno je to sve da stane u jedan kratki tekst, ali a) ni Ligoti nije izmislio antinatalizam - dapače, on explicitno navodi svoje uzore i izvore (za razliku od Pizdobata) na početku svoje knjige The Conspiracy Against the Human Race kojom se Pico akademski nekorektno poslužio, pa ne može sam imati kopirajt za osnovne tvrdnje i teze te filozofije/ideologije, što je verovatno jedan od razloga što b) Ligoti nije hteo da se oglašava o ovome, da učestvuje u medijskoj hajci, a još manje da ide na sud oko ovoga; c) ja nisam pravnik i ne znam koje i kolike osnove treba da ima tužba za plagijat, ali javlja mi se da u ovom slučaju Ligoti da je išao na sud ne bi baš imao „jak“ slučaj, iz gorepomenutog razloga, ali i iz drugih...
Ja, koji obožavam Ligotija (i upravo uređujem drugu njegovu zbirku priča na srpskom koja izlazi za par meseci; upravo opet uživam u prolaženju kroz divotu zvanu NOCTUARY) nisam ni pomislio da bojkotujem Picolatove detektive: pokušao sam da gledam 2. sezonu, pa to bacio posle 1. epizode; a 3. sezonu sam odgledao do kraha, i to što neću nadalje gledati tu seriju, ako je bude bilo, nije zbog „bojkota“ Picolata nego zato što se on definitivno ogolio kao vrsta pisca koji meni nema šta da kaže, čija me nedokuvana smuti-pa-prospi poetika ne zanima.“
PPS: Često me u zadnje vreme pitaju i za pomenutu Ligotijevu knjigu, The Conspiracy Against the Human Race, ima li je na srpskom tj. kad će biti. Ne, ona nije sada dostupna na srpskom, a da li će biti u budućnosti - čuće se. Možda.

недеља, 10. март 2019.

Hodžson: Okean kao odraz kosmosa


            Želim da vas podsetim na jednu nedavno (prošle godine) izašlu zbirku – moj izbor najboljih horor priča klasičnog, uticajnog pisca Vilijama Houpa Hodžsona (svojevrsnog proto-Lavkrafta) pod naslovom GLAS U NOĆI. Više o njenom sadržaju, i značaju ovog pisca, imate OVDE, a o izgledu knjige – OVDE.
            Na ovom mestu, međutim, želim da skrenem pažnju na dva aspekta Hodžsonove strave, kojima se detaljnije bavim u pogovoru ove knjige. Ovo što sledi je odlomak iz mog pogovora „Vilijam Houp Hodžson: Abhumani kosmos”.

Okean kao odraz kosmosa


U uvodu upravo objavljene antologije novih horor priča sa pomorskom tematikom, njena višestruko nagrađivana urednica, znamenita Elen Detlou, piše: „Lavkraft je, poput brojnih drugih pisaca (a naročito Vilijama Houpa Hodžsona), u prostranstvu i tuđinstvu mora video isti potencijal za stravu koji je ubedio pisce još od samog rođenja priče strave da tminu nastane čudoviština i babarogama. More je vodena terra incognita, široko prazno platno koje priziva pisce da na njemu zamisle užase.“ (Ellen Datlow (ed.), The Devil and the Deep: Horror Stories of the Sea, Night Shade Books, New York, 2018, str. 7.) 
Ono što ovoj urednici izmiče, međutim, jeste da su oba ova pisca u moru videla potencijal za specifičnu stravu, iz sasvim osobenog ugla, koji je bio stran njihovim prethodnicima i savremenicima.
Engleska je, kao velika pomorska sila, a ujedno i majka gotske i horor književnosti, svakako i pre Hodžsona imala jezovite priče smeštene na more, ali, onda kada je to bio slučaj, prekookeanski brod bio je samo mehanička zamena za sablasnu kuću, dok su konotacije i implikacije zapleta bile iste kao i na kopnu. Prelazni a znamenit slučaj bila bi izvrsna priča „Kapetan 'Polarne zvezde'“ Artura Konana Dojla („The Captain of the "Pole-Star"“, Arthur Conan Doyle, 1883) o čoveku koji u ledenim pustarama na krajnjem severu okeana prati fantoma koji je ipak domaćeg porekla, 
dok su pomena vredni okeanski susreti sa nepojmljivo čudovišnim prisutni, recimo, u pričama „Gornja brodska postelja“ F. Meriona Kroforda („The Upper Berth“, F. Marion Crawford, 1886) i „Morski otimači“ H. Dž. Velsa („The Sea Raiders“, H. G. Wells, 1896). Mogao bi se navesti još pokoji vredan primer, ali svaki od njih bio je pojedinačna pojava u opusu datog pisca: niko se, pre Hodžsona, nije tako dosledno i duboko, u čitavom nizu priča i romana, studiozno posvetio razradi ove tematike, a još manje je ta razrada imala konotacije koje joj je ovaj pisac podario, a docnije ih Lavkraft još više eksplicirao.
Naime, jedan od većih doprinosa Lavkraftove proze poetici horora bila je spoznaja da nam nije potrebno otiskivanje u daleki svemir za susret s radikalnom Drugošću: potpuno nepoznat i tuđinski svet imamo u svojoj blizini, okruženi smo njime, u morima i okeanima „naše“ planete. Kao što je to još Embrouz Birs duhovito-dubokoumno u svom Đavoljem rečniku definisao: „Okean, im. Vodena površina koja zauzima oko dve trećine sveta načinjenog za čoveka – koji nema škrge.“ (Embrouz Birs, Đavolji rečnik, Svetovi, Novi Sad, 1992, str. 139.) 
Lavkraft je to sagledao još filozofskije i tmurnije: „Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja, usred mračnih mora beskonačnosti“ glasi njegova nezaboravna formulacija, istinita kako doslovno tako i metaforički. Da je okean savršeni, mikrokosmički odraz tajanstva mračnog makrokosmosa u kojem se naša planeta ubeskraj okreće, Lavkraft je znao još od svoje prve značajne priče, već pomenutog „Dagona“, a vrhunski izraz te ideje dao je u „Zovu Ktulua“ (iz kojeg i potiče gorenavedeni deo), verovatno najuticajnijoj priči napisanoj u 20. veku.
Ali, Hodžson je s tom spoznajom bio prvi. On je, istina, nije intelektualizovao onako kao Lavkraft: u njegovim pomorskim pričama ne mogu se naći filozofski intonirane deonice poput znamenitih pasusa kojima počinje „Zov Ktulua“; niti su one povezane u kakav uzajamno nadograđujući, sveobuhvatni mitos nalik Lavkraftovom. Nekolicina je povezana lokacijom – Sargaško more – ali ne i stvorenjima što se tu skrivaju ili razrađenom zaleđinom njihovog tamošnjeg prisustva. Može biti da je u tome razlog što je Hodžsonov doprinos ovoj tematici ostavio slabiji i manje trajan pečat od Lavkraftovog; potonji je, sa svojom mitološkom matricom, otvorio širok prostor za građenje sveta (eng. world building) na koji su se nadovezali i brojni drugi pisci, dok je Hodžson već i sam, bez tuđe pomoći, brzo iscrpeo svedene potencijale Sargaškog mora u nizu pomalo repetitivnih priča.

Značajno je, ipak, naglasiti da niko pre Hodžsona nije toliko insistirao, iz priče u priču, na vizuri prema kojoj je čovek samo prividno domaćin, a zapravo stranac u okruženju koje s njim i njegovim vrednostima ima malo ili nimalo veze; da je svet u kojem živimo suštinski zloćudan, ispunjen stvorovima i silama koji samo vrebaju čas da nam zauzmu tela, živote i prostor; da nas krhke granice dele od infekcija i invazija najogavnije vrste, a da nema nikakvog boga koji bi nam garantovao sigurnost na ovom ili „onom“ (hipotetičkom) svetu. Bog, ako uopšte postoji, ćudljiv je, nepredvidiv, nehajan i uništiteljski kao i sâm okean, što je maestralno jezgrovito prikazano u priči „Iz srca oluje“, gde je dvosmislenim jezikom učinjeno nejasnim da li narator na ivici smrti opisuje prirodan fenomen (oluja na moru) ili – natprirodno „Stvorenje“ koje razara jedan brod, budući da je okean personifikovan kao zloćudno demon-božanstvo: „Moj Bog je ovde, kraj mene, oko mene, a ubrzo će biti i iznad mene. Znaš šta to znači. Nemilosrdan je. More je sad jedini Bog što postoji! (...) Bog je Ono, ne On.“
Lavkraft će, kasnije, razraditi ovu formulaciju, da bog nije On već Ono – odnosno, da je bog našeg svemira Azatot, idiotski, beslovesni haos: neantropomorfni, poput okeana amorfni entitet koji ne haje za koncepte dobra i zla kao i za sudbinu ljudske rase ili uopšte svekolikog života na jednoj planeti. I on se neće izvinjavati zbog svog „huljenja“ kako to Hodžsonov narator čini – ali, svejedno, Hodžson je u ovome bio prvi. U njegovim pomorskim pričama zaleđina je implicitno filozofska, i očigledna postaje tek uvidom u veći broj pažljivo odabranih njegovih priča, a ne u (nepostojećim) tiradama njegovih likova ili pripovedača.

Ono što im daje naročitu snagu jeste autorovo tako očigledno iskustvo na moru i upečatljivo opisani ambijenti, sa svim što uz njih ide (oluje i drugi meteorološki fenomeni, olupine, gustiši morskog rastinja, egzotično-fantastični živi svet, itd). Njegova proza je proza čoveka od akcije, uglavnom lišena kitnjastih ukrasa – a opet, atmosferična, bogata i poetična kad zatreba; najčešće je svedena, direktna, konkretna, kako u formulaciji strukture zapleta (linearnih i krajnje jednostavnih) tako i u opisima radnji i stanja. Za razliku od Lavkrafta, koji morem nije plovio i čak ga se plašio, a čije priče se retko dešavaju na širokom okeanu ili ispod njega (izuzeci: podmornica u „Hramu“ i pomorska kulminacija „Zova Ktulua“), Hodžson čitaoca bez problema stavlja u taj ambijent, a realistički prikaz života na brodu odličan je uvod za neosetni prelaz u sfere nerealnog i, neretko, nadrealnog (pre nego što je nadrealizam zvanično i nastao).

Organski užas ili telesna strava


         U vreme kada su žanrom vladali eterični fantomi i tek poneka stidljivo materijalizovana grozota, suptilno nagoveštena odabranim detaljima, kao kod M. R. Džejmsa, Hodžson je u središte svog horora postavio izrazito ogavno organsko i telesno. Čak i onda kada je koristio već viđene nosioce gađenja, kao što su pacovi, treba samo uporediti koliko ih je štedljivo i s merom koristio Brem Stoker (u Drakuli, i u pričama „Sudijina kuća“ i „Sahrana pacova“) sa onim što je Hodžson uradio u priči „Misterija olupine“ sa razularenim hordama džinovskih pacova koji, usred trule olupine u Sargaškom moru, na buljuke skaču na ljude i grizu ih.
            Koliko su tek, onda, još snažniji njegovi prikazi potpuno fantastičnih kreatura – koje bi Lavkraft svakako nazvao „bogohulnim“ – bez ikakvih pandana u poznatom živom svetu. I koliko su samo živopisno prikazani, sa nepatvorenom grozom i gađenjem pred njihovom sluzavom, neljudskom, poganom telesnošću. Ovaj aspekt njegove proze zaslužuje detaljniju analizu, u narednom delu ovog pogovora, pa ćemo, za početak, samo ukazati na to da je ovde posredi revolucionarni raskid sa viktorijanskim dobom i njegovim merilima, i smelo zakoračenje u moderno doba gde će telesni užas postati sve dominantniji. To se u horor prozi desilo donekle upravo „zahvaljujući“ masakrima I svetskog rata koji je Hodžsona zbrisao sa pozornice, a da ga je ovaj kojim slučajem preživeo, svakako bi se u njegovoj potonjoj prozi proživljeni telesni užas još snažnije manifestovao.
Nesvestan svog prethodnika, dakle nezavisno od njega, Lavkraft je u svom opusu razvio koncept grozomorne telesnosti. U njegovoj prozi možemo prepoznati bar četiri modaliteta u kojima se telesni horor (eng. body horror) ispoljava, i to: 1) sakaćenje tela; 2) raspadanje tela; 3) preobražaj tela, i 4) tuđinska (neljudska) tela. Poslednje dve vrste imaju naročitu bliskost sa Hodžsonovim delima, pre svega priče kao što su „Senka nad Insmutom“ koja opisuje grozne plodove spajanja ljudi i amfibija i „Danički užas“ sa neljudskim elementima (pipci, žalci i sl.) fizionomije demonski začetog Vilbura Vejtlija. 
Upečatljivi i ekstremni primeri spajanja ljudskog i animalnog – a pre svega sa telesnim detaljima vodozemačkih i vodenih (morskih) stvorova – svoju prvu veliku književnu inkarnaciju dobili su upravo kod Hodžsona, u romanu Čamci sa 'Glena Keriga' i u priči „Demoni mora“, ali i u spojevima ljudskog sa gljivama i lišajevima, kao u „Glasu u noći“ i „Olupini“, gde invazivna Drugost ima kancerozno korodirajuće dejstvo po ljudsku telesnost, kao kasnije u Lavkraftovoj „Boji izvan ovog svemira“. U svim ovim slučajevima na delu je Hodžsonov koncept abhumanog – lajtmotiv koji zavređuje detaljniju analizu...

(kraj odlomka)

Ovu knjigu još uvek možete nabaviti kod mene (dogstar666@yahoo.com), ili kod izdavača – Orfelin za samo 900 din. Pišite dok ima, ne kukajte kad nestane!
Ima je još uvek i u knjižarama, kome je tako draže.