R.I.P. Tim Kari: THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975)

 

 

U okviru posvete Timu Kariju (Tim Curry), povodom njegove nedavne smrti, osvrnuću se ukratko na njegove tri najznačanije hororične uloge.

 

PENIVAJZ: U prvoj TV inkarnaciji Kingovog nabudženog galimatijasa, Tim Kari je igrao famoznu kosmičku silu koja u svoja četiri zida izgleda kao džinovski pauk (jer dotle može da ide Kingova imaginacija u tim kosmičkim stvarima), ali se zato dečurliji – kojom se iz nejasnih razloga najviše bavi – ukazuje najčešće kao zločesti KLOVN Penivajz.

Znate već da ja ne otkidam ni na Kinga uopšte, a još manje na taj njegov roman (koji smatram jednim od njegovih slabijih). Ta TV verzija je bila užasno loše kastovana – to je toliko loše ostareli 1990s TV „horor“, sav od čiza (smrdljivog sira) i trećerazrednih glumaca, uz poneku davno ocvalu zvezdu koja se mogla dobiti za siću. Bojim se da je Tim Kari u tom trenutku bio baš to – nekadašnja zvezda koju dugo, dugo niko nije video u bioskopu, a ipak njegovo ime, pa i lik, imaju neku prepoznatljivost.

Iako je to moglo da bude samo jedno mehaničko unovčavanje čeka, ta Karijeva uloga je epohalna, antologijska i značajno bi se izdizala i iz mnogo boljeg filma: u ovom trešu on doslovno sija kao jedini dragulj.

 

ĐAVO/TAMA: U mestimično hororično-bajkovitoj fantaziji LEGENDA, Tim Kari je bio Tama, ili već tako neki đavolski ekvivalent toga. Koliko je to veliki i ozbiljan talenat bio najbolje se vidi u činjenici da je, i zatrpan sa više kilograma maske i šminke (by ROB BOTTIN!) on uspevao da zasija – kao dragulj koji je bio.

U mojoj knjizi FAUSTOVSKI EKRAN: Đavo na filmu (2006) o doprinosu Tima Karija LEGENDI napisao sam:

 

„Vizuelni efekti i maske prosto 'gutaju' dobrice, a to ostvara ogroman prostor za dominaciju mračnih sila, koje su po definiciji slikovitije i ikonografski upečatljivije. Tako stvoren vakuum do maksimuma koristi engleski glumac Tim Kari, čiju harizmu ni brojni kilogrami maske i kostima ne uspevaju da prikriju. On ne dozvoljava da ga pre-stilizovani dizajn proguta, već suvereno ovladava njime i pruža jednog od najnezaboravnijih filmskih Đavola.

            Na nivou dizajna, Tama je gotovo bazični karnevalski đavo: drečavo crvene kože, sa kopitima i kandžama, atletskim torzom i sa ogromnim, masivnim crnim rogovima kao najočiglednijim odmakom od standardnih prikaza Đavola sa nešto skromnijim simbolima muškosti. Ti ogromni rogovi, sličniji bikovim nego jarčevim, međutim, bili bi nedovoljni da Tamu uvrste u panteon zaslužnih filmskih demona da ispod komplikovane maske Roba Botina ne streljaju nestašne Karijeve oči, i da protetika ne dozvoljava slobodnu mimiku Karijevih senzualnih usana da živopisno dočaraju sav sarkazam, mračni humor i prezir kojim se izgovaraju čak i ne preterano nadahnute replike.  

Tim Kari je najpoznatiji po antologijskoj ulozi trans-seksualnog dr Frankenfurtera iz Rokijeve horor predstave (The Rocky Horror Picture Show, 1975), i tragovi njegove simpatične zločestosti kao i kemp poigravanja mogu se videti i u Tami. Čak i bez posebno memorabilnih fraza, Kari samim jezikom tela i facijalnom ekspresijom uspeva da Tamu učini daleko najupečatljivijim likom čitavog filma.

Posebno je nezaboravna prva scena njegove kompletne pojave. U prvoj polovini filma bio je prikazivan otpozadi, sakriven naslonom mračnog trona: kada za to dođe vreme, on se princezi ukazuje izlazeći pompezno iz velikog ogledala. Prizor njegovih kandži koje izranjaju iz kristalne površine, zatim krupnih kopita koje stupaju na tlo prostorije, i najzad gigantskih rogova koji štrče 's one strane', najavljujući pojavu demonski iskeženog lica zaista spada u majstorske momente ovog neujednačenog filma.“

 

Što nas dovodi i do njegove opravdano najpoznatije uloge...

 

DR FRANK-N-FURTER

Ja sam vam na ovom blogu odavno priznao da THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975) nije moja šolja čaja – odnosno, poštujem ja to, značajno je, lepo je, uticajno je, vredno, ali ne više od jedne jake trojke (3+). Ili, kako sam to napisao: „Simpatično, ali predugo i malkice razvučeno prema skoro antiklimaktičnom kraju. Sve najbolje stvari u filmu nalaze se u prvih 40-ak minuta...“

Pa opet, nema nikakve sumnje da je to što je Tim Kari uradio u tom filmu – manje uloga, a više prvorazredni PERFORMANS. On nije „samo“ zvezda tog filma – ON JE TAJ FILM! On kanališe i otelotvorava njegovu razuzdanu, subverzivnu, bezobraznu, provokativnu, vickastu energiju toliko snažno (a to je radio i u pozorišnoj inkarnaciji, pre filma) da je ovo jedan od onih najređih primera gde se čovek pita: ok, da to nije bio ON – ko bi to (ludi doktor) bio?! KO?! Znači, pojava, nastup, egzibicija, ozbiljna sprdačina, kemp za sve pare... sve to, i još mnogo toga drugog. IKONIČNO!

Inače, bio sam svojevremeno angažovan da za jednu od ranijih DILAN DOG KNJIGA Veselog četvrtka napišem tekst o značaju tog filma, u svetlu činjenice da se baš njegov poster nalazi na zidu Dilanove dnevne sobe. Moj tekst se zove „DILANOVA HOROR PREDSTAVA”, pa ga čitajte u toj ultimativnoj ediciji DD avantura. Kao tizer, evo par pasusa odatle:

„...Osim toga, te iste crvene usne koje same sebe grickaju na crnoj pozadini direktno spajaju erotizam i mrak, Eros i Tanatos, koji dominiraju stripom o Dilanu Dogu i tako nas stalno, kao dekor Dilanove sobe, podsećaju na lajtmotiv tog stripa.

Na kraju, ne treba potceniti ni komični i razigrani duh filma RHP: humor, igrarije, karneval, maske, pretvaranje, cross-dressing i duh ozbiljne neozbiljnosti koji odlikuju taj film takođe su suštinski činioci i sveta Dilana Doga. Poster za ROKIJEVU HOROR PREDSTAVU ima ulogu da nas podseća da DILAN DOG ne prikazuje svet čistog horora, već mnogo složenijeg žanrovskog melanža – to nije samo svet strave, užasa, groze i smrti, već i smeha, parodije, travestije, romanse, muzike, erotike i života.“

Pored toga, pre skoro pune dve decenije (!), dok sam za američke sajtove pisao prikaze knjiga i filmova (sećate se? ko juče da je bilo!), u okviru prikaza serijala knjiga Cultographies, pisao sam i o knjižici posvećenoj ovom filmu – na engleskom. Sad sam taj text preveo na srpski, pa ga u toj exkluzivnoj verziji nudim čitaocima, u znak sećanja i respekta na Karija, a i kao podsticaj promišljanju njegovog najpoznatijeg filma.   

 

 

THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW, by Jeffrey Weinstock

Wallflower Press (London, UK – distributed in the US through Columbia University Press)

2007

132 str.

 Urednici serije „Kultografije”, Ernest Matis i Džejmi Sekston, osmislili su strukturu knjiga na uniforman način, tako da svaka knjiga pokriva četiri glavna elementa koji definišu kultni film: Anatomija: sam film – njegove karakteristike: sadržaj, stil, format i žanrovski modusi. Recepcija: načini na koje je primljen – reakcije publike, proslave fanova i kritički prijem. Politička ekonomija: finansijski i fizički uslovi prisustva filma – njegovo vlasništvo, namere, promocije, kanali prezentacije, kao i prostori i vremena njegovog prikazivanja. Kulturni status: način na koji se kultni film uklapa u vreme ili region – kako komentariše svoje okruženje, usklađivanjem, eksploatisanjem, kritikovanjem ili vređanjem.

Rokijeva filmska horor predstava (The Rocky Horror Picture Show) je dobro odabran naslov za početak serije (druge dve knjige u ovoj seriji uključuju: Doni Darko, autora Džefa Kinga i Ovo je Spinal Tap, Itana De Sajfa), jer u mnogim aspektima oličava kultni film kao fenomen.

„Roki Horor nije samo proizvod svog vremena, već i drugih vremena – to je zgusnuta istorija, tapiserija istkana od mnogih niti istorije, od kojih su neke očigledne, a neke zakopane u tkanju”, kaže Džefri Vajnstok i nastavlja da raspliće, ponovo predstavlja i kontekstualizuje brojne simbole i aluzije filma.

Otkriva se značenje tetovaža dr Frank-n-Furtera, zajedno sa ružičastim trouglom na njegovoj haljini i drugim detaljima koje ste možda primetili ili niste, ali koji su deo šireg okvira referenci. Neka od centralnih pitanja koja Rokijeva filmska horor predstava pokreće uključuju moduse posmatranja i želju (želju publike da učestvuje u filmu, da ga prilagodi svojim željama, da ga poseduje) i, naravno, rodnu politiku uključenu u prijateljski stav filma prema gej populaciji i seksu.

Gospodin Vajnstok ubedljivo postavlja ovo drugo u njihov istorijski i kulturni kontekst: Stounvol, Niksonov govor o ostavci, pokreti za prava žena i gej prava, uspon pornografije, muzičko i avangardno pozorište, rokenrol subkulture itd. U tom pogledu, njegova knjiga pokriva mnogo širi teren od „samo” analize jednog jedinog filma. Roki Horor je otelotvorio tendencije vremena koje knjiga analizira, pružajući širu sliku, dok nikada ne gubi iz vida onu manju.

U svojoj očiglednoj posvećenosti filmu, Džefri Vajnstok se ne pretvara u njegovog bezuslovnog pristrasnika: balans njegovog pristupa i stila ogleda se u njegovoj stalno uravnoteženoj svesti o brojnim kontradiktornostima i manama filma, uključujući i centralno pitanje: da li je film u suštini subverzivan ili konzervativan?

„Ako se Frank identifikuje kao gej (ili prijateljski nastrojen prema gejevima), da li to, jezikom sedamdesetih godina prošlog veka, unapređuje stvar gej oslobođenja? Ili, naprotiv, asocijacija između homoseksualizma (ili biseksualizma) i Franka kao polimorfno perverznog, transvestitskog ludog naučnika-kanibala-ubice na kraju koči društveni napredak gejeva?”

Autor zaključuje da „Rokijeva filmska horor predstava nije samo kultni film, već ’meta-kultni film’; to nije samo film sastavljen od drugih filmova, od kojih neki imaju sopstvene kultove, već onaj koji i sam učestvuje u kultnim aktivnostima jer istovremeno poštuje i divljački napada tradiciju koja ga je iznedrila.”

Ova knjiga posebno otvara oči u pogledu otkrivanja pretpostavki mejnstrim (heteroseksualne) kinematografije ukazujući na stvari koje uzimamo zdravo za gotovo i retko preispitujemo (kao npr, zašto nema muškaraca u mjuziklima na vodi iz 1940-ih?). Zaključuje se da Roki Horor „kviruje” (queering) istoriju kinematografije tako što ponovo zaposeda i rekontekstualizuje žanrovske klišee mjuzikla, naučne fantastike i horor filma, bacajući novo svetlo na „nevina” zadovoljstva koja su oni pružali osvetljavanjem „pukotina i procepa u obrascima njihovih originalnih bioskopskih konteksta”.

Knjiga suprotstavlja relevantnost filma nekada i sada, pokazujući kako je Rokijeva filmska horor predstava polako prošao kroz proces kulturne džentrifikacije jer su se nostalgični tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci sećali vremena kada su bili divlji, a ljubav koju mnogi od njih danas gaje prema filmu neraskidiva je od sećanja i fantazija o njihovoj mladosti.” Autor ne beži od ironičnog razvoja u istoriji recepcije filma: „Nekada davno, odlazak na Roki Horor označavao je čoveka kao ’progresivnog i provokativnog’ (edgy); sada ga označava kao normalnog.”

Najveće dostignuće Džefrija Vajnstoka u ovoj knjizi jeste kontrola i preciznost sa kojom je izbalansirao sve složenosti koje prate film i njegov (filmski i širi kulturni) značaj, nikada se ne gubeći u nebitnim anegdotama ili akademskom mlaćenju prazne slame. Kao prva knjiga u seriji „Kultografije”, Rokijeva filmska horor predstava je neprocenjiv dodatak svakoj biblioteci, bez obzira na to koliko ste posvećeni kultnoj kinematografiji uopšte ili konkretno ovom filmu. Baš kao što vrednosti tog filma prevazilaze one filmske, ova knjiga prevazilazi svoju temu i dostiže mnogo širi značaj.

*Napomena o ovoj seriji knjiga:

„Kultografije” (Cultographies) je serija knjiga posvećena (kao što pretpostavljate) „uvrnutom i čudesnom svetu kultnog filma”. Po formatu i pristupu u velikoj meri podsećaju na hvaljenu ediciju Britanskog filmskog instituta „BFI Moderni klasici” (BFI’s Modern Classics). Male po formatu i ne duže od 130 stranica, knjige iz serije „Kultografije” uspevaju da između svojih korica sažmu neverovatnu količinu vrednih činjenica i interpretacija. Poređenje sa BFI edicijom nije mala pohvala, ali je potpuno zaslužena: kultni filmovi se i dalje ponegde omalovažavaju kao siromašniji, živopisniji, ali donekle sramotni rođaci kinematografije, ali pristup koji ilustruju prve tri knjige iz serije „Kultografije” ozbiljan je kao da se govori o Građaninu Kejnu. 

I pre nego što neke čitaoce odbije reč „ozbiljan”, žurim da dodam da ove knjige istovremeno uspevaju da budu lične, zabavne i veoma čitljive. Ako postoji jedna osobina koju treba istaći iznad svih ostalih, onda je to savršen balans postignut između akademskog i popularnog pisanja. Ozbiljno, ali ne tmurno ili suvo; zabavno, ali ne snishodljivo niti se upinje da bude smešno.

 

* * *

 

Ukratko, veliki je bio Tim Kari, svojom pojavom je uvećao svaki film u kojem se pojavio, ali se poslednjih 10-15 godina baš namučio, poluoduzet, ili 2/3 oduzet, nakon šloga – nadajmo se da je sada na nekom mestu gde opet može da peva i igra. A ako tog mesta nema u nekom TRANScendentnom smislu – ono svakako postoji u TRANSilvanijskom smislu, u ...FILMOVIMA.

THE THING EXPANDED (2026)

U davna vremena, dok sam još davao ocene filmovima, dešavalo se ponekad da se i sam samcit nađem u zbunu oko toga koju numeričko-zvezdičastu ocenu da dodelim nekome: odnosno, tačnije, kako da prvo samom sebi objasnim ZAŠTO neki super-pohvalni rivju IPAK na kraju nije krunisan peticom nego četvorkom. I tako je bilo sve dok nisam došao do sledeće distinkcije koja se, bar meni, pokazala kao najpouzdanije merilo.  

Dakle, kad bih intuitivno znao da je neki film četvorka, a ne petica, ali nisam bio sasvim siguran ZAŠTO to nije petica, pitao bih sebe: „Dobro, da li bi kupio DVD/blu-rej ovog filma, specijalno izdanje, i da li bi ga gledao sa komentarima reditelja, scenariste, glumaca, kritičara? Da li bi gledao making of i druge dokumentarce, da li bi te zanimale izbačene scene, bluperi, itsl? Da li bi čitao knjigu o ovom filmu? Ne knjigu PO kojem je eventualno rađen – nego knjigu o pravljenju tog filma, ili knjigu intervjua s njegovim rediteljem?“ Ako bi odgovorio bio „Pa, ne baš... Mislim, rado bih ga pogledao još koji put... odličan je film... Ali nije baš da bih izgarao da saznam SVE što se može saznati o njemu, njegovom nastanku, tvorcima, itd“ – to je, onda, ipak četvorka.

Uz sve moguće filozofije, egzegeze, analize, autopsije, disekcije, tumačenja i tupljenja, OVO se do danas pokazalo kao najpouzdanije merilo za razlučivanje večitih, besprekornih mega-podsticajnih i super-inspirativnih remek-dela – od odličnih, prijatnih, zadovoljavajućih filmova koji, ipak, nisu remeci. Potonjima fali taj ž ne se kva-kva.

Što nas dovodi do predmeta ovog rivjua: s najvećim interesovanjem i neprestanim uživanjem odgledao sam PUNIH PET SATI (da, pet sati: iliti trista minuta!) dokumentarca o najboljem horor filmu ikada snimljenom, Karpenterovom STVORU. Imate ovde na blogu više mojih tekstova o tom filmu, i uzdam se u vaše umeće srčovanja da ih nađete, ako dosad niste.

Pogledajte samo taj lajn-ap!

Tu su bukvalno SVI koji treba da budu – osim Roba Botina, koji se povukao u pećinu u šumi još pre 30-ak godina, i ne javlja se nikome, ne daje izjave, intervjue, nema ga. Osim njega tu su svi ostali, od matorog Karpa, preko Kurta, do poslednjeg efekt-majstora koji je prišao tom setu.

Znači, tu su, u filmu:

Filmska ekipa:

John Carpenter (Režiser)

Dean Cundey (Direktor fotografije)

Stuart Cohen (Koproducent)

Larry Franco (Producent i prvi pomoćnik režisera)

Todd C. Ramsay (Montažer)

Glumačka postava:

Kurt Russell (R.J. MacReady)

Keith David (Childs)

Thomas G. Waites (Windows)

David Clennon (Palmer)

Joel Polis (Fuchs)

Richard Masur (Clark)

Peter Maloney (George Bennings)

            A tu je i gomila specijalnih gostiju, filmskih stvaralaca koji imaju neku daleku vezu s filmom, makar kao njegovi obožavaoci, ako ne i nešto više:

Guillermo del Toro (Veliki Lavkraftovac i Karpentero-Stvoroljub)

Frank Darabont (Reditelj lavkraftoidno-pipkastog filma The Mist)

Eli Roth (Reditelj i glumac, poznat po filmu Hostel, a još poznatiji kao Vegeta: „U sve se meša“! Ne može jedan jebeni dokumentarac o hororu da se snimi a da se taj Rot ne upetlja kao prišipetlja!)

Mick Garris (Horor od režisera, kreator serijala Masters of Horror)

Stephen Colbert (Poznati američki TV voditelj i veliki fan filma)

Issa López (Rediteljka i scenaristkinja, autorka serije True Detective: Night Country koja se donekle, površno, naslanja na polarni ambijent Stvora za sasvim prizemne svrhe)

Chuck Russell (Nedavno upokojeni reditelj rimejka filma The Blob, kao i nastavka Elm Street 3)

Matthijs van Heijningen Jr. (Reditelj prednastavka The Thing iz 2011. godine, koji ovde zvuči mnogo pametnije nego što se to vidi u njegovom promašenom i suvišnom filmu)

David Leslie Johnson-McGoldrick (Scenarista filmova The Conjuring 2)

Phil Nobile Jr. (Filmski producent i glavni urednik horor magazina Fangoria)

Anne Billson (Filmska kritičarka i autorka BFI monografije o filmu The Thing) Majstori za specijalne efekte (VFX i praktični efekti)

Iako se legendarni i povučeni Rob Bottin nije direktno pojavio pred kamerama, u dokumentarcu učestvuju njegovi najbliži saradnici i naslednici koji detaljno analiziraju revolucionarne efekte:

Greg Nicotero (Specijalista za efekte i šminku, poznat po seriji The Walking Dead)

Alec Gillis (Majstor za praktične efekte stvorenja)

Ken Diaz (Član Bottinovog originalnog tima za specijalnu šminku i efekte iz 1982.)

Margaret Prentice (Umetnica i članica originalnog tima za efekte koja je radila na Stvoru)

Matt Winston (Suosnivač škole za filmske efekte Stan Winston School i sin legendarnog Stana Winstona koji je -dakle, tatko a ne sin- pomagao Bottinu na filmu).

Šta reći?! Više nego relevantna ekipa koja i te kako ima šta da kaže!

Pre svega, milina je slušati Karpa: ja njega mogu da gledam i kako petstoti put odgovara na isto pitanje, nemam problem s tim što sam većinu ovih stvari čuo i video u ranijim njegovim intervjuima i u DVD komentaru. Prosto, uživanje je videti ga, danas, sa svom mudrošću poznog životnog doba, a još uvek lucidnog i vickastog, kako s ponosom govori o svom remeku, svestan da mu je to zaista najbolji film. Osetna je i dalje gorčina zbog tadašnje propasti tog filma, ali više kroz stoičko mirenje s tim nego kroz kukanje DEJ TUK MA DŽOB!

Karpo je sada Starac sa Planine, mudrac od stotinu ljeta koji se više ničim ne uznemirava, nego govori isključivo u dead pan maniru – pa je tim zabavnije kada, tim tonom, ispali neku gromoglasnu provalu. Recimo, iako to nije ovog puta prvi put kazao, iz nekog razloga mi je sada bilo smešno kao da to prvi put čujem – valjda ima nešto i u načinu deliverija – kada kaže, pun hvale za Džeda, najboljeg psa-glumca u filmskom svemiru, kako je bio u stanju da besprekorno hit his mark and do the job – što većina ljudskih glumaca ne ume da potrefi! Ahahahaha, bukvalno sam se grohotom smejao kako je ovo mrtav ladan izgovorio, a pošto je leto i širom otvoren prozor, mislim da me je cela ulica čula.

O tome da sam bar pola ovog filma odgledao kroz suze – neću ovom prilikom...

Naročito imponuje i to što se Kurt Rasel pojavio – ne samo što nije glumio zvezdu u stilu „Sitno mi da govorim za tamo neki dok. imam ja preča posla, npr. da se brčkam u mom bazenu i šta ja znam“, NE, nego je došo, i govorio o tom filmu sa takvom LJUBAVLJU, i ponosom (nerazmetljivo, da budem jasan) – ali očito je i on svestan da mu je to jedna od najboljih uloga u karijeri, i verovatno najbolji film u kojem se ikad pojavio (mislim, njemu je „verovatno“, meni je definitivno).

Veliki je to šmeker, i strašno je zabavno gledati ga kako se s uživanjem priseća snimanja, i raznih anegdota, ali i kako s ljubavlju i poštovanjem priča o svog drugu Karpu. Ono što je posebno za pohvalu, a što se retko viđa među pretežno-sujetnim glumcima, jeste to koliko je Kurt prepun pohvale za svoje kolege iz tog filma: bukvalno je svakoga od njih poimence pohvalio i kazao pokoju lepu reč za to što su realno doprineli tom ANSAMBLU. Ne kurtoazno, kroz zube, nego baš od srca. Veliki je to čovek, a ne samo glumac.

Znači, ekran zasija oreolom svaki put kad se na njemu pojave Karpo ili Kurt – a to je, srećom, često: vidi se da nisu ovde došli preko kurca, kao „Ajde, dobro, daj da kažem tri rečenice, pa da begam“ – i to je blagoslov samo po sebi. A ja ću sada fanove STVORA podsetiti na ovaj DRAGULJ od klipa, a svima ostalima ga sada otkriti – pogledajte ovu genijalnos za rasterivanje čemera i širenje feelgooda, ovo je nešto najsmešnije u svemiru!

„Kurt Russell and John Carpenter laugh their asses off watching The Thing“

https://www.youtube.com/watch?v=D4r7wIsWebc

 

Nema potrebe da mnogo naširoko tupim, i da pišem pet strana rivjua za film od pet sata: ako je ovo film za vas, znaćete odmah, odnosno već znate! A ko ne zna – neznaće i posle 10 strana (koje nemam vremena da pišem).

Samo još ovo: film mi je odavno na radaru i željno sam ga iščekivao. Avaj, kad je učinjen dostupnim, nije odmah procurio na net. Dapače, dugo je trebalo da izađe bilo gde, bilo kako. Iz meni nejasnih razloga, već duže od mesec dana je dostupna samo gigantska verzija od 15 GB (!), a ako oćete nešto razumne veličine, oko 2 GB, ima i to, kod braće Rusa – ali dabovano na usrani ruski, bez engleskojezične opcije.

Ja sam čekao, čekao, sve misleći „sad će, samo što nije izašla i manja opcija...“ ali ona nikako da izađe meni na radar, pa sam na kraju skino tih 15 GB – šta me košta, zar ću na STVORU da štedim? A vi, ako negde vidite manji fajl, javite u komentaru GDE ima.

P.S. Ultimativna pohvala: ako se sutra ispostavi da postoji JOŠ PET SATI izbačenih scena razgovora koji nisu ušli u gornju verziju – I NJIH BIH RADO ODGLEDAO! Eto. Toliko je ovo dobro, i toliko me zanima. Over & Out.

P.P.S. Isti tvorac napravio je i ALIENS EXPANDED, ali to sigurno već znate...

P.P.S.S. Ozbiljnim pratiocima Karpa, i horora uopšte, valjda ne treba da skrećem pažnju na novi upravoizašli album Karpo-muzike, CATHEDRAL – koji vrhunski spaja njegove zlokobne sintove sa električnim gitarama njegovog sina i još jednoga, i koji sam na repeat slušao nekoliko dana zaredom, čim je procurio, krajem prošle nedelje. Odlična stvar! CARPO LIVES!

U ovom svetu čemera i beznađa, lepo je znati da Karpova zvezda još blistavo sija, a on ne samo što živi – nego i radi! I to ko mladunac!

 

LOŠE VESTI ZA KNJIGOLJUBE

 

Ne bih da mračim, ali... mračiću. Jer takva je situacija.

Zahvaljujući kriminalno-izdajničko-štetočinskom režimu, bavljenje kulturom i umetnošću u ovoj razrovanoj i zatrovanoj zemlji svakim danom je sve teže. Naravno, kako svima, tako i nama, piscima i izdavačima. Što nama da bude normalno, kad je svuda drugde – od poljoprivrede do univerziteta – nenormalno? Ako se već sistematski, planski, ciljano zatire naša kultura od strane zlotvora i njegovih slugu, onda nema šta da se čudimo. Dok se oni za naše sudbe pitaju, tako će nam i biti.

Konkretno...

 

1) Sajam knjiga

Sad je već prilično izvesno (vidi vest!) da se ova manifestacija ove godine ili neće održati uopšte, ili će na toj lokaciji biti održana neka bedna potemkinovska predstava koja će glumiti normalnost, ali nikog iole pismenog i pametnog neće ubediti da će TO što će SNS nazvati „sajmom knjiga“ da liči, čak ni iz aviona, na ono što je ta manifestacija nekada značila. Znači, biće tu, možda, neka šačica izdavača i brdo preprodavaca – ali svi, ili većina zaista bitnih neće pristati na ponižavajuće i neisplative uslove koje im Sajam nameće. Popovi i frikovi iz Hale 4 ima da se razbaškare po Hali 1, ćaciji će da se rašire, ćiriličari će da likuju, rakijaši će naći dovoljno štandova za svoju bleju i ogovaranja, ali – pravi čitaoci neće na Sajmu imati priliku da vide ni 20% relevantne izdavačke produkcije iz ove godine. A ako je tako, što onda i da dolaze? A ako ne dođu, to će biti izgovor dogodine da se to sve otera na neku livadu na Surčinu, pod neku šatru...

Baš vas briga, a? Vi kupujete onlajn?

Šta vas zabole, pa imate knjižare, imate Delfi, Vulkan, kome još Sajam treba?

Imate akcije u tim knjižarama, što da se gurate na Sajmu?

Pa, ako tako mislite, onda... vrlo loše mislite, i ne kapirate zašto je Sajam bitan.

Ako nema Sajma, možda uskoro u Laguna-Vulkan knjižarama nećete imati šta drugo da kupite osim Laguna-Vulkan izdanja. Ako vam je to Ok, onda super.

Bitan je Sajam, pored brda ostalih razloga, zato što mali i srednji izdavači, koji nemaju svoje knjižare nego izdanja prodaju u tuđima, tim knjižarama moraju da daju oko 50% rabata – srpski rečeno, da im daju pola svog prihoda. Ako knjiga košta 1000 din, knjižara im od svake uzima 500 din. tako da izdavaču ostaje taman da pokrije ono što je već uložio u tu knjigu, da dođe na nulu, a ne i prihod od kojeg bi živeo i razvijao posao dalje... Sajam je za te i takve izdavače spasonosna injekcija žive keš zarade, živog i konkretnog prihoda, za isplatu dugova štamparima i za isplatu saradnika i za kupovinu prava na nove knjige. BEZ toga, sa onime što tokom godine curka na kašičicu, preko knjižara i onlajn prodaje – biznis plan je ozbiljno poljuljan...

 

2) Ministarstva, konkursi, otkupi...

Sadašnji zlikovački izdajnički antisrpski režim dvojako kažnjava izdavače: 1) na konkursima i otkupima za biblioteke prolaze samo knjige poslušnih, režimu bliskih izdavača i autora – svi ostali mogu da pocrkaju, bez obzira na kvalitet toga što rade, na renome autora i značaj izdanja; i 2) povrh toga, doneli su antiustavnu i anti-mozak uredbu da se za biblioteke ne otkupljuju knjige na latinici – jer su, eto, oni mnogo veliki Srbi, pa mogu da srbuju samo na kirilici.

Ako ne možeš da računaš na NIKAKVU podršku države – niti kroz konkurse, niti kroz otkup knjiga za biblioteke – to dodatno ugrožava ionako poljuljano poslovanje.

 

3) Orfelin i Veseli Četvrtak

uskoro: ODLAZAK HORORA?

Ne govorim ovo zvanično, niti mogu da govorim u ime ovih izdavača, nego samo kao saradnik, sa strane, nezvanično, slutim: čini mi se da prodaja horor knjiga ovih izdavača ide slabije od očekivanog i poželjnog. U svetlu gorerečenog – budućnost ovih horor edicija meni ne deluje obećavajuće... Možda grešim, možda je to neki prolazni, trenutni pad uslovljen dubokom krizom u društvu, ali... možda i nije. A uostalom, ni ova kriza nema razrešenje ni u najavi. Ovo sranje će potrajati još ko zna koliko... A dok nam ne bude bolje, moraće da nam bude još mnogo gore od ovoga. Treba to izdržati...

 

4) Što se tiče 2. izdanja knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, ni to neće ići glatko, izgleda. Dobio sam stručno pravno tumačenje prema kojem ispada da... long story short, ni ta knjiga neće izaći tako brzo kako sam se nadao. A, teoretski, postoji šansa da možda neće ni nikada više izaći. Ne mogu da konkretno pišem zašto, ali deluje da je tako. Videćemo.

 

5) Pošto našu državu ne vodi državnik, nego pomahnitali, ludi Neron, njegova „politika“ prema svima što mu ne ljube skute i guzicu jeste – „ZAPALI, nek izgori SVEEEE!“ Najnovija rešenja „ministarstva“ o dodeli sredstava za časopise više imaju smisao kao OSVETA nego kao iole racionalna odluka.

A ako se pitate – kakve to veze ima s ovim horor blogom i šta se to tiče nas, hororista... Pa, nažalost, kao i sve ovo gore, vrlo IMA VEZE.

Kao direktna posledica toga što sredstva nisu dobili ni neki vrhunski domaći književni časopisi s kojima sarađujem, ili s kojima sam bio dogovorio saradnju – sada su pod znakom pitanja neki horor temati i članci i objavljivanja raznih lepih stvari...

 

I što vam sve ovo pišem?

Zato što me stalno ljudi pitaju, uživo ili elektronski, šta se radi, šta se sprema, oćemo li izdati ovu, ili ONU knjigu, i kad ćemo, i šta čekamo više. Ljudi, po difoltu, pitaju stvari kao da živimo u normalnoj zemlji, a ne u POTPUNO I NA SVIM NIVOIMA NENORMALNOJ.

U datim uslovima mi pisci i izdavači ne živimo, nego životarimo... mrcvarimo se i dinstamo... a dokle god dinstanje traje, sa svih strana, svih prema svima, nemojte očekivati da se znaju planovi i rokovi kao što je to bilo u normalna vremena. Planovi se menjaju u hodu. Računaš na X ali desi se Y, ili neko odozgo donese odluku Z ili izbije rat, kriza, raspišu se izbori, izbiju neredi, zatvore Ormuz, nema nafta, zbog toga poskupi kurac, palac, papir, štampa, posvađaju se ovi, otkažu dogovoreno oni --- i odoše vaši lepi, divni, pametni, promišljeni planovi i proračuni u tri lepe...

 

Nemojte ovo shvatiti kao oproštajno pismo, ili najavu nekog kraja. Ili kao nagoveštaj odustajanja. Ne, borićemo se, dokle god je to fizički i finansijski izvodljivo. Ali gusto je... Samo sam hteo da vas upozorim, pa donekle i pripremim: stvari su vrlo nevesele, i nema opuštanja i ispraznog optimizma „Ma biće bolje, srediće se to...“

Možda i hoće – ali kada, i po koju cenu, pričaće ko preživi. A mnogi neće preživeti. Mislim, neće opstati, u poslovnom smislu. Glave ćemo valjda sačuvati.  

Zato, pamet u njih. Čitajte, kupujte dobre knjige dok ih još imate dostupne.

LEVITICUS (2026)

„Šta mu to dođe Levitikus, oca mu u vr’ guzice?“, pitate se sada vi. „Je l’ to neka boles’, nešto ko apenditicitis, divertikulis, il’ tako neki kurac?“

                Pa, na neki način, možda to nije boles’ koju ste tražili, ali zapravo jeste dobili boles’.

                Naravno, obrazovane osobe - ili u najmanjem, one koje su diplomirale na Kultu Gula! – setiće se da je Knjiga Levitska ona ogavna pizdarija unutar tzv. Starog Zaveta gde Jevreji nabrajaju sve sadističke načine na koje treba da zatru sve one koji u najmanjem polukoraku odstupaju od njiove okamenjene dogme.

Ono histerično urlanje: „Da se spali onaj koji... i da se kamenuje ona koja... i da se krv iscedi iz onog ko... i creva da se iščupaju onome koji se drzne...“ i sve u tom smislu. Istakao sam svojevremeno, kao najzabavniju, upravo LEVITSKU epizodu, po scenariju Alana Mura, u strip izdanju Sramotne priče iz Starog Zaveta.

A razlog što je ta knjiga metnuta u naslov ovog filma jesu sledeći stihovi:         

Levitski zakonik 18:22: "S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je."

Levitski zakonik 20:13: "Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih."

Eto, nekoliko je milenijuma prošlo od Levitikusa do Live, Laugh, Lovetikusa... ali sledbenici tih zatucanosti nekako i dalje nisu sebe zatrli, nego i dan-danas truju živote drugima oko sebe koji im u ponečemu odstupe, uključujući po pitanju koga će i kako neko da voli.

Što nas dovodi i do plota ovog filma: u nekom malom australijskom mestu dva momčića se, eh, zbliže više nego što je proskribovano. To neće da može, ako se njiovi bogobojažljivi roditelji pitaju, pa – preskačem nekoliko komplikacija i vodim do ključnog momenta u filmu – da bi ih „izlečili“ od levitske „gnusobe“, podvrgnu ih nekoj vrsti rituala, koji je pola propoved, pola hipnoza, a pola egzorcizam. A „lek“? Od sad će ono što voliš da ti bude najgadnije, najstrašnije, najopasnije!

Kako se stručno, dubinski posrati nekome u život? Popovsko Zlo je tu da to učini za vas! Amiiiin.

LEVITICUS vrlo domišljato stvara svog originalnog demona homofobije: onaj na koga se nakači to čudo -inače, nevidljivo svima ostalima- videće TO u obličju svog najvoljenijeg, ili najvoljenije (u filmu vidimo i par lezbijki razoren ovime). Znači, baciš se u peting ili nešto jače, misleći da si s onim/onom koju voleš, kad ono to počne da te davi, odgriza delove tela, baca u vazduh i, na kraju, ubija. Eventualni posmatrač sa strane ne vidi nikoga oko tebe – TO vidiš samo ti, u liku najvoljenije osobe, dok ne bude prekasno.

Jednostavna premisa, pametno osmišljena i dosledno sprovedena. Pretnja je vrlo zajebana i ne vidi se ni nagoveštaj načina kako bi to čudo uopšte moglo da se savlada. (Ako odjebeš trenutnoga i nađeš drugoga – TO će ti doći s njegovim obličjem...) Likovi se ponašaju razumno – onoliko koliko zacopani tinejdžeri to mogu! – i rade stvari koje su, u datim okolnostima, smislene. Hronotop je ubedljiv a ritam taman kako treba da sve ima potrebnu živinu.

Film je u jednakoj meri drama i horor, i podjednako je uspeo na oba polja: likovi su prijemčivi, gluma je besprekorna, hemija je opipljiva, emocije su potresne – a kad dođe do horora i krvoliptanja, to zaista zaboli. A kontekst je takav da je sve to zastrašujuće i bez natprirodnih pretnji – dovoljni su batinaši s palicama, koje vidimo u jednoj sceni ovozemaljskog, all-too-real horora.

Dakle, ovo nije gimik ekstravaganca a la SMILE, svedena na efektnu dosetku, nego film koji ima nešto na pameti, i sav izrasta iz toga nikad ga ne gubeći iz vida zarad jeftinih fazona, i to uspeva da artikuliše na upečatljiv način. Pa i poučan, i potencijalno s pozitivnim dejstvom, u smislu da će svoj prikaz toga koliko toksična i destruktivna može da bude homofobija ovaplotiti i preneti i onima koji inače nikad ne bi pogledali kvir kaming of ejdž dramu.

Tako se horor, po ko zna koji put, pokazuje kao lingva franka, univerzalni jezik za prenošenje svih životnih i smrtnih misli, emocija, stanja, poruka, tema i dilema. Tableta koja bi bila gorka, ili bljutava, ili prosto neprivlačna u svom golom izdanju, obloži se hororom, i odma se lakše guta i vari.

Možda će poneki tragalac za horor spektaklom biti razočaran time što se uglavnom ovde išlo svedenom, prilično realističnom putanjom, pa nema nekih preteranih horor egzibicija. Da, levitira se u ovom Levitikusu, ali ne previsoko, niti predugo, jer nije poenta filma u tome da smisli 10 načina brutalnih pogibija za 10 sporednih „topovsko meso“ likova, niti da vas fascinira nekim „wow kako montira“ razmetanjima, ili vrtenjima kamere bez preke potrebe.

To ne znači da film nije izuzetno dobro, pametno režiran, jer efektan je svuda gde treba, baš kako treba. I rečito je, i pregnantno, u konotativnom kontekstu ovog filma, to što je možda i najnapetija scena u njemu – scena ljubavisanja ove dvojice. (Bez brige, nije ništa explicitno: nije čak ni na golo, dešava se na zadnjem sedištu u međugradskom autobusu.) Ali – da li je ovaj drugi onaj koji se čini, ili je to zapravo levatsko demon-govno popovski izasrano i poslato da truje? I da li će ta ljubavna scena, i u kom trenutku, naprasno da promeni žanr, i izvrgne se u stravu i užas? Zaista se retko viđaju ovako izbalansirani podtekst-konotacija i žanr-učinkovitost, da budu smisleno isprepleteni i da dvokrako deluju udruženi, sa uzajamnim preplitanjem a bez saplitanja.

Glavni dvojac će hororistima biti poznat, jer obojica su već veterani horora: ovaj plavi se pojavio u solidnom ajkulastom THRASH (i u TV seriji PREACHER), a ovaj crni je bio jedan od onih klinaca koji prizivaju šta ne treba u TALK TO ME. Obojica su izvanredni, doslovno nose film na ramenima, a i debi-reditelj se odlično pokazao, i horor će biti bogatiji ako ovaj ostane i nadalje u njemu.

Jedinu krupniju zamerku imam vezano za kraj filma, pa zato ovde mora doći SPOJLER. Ne čitaj dalje dok ne pogledaš film – jer ovo def. treba pogledati!

 

Dakle..... Odličan je LEVITIKUS, sve do samog kraja.

Kraj nije LOŠ, nije jedan od onih krajeva koji se pokake na sve što je dotad bilo, ništa slično tome.

Ali... jedino tu film poklekne na oba polja svog dotad čvrstog i sigurnog dejstva – dakle, i kao horor, i kao drama.

Kao horor, ta kulminacija je mlaka, nedovoljno katarzična, horor akcija nije dovoljno žestoka i memorabilna.

Kao drama, taj rasplet nije adekvatno pripremljen i izveden. Kao da fali korak (scena) od tačke u kojoj su njih dvojica maltene neprijatelji – bore se jedan protiv drugoga – do tačke u kojoj jedan drugoga prihvataju, prigrljuju i odlaze u neizvesnu budućnost s poverenjem čije utemeljenje nam film, prosto, nije prikazao. Ono se, valjda, podrazumeva – više kao teza (veruj! svemu uprkos!) nego kao narativni, dramski momenat koji vodi iz jedne premise u jedan zaključak i rezultat.

I tako, film koji od naslova pa nadalje kao da podriva hristijansku dogmu, na kraju se završava apelom na – VERU. Ali, srećom, ne na veru u dogmu, nego na veru u blisku osobu. Jer, bez poVEREnja nema ni prave ljubavi...

No, pošto nam ovakav kraj kazuje ono što bismo voleli da čujemo, tj. u šta bismo voleli da verujemo, slutim da će na ovaj film biti dve dominantne reakcije: 1) „Bljak, peđeri, neću to ni da gledam!“ i 2) „Jao što je dobar ovaj horor, baš je creepy“, pri čemu većini među ovima drugima neće previše smetati ovo što meni malko sreću kvari.

U svakom slučaju, ovo jeste jedan od najboljih horor filmova ove bogate godine – def. top-10, e sad gde će tačno biti na listi nejasno je, jer svašta potentno tek treba da dođe do nas.