OPPENHEIMER (2023)

***

3-

Nije OPENHAJMER loš; OPENHAJMER je samo poprilično promašen. A to je gore: da je loš u konvencionalnom smislu reči, sutra ili za dve godine bi neko drugi mogao uzeti ovu priču i reći: „Evo vam sad dobrog filma o tome.“ Ali OPENHAJMER je štetan zato što, površno gledano, ne deluje loše. Mnogi će biti zadovoljni ovim filmom; verovatno će dobiti i neke Oskare dogodine. Mnogi ga već sad proglašavaju remek-delom, ili barem filmom godine.

            Mnogi gledalac izlazi sa njega ubeđen da je odgledao Veliki Film na Veliku Temu. A nije. Odgledao je smandrljanu Veliku Temu (čiju veličinu jedva da je i dotakao) i smandrljanog Velikog Tragičnog (Anti-)Junaka 20. veka, o kojem nije rekao ništa koherentno i vredno pažnje, osim predvidivih opštih mesta.

Ovo potonje mnogi gledalac neće primetiti jer će da ga zaseni Glumačka Izvedba. OK, jeste Kilijan Marfi odličan glumac, i idealno je pogođen za ovaj lik: čak je malo i jezivo koliko fizički liči na Opija; i super je on odigrao to što mu je dato; njegova performansa stvarno vadi grdne Nolanove scenarističke i režiserske fleke, ili ih barem prikriva. Utoliko veća šteta: da je loše kastovan, da je npr. Rajan Gosling igrao Opija, to bi bio razlog više da neko sutra, ili za par godina, s drugim glumcem, pokuša da ovo ispriča KAKO TREBA. Avaj, to se neće desiti. Nolan će verovatno dobiti neke Oskare za ovo, a Marfiju ne gine barem nominacija. Neće biti greote ni ako ga dobije. I zato, u te cipele više niko neće smeti da ulazi. Na neko poprilično vreme.

            Šteta. Jer ovo je beskrajno zanimljiva i potentna tema i ja sam, preoptimistično, očekivao/nadao se da će Nolan snimiti film dostojniji nje. Ali, avaj, protiv sebe se ne može, niti je možno protezanje preko gubera…

            Atomska bomba je verovatno najznačajniji događaj 20. veka. Ni Hitler, ni Nil Armstrong nisu uveli čovečanstvo u nešto radikalno novo: Hitler je samo extremno naglašen zlikovac, koji je imao više moći da svoje zlo realizuje od većine svoje sabraće, pa je to i učinio, na velikom rasponu, ali ne bih rekao da je doneo nešto Novo, nego samo isto staro diktatorsko-osvajačko govno, uvećano na kub; dakle, nije kvalitativan, nego ’samo’ kvantitativan pomak. A ni prvi ljudi u svemiru, i na Mesecu, i gde god, nisu doneli nešto trajno i fundamentalno čovečanstvu, ma šta o tome mislili i sanjali naivni naučnofantastičari 1960-ih i 1970-ih. Slanje ljudi u daleki svemir (mislim, dalje od orbite Zemlje) pokazalo se kao preskupa, za sada neisplativa investicija, kao skromno pomeranje Krajnje Granice – pomak od Otkrivanja Amerike do Otkrivanja Meseca, dakle takođe pomak koji je više kvantitativan nego što je kvalitativan. Da stvar bude još gora, Mesec i nismo stvarno otkrili, istražili, naselili, ili mu barem iscrpli rudna bogatstva, nego samo došli, zaboli zastavicu, uzeli malo prašine za u kutijicu, i – nazad kući!

            Atomska bomba je radikalni Novum zato što je tek s njom imbecilna ljudska rasa, istorijski neprestano ratoborna i (samo)uništiteljska, prvi put došla u posed moći toliko velike da samu sebe zbriše u nekoliko minuta, i još da dobar deo živog sveta povuče sa sobom, pride. Možda je Čovek i pre toga, nekim pomacima u medicini, recimo, s otkrićem pranja ruku, s penicilinom i šta ja znam, delimično zašao u božanske ingerencije, u čačkanje oko Života, ali jedino je sa A-bombom to učinio doslovno.  

            "Now I am become Death, the destroyer of worlds."

            Indeed, Oppie.

Problem je samo što je čovek danas i dalje isti onaj Majmun, s početka 2001: ODISEJE, a ne Zvezdano Dete, s njenog kraja, pa je zato pojava te i takve igračke u tim i takvim rutavim rukama stvarno fundamentalno obrtanje igrice. To je trenutak kad Majmun ulazi u Tenak…

            A iz tog tenka još nismo izašli.

            Plus, to je trenutak u kojem Amerika definitivno postaje Svetska sila, odnosno kapitalizuje i pečatira svoj status, stečen već dotadašnjom odocnelom ali, jednom-kad-se-u-Evropu-došlo, efikasnom borbom protiv Hitlera.

            Plus, to je trenutak u kojem Amerika definitivno i neporecivo prelazi na Mračnu Stranu (neko će reći: a robovlasništvo? a genocid nad „Indijancima“? pa, da; ali ako računamo takve rasprostranjene i normalizovane „sitnice“, onda je na „mračnoj strani“ najmanje još 2/3 čovečanstva, takođe izgrađenog na tuđem ropstvu i genocidu). Izvin'te što ne kupujem nijedan od 'argumenata' za upotrebu ne jedne nego dve atomske bombe, na dva velika naseljena mesta, i 200.000 ljudi tek tako zbrisanih sa lica Zemlje, bez druge nužde sem gole volje za moć (da se preteknu Rusi, da oni ne zavladaju Japanom + da se zastraše Rusi, što pre, A-bombom, dok je i sami nisu napravili). To je, uostalom, bilo jasno i samom Opiju, koji je priznao, docnije, kad je bilo prekasno: „We have made a thing that, by all standards of the world we grew up in, is an evil thing.“  

            Sve je ovo bilo jasno Dejvidu Linču, koji u Trećoj sezoni TVIN PIKSA, naoko uzgred, prikazuje to prvo cepanje atoma iz atomske bombe u Los Alamosu, tu prvu eksploziju, kao temeljno američko (i svetsko) Gubljenje Nevinosti, prekretnicu koja otvara Vrata Zla za prodor u ljudski svet… Ali, izgleda, to nije bilo jasno i Hristiforu Nolanu, najprecenjenijem reditelju današnjice, uz T. Malika, P.T. Andersona i Vesa Andersona, s tim što je Nolan veća pošast jer ga je teško zaobići, on pravi Zabavu Miliona, za Multiplexe, dok se ovi Malici i Andersoni ipak obraćaju ograničenijoj, arty-farty publici, sa svojim blink’n’miss limited rilisovima.

            Šta je problem sa Nolanovim OPENHAJMEROM? Koji mu je Major Malfunction?

            Pre svega, to što je uzeo Veliku Temu i od nje napravio Mali (ali bombastičan) Film, na Malu Temu.

Akcenat je u startu pogrešan: „Vidi šta Država uradi Onakvom čoveku, uništiše mu život, zar mu je to hvala za sve što je učinio?“ Umesto: „Doktore, kako je to biti majka Atomske bombe?“

Uzeo je Nolan (skoro) sve što treba, onako štreberski, kako ga bog dao: pročito je on biografije, studije, izvadio elemente – mogu da zamislim njegovu veliku tablu, u ofisu, ili kod kuće, sa šarenim papirićima pribodenim čiodama, sa citatima, imenima, likovima povezanim crvenom vunicom… Uradio je dovoljan research da od nekog neprobirljivog, nestrogog profe, za svoj trud dobije bar osmicu, a kod većine devetku ili desetku. Od mene bi jedva za ovo dobio sedmicu. Zašto? Zato što sav taj materijal, svu tu Građu, nije Povezao, nije Oživeo, nije Osmislio. Bar ne dovoljno, kreativno, iznad nivoa Štrebera.

Koja je poenta ove priče, uopšte?

O čemu ti je film?

Šta je uopšte glavna dilema kad se pomene ime OPENHAJMER? Dal je taj baja bio, ili nije bio, komunjara? Pa koga zabole patka za to – a naročito u svetlu činjenice da je on Postao Smrt, Uništitelj Svetova??!!! Nije to nebitno; samo je, u datoj biografiji, od jedva tercijarne važnosti. Ne, za Nolana štrebera je važnije da mu se film, koji traje tri sata, bar polovinu vremena bavi jednom komisijom koja je zasedala u nekom zabitom špajzu, koja je ispitivala dal je Opi bio/osto komi, i dal da mu se produži, ili odrekne dalja Top Sekret dozvola.

Ne kažem da to nije bitna epizoda Njegovog (Op.) života, ali je ipak od skromne važnosti za ostatak čovečanstva. Mislim, OK, mogla bi poslužiti kao ilustracija velike životne istine: „Vidi kako se Država odužuje svojim velikanima: iskoristi ih pa ih odbaci!“ – samo da je Op. nekakav Velikan u standardnom smislu reči. Ali, postoje daleko zahvalnije ličnosti i biografije za ilustraciju te konkretne maksime; Opi svakako nije taj. Opi je, dapače, POSLEDNJA osoba od svih značajnih imena u istoriji čovečanstva, koja bi trebalo da se tretira kao Neshvaćena Veličina prema kojoj se Sistem ogrešio jer se poneo Nezahvalno! Pazi, molim te, onakvoj „veličini“ oduzeše dozvolu da se bavi Top Sekretima (i sasekoše mu ambicije da uđe u politiku, što film i ne pokazuje). Sramota! Samo zato što je – zbog pičke, ne zbog ličnih uverenja – jedno kratko vreme njegov penis naginjao blago ulevo! Zbog toga današnji Holivud njega, tako jadno neubedljivo „levog“, proizvodi u Mučenika Leve Ideje, Žrtvom nekakvih proto-Trampova iz 1950-ih i Lovaca na Crvene Veštice, iako su lako mogli da nađu desetine boljih, prikladnijih, istinskijih Žrtava anti-levog terora od nesrećnog, unikatnog, ne zaista levog Opija…

Plus, dramaturški je to krajnje neoriginalna, ofucana konvencija za kakvom bi, kao pripovednom okosnicom, posegao samo jedan nekreativni štreber: uzeti to neko ispitivanje, svedočenje, da bude kostur na koji se lepe flešbekovi. Voleo bih da verujem da bi ova otrcana neideja, ovaj školski primer, bio ismejan čak i na našem FDU-u, jer stvarno mi zvuči kao pristup za kojim bi posegao samo neki od intelektualno i duhovno bankrotiranih srpskih scenarista i reditelja 21. veka. Linija najmanjeg otpora. Prvoloptašenje. A ponavljam, po stoti put ako treba, u OVOJ priči je to još i dodatno loše, jer je to promašen UGAO za ulazak u cipele i psihu i duhovne, moralne i metafizičke teme i dileme Tatka Na Atomsku Bombu. Nolan kao da je ušo u tu Opi-priču sa slutnjom – „ovde ima nešto“. Ali nikad nije raščistio šta je to Nešto, ni dok je pisao, ni dok je snimao i montirao. I onda otišao na siguricu i konvenciju, i nenamerno, nesvesno, napravio apologiju jednoj duboko konfliktnoj, problematičnoj ličnosti.

Isto kao što je smandrljao Veliku Temu, jedva je dotakavši, jer je akcenat stavio na nebitnosti, tako je smandrljao i Velikog Lika. Pa jbt, kakvi kraljevi Edipi, kakvi Hamleti, kakvi Omleti, da li ljudski um uopšte može da zamisli idealnijeg antijunaka, tragičnijeg junaka, kompleksnijeg, slojevitijeg, nedokurčivijeg, misterioznijeg… nego što je to Inteligentni Debil, Pametna (Moralna) Nakaza, Socijalni idiot koji je postao Vođa Najvažnijeg Tima u Najvažnijem Novumu 20. veka?! Ludi Genije! Zli Naučnik! Doktor Frankenštajn!

Da li nam Nolan prikazuje nešto od toga u filmu? Ne! Eventualno na kašičicu, maltene slučajno. Zbrkanost kojom odiše naslovni lik više je odraz zbrkanosti samog reditelja i scenariste prema svom glavnom liku, nego li kreativnog usmerenja i fokusa odabranih kao najprikladnijih.

Ovo s tretmanom tog lika je smandrljano najmanje dvojako:

1) Kako bi prikrio svoju Taštinu Praznine, svoju Nesposobnost Pričanja Priče, Nolan i ovde poseže za svojim jeftinim trikovima nelinearnog pripovedanja, skakutanja kroz vreme tamo-vamo, čas si mladić, čas si čovek, čas si čiča. To šteti ovoj priči, jer mi svi ipak živimo linearno, „od rođenja pa do groba (uključujući prokleto đačko doba“), i vrlo je važno u jednoj ovakvoj biografiji, prikazati zakon Uzroka i Posledice. Ono što je bilo Pre bolje je prikazati na početku, kako bismo bolje shvatili ono što je došlo Posle, kao posledica, rezultat toga. (Osim ako nemaš nekog keca u rukavu, neki twist, razlog da do kraja kriješ rani uzrok, neki ROSEBUD momenat – mada, ako me povučete za jezik, reći ću vam da je, za moj groš, i taj Pupoljak oduvek delovao kao jeftina fora za zasenjivanje prostote.)

A ovde, to toliko skakutanje tamo-vamo uništava razumevanje priče, motivacije likova za njihovo ponašanje (ko se kome kada čime zamerio, pa ga naljutio i naterao na osvetu, itsl), a ubija i emotivnu rezonancu, jer je nejasna emotivna dimenzija u Opijevim romantičnim vezama. Onoliki hajp se pravio oko Nolanove „prve seks scene“, oko R rejtinga zbog golotinje – i onda dobiješ par zbrzanih kadrova najkonvencionalnijeg taslačenja (koje teško da, tako režirano, oslikava ličnost Opija, jer on je bio žešći ženskaroš) i njegove stisnuto-prekrštene noge dok je bez gaća, kao da je bio neki stidljivi puritanac (a po onome što znamo o njegovom sex životu, to nije bio!). Odnos s obe žene je telegrafisan; emocije niđe. Tek odjednom čuješ urlanje neke bebe i pomisliš, „Šta, ovaj se oženio? Kime, kada, kako, zašto?!“ Te njegove žene ubačene tu kao po ugovornoj obavezi, što se mora (da ne pomisli neko da je bio gej), a ne zato što nam film zaista jasno i plastično i s emocijom i dušom (za koju je ladni suvopičasti Nolan konstitucionalno nesposoban) prikazuje te odnose i njihov značaj za Opija.

2) Pošto Nolan nema čvrsto i jasno izgrađen odnos prema glavnom liku, on ga nakrivo rađa i uvodi. Ne daje nam jasnu i preciznu sliku o tom liku. Ne daje nam suštinske „detalje“ da ga razumemo.

Pa sto mu gromova, da li treba da gledam DOKUMENTARAC (od nepunih sat i po) da bih bolje razumeo lika o kojem je „veliki“ Nolan snimio film od tri sata?! DA! Jer u dok. ćete videti pominjanje takvih scena, veoma potentnih, i vizuelno i dramski, koje ne bi tražile da se predugi film dodatno produžava! O, ne: u minut ili dva ukupnog filmskog trajanja jasnije bi stvorile temelj za razumevanje tog lika. Dakle, moja snažna preporuka: pogledajte dok. film TO END ALL WAR: OPPENHEIMER & THE ATOMIC BOMB (2023).

Šta doznajemo u ovom dokumentarcu, a što nema kod Nolana? Zamislite samo ovo kao prolog filma:  

„When he finally went to camp one summer, he was so nasty to the other kids that they roughed him up. He said later they put him in the icehouse all night naked and painted him green, including his genitals. Oddly enough, Oppenheimer didn't protest. He just took his punishment stoically. It was a very odd reaction for a young boy at that age.“

Pa na to kaže jedan lik: „RHODES: Imagine this sensitive boy, this very smart boy, but one who has no idea how to deal with other people. Certainly not with children his own age. He's had no experience.“

Znači, imamo jedno veoma pametno, ali psiho-socijalno sjebano dete, kao nekog tadašnjeg Kostu K u spoju s Mladim Šeldonom, koji umesto da pobije 10-ak vršnjaka iz pištolja, lepo par decenija kasnije izume atomsku bombu. Dobro, šalim se: ne mislim da su ove dve stvari u direktnoj vezi (ništa tako vulgarno kao: „Svima ću vam se sad osvetiti!“), ali ovo je znakovita epizoda iz biografije koju bi svaki pametan reditelj metno u film – ali ne i Nolan.

To nije sve. Ona bi naročito lepo legla kao prolog za druge stvari, koje takođe ne vidimo kod Nolana, ali vidimo/čujemo u dokumentarcu:

„ALEX WELLERSTEIN: The real core psychological moment for Oppenheimer appears to have been when he was in college. …And he has this sort of crisis of confidence.

BIRD: This came to a head when he had a... what I think can only be described as a nervous breakdown. One of his friends stumbled upon him in an empty classroom where Oppenheimer was standing at the blackboard.

EISENBACH: Muttering to himself over and over again, "The point is, the point is, the point is."

BIRD: And he could never finish the sentence.“

 

Koliko je ovo jebeno CREEPY epizoda. Da ne pominjem koliko je rečita, za taj lik. Zašto je nemaš u filmu, Nolane, nesrećo?!

 

Ili ovo:

„MARTIN J. SHERWIN: And then another one of his friends went to his dorm room

and heard this moaning inside and opened the door, and there was Oppenheimer in a fetal position, rolling back and forth, groaning. He literally came close to committing suicide

at that point.“

            Zašto u filmu ne čujemo OVE Opijeve reči (zabeležene i poznate, ali Nolanu promakle, ili nebitne): „From my earliest days, I never did anything or thought anything or knew anyone where I didn't feel about myself the deepest loathing.“

            Pa jebote bog, da je ovo izjavio Pera ložač ili prodavac hot dogova, pa da kažem: „Pih, ljudi svašta pričaju, nema veze…“ Ali to ima malo veću težinu kad ga kazuje i pokazuje onaj ko je na kraju ne samo izumeo (ok, omogućio izum, rukovodio timom koji je izumeo…) A-bombu, nego i aminovao njenu upotrebu u Hirošimi i Nagasakiju, i savetovao sve detalje oko njene najefikasnije primene, a onda, nakon upotrebe, bez obzira na neko kao blago kajuckanje, zapravo do kraja života branio i opravdavao hladnokrvno ubistvo tih 200.000 Japanaca.

            Štreber je čak propustio da nam pruži i najmanji nagoveštaj detinjstva svog lika, a sve i da epizoda sa zelenom farbom nije toliko rečita i bitna, ZAŠTO nemamo epizodu, kratku scenu u kojoj se dečak Openhajmer zaljubljuje u prirodne lepote Novog Meksika, gde je boravio u mladosti? Na njemu je tada ostao toliki pečat da je posle govorio da su mu dve najveće ljubavi bile Novi Meksiko i fizika, a najveća želja da ih nekako spoji, što je i uradio – u Los Alamosu, gde je kreirao, a onda i isprobao svoju Bombu. Zašto to nisi prikazao i podvukao u filmu, taj divni paradoks (?): da uzmeš svoj Raj iz detinjstva, i da baš u njega, kad odrasteš, posadiš Zmiju koja dovede Pakao na Zemlju?

Ali ne, Nolan i tu loptu ispušta… i odmah nam uvodi naslovni lik kroz ekstremnu, neverovatnu scenu sa cijanidom u jabuci – koja bi uverljivije i smislenije delovala da smo, pre nje, videli goreopisane scene, ili barem neku od njih! Da nacrtam: nije sporna scena kao takva, navodno postoji biografsko utemeljenje za nju; sporno je njeno mesto u klimavoj, faličnoj dramaturgiji filma, gde nemamo nikakvu pripremu za nju, nego odma – BAM, tek što smo ga prvi put videli, a naš glavni lik već ubrizgava cijanid u jabuku svog profesora!

            Sve je to krajnje nesuptilno, sirovo prikazano, sa nekakvim bombastičnim BAM! ŽKK! frenetično umontiranim prizorima kako se atomi vrte, huje, huče, sudaraju, kao da je Opi imao fetiš na njih, i sve na svetu posmatrao kroz njih svojim supermenskim X-ray vidom… Pa onda dođu dijalozi: celomudrene fraze koje likovi jedni drugim značajno šapuću ili recituju… Sa akcentima lošim ili nepostojećim tamo gde bi morali da postoje: ispade da je Kilijan Daunija smrtno uvredio opaskom u sceni koja je meni delovala samo kao benigni, uzgredni viticizam, a zapravo je ta rečenica, kako se ispostavi, ovog trigerovala da se ostrvi na njega i, posle mnogo zakulisnih akanja, da ga sjebe.

            Da ne govorim o tome da je atomska explozija iz TVIN PIKSA s03, e08, upravo onoliko puta genijalnija, na svim nivoima (i lepša i jezivija i značenjem nabijenija), od ove u Opiju, koliko je puta Linč bolji i pametniji i originalniji i nekonvencionalniji i prodorniji reditelj od Nolana. Znači, Linč je u svojoj na-jedvite-jade produciranoj TV seriji napravio SPEKTAKULARNU scenu od Los Alamos test bombe, za svaku antologiju, a ovaj nabeđeni Nolan, sa svim parama Holivuda, snimio daleko skromniju scenicu, istu kakvu bi skockao svaki prosečno kompetentan ali nekreativan reditelj. Sve, sve, ali nisam očekivo da onako omane na „money shotu“! Kao, idemo suptilno, tišina, minimalizam... Pa koj ga kurac onda radiš za IMAX?

made for TV - but, by a real filmmaker

            I ne, moram da nacrtam i ovo: ne zameram ja anderstejtment te scene zato što sam krvožedan spektakla i pirotehnike, ne cure mi bale za eksplozijom kao takvom – nego mislim da je ta scena razočaravajuća na filmofilskom i konotativnom planu. Trebalo je prikazati ZAVODLJIVOST ZLA, LEPOTU UNIŠTENJA, taj AWE-SOMENESS GROZOTE i masovnog užasa, taj trenutak CEPANJA sveta, kidanja istorije čovečanstva na dva dela, na PRE i POSLE te jebene A-bombe: trebalo je prikazati ŠTA je to na šta drka taj usrani „homo sapiens“, šta ga to tačno PALI da gleda vatru, ali ne više skromnu vatricu jedne zapaljene kuće, ili sela (lepa sela lepo gore…) nego vatru u klobuku od zemlje do NEBA, tu zapaljenu atmosferu od horizonta do horizonta, taj tren kad je majmun, na pitanje: „Šta će biti s planetom?“ odvratio: „ZAPALIĆU JE!!!“

            Najnesuptilnijim metodama je realizovana ta scena testa, sa nabudženim ODBROJAVANJEM unazad, da se pravi lažni saspens. Da li ima neko u publici ko je došao na OPENHAJMERA a da ne zna da je test bombe 16. jula 1945 – spojler! – USPEO?! Šta mi onda lupaš u bubnjeve i duvaš u zurle, 10… 9… 8… 7… itd, gde tome nije mesto i besmisleno je, a bukvalno nemaš Opijevu reakciju na exploziju A-bombe. Ne zaista. To je poludupasto prikazano, at best…

            Da sumiram: bez brige, Nolan nije naprasno, pod stare dane, evoluirao u Genija, i nije, niotkuda, sad snimio remek-delo. Njegov film je jedna solidna trojka koju nose inherentno potentna i složena priča i likovi/glumci od kojih samo slepac ne bi izvukao bar nešto. Međutim, ni od priče, ni od likova, nije izvučen maximum, dapače, daleko od toga. Temeljni akcenti su suštinski pogrešni, daleko prizemniji, i svode se na nadugačko akanje nebitnostima (dal je Opi bio komi) umesto da sav udar bude na suštini: dal je bio čovek ili ološ ili nešto između (pola čovek, pola onaj što su ga isterali iz raja).

            No, to je plasirano na elementarno pitak način da tri sata prilično neosetno prođe (mada, realno, moglo se odavde iseći bar 15-ak minuta bez veće štete), ali ako se dvoumite - nema nužde za IMAXom, regularna projekcija je sasvim dovoljna da se ovaj preskupi TV film vidi i čuje kako treba. Uzgred, više sam očekivao od skora. Isti ovaj Goranson je za TENET (gledljiv gimik-nebitnost od filma) komponovao izuzetan skor; ovo ovde je tek malo jače od „korektnog“, ali za moj groš previše konvencionalno, HansCimerično, a nedovoljno potresno i memorabilno kao (nadao sam se) muzika za CHERNOBYL. Dakle, za mjuz, oko 3+/5.

            Za kraj, evo da vas častim jednim divnim, genijalnim, konciznim sumiranjem dr Opija, od strane genija, Vilijama Barouza, njegovog u ponečemu, površno, srodnika (imućni, asocijalni, sjebani bogataški sin koji je išao u iste škole kao i Opi, i puno se smucao po „njegovom“ Novom Mexiku) ali mu je suštinski antipod (stvaralac a ne uništitelj; protivnik sistema/nasilja a ne njegov saučesnik i apologeta). Evo šta je napisao stari Bil. 

“Thou shalt not drop an atom bomb or shit one out in the first place”. Yes, I’m talking to you, Dr. Robert Oppenheimer (known as “Oppie” to his friends). If you’ve got an atom for friend your only enemy is a dud. When Oppie heard the good news about Hiroshima he said, “Thank God it wasn’t a dud.” – What God are you thanking for Hiroshima, Oppenheimer? And Harry Truman said, “God has given us the atom bomb and he will show us how to use it” – Oh God!

It has to be remembered that on the occasion of the first atomic explosion at Alamogordo, New Mexico (that translates, roughly, as “fat), so on this fat occasion, Robert Oppenheimer, the founding father, entertained the possibility of a chain reaction that would ignite the atmosphere. “You’re theorizing way over our heads, Oppie” said the General, (well, there were a lot of Generals around),”And speaking for the Pentagon, I don’t like it.”

Twenty years later Oppie still believed that nuclear fission would destroy the planet. “We are become death’s shatterer of worlds”, he said. [“Now we have become death, the destroyer of worlds”]

He said it on tv and wiped a tear out the corner of his eye with one skinny finger (he was dying of cancer at the time). And various highly-placed officials appeared to say, “It was a very difficult decision…” (the decision to drop the atom bomb on Hiroshima). And I thought, God defend us all from a “difficult decision” in the Pentagon! Nobody does more harm than folks that feel bad about doing it!” So, one goes on signing petitions and supporting nuclear freezes, what else can one do? One sounded a word of warning.“