izabrana dela

izabrana dela

недеља, 30. јул 2017.

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS (2017)


 *** 
 3- 

Glad za nečim lepim, šarenim, fantastičnim a spektakularno-bioskopskim navela me je da odem i pogledam (suprajz!) – Besonovog VALERIJANA. 
Disklejmeri: 1) Nisam čitao strip po kojem je ovo rađeno iako mislim da mi je u mladosti prolazio kroz šake; nije me zanimao. Bliži mi je srcu Valerijan Borovčik…
2) Nisam ljubitelj spejs opera. Snažno mrzim i STAR WARTS i STAR DRECK. Nisam gledo njihove najnovije nastavke, niti me zanimaju.
3) Snažno volim filmove NIKITA (4) i LEON (5), pa čak, u znatno manjoj meri, i BIG BLUE (3), ali od onoga što je Beson radio u ovom veku jedino mi je LUCY (3-) prihvatljiva. Ukratko, njegovo ime samo po sebi nije mi garant ničeg posebnog, naročito danas.
PETI ELEMENT (1997) mi je bio simpatično-zaboravljiva diverzija, i od VALERIJANA nisam očekivao ništa više nego spektakularniju verziju toga. I nisam razočaran: dobio sam tačno to što sam hteo – besonovski simplifikovanu zašećerenu crno-belu razbibrigu u mega-šarenom koloru u kojoj se svaki od potrošenih 200 miliona dolara vidi na ekranu (umesto u džepu neke nabudžene "Zvezde", recimo).
Čak i za Besonove infantilno-simplističke standarde zaplet ovoga filma je neverovatno jednostavan – i zapanjujuće predvidiv. Kao da je i sam, u startu, sebi postavio ambiciju da izgradi jedan veliki “SF” LUNA PARK, sa 300 slikovitih čuda, muda i buda, vožnji, ogledala, vozova, ringišpila, vrteški, akvarijuma, svemirskih brodova, čudovišta i ludila, i da tanušna pričica, iliti “zaplet” služi samo kao alibi da se prošetamo kroz sve to bez naročitog involvmenta, a sa puno digresija koje su same sebi cilj. To ide dotle da je čak i „kulminacija“ jezivo nenapeta i predvidiva, bez ikakvog twista.
I to je, na nekom nivou, OK: ko hoće velike priče, glumačke bravure, teme i ideje, filozofije, artizam, antologiju sedme umetnosti itsl. taj ne ide na filmove od 200 miliona, a svakako ne (više) na filmove Lika (za Srbe: Luk) Besona. 
Ako ništa drugo, ovaj film nije mi delovao napadno glupo, nisam imao osećaj da mi moždane ćelije u patnji umiru dok sam ovo posmatrao, nisam imao gađenje i gnušanje kojim me nadahnjuju čak i trejleri za holivudsko smeće.
(Digresija: umalo nisam zaspao gledajući trejlere za Džastis Skvod il' tako nešto i kretenizam od Dark Tauera, serijala koji nisam voleo ni u knjiškom obliku a koji je, sad vidim, dodatno zaglupljen na filmu. Jedino mi je trejler za Blejd Ranera dao nešto malo nade u bolje sutra).
Beson je ovde uneo dovoljno iskrene klinačke zaluđenosti da ova velika šarena laža ipak ima nešto malo duha i šarma – ne koliko je mogla i, možda, morala, ali dovoljno da to bude pitko i prijatno a ne ogavno. Dakle, ovo je film jednog velikog nedoraslog klinca – napravljen za druge klince i one koji se tako osećaju.
U čemu je razlika u odnosu na holuvudsko infantilno smeće?
Pa, u tome što tamo ovakve filmove prave komiteti matorih konjina koje niti poznaju niti razumeju predloške koje eksploatišu nego scenarije i vizuelnost i sve određuju na osnovu istraživanja javnog mnenja i proseka i najnižeg zajedničkog imenitelja i oponašanja poslednjeg velikog hita. 
Još prostije rečeno, holivudski šareniš je najčešće “Kako matore Đokice zamišljaju šta današnja mladež voli”; Besonova šarena laža je “Šta Mali Đokica (Beson) voli da na filmu vidi.” Možda je za nekoga ova razlika presuptilna i premala da bi se uopšte pravila, ali meni je bila sasvim dovoljna da u ovom filmu umereno uživam. Uz svu neizbežnu kalkulaciju (kad se barata s ovolikim parama) – Besson really means it. Mewstly.
Šta mi je, tačno, prijalo?
SF-bajkovita bombonica za oko: veliki i mali svemirski brodovi i čamci, laserski pištolji i druga, čudnija oružja i oruđa, bizarni tuđinski lendskejpi, dizajn raznih vanzemaljskih bića, preogromne kosmičke stanice i gradovi, sumanuto preterane crtano-filmske akcione scene (u par navrata sam pomislio na Peru Kojota, Duška Dugouška i sl) i fantastični dekori bizarnih mesta koja ne liče na bilo šta na Zemlji. Dakle, luna park. Ali odličan. Ni manje ni više.
Glumci su slabunjavi, pre svega glavni. Slab je taj Dane de Haan, fali mu harizma – ovaj lik, kako je pisan, trebalo bi da igra neko kao mladi Harison Ford, neki šmeker, zajebant, zavodnik, švaler, tabadžija, kavgadžija. Ne pada mi na um takav neko u ovom trenutku – ali me čudi da je ikome Dane pao, jer on više izgleda kao žrtva tako nekog, nego kao Taj. Iskreno, izmiče mi ko i zašto gura ovog Daneta u glavne uloge neprikladne njegovom talentu, a posle im kriv đavo kad film flopne na blagajnama.
Prvo je to bio slučaj sa visokobudžetnim palp-hororom A CURE FOR WELLNESS, koji je prs’o ko zvečka, a sad evo i VALERIJAN grca i tone na američkim blagajnama (mada, njegovo prirodno okruženje su Evropa i Kina, tamo bi trebalo da povrati uložene pare, pa možda koji zlatnik i da zaradi). Dane je OK glumac, ali njegova podočnjačka fizionomija i talenat prikladniji su malim indie i art filmovima (u kakvima je do sada pretežno i igrao) nego wannabe blokbasterima; odnosno, ako je baš zapeo da igra u potonjima, bolje bi mu bilo da igra ljigave zlikovce nego junake.
Ne znam za strip, ali Valerijan je u filmu baš iritantno koncipiran, kao naduveni drkadžija i samozaljubljeni kreten koji izbacuje loše fazone, pa je tim pre njegova “ljubavna afera” sa Karom Delevinj napadno nezanimljiva: ne samo što je rezultat predvidiv (da, smuvaće se na kraju! ups, spojler – NOT!) nego je ovaj toliko antipatičan da čovek počne da navija PROTIV njega. Ova lutkica Kara uz njega još i drži vodu, mada je u suštini to samo “kako mali Đokica zamišlja snažnu žensku”, pa još standardno loše pisano, otrcano, bez ikakvih memorabilnih replika.
Takođe, nekome će možda biti ogavna promidžba politički korektne hipijevštine: naime, vanzemaljci oko kojih se sve ovde vrti osmišljeni su kao vizuelno još kičastija varijanta onih štrumpfova iz AVATARA
Oni žive u fotošop wallpaper “Tri palme na otoku sreće” idili, “u jedinstvu s prirodom”, u toj nekakvoj večitoj Kalifornija-sreće-Havaje pesak-sunce-korali dembeliji sa “ekomijom” zasnovanom na nekakvom karikaturalnom spoju gizmo-gremlina i armadila koji pojede jedan biser a iskenja sto, i tako vekovima i milenijumima, dok ne dođu Zli Zemljani sa svojim eksploatacijama i kolonozacijama i genocidima.
Pritom su ovi alieni zamišljeni kao multi-kulti gender-bender androgini u čije su crte lica unete i azijske i negroidne i (dominantno, jer, ipak, jebi ga) belačke crte kao nekakav homo-hetero-bisex nad-sex odnosno ne-sex anđeoski ideal, što je u idejnom pogledu malo njanjavo mada u estetskom nije bez svog đavla. 
Infantilnost celog koncepta mi čak i ovo čini svarljivijim od Kameronove „ozbiljne“ filozofijade oko Gaje i ostalih „jedinstvo s prirodom” sranja ali mogu da razumem da će nekome desnijem i besnijem i kromanjonskijem od mene to sve biti daleko odvratnije.
Da nacrtam: nervira me kad mi neko prodaje Mudo za Bubreg (Kameron) ali mogu da budem tolerantan kad mi Beson prodaje Mudo ne pretvarajući da je to nešto drugo nego Mudo. Sve dok nije smežurano kengurovo mudo Vojvode Šešelja...   
Ukratko, čudan je VALERIJAN. U teoriji, ovo ne bi trebalo ni da gledam – a pogledao sam. U teoriji, kad sam već pogledao, ovo ne bi trebalo da mi se sviđa – zapravo, sasvim mi je OK unutar unapred uračunatih ograničenja. Šta reći o filmu u kojem nekakva Rijana (kako čujem, velika zvezda pop muzike il' tako nečega) igra daleko najzanimljiviji lik, a najbolja scena je Rijanina muzičko-plesna tačka. I kid you not!

Eto. Ako neko sad pomisli da sam bio otet, badisnečovan i brejnvošovan – neću zameriti. Ali fuck, leto je, treba ponekad popiti i dobru, hladnu limunadu; ne mogu se sve vreme piti šampanjci i vrhunska vina. VALERIJAN je sasvim OK razbibriga – ali samo ako ste unapred predisponirani da joj se možete i umete prepustiti. 

четвртак, 27. јул 2017.

Kako je bilo na 13. Grosmanu? (1. deo: Kumel, izgore ti kesa!)



            „Ovca mi se jagnji“ (čitaj: uveliko pišem novu priču), pa ću zato ovaj Grosman opisati samo u kraćim crtama, odnosno u samo dva dugačka nastavka.

            Ukratko, zadovoljan sam, ovaj Grosman je bio jedan od boljih, iako mnogo toga nije ukazivalo da će tako biti. Prvo je glavni gost (Romero!) otkazao dolazak par nedelja pred početak festivala; onda je knjiga spala na Kumela (koji je ipak B-igrač, sa samo dva filma relevantna za festival) i na Stivaletija (koji je, zbog svoje prezauzetosti oko novog filma, bio nedostupan za dogovore oko boljeg predstavljanja u Ljutomeru, 
...pa je zato izostala izložba njegovih radova, maski i lutaka i nacrta i koječega, kao što je izostala i radionica SFX efekata i njegovo gostovanje se svelo na jedan jedini javni razgovor, a i on zbrzan – vidi dole), a naposletku je gostovanje otkazao i Šijan (zbog promocije nove knjige i pakovanja novog filma) pa sam, kao kolateralna šteta toga, u zadnji čas izvisio za dotad planirani i dogovoreni prevoz do Slovenije i bio primoran da tamo odem vozom.
            Naivno sam verovao da voz do fucking Ljubljane zadovoljava bar neke EU standarde, tim pre što ide i kroz još jednu veliku i super-civiliziranu EU uzdanicu, Hrvatsku – ali patka, moji snovi srušeni su istog časa kad sam te večeri oko 21h ušao u pregrejani, vreli kupe, i otkrio da će od „klime“ ovde biti samo otvoren prozor, odnosno promaja...  
Srećom, sedišta su udobna, kupe je čist a nije ni bilo previše gužve. Istina, najiritantnije derište u istoriji sveta se moralo zadesiti baš u mom kupeu: prvo je svog tvorca (ispred vagona) koji je nju i mamu pratio na put jedno 150 puta papagajski dozivalo „tata, tata, tata...“, a onda je kreštalo i cmizdrilo za „tatom“ kad je voz krenuo, ali je (hvala svemoćnom Azatotu!) posle samo sat vožnje zaspalo.
Ubrzo po ulasku u Hrvatsku morali smo da pređemo u drugi voz jer su u našem pronađeni „šverceri“ – nije nam objašnjeno detaljnije da li se radi o Sirijcima ili nekim drugim; šta god, ovo je bila bogom-poslata prilika da, sa vozom, promenim i to gnusno društvo, pa sam ostatak puta proveo s troje mladih i mirnih saputnika (jedan Zagrepčanin i dve Nordijke), koji su uglavnom dremali a ja sam uglavnom na e-book readeru bistrio The Secret History of Twin Peaks.
Tako je bilo barem do negde oko 03h iza ponoći, kad je u kupeu najzad počelo da biva prijatno i čak pomalo sveže, pa sam odremao do oko 5.30. Začudo, voz me je na odredišnu stanicu dopravio tačno po redu vožnje (!), u 06.20h. 
Tamo me je čekao vozač koji je samo po mene došao mini-busom (!), i praktično, od tog trena pa nadalje Grosman je bio sve sama pesma, vino i zezanje.
            Zahvaljujući ranom pristignuću, nakon obilnog doručka u hotelu bacio sam se u sobu i odspavao baš koliko mi je trebalo (veći deo dana), a popodne se sredio i spremio za uobičajenu ceremoniju otvaranja (uz reke vina)... 
Vino + Hlebec
Tačnije, uobičajena je samo činjenica da se tu po prvi put na jednom mestu sreću svi dotad pristigli gosti i upoznaju se degustirajući osam različitih vrsta vina koje se služi na prijatnom travnjaku ispred mesnog bioskopa, ali je svake godine drugačija ceremonija. 
Ove godine je bio zabavan performans sa modelima koji su nosili vrlo creepy maske i kostime. Kasnije je Nenad Bekvalac bio ljubazan da me uslika sa ovim kreacijama, pa sam tim slikama ukrasio deo ovog posta.
            Pošto nema vremena a ni potrebe da pravim hronološki pregled festivala po danima, bolje je da ga raščlanim na glavne elemente i tako se, nadalje, osvrnem na njega.
            PUT: Rekoh već, nije bilo baš prijatno u pravcu Ljutomera, zbog u-zadnji-čas nametnutog voza, ali su barem grdne knjige koje sam imao nositi i predstavljati prebačene kolima, pa sam putovao lagan. Zato sam se vraćao kolima, sa mojim uobičajenim vozačem, Bekvalcem i njegovom ženom Majom, i u smeru nazad sve je bilo glatko i bajno, osim čekanja na srpskoj granici od punih 90 minuta koje se zbog azijatskih i bliskoistočnih čopora i hordi i njihovih sezonskih migracija ne može izbeći...
            SMEŠTAJ: Bio sam sam u sobi u hotelu Stela u centru Ljutomera, što mi najviše odgovara logistički, jer je najbliže svim bitnim lokacijama (bioskop na trgu, mesni bioskop, info-tačka, sub-tržnica, itd). Hotel po sebi jeste slabunjav, i stalno na ivici opstanka, a ove godine je meni (samo doručak!) bio na granici skandalozno šturog, ali ne može se sve imati! Đakonija, dakle, nije bilo, ali imalo se čime stomak napuniti u kasno prepodne.  
Ne, ovo nije slika iz mrtve Stele već iz nešto bolje Zvezde

Da na ovaj festival idem samo da bih se zajebavao, opijao i obžderavao, možda bih preferirao smeštaj negde podalje; ali, pošto sam hteo da pogledam što više filmova, i prisustvujem drugim aktivnostima u centru grada (a na mnogima sam i sam učestvovao), ovaj hotel je idealan za tako nešto. Onaj drugi, sa boljom hranom, je podalje i smor bi bio pešačiti svaki put kad mi nešto zatreba iz sobe.
            DRUŠTVO: Osim Bekija i Maje, iz Srbije ove godine nisam imao društvo. Kadija je išao drugim prevozom (silom prilika sa „rediteljem“ koji sa mnom ne govori, zbog mojih negativnih kritika njegovih „filmova“), a budući da on iz principa i po svom temperamentu izbegava gužve i buku i veselja i alkohol – držao se po strani, u vili daleko u brdima, gde je uglavnom sedeo u sobi i čitao Kafku (!). 

U Ljutmeru se pojavio samo dvaput, jednom na promociji naše knjige i jednom nevezano za to. Ali zato su tu bili uvek draga braća Mehtsun (Miha i Marko) i ostali članovi Grosman tima (mada me je Zli Tomaž uglavnom izbegavao, valjda zbog zajeba oko „organizacije“ mog dolaska), kao i novoupoznati stranci, ali i neki koje znam odranije (vidi idući nastavak)...
            VINA: Ove godine je u ponudi bilo više suvih vina, koja ja slabije ljubim, a samo dva polusuva (bliže mom ukusu), ali su barem napušteni eksperimenti sa crnima, koja u ovom kraju ipak slabije ispadaju, barem za moje nepce. Bilo je i više wine tastinga, praktično svaki dan, i tu tendenciju svakako snažno pozdravljam! Treznoća – zdrrravo!
            GLAVNI GOSTI, 1. deo; KUMEL: Radovao sam se susretu sa Kumelom jer veoma poštujem i volim njegova dva glavna filma, DAUGHTERS OF DARKNESS i MALPERTUIS. Pripremajući se za intervju s njim pogledao sam i njegov prvi, MONSIEUR HAWARDEN (1968), crnobelu melodramu o ženi „prinuđenoj“ da se izdaje za muškarca, ali to je previše uninvolving i usiljeno da bih osetio nešto više od učtivog respekta, a i to za pokušaj više nego za rezultat. Ništa se tu za moj groš bitno niti pametno a kamoli lepo nije reklo o rodnim ulogama, odnosima i sl.  
Hari Kumel, zvezda sa dva filma
Pogledao sam i De Komst van Joachim Stiller (1976), svakako daleko zanimljiviji film koji koketira sa fantastikom, nadrealizmom, začudnošću, bizarnostima svakojakih vrsta, i to je za oko prelepa ekstravagancija bogata ugođajem tipične evropske fantastike – ali na kraju balade, kad se sve to rasplete i kad vidimo KO to dolazi, i ZAŠTO, pričica se ogoljava kao krajnje proizvoljna i bezvezna, praznoglava budalaština.

            Ali dobro, ne zanima to vas nego kakav je bio Kumel. Pa, ehh, ummm, ovaj... Voleo bih da je bilo prilike da s njim malo više proćaskam, ali to je bilo nemoguće. Kao prvo, u Ljutomeru je bio prekratko, samo dva puna dana (morao je da otputuje u petak ujutro na pretpremijeru pozorišne predstave svog „partnera“).  

Kao drugo, pod svoje nabildovane mišiće ga je zgrabio nekakav nemački gej „kritičar“ po imenu Uwe, koji ga je navodno i obezbedio kao gosta (čime se nastavila tradicija da gej lobi obezbeđuje veća strana imena Grosmana; ako ništa drugo, barem ove godine nije bilo odvratnog debelog Filipa, koji im je te radnje završavao ranijih godina, osim onda kada nije). Njih dvojica su se držali po strani, tj. dizel-Uwe ga je uhvatio u svoja klešta, iako je tu došao sa svojim ljubavnikom iz Češke, a mora se reći da se Kumel nije mnogo ni branio od tog stiska, dapače.
            Long story short, ta dva dana bilo je malo prilike za videti Kumela, a tad kad sam ga video bio je s ovim Uwetom. Ipak, uradio sam s njim kraći razgovor pred film DAUGHTERS OF DARKNESS (kojim je, kako posle čujem, bio zadovoljan, jer pitanja nisu bila otrcana) ali se termin za moj poduži intervju s njim stalno odlagao i menjao iz časa u čas, već prema njegovim ćudima: te oće na bazen, voli da pliva, te ode na bazen pa ušine rame pa je mrzovoljan, te doći će na rafting, te ne dođe na rafting, te aj na Ostrvu ljubavi, te nema ga na Ostrvu ljubavi, te ajd ovamo ćemo, te ajd onamo ćemo, i tako sve do pred njegov „Master Class“, odnosno javni razgovor, pred publikom, a pre projekcije filma MALPERTUIS.
            Tomaž je tvrdio da će taj razgovor s njim voditi Uwe, i iz nekog razloga je bio ubeđen u to, iako sam mu se i ja pred polazak, dobroćudan kako me Azatot dao, nudio za to. „Neka, Uwe će to, ipak se oni poznaju sto godina, bolje je tako...“ A onda, u pola osam, pola sata pred početak Razgovora, ispostavi se da Uwe ne zna ništa o tome, nije obavešten, Tomaž je samo „pretpostavio“ ali nije se potrudio da to s njim na vreme i dogovori, do pola osam je dakle živeo na pretpostavci (!), a uostalom, svojim sam uvetom čuo Uveta da kaže: „I'm not prepared! I'm here on a holiday!“ Doš'o čovek da se zajebava, boli njega...

            Zato je doktor Ghoul bio spreman da po ko zna koji put Uskoči U Zadnji Čas i Spasi Stvar. U pola osam su me zamolili da JA vodim javni razgovor s Kumelom, u osam sam ga započeo, i uradio, i naravno obavio to na zadovoljavajući način – i to manje iz altruističkih, a više iz sebičnih pobuda: jer tako sam ipak dobio svoj obećani intervju, i to ne od 20-30 minuta, nego od oko 70 koliko je na kraju potrajala ta naša priča.
            Nije da se hvalim, ali i hvalim se ovime, zbog toga što je Kumel zaista –pored ostalog- i jedan ćudljiv i zahtevan čiča koji ne trpi improvizacije i neorganizacije i neozbiljnosti (što je Zli Tomaž i na svojoj koži iskusio, kao i još poneki iz tima, ne svi zasluženo). Znam to već iz intervjua s njim koje sam čitao kao i iz njegovih DVD komentara – da nema dlake na jeziku, da ima visoke zahteve i da ume da bude nezgodan. Taj ne trpi budale (osim, izgleda, ako nisu mišićavi gejevi).
I mada sam ja bio mentalno spreman na to da mi se ponovi varijacija na intervju sa onim kretenskim snobom Janom Harlanom od prošle godine – dakle, da imam sagovornika koji je otvoreno neprijatan prema meni, a uz to snob i budala koja ne ume ili neće da mi ljudski odgovori ni na jedno pitanje – to se nije desilo. Ni blizu. Razgovor je bio prilično dobar i verujem da je na kraju Kumel bio zadovoljniji nego ja.
Zašto? Zato što se ispostavilo da Kumel ipak nije onoliko intelektualan (niti rečit) reditelj koliko sam zamišljao i očekivao. U nekoliko navrata nabacio sam mu odlične lopte (pitanja) od kojih je čuda mogao da napravi, a on nije. Dao mi je nekoliko relativno rutinskih, predvidivih odgovora tamo gde sam očekivao ozbiljniju elaboraciju, npr. o belgijskom kulturnom zaleđu fanastike u njegovim filmovima; ili o ideji Vampirice kao Filmske Zvezde, itd. Nije to loše bilo, daleko od toga, ali mislio sam da je intelektualniji. A možda ga je samo bolelo Uwo.
PS: Bio je vrlo stisnutih usana po pitanju najavljene nove verzije DAUGHTERS OF DARKNESS – za koju kaže da nije ni nastavak ni rimejk nego „revamp“! Na moje pitanje „Ko će moći danas da zameni besmrtnu (ali ipak pokojnu) Delfin Zejrig?“ odgovorio je da razmatra jednu evropsku i jednu američku glumicu (koja do sada nije igrala ništa slično) ali više od toga nije hteo da otkriva. Ja navijam da pod evropskom na umu ima Izabel Iper, a za američku – ne znam, nadam se da ne misli na Meril Strip...
Takođe, najavio je da će verovatno raditi TV seriju po pričama Žana Reja, mada je to u ranoj fazi dogovora pa je to manje izvesno da će se desiti, odnosno, vrlo je sveža ponuda, iz ovog meseca, pa tek treba videti da li će i šta s time biti. Koliko znam, ovo je exkluzivna vest koja nigde nije bila obznanjena, bar ne na engleskom. Prvi ste je pročitali ovde!
---U IDUĆEM NASTAVKU: JOŠ EKSKLUZIVNIH NAJAVA I VESTI! TRAČEVI! SOČNI DETALJI! VINO! I PONEKI FILM!---
   

PS: Fotke sa festivala ljubazno priložila ljupka Teena, uz mestimične priloge još jednog zvaničnog fest-fotografa. Foto sesiju sa horor manekenkama uslikao i poslao N. Bekvalac. Svima puno hvala!