PSYCHO KILLER (2026)

Prosto mogu da zamislim kako Rob Zombi gleda ovaj film i kaže: „U, jebote, al je ovo glupo!“ Da, ovo je bukvalno toliko glup film da bi čak i Zombiju bio previše. „E, sad ga prećeraše“, javlja mi se njegov glas.

                I uz njega Plavi orkestar: „Sa... Sa... Satanista nemoj biti ti – jerbo ću te ja, draga, ubiti...“

                ALI – stani malo, grickaj Čipi-čips – ako je film glup, ne znači da nije zabavan, na neki način, na nekom nivou. Samo ne očekujte da je dobar, ili da ima smisla, zavalite se, opustite, i proslavite tzv. Uskrs zezajući se uz jedan „Satanic slasher“.

                Znači, ovo je pre svega jedan PROPULZIVAN film, i on ne landara i ne vrluda bzvz, nego je stalno u pokretu, stalno negde ide, nešto radi, ne brblja mnogo. Sad, druga je stvar što to što radi nema nikakvog smisla, ali da propulzuje – propulzuje samo tako, sve u 16... tj. sve u 666.

                Fabula radnje: dugokosa mrcina od preko dva metra, kao Rob Zombijev Majkl Majers, znači larger than life brdo mišića (u jednoj sceni ih vidimo ogoljene, pa time i sotonjarske tetovaže na njima), najčešće s maskom na faci, ide po Americi i bez ikakve potrebe ubija neke random prolaznike na svom putu.

                Jedan od tih prolaznika je patroldžija koji bi da mu proveri dozvolu, a ovaj ga na to upuca, jer šta je pametnije nego da utepaš pandura dok si na važnoj misiji ka kojoj bi neko lukaviji gledao da bude što neprimetniji, umesto da vuče za sobom krvavi trag žena, dece, popova (srrrk!)... a sad i pajkana. To se zove „low profile“. Ili „low intelligence“.

                Ali šta reći po tom pitanju kad svekoliko ponašanje, imidž, agenda ovog sajko kilera kao da su nastali tako što je Mali Đokica gledao i slušao previše Roba Zombija, a uz to vrteo i nešto Venoma i srodnih „hevimetalskih „Satanista“ i na osnovu takvog obrazovanja skontao šta znači biti „Satanista“.

                Mali problem je u tome što ovaj scenario nije pisao Mali Đokica nego čovek koji se mnogima, nakon filma SE7AM (a neprobirljivijima i nakon 8MM), ukazao kao Bog Novog Mračnog Nihilističkog Eona, Tatko na Neo-Mračnjaštvo za sve neo-gotičare i Satan-metalce koji će da nas odvede u Srce Sinematičke Tame...  

Znači, Endru Kevin Voker, kukala mu keva, potpisuje ovu nepodopštinu koju bi pametnije sročio A.I. pod promptom Roba Zombija (ponavljanje je majka mudrosti) – ali, hej, prošlo je više decenija od poslednjeg puta kada je „From the screenwriter of SE7EN“ išta značilo. Na pitanje „What have you done lately?“ ovaj Dečko Koji je Obećavao (ali vrlo brzo izneverio) zaista ima da se pokrije ušima, jer to odnedavno su sve odreda nepodopštine. No, barem nijedna nije ovoliko ZABAVNA, iako nenamerno.

I sad moraju da dođu SPOJLERI.

Da, jeste, moja maxima glasi da se Govno ne može pokvariti, ali – ako rešite da ovo pogledate, biće vam zabavnije da se tokom trajanja IZNENAĐUJETE nivoima i količinama i vrstama gluposti koje je E. K. Voker potpisao svojim imenom, umesto da je ovaj „scenario“ bacio u tuđu kantu za đubre, ili da je barem maskiran u Alana Smitija unovčio ček i nestao bez traga.

Gledajte kako, u 21. veku, sa svim GPS-ovima, satelitima, dronovima, kamerama na autoputevima i raskrsnicama, sa svim internetima i telefonima i tehnikom, ovaj PSIHO UBICA, kojem na čelu (ili maski) piše PSIHO UBICA, kojem na registraciji besnog crnog auta piše PSIHO UBICA, pređe pola Amerike, koljući i levo i desno, neufaćen.

Šta je njegov master plan? Da dozove Đavola na zemlju. Pošto ga je neki hevimetalac ubedio da je Pakao u središtu planete Zemlje, on bi da prosvrdla rupu do tamo. Kako? Oće da ode do famozne nuklearke Tri Majl Ajlend (američki Černobil, koji je već prosvrdlao deo Zemljine kore u jednom incidentu pre nekolko decenija), da aktivira reaktor i BUM! Ode sve DO ĐAVOLA!

E, al pazite ovo: naš sajko (kiler) nema internet. Valjda mu vera ne dozvoljava. A kolko bi mu život bio lakši da ga ima! Zato sad mora da upadne noćom u Narodnu Biblioteku i ukrade Enciklopediju (Britaniku?), dva toma, pod slovima N i T. „N“ je da bi se informisao o Nuklearnim reaktorima, a T – da bi saznao gde je „Tri Majl Ajlend“!!!

„Jebote!“ cokće Zom Rombi... Ali to nije sve. Ček da vidite kako je rešio da sazna KO je glavni za to postrojenje, kako bi ga oteo i ucenio i s njim ušao u Strogo Pov. prostor.

Elem, kiler daje šifrovan oglas u novine - danas, in this day and age u štampane novine - i traži da mu se javi neko od satanske braće! Ne znam dal je gluplje što je on mislio da će to da mu tako upali, ili to što mu, u ovom scenariju, to zapravo – upali!

Jer, ispadne da Sotonjare čitaju redovno štampane dnevne novine, i opskurne oglase u šiframa, i kad neko tamo kaže „Braćo, de ste?“, oni mu, takođe u šifri, kažu: „Evo, tu smo.“ Eee, ali te novine čita i pandurka, ženče od onoga utepanog, koja je ubici na tragu...

Ali tek kako su ti Satanisti zamišljeni i prikazani. Jaooo, ne, nemam vremena, Uskrs je, Zeka mi se Jagnji sa svojim Jajima, moram ići negde, pa zato samo ovo: Voker je sa sobom u bunar srama povukao i sirotog Malkolma Mekdauela (dr Lumisa iz Zombi-Helovina!), jer upravo on šmira u debilnom slepom crevu filma u kojem naš kiler dospe u „vilu“ gde ove Sotonjare vrše svoje patetične „orgije“ i lakoverno primaju ko god im se javi preko novina, i trpe njegovo ćutanje na sva pitanja, a obezbeđenje „vile“ praktično ne postoji...

Ali to kako je sve jasno već u najavnoj špici – SEDAM SA TEMUA...

Ali to kako Mali Đokica zamišlja obezbeđenje Nuklearne Centrale...

Ali to kako pred sam kraj imamo situaciju: ubica je u centralnoj Sobi, i ne možemo mu nikako prići, ne postoji drugi ulaz. A onda se jedan radnik naprasno seti i ćune mu: „Čekaj, ima i ulaz iz šupe!“ pa odu otpozadi...

Jaooo, niste svesni kakva je ovo gomiletina koještarija: samo mozak odložite ustranu, otupeo od voskrešnjih mesišta i kuvanih jajca i alkohola i – eto vama poslastice. MLJAC!

LONGLEGS (2024)

**

2

 

Bio sam zaprepašćen kad sam u poslednjih mesec-dva zamjetio sve glasniju kampanju kojom se hajpuje film LONGLEGS kao „najbolji film o serijskom ubici još od UMIRENE JAGNJADI“ i kao „najstrašniji horor film ove godine“, pa još pride, kao nešto gde ljudi padaju u fras, u plač, u šok, što im izaziva košmare i šta sve ne.

Čekajte, mislio sam, oćete reći da je tako nešto uspeo da režira potpisnik dva najdosadnija „horor“ filma koja sam imao nevolju pokušati da budan do kraja odgledam?! Od tvorca one nehumane smaračine u prvom licu I AM THE PRETTY THING THAT LIVES IN THE HOUSE (nešto kao SKINAMARINK, samo dosadnije, a bez trunke strave) dolazi nekakvo u-gaće-useravajuće čudo da seje košmare? Hm… Od tvorca onog leka za nesanicu, one preispoljne gnjavaže bez kraja, konca i smisla, THE BLACKCOAT'S DAUGHTER (aka FEBRUARY) stiže nešto što može da se uopšte pomene u istom pasusu s remek-delom Džonatana Demija? Hmmm…

Istina, taj isti lik potpisuje i GRETEL & HANSEL, koji mi se umereno dopao – ne zbog priče (koje priče?), nego vizuelno-atmosferično, ali ipak… „najstrašniji horor film ove godine“? I još treba da poverujem da takve etikete može da zasluži film u kojem PAJAC Nikolas Kejdž igra satanističkog ubicu?! Ma, dajte, nemojmo se zajebavati – Kejdž već par decenija unazad u nečemu nalik hororu može biti podnošljivo upotrebljen samo u kontextu zajebancije, sprdačine, jezika u obrazu, parodije ili nekakve pulpe. Kad ga se pokušalo ubaciti u nešto kao čist ugaćeuseravajući horor, u čist dramski kontekst, rezultat je bio predvidiv: nenamerni kemp, sprdačina, koještarija (vidi npr. COLOR OUT OF SPACE). Poslednji put, hronološki gledano, kad je Kejdž KAO hteo biti „ozbiljan“ u nečemu hororolikom bio je onaj nesrećni, glupi ARCADIAN (ako ga se iko više seća, iako je izašao ove godine, pre samo par meseci).

Ali dobro – moj optimizam je neizlečiv koliko i moje čovekoljublje, pa zato, kad mi se nedavno pružila prilika da bacim oko na skriner ovog filma, iskoristio sam je. Ajd baš da vidim i to čudo, rekoh: smarač će da napravi hiper-napet i jeziv film.

I, naravno, sve moje slutnje i bojazni pokazali su se sasvim opravdanim.

Deco, I TOLD YOU SO!

Don't believe the hype until it's Ghoul's hype!

Ovo je vrlo slabo, za moj groš. Zaista neverovatan overhype jedne overindulgent budalaštine. Ovo je trol-prevara, isto ko onaj IN A VIOLENT NATURE, samo još gore, sporije, dosadnije, praznije, s više iritacije – uključujući još jedan totalni FUCK YOU kraj.

Najavljuju vam najstrašniji horor godine – a dobijete imbecilno (standardno) Kejdžovo kreveljenje i preglumljavanje umesto toga... Čekajte, zar stvarno postoji neko toliko neprobirljiv i glup da mu je još uvek smešan tristoti po redu KEJDŽ REJDŽ? Jel stvarno postoje ljudi kojima je i po osamstoti put smešno i zabavno kad Kejdž (obligatorno: verovatno mu u ugovorima postoji Obavezni Član o tome) počne da se dere iz sve snage?! Nekome se stvarno diže patka kad dođe (obavezni!) trenutak u filmu u kojem Kejdž odvrne sebe na 11 i počne da URLA IZ SVE SNAGE? Pa jebo vas Kejdž da vas jebo dabogda u lobanje šuplje kroz očne duplje!

Ne stvarno, ko se primi na ovaj napumpani marketing, ko ovo pogleda, pa se još od ovoga nešto kao uplaši - i nije za bolje.

Šta imamo ovde?

Mrtvooka braindead fletlajn Majka Monro tetura se u kliničkom stuporu kroz ceo film kao FBI agent (!) koja je pala u komu, samo je niko nije o tome obavestio, pa sad poput zombija mora da rešava slučaj serijskih ubistava čitavih familija (kao u RED DRAGON / MANHUNTER). Ne znam da li je njeno zombiranje ovde bilo pokušaj da čeneluje pregenijalnog Vilijama Pitersona (by far najboljeg Vila Grejema, i jednu od najboljih uloga u nekom horor-trileru u istoriji tog žanra), ali je mizerno propalo. Osoba koja se vuče u stuporu poput njenog bila bi poslata kući na nekolko dana da se odmori i dođe sebi sve i da radi u nekoj usranoj fotokopirnici, a kamoli u FBI-ju! Ali ne, oni ovaj hodajući stupor šalju da rešava ozbiljan slučaj serijskog ubice!

Fastforvardovaću kroz beskrajni niz spooriiiih scena (lepo frejmovanih, simetrično uslikanih, vizuelno pristojnih, ali klinički mrtvih), sa obiljem tišine, sporosti i nedešavanje, ili sa minimumom dešavanja, i preskočiću proizvoljna, neubedljiva i glupa ponašanja i akcije i brdo neodgovorenih pitanja o koja će se sapleti svako ko s uključenim mozgom pokušava da isprati ovaj zaplet, i mrzi me da potanko zalazim u sve situacije u kojima naša vrla FBI-jevka radi stvari koje apsolutno NISU po PS-u (upucaju joj kolegu, a ona SAMA kreće u mračnu kuću da juri ubicu; sama sa šefom, dakle samo NJIH DVOJE SAMI, bez pratnje i pojačanja, idu, i to usred noći, jer što bi po danu, u kuću koja krije neku tajnu i ko zna šta, možda i samog ubicu, itd. itd) i reći vam samo to da je njena vilgrejemovska „intuicija“ na kraju dovede do „strašnog“ naslovnog lika.

A on je toliko košmarno sveužasavajući i haniballektorski zlokoban da izgleda kao karikatura u kojoj su spojili Bufalo Bila (iz JAGNJADI) i Merilina Mensona, a govor i mimika su mu preslikani od onog rokenrol klovna, Doktora Rokzoa, iz METALOCALYPSE!

Verni pratioci ovog bloga znaju moje staro pravilo: „Govno se ne može spojlovati!“

Zbog toga, sad ću vam reći i kuda sve to, do kraha, vodi. Sledi ono što bi se u dobrom filmu nazvalo SPOJLERIMA… ali ovde nema šta da se spojluje. Film je sranje, to vam je najveći spojler, sve su ostalo nijanse.

 

Oh, well, zapravo REKAO BIH VAM spojlere, kad bih mogao, ali to što se ovde na kraju razotkrije toliko nema veze s mozgom, da moj moždani aparat odbija da se s time nosi. To nije zaplet, nego rešeto. Ali, ukratko, ta niđe veze budalaština ide ovako nekako: daleke 1966. (zašto baš tad? zato!) neki lutkar-Satanista (uuu! godinu dana pre osnivanja Crkve Satane od strane onog cirkuzanta) nešto oće od jedne 9-godišnje curice. Šta? Jebem li ga! Što baš od nje? Because fuck you, that’s why! Al njena mama je ne da, i kako bi je zaštitila, pristaje (kako, zašto, zaštooo?) da služi ovome ubici kao šegrt. Vidite, ona će da se maskira u nekakvu hrišćansku lujku (tj. i dotad je već tako nešto bila) i ići će po kućama i ljudima poklanjati lutku u prirodnoj veličini koja predstavlja njihovo dete. I ovi će, naravno, da prime u dom ne samo očiglednu ludaču, nego i taj jebeni zlokobni poklon, creepy-lutku (Trojanskog konja!), a onda će iz te lutke noćom da izađe crni dim (skriveno Zlo) koje će da opsedne nekoga iz familije, i onda će taj neko da pobije familiju, a onda i sebe.

Kakve to veze ima sa Satanom? Šta Princ Tame ima od toga što će nekolko desetina ljudi da se poubija na ovaj glupi način, dok istovremeno traju ratovi širom sveta gde se u jednom danu poubija sto puta više nego tokom tri decenije „vladavine“ zlog Longlegsa? (Eh, da, sve se ovo dešava 1990-ih, zašto, zato! Da ne bi bilo interneta i mobilnih, valjda.) Postoji li uopšte Satana, ili je na delu samo jedan ubica sa šegrticom? Smrtan čovek, ili s natprirodnim moćima – i odakle mu one? Jebem li ga!

Eh, da: ta curica iz ’66. je naša fletlajn detektivka, i na kraju joj se vrati sećanje i otkrije saznanje da je njena keva sve vreme pomagala ubici kojeg ona juri, i onda mora da se obračuna s kevom, što i učini, metkom u čelo, u izrazito neuzbudljivoj, predvidivoj i uštogljeno izveštačenoj „kulminaciji“ ničega, nakon što se prethodno Longlegs naprasno samoubio u ćeliji udaranjem glavudžom o sto (!) – a zašto je to učinio, tako niotkuda? Zašto je sebi presudio nasred filma, ničim izazvan?! Jebem li ga, eto tako mu došlo! Suprajz madafakaz!

I na kraju, kad Majka ubije majku, imamo neki kao flešbek na scenu koja se nije nikad desila, u kojoj se Longlegs cereka na tipično kejdžovski način („hi hi hi, ja uzeh još jedno milionče za max pet minuta filmske pojave sveukupno, a vas ko jebe, suckers!“) i kaže: „HAIL SATAN!“ i to je taj pančlajn, taj genijalan završetak kakav, tvrde potplaćeni „kritičari“, nismo videli još od antologijskog „Imam jednog prijatelja za večeru“…

Pa, prema tome, dabogme.

Ima tu kadrova u izolaciji koji lepo izgledaju. Ima pokušaja da se tiha, pritajena strava kreira sporim napregnutim scenama i sumornom, svedenom muzikom. Ponešto od toga ne deluje loše, ali čak i kad neka scena počne kao OK, uglavnom se završi glupo, ili kao ćorak, ili se razvije u nekom imbecilnom pravcu, ili se prekine i nikad više ne dobije pay-off.

Šta je reditelj, Oz Perkins (sin od Entonija) imao na pameti (if any) zaista mi izmiče, ali ovo je jedna velika PREVARA, jedna taština praznine, jedna gomila proizvoljnih slika (da, neke do njih JESU jezive) nasumično nabacanih u potrazi za zapletom koji je čekićem i dletom skarabudžen od nekoliko klišea žicom zavezanih za ideju (s lutkama) koja je mogla biti daleko pametnije i bolje iskorišćena, ali NIJE. Sve to je, deco moja draga – NIĐE VEZE.

Volem ja stil iznad supstance, ali ako ćemo već tako da se igramo, onda mi daj BRDA STILA, a ne ovaj šugejz mamblkor „stil“ na kašičicu, dok me smaraš tim svedenim, minimalističkim sredstvima i totalno uvredljivo besmislenim izgovorom za zaplet, motivaciju, priču, bilo šta.

Ako ovaj film zgrne dobre pare, a sva je prilika da hoće, biće to trijumf marketinga nad filmmejkingom: značiće da se SVAKAKVO GOVNO može narodu prodati kao punjena pljeskavica, i svi će da ga polapću i da traže repete.

Ako fanovi horora ovo prigrle i kažu – uuu divan film, strašan film, jeziv film, najbolji horor godine itsl. onda će to biti poraz filmofilije, kolektivno slepilo i masovna hipnoza, i to će starog Ghoula da baci u depresiju i vajkanje nad besmislom svega…

Ipak, ja kazah i spasih dušu svoju!

Hail Ghoul!

PAGANIN – Boban Knežević

Bog mi je svedok da sam, videvši najavu PAGANINA, jednom prijatelju napisao, otprilike: „Boban, koji je na svom forumu izbljuvao gomilu bljuvotina protiv horora kao žanra (tj. kako on reče „pokreta“, pa još „nazadnog“) i protiv Lavkrafta kao pisca (tj. „paćenika nesposobnog svojim detinjarijama da izazove stravu kod ikoga starijeg od sedam godina, čiji se svi likovi odreda ponašaju kao retardirani“ itd. itd) seo je da napiše kvazi-lavkraftovski kvazi-horor (pa još „kosmički“!). Sad je, valjda, napokon shvatio da od mejnstrim uspeha jednog dr Zoće, ili Skrobonje, pa čak i Zelića, za njega nema ništa, da od saradnje sa iole ozbiljnim izdavačima nema ništa, da od priznanja mejnstrim literarne scene nema ništa; i tako, rasterećen ambicija koje su mu ionako nedostižne i neprikladne, dakle u samizdat formi, mogao bi najzad da dâ oduška svojim ličnim opsesijama bez kalkulacija, i da napokon napiše jedan roman iz srca i duše, o nečemu što ga tišti. A ja mislim da on u sebi ima jedan dobar horor roman.“

Avaj! Ako ga i ima (sad već sumnjam), ovo nije taj. Želeo sam da mi se svidi PAGANIN, uprkos svemu, ali on mi to naprosto nije dopustio…

Čitao sam ga usred poliranja („druga ruka“) mog mistično-hororičnog romana PROKLETIJE, i mada ne mogu reći da sam u PAGANINU uživao kao čitalac, mogu reći da mi je ovo čitanje bilo višestruko korisno: 1) kao kritičaru, jer mi je dodatno osvetlilo ne samo poetiku Bobana Kneževića nego i određene probleme i falinke domaće fantastike uopšte, koji se u njegovom delu, u uvećanom, iskrivljenom obliku ogledaju; 2) kao piscu, jer se Boban Knežević ovde hvata ukoštac – zapravo, ne u koštac, pre će biti, dotiče se kosmičke strave, Lavkraftijane, itsl, pa su mi njegove greške bile krupni i dobrodošli putokazi o tome ŠTA NE RADITI i KAKO NE RADITI. Nije da su meni oni bili neophodni; nije da bih ja ionako prišao i na kilometar blizu ovakvim greškama i promašajima, ali ako negde slučajno, u nekoj reči, frazi ili rečenici, slučajno jesam došao na JEDAN kilometar blizine, posle posmatranja Bobanovog neslavnog razbijanja o te hridi, zaobići ću ih na TRI kilometra! Za svaki slučaj!

            Pokušaću da budem sažet, koliko je to moguće, mada, s druge strane, može biti korisno, ne samo za mene (i kao pisca i kao kritičara), da se u sitna crevca razloži ŠTA ovde ne valja, i ZAŠTO, sa više desetina konkretnih primera iz teksta romana, za nauk ne samo tom piscu, Bobanu (jer sumnjam da će on prihvatiti bilo kakav nauk odavde, otpisavši sve ovo kao plod čiste pakosti, mržnje i, he he, zavisti) nego, možda, nekom drugom, znanom (već oprobanom) ili neznanom (u povoju i pokušaju), koji na ovu kritiku naiđe.

            Ukratko, PAGANIN Bobana Kneževića je jedan loše zamišljen, loše realizovan (napisan) i loše uređen i lektorisan roman.

            Što se tiče ovog poslednjeg, i najmanje bitnog, u impresumu postoji potpisan lektor: izvesna Ana Drenjanin. Vidim sad da je to osoba, ili barem ime, koje stoji iza prevoda Zelene milje za Alnari, izdavačku kuću s kojom je Boban nekada blisko sarađivao, i još jedne Dikove, rađene za Bobana. Pa, lektura PAGANINA je jadna, skoro nepostojeća, sa više desetina ako ne i celih stotinak grešaka raznih vrsta koje nakaradnim i neozbiljnim čine ovaj ionako slab tekst. Dokazi i primeri slede malo kasnije. Ukratko, Ana Drenjanin da vrati nazad tih hiljadu dinara koliko je, možda, bila plaćena za ovaj nerad; ako nekakva Ana Drenjanin uopšte postoji, t.j. ako nije u pitanju pseudonim, fiktivna ličnost, simulakrum, još jedna laža i paralaža iz Bobanove piratske kuhinje sklone takvim zamešateljstvima sa fiktivnim impresumima, pa čak i fiktivnim priređivačima (npr. čuveni Zavadovski).

            Ovde, takođe, postoji potpisan i urednik: Miodrag Milovanović, veteran žirija za kratke priče sa Bobanovih konkursa, iskusan čitalac i znalac fantastike, ali očito previše blizak ortak s Bobanom da bi, strogo ali pravedno, kako priliči, UREDIO ovaj manjkav tekst. Njegovo žmurenje na jedno (?) oko, ili zaslepljenost Bobanovom blizinom, nisu pomogli ovom neuređenom tekstu, pa na kraju ni Bobanu. (Istina, sam Azatot će ga znati na šta je ovaj tekst ličio pre Miće; možda OVO što je sad pred nama i jeste unekoliko uređeno u odnosu na to što je Boban prvo napisao. Možda.) Postavlja se pitanje zašto ovaj roman kao urednik nije potpisao "najveći poznavalc Lavkrafta na ovim prostorima", kako ga je Boban predstavio, "Vladimir Zavadovski". Bio bi to savršeno prikladan izbor.

            Ali, odmah da kažem: sve i da jedan ozbiljan i kvalitetan lektor (što „Ana Drenjanin“ nije) sredi ovaj tekst profesionalno, kako priliči, i sve i da dođe neki drugi, stroži i bolji urednik nego što je Mića Milovanović, da zajedno s piscem dotera stil, kompoziciju, motivaciju, itd. to bi sve zajedno bilo ravno kupanju i šminkanju mrtvaca. OK, on bi malo manje smrdeo i bio malkice dostojniji pokazivanje nekome sa strane, ali u suštini i dalje bi bio samo našminkani mrtvac, t.j. najblaže rečeno slab, a realno – loš roman.

            O čemu se tu radi, pitate se? Pošto mrzim da prepričavam, to ću prepustiti uredniku knjige. Evo kako nju Miodrag Milovanović opisuje: „Na Avali, ispod drevnog Žrnova, dečak se susreće sa nedokučivim... U Lajpcigu, na studijama, mladića upoznaju sa slovenskim šamanima i okultnim ritualima... Nedra afričke pustinje, kraj Bizerte, kriju užase veće od strahota Velikog rata... Balansirajući na oštrici između istorijske proze i lavkraftovske kosmičke strave, roman Bobana Kneževića daje jedinstven uvid u usude sa kojima se suočavamo.“

            Usude, je li? OVAKVE USUDE, možda?

            „O-ho, pa ovo zapravo zvuči vrlo zanimljivo!“ klikćete sada vi i krećete rukom ka novčaniku, orni da Bobanu date svoj mukotrpno zarađeni novac kako biste uživali u njegovoj fantastičnoj skaski, kako biste se sekli na oštrici između istorijske proze i lavkraftovske kosmičke strave i dobrovoljno krvarili nad papirom dok zurite opčinjeni u uvide i usude koje vam nudi ovaj doajen domaće fantastike! OK, ovo je slobodna zemlja, i ako ste svoje pare pošteno zaradili, možete ih davati ma kome, pa čak i Bobanu; ali polako, ne trčite pred rudu.

            Šta je temeljni, fundamentalni i bazični (sic) problem ovog romana, koji nikakvo šminkanje ne može da sredi? Problem je, u najmanju ruku, dvokrak: 1) u izboru glavnih junaka, u njihovoj karakterizaciji i međuodnosima, u motivaciji njihovih postupaka; 2) u tome šta oni rade, u fenomenima s kojima se susreću i kako su ovi opisani, i u smislu (idejnoj komponenti) iza toga šta oni rade. 

Tome onda dodati i treći krak, ili dimenziju, u tome da se u ovom tekstu Boban Knežević definitivno (sic!) pokazuje kao nevešt pisac, i to kako uopšte, u smislu generalnog vladanja zanatom i alatom (jezikom), tako i specifično, i još izraženije, u smislu potpune nesposobnosti da prikladno i smisleno obrađuje dubokoumne teme vezane za „kosmičku stravu“, „duboko vreme“, praprapraistoriju, neomitologiju i druge koncepte koji se danas često nalaze pod zajedničkim kišobranom prideva „lavkraftovski“. Drugim rečima, prosečnost njegovog talenta još je transparentnija kada se njegove skromne moći naprežu do pucanja kako bi se poduhvatile tema i ideja kojima definitivno (sic!) nije dorastao.

To je kao u svojevrsnoj ilustraciji izreke koja se pripisuje Marku Tvenu: “It is better to keep your mouth shut and appear stupid than to open it and remove all doubt.” Tako i Boban: dok je pisao o androidima, dekonstruisao Marka Kraljevića, reimaginirao Dimitrija Vojnova i Lunu Lu, samo se činio nevešt; ali kad se poduhvatio toga da nam objasni život, vaseljenu i sve ostalo, uklonio je svaku sumnju o svojoj spisateljskoj i mislilačkoj veličini. Jer, ovo je u idejnom pogledu trivijalan roman, krcat vulgarnim polumislima, nesvarenim konceptima, neshvaćenim temama i idejama provučenim kroz jedan um koji te teme i ideje jedino može da sroza kroz sopstvenu ograničenost, ali je nesposoban da im pruži život i ubedljivost, ili da nešto zaista kreativno i truda vredno uradi s njima.

Krupne reči, da, ali iza svake stoje argumenti i dokazi čvrsti kano klisurine.

Da krenemo redom.

 

KARAKTERIZACIJA I MOTIVACIJA

 

Izbor glavnih junaka, njihova karakterizacija i međuodnosi, motivacija njihovih postupaka.  

PAGANIN spada u već otrcani i bogu-Azatotu dosadni šablon domaće fantastike gde autori, nevoljni (lenji?) ili nesposobni da stvore sopstvene fiktivne junake „od nule“, uzimaju već gotove („ready made“) slavne ličnosti naše bliže i dalje prošlosti smućkane, najčešće, sa nekim fiktivnim junacima iz „javnog domena“. Tesla sreće Vronskog sreće Kafku sreće Jazavca pred sudom sreće Džeka Trboseka sreće Deksu Pantalejskog sreće Zonu Zamfirovu sreće Savu Savanovića sreće Milovana Glišića sreće Skrobonju sreće Koštanu sreće Dimba Vojnova sreće Kraljicu Viktoriju sreće Ktulua sreće… koga god ’oćete, anything and anyone goes, po principu „Sipaj, Mile, ja sam nerotkinja!“ Pisao sam već o dekadentnoj apoteozi ovog fenomena OVDE, pa nek baci oko ko dosad nije.

PAGANIN nam nudi pokušaj obrade koncepta „Veselin Čajkanović sreće Alistera Kroulija sreće Ktulua“.

„Opa, Bato! Pa to je genijalno: daj odma’ šes’ komada! Ili šes’ ili nijedan!“ klikćete sada vi, uzbuđeni i napaljeni preko svake mere, ubeđeni da je to priča koja se sama od sebe piše, da to ne mož’ da ne valja ni u najcrnjem ludilu i smesta hrlite da Bobana obaspete svojim novcima.

Polako, kažem ja; sačekajte da vidite KAKO je i ŠTA urađeno od tog koncepta.

Za slučaj da je ovde nekako zalutao neko ko to ne zna, Veselin Čajkanović je bio jedan od najbriljantnijih srpskih umova prve polovine 20. veka: doktor filozofije, filolog, etnolog, prevodilac, istoričar religije, mitolog, profesor Univerziteta u Beogradu i autor, za mene, fundamentalno važne knjige O SRPSKOM VRHOVNOM BOGU.

S druge strane, verovatno vam ne moram detaljno predstavljati Alistera Kroulija, najznačajnijeg i najuticajnijeg okultistu s kraja 19. i prve polovine 20. veka, podjednako notornog i revolucionarnog.

Boban nam, u skladu sa svojim talentom i sposobnošću, i od jednog i od drugog nudi otrcane karikature umesto likova. Njegov Čajkanović nominalno je glavni junak i pripovedač u prvom licu jednine, ali tokom 300-ak strana ovog romana čitalac o njemu neće saznati ama baš ništa izvan nekoliko spoljašnjih detalja napabirčenih iz neke dajdžest-biografije (studirô u Lajpcigu… bio u I sv. ratu… imô ženu, bivšu studentkinju, po imenu X i decu po imenu Y i Z… imô kuću tu i tu…) ALI neće saznati ništa o unutarnjem životu čoveka čiji glas na trista strana sluša: šta njega pokreće, šta ga motiviše, kakve ideje, kakvi nazori, vrednosti – what makes him tick?  

Bobanov Čajkanović je prikazan kao skoro maloumni Srbin koji se, ko zna zašto, spanđa s nekim čudnim Englezom – ali doslovno, prve stranice njihovog susreta i odnosa deluju kao da je Krouli 1903. godine rešio da zavede i pojebe mladog, neslutećeg 22-godišnjeg studenta: te ’ajd da te vodim na samotnu klupicu u parku, "tamo je bolji pogled", te ’ajd da te vodim u dupe na vašar, "tamo su ti neki Lužički Srbi…" a naš junoša ga gleda, hipnotisan, ko žaba zmiju, i ide za njim ne znajući zašto. Pritom bi doslovno zavođenje bilo u skladu sa Kroulijevom biseksualnom (i zajebantskom) prirodom, ali Boban je, čini se, isto toliko naivan i nesvestan tog potencijala koliko i njegov mlađahni student.

Bobanov Krouli je pačvork sklepan, izuzetno nevešto i neubedljivo, od najotrcanijih klišea i najprizemnijih glasina i budalaština iz tabloida od pre sto godina koji su, očito, našem piscu bili jedini izvori i jedina građa u stvaranju ovog „lika“. Dakle, njegov Krouli je sebična nesposobna kukavica, šarlatan, „najveći Satanista na svetu“, prizivač Đavola, crnomagijaš, sektaš, ludak, zlikovac, perverznjak, najveći bludnik grada Čikaga, Londona i Lajpciga – ukratko, prizemna karikatura kakvu je Boban jedino i bio sposoban da pojmi, budući da se nije ni potrudio da nešto sazna o Kroulijevom životu i radu…

Pazite, moram ovo da nacrtam jer znam da će neki (Boban included) biti nesposobni da to inače shvate: 1) legitimno je uzimati istorijske ličnosti za likove fikcije, i stavljati ih u fiktivne odnose; i 2) legitimno je menjati neke njihove osobine, odnosno reinterpretirati ih, graditi neke fiktivne varijacije njihovih „stvarnih“ ličnosti. Stoga, moja zamerka NIJE u tome što je Boban uzeo Veselina i Alistra, po sebi, niti je moja zamerka što oni nisu 100% onakvi kakvima ih je istorija upamtila i kakve znaju ozbiljni izučavaoci biografija i studija o njima (kojima barbaro-Boban nije hteo da se bakće, da mu ne vezuju ruke „kreativnosti“). Ovo je proza (fikcija!), pa još fantastična (po žanru, ne po kvalitetu!) – stoga niko, pa ni ja, ne očekuje da ih pisac izreže makazama iz istorije (KOJE istorije?) i nalepi u svoj spomenar, odnosno roman, bez ikakvih intervencija.

ALI… rekoh već, njegov Čajkanović je puka marioneta u rukama Kroulija, isto kao što je marioneta u rukama Bobana Kneževića: on nema unutarnji život, on nema inteligenciju, on kao neka lujka ide po svetu, kao kuglica u fliperu, sudara se, odbija, leti tamo-vamo gde ga ko baci i radi stvari koje ne da su neubedljive da bi ih stvarni Čajkanović radio – one su toliko groteskno imbecilne da ih NIKO sa dve vijuge mozga u glavi ne bi radio. Ali naš pisac nije umeo da njegovo ponašanje iole smisleno motiviše…

I tako… iako je Veselinu jasno da je taj Englez sumnjiv lik, on pođe s njim na vašar da bi video neke Lužičke Srbe i iznosio neka velikosrpska naklapanja o Srbiji od Severnog pa sve do Crnog mora… a čak i kad sazna njegov identitet, naime da je to notorni Satanista i šta sve ne, on prihvati njegov poziv da ode na „žurku“ u zamak nekog Nemca, gde nas Boban počasti tragikomično smehotresnim „Kako Mali Bobi zamišlja Satanističke Orgije“. Pogledajte i sami…

 

ALI, to nije sve: pazite sad ovu genijalnu motivaciju i moć pripovedanja. Na tim orgijama gde se ljudi i žene muče i čereče i siluju i šta sve ne Čajkanović jedva izvuče živu glavu. Međutim, kad 14 godina kasnije (tj. 1917) ponovo sretne Kroulija, ovog puta na severu Afrike, mislite da ga otera u tri pizde materine, eventualno išamara, ili barem kaže da će ga nokautirati ako mu se ovaj Satanista više obrati ili mu priđe na bliže od dva metra? JOK! Čajkanović nastavi da se druži sa Najvećim Satanistom svog vremena, da ćaska s njim kao sa starim drugarom! (Uzgred, Krouli je te 1917. uveliko bio na sasvim drugoj strani okeana, u Americi…)

A ni to nije sve! Kad Krouli kaže: „E, 'ajmo na jednu dugačku vožnju u dubinu pustinje, ima tamo neki drevni srušeni grad,“ Čajkanović kaže „Važi, Alistre, stara kućo, vozi Miško! Jes’ da si Satanista i da si me, prilikom našeg poslednjeg susreta, uvalio na Crni sabat s kojega jedva život izvukoh, al’ nema veze, idem s tobom nasamo usred pustinje, jer šta je najgore što se može desiti?“ 

Ali sve ovo što dosad rekoh pretvara se u cepidlačenje, u sitno i nebitno peckanje u poređenju sa titansko-kiklopskom ogromnošću prve od dve zaista nepreskočive rupetine (PONORA!) u Bobanovom ionako upitno iskonstruisanom zapletu.

Znate onu situaciju kad imate nekog fundamentola, kao npr. onaj smešni bradati Mađar nedavno, koji jede govna o tradicionalnim vrednostima, o zabranama za gejeve itd --- a onda ga uvate na gej orgijama kako bega niz oluk sa dildom u guzici?

E, sličan ushit smehotresne naslade nad instant karmom jednog licimura imao sam u prvoj trećini romana, kada vidite čoveka (t.j. Bobana) koji je, na svom forumu, više puta ismevao Lavkrafta kao pisca čiji se junaci ponašaju doslovno retardirano, koji rade stvari koje normalan čovek nikad ne bi uradio, koji su ko neke lujke, neubedljive i glupe u svojim susretima sa nepojmljivim --- kada, dakle, vidite tog istog ismevača (polivenog polivača!) kako osmisli i napiše scenu toliko preterano neubedljivu da ćete zuriti u neverici i sumnjati u sopstvene oči i razum pred KOSMIČKOM GLUPOŠĆU i likova, i pisca koji ih je u to naterao.

Elem, šta uopšte hoće Krouli od našeg Čajkanovića? Videli smo već da neće da ga jebe, ali ipak – on želi njegovo telo! Navodno je Krouli previše debeo (što, uzgred, nije tačno: 1917., kad se ova scena dešava, on je bio vitak, ali Boban to ne zna, jer je možda u životu video ukupno jednu Kroulijevu fotku iz starijih dana, pa misli da je ovaj bio debeo celog života). 

Navodno je Čajkanović sitniji, mršaviji. A usred pustinje, eto, ima veoma uzak procep u tlu, usko grlo u špilji do nekakvog podzemnog sveta, i sad Krouli ’oće da se Čajkanović promigolji u tu rupu, da ode tamo dole i vidi šta tamo ima, pa da se vrati i o tome ga izvesti.

Da stvari budu još smešnije, prethodno ga obavesti da je grupica od osam lokalnih muvatora, pljačkaša grobova i čega ne, nedavno ušla tamo, kroz uski prolaz: SEDMORICU JE IZJELO NEKO NEVIĐENO ČUDO A OSMI, NAJSREĆNIJI MEĐU NJIMA, JE OSLEPEO KAD SE SUOČIO S NEČIM. I taj osmi će sad da se vrati nazad, na mesto gde su mu ortaci vrišteći stradali OD KO ZNA ČEGA, a on oslepeo, da bude vodič. Jer, hej, šta je najstrašnije što može da se desi? Kad si slepac onda bez problema ideš mečki na rupu, kaže nam Boban. Problem je samo što su njemu svi junaci slepci, i svi ko sumanuti idu mečki na rupu.

A zašto bi Čajkanović, jedan od najumnijih Srba koje smo ikad imali, pristao da siđe u neku rupetinu usred pustinje, na nagovor najvećeg Sataniste svog doba (koji ga je već uvalio na jedan Crni Sabat pre toga), i da se smuca po mestu gde je, nedavno, SEDMORICU IZJELO NEKO NEVIĐENO ČUDO A OSMI, NAJSREĆNIJI MEĐU NJIMA, JE OSLEPEO KAD SE SUOČIO S NEČIM? Pa kao, eto, što da ne, kad ga već Krouli lepo zamolio, a i on je, kao, blago zainteresovan da vidi šta tamo dole ima.

Uzgred, niti Krouli zna, niti ima i najblažu slutnju šta ima dole, pa stoga ni Čajkanoviću ne može da da ikakvu konkretniju motivaciju od „Nemam pojma šta ima tamo dole, ali javlja mi se da je nešto zanimljivo.“ I zbog toga što se njemu „javilo“, naša umna glava, pod vođstvom SLEPOG VODIČA, krene u ponore i paklove pustinje, da traži ko zna šta i zbog čega. Jer, hej, šta je najstrašnije što može da se desi?

Radoznalost je jedno, a suicidalna retardiranost je nešto sasvim drugo.

Da, istina je, ima skoro mazohističke nebrige za sebe, i fanatične radoznalosti, u likovima pojedinih Lavkraftovih priča, npr. u „Ispovesti Randolfa Kartera“ ili u „Goniču“, koji se smucaju po starim grobljima tražeći đavola, ali iako su likovi tih priča imali određene nagoveštaje da mesta po kojima se muvaju nisu sasvim čista, niko od njih nije imao decidirani nesporni dokaz da tamo zasigurno čuči nešto 100% uništiteljsko i pogubno! Likovi Lavkraftovih priča su skoro patološki radoznali, pa ignorišu MOGUĆU opasnost, jer imaju SAZNANJA da se nešto VREDNO krije na zlogukom mestu. Likovi Bobanovog romana su suicidalno retardirani, jer ignorišu OČIGLEDNU I VEĆ POTVRĐENU SMRTNU OPASNOST dok se migolje na mestu za koje nemaju NI NAJBLAŽU PREDSTAVU šta tamo dole ima i da li je to vredno i jednog zmijskog ujeda a kamoli slepila ili smrti u vrištećem neopisivom užasu.

Na ovom primeru se vidi temeljna ograničenost i nesposobnost pisca: on želi da svog junaka od tačke A dovede do tačke M, ali ne zna kako, ne ume da to inscenira na iole ubedljiv i smislen i logičan način, ne ume da motiviše lik (KOJI LIK?) da sam dođe u tačku M, nego ga papetmaster bukvalno baci tamo, bez ikakvog smisla i logike. Pritom ne mislim samo na spoljašnju logiku tzv. zdravorazumskih debila koji sve mere samim sobom („JA nikad tako nešto ne bih na tom mestu uradio!“) nego, pre svega, na unutrašnju logiku dela i lika, odnosno „ON, Čajkanović, nikad tako nešto ne bih na tom mestu uradio!“ Mada, u ovom konkretnom slučaju, gde bez ikakve nužde, na nagovor Sataniste, umna glava silazi eto tako, because fuck you that’s why, u mračni ponor gde je, nedavno, SEDMORICU IZJELO NEKO NEVIĐENO ČUDO A OSMI, NAJSREĆNIJI MEĐU NJIMA, JE OSLEPEO KAD SE SUOČIO S NEČIM (Jer, hej, šta je najstrašnije što može da se desi?), u tom slučaju, kažem, NIKO, ali apsolutno niko ne bi uradio to što Boban natera tog lika da uradi…

 

A što se nakrivo rodi, nakrivo i dalje šepa, i nemojte misliti da je neubedljivim proizvoljnostima ove vrste ovde kraj. O, ne…

Čajke i slepi vodič u utrobi zemlje naiđu na neku čudnu „boju izvan ovog svemira“, koju vodič direktno povezuje sa onim slučajem kada je, nedavno, SEDMORICU IZJELO NEKO NEVIĐENO ČUDO A OSMI, ON, NAJSREĆNIJI MEĐU NJIMA, JE OSLEPEO: nije baš siguran da li je to svetlo kao neki alarm za čuda što žderu ljude ili šta je, ali sluti da s tim čudima ima veze. I šta sad njih dvojica uzmu da rade?

ONI UZMU DA BACAJU NEKAKAV ŠTAP UVIS, KAKO BI PREKINULI LINIJU TOG SVETLA/BOJE – DA VIDE ŠTA ĆE DA SE DESI! Da vide dal’ će, tako naslepo bacajući motku, da nateraju iz mraka da iskoči neko ljudožderuće ili barem ljudoslepljujuće čudo, ili čuda. Jer, hej, šta je najstrašnije što može da se desi?

Ako ništa drugo, retadiranost ovih likova je barem dosledna. Jer, da nisu retadirani, da se ne ponašaju kao retardirane lujke, ništa od onoga što je pisac naumio da se desi ne bi moglo da se desi! Stavi u ovu situaciju nekoga sa psihologijom osobe starije od deset godina, i zapleta – nema! Priče – nema! Klinci koji se na železničkim stanicama penju na vagone da ih sprže visokonaponske žice iznad su doktori nauka za ove retarde koje je Boban osmislio.

Šta, nerviraju vas tinejdžeri u slešerima koji, kad ih pojuri ubica, beže na sprat umesto na ulicu? Što se dele u grupice dok ubica okolo vršlja? Što idu usred šume da istražuju čudnu buku? Čekajte da vidite Bobanove likove kako ne samo što idu mečki na rupu, nego još i čačkaju mečku pod zvečku, da vide šta će da se desi! Jer, hej, šta je najstrašnije što može da se desi?

 

NEŠTO ĆE SE DESITI, MOŽDA?

Stupica ili pozdrav? Pa, šta misliš šta je verovatnije, imajući u vidu kako su prošla ona sedmorica nedavno, i tvoj slepi vodič pride?

Ček da vidite onda kako Boban spaja Ktulua i Baš-Čelika!

(Iskren da budem, ovo je čak i poludobra ideja – samo što u rukama ovog pisca, ovde, u ovom romanu, u datom tekstu i kontekstu, od nje NIŠTA nije urađeno.)

Ček da vidite kako Čajkanović, znači ne tamo neki zalutali neuki polupijani poludrogirani poluuspaljeni američki tinejdžer nego vrhunski etnolog i vrhovni znalac srpske tradicije, neko ko više nego dobro "ima predstavu" o priči „Baš Čelik“, naiđe na teškim lancima okovano i zastrašujuće gigantsko čudovište koje mu traži vode. Šta mislite, šta će naš genije da uradi? Pa naravno, on spremno uzme da napoji to čudovište – jer, hej, šta je najstrašnije što može da se desi? Da neće možda da se oslobodi okova? A i ako se oslobodi, pa šta? NEŠTO ĆE SE DESITI, MOŽDA?

Ček da vidite kako Boban, jednom kad probudi tog svog Ktulu-Čelika, ne zna s njim šta da radi: on mu je trebao samo za JEDNU STVAR, da gricne malo Čajkanovića, da mu ostavi ožiljak na zglobu (i zajedno s njim naročite moći), a jednom kad je Ktulu to uradio, Boban ga nemušto otera u središte zemlje, gde ovaj ode u nekakvu prašumu (!!!) – DA SE VIŠE NIT’ POJAVI NIT’ OGLASI DO KRAJA ROMANA! Zašto? Zato što pisac ne zna šta s tom polubožanskom grdosijom, uzalud probuđenom, da radi! A ako bi ova izašla na površinu zemlje, smetala bi mu za skromni zapletčić koji je ovaj, umesto KTULU ON REMPEJDŽ, naumio.

I ne samo što pisac ne zna šta s Ktuluom da radi u smislu pripovedanja i zapleta, nego se iz petnih žila upinje da postigne nešto nalik „kosmičkoj stravi“, da dočara nešto totalno neljudsko, onostrano, tuđinsko, beskrajno veće od čoveka – ali, ne vredi. Njegova imaginacija je ograničena, a njegov jezik još i više. I zato, ovo je najbolje s čim je uspeo da izađe pred narod. Bubašvabe. Čak dvaput u razmaku od 3-4 stranice.

 

Pogledajmo samo nešto detaljnije kako izgleda scena koja bi trebalo da je nabijena osećajem strahopoštovanja pred nečim što kolosalno prevazilazi sićušnost čoveka itd. itd. 

Fraza „bilo je to ono što se ne sme pominjati“ na silu je, besmisleno ubačena.

Meditirajte malo nad besmislom rečenice „….jednom kad mu priđem dovoljno više neću moći da mu izmaknem.“ Pa da, retarde, ali zašto bi mu uopšte prilazio nadohvat pipka? Zašto bi iko – ne Čajkanović, zašto bi bilo koji Tuta Bugarin donosio vodu da poji sapeto čudovište u podzemlju sveta?

Zamislite samo beslovesnost scene u kojoj bubašvaba, na vrhu svoje nožice, nosi kapljicu vode jednom u lance okovanom slonu, i koliko puta treba da pređe od izvora vode do slona, pa da ovaj uopšte OSETI tu vodicu koju mu ona, jadna, nosi?

Gledajte samo koliko prozaično, jezički i poetski jadno Boban opisuje ovu situaciju: tamo gde je Lavkraft, na vrhuncima leksičke i semantičke groznice, na ivici iskazivog, gradio POEZIJU, Boban jedino ume i može nekakvo prozaično, plitko, naivno, jezički siromašno ćakulanje, kao da društvu u kafani opisuje „neverovatnu“ epizodu koja mu se danas desila na PIJACI.

 

Zamislite se nad besmislom primedbe o stvoru koji će da OMIRIŠE VODU! Ne, nije ovo neka ustajala ili drugačije usmrdela voda, dapače, izvorska je, sveža, pitka, ali kod Bobana čak i čista voda ima miris…

„Svih pet kanapa su se zategla“ Jao, srpski filolože, jao, jaooo…

Meditirajte nad opaskom čoveka koji stoji kraj Ktulu-Čelika, ali ne bi „da se desi nešto nepredviđeno“, jer inače sve što se dotad videlo i desilo u toj sceni bilo je, kao, sasvim u granicama predviđenog, pa je uopšte koncept „nepredviđenog“ strašno smisleno sada i ovde pominjati. A šta je uopšte predviđeno i predvidivo ovde, nesrećo? Stojiš kraj Najvećeg Čuda Sveta, i pomišljaš da će možda da se desi "nešto nepredviđeno“. Jok, šišarke!

„Da povrati snagu ili moć ili ŠTAGOD…“

Pa onda, „proslavljanje slobode ili ŠTAGOD…“

WHATEVER! Poezija prostodušja se nastavlja. ŠTAGOD.

Dok Čajkanović stoji, em utrnuo, em pretrnuo! Uz to još i natrnuo i optrnuo, te zatrnuo.

I naročito brine da ga Ktulu-Čelik neće možda SPLJESKATI. Zaista retko viđena spisateljska suptilnost, vrhunski izbor reči, LA MOT JUSTE!

Ovo nije „kosmička strava“ – ovo je jadna mikrokosmička, pilićarska strava nekog preprodavca s pijace da će traktor s jabukama da ga SPLJESKA.

Nego, vratiću se još, kasnije, na totalno odsustvo smisla za pravu, prikladnu reč, za stil, ali da prvo završim sa Bobanovom potpunom operisanošću od smisla za iole logičnu i ubedljivu karakterizaciju i motivaciju.

Naime, ako ste mislili da je ova kolosalno glupa scena u kojoj najveći srpski um silazi u rupu ispod pustinje, na nagovor Sataniste, da traži ne zna se šta, niti zašto, mada zna da su tu stradala Sedmorica Mladih a jedan, najsrećniji, oslepeo – jedina takva u ovom romanu, tu grešite. Jer, Boban ne ume ni da zaplete ni da rasplete svoj roman bez potpuno bezumnog ponašanja svojih marioneta, da ne kažem likova.

Zato, preskočiću šta i kako biva u sredini ovog romana (ionako ništa bitno ne propuštate tom elipsom: naime, Čajkanović tu moć koju mu na zglob gricne Ktulu-Čelik ni na koji značajan način ne upotrebi, ništa mu od te moći ne dođe što već nije imao…) i vodim vas pravo pred kraj romana, gde stižemo do NEVEROVATNO ANTOLOGIJSKI GLUPE SCENE BROJ DVA.

Naime, Krouli hoće da priziva nešto, ne zna ni on sam šta (a to, očito, ne zna ni Boban), na Avali, u ruševinama drevnog grada Žrnova, jer navodno je tamo nekakav keltski kamen, retko očuvan, pa su tu sile jače. Za ritual mu treba Čajkanović, zbog moći koju ima u zglobu, od Ktulu-Čelika, i još pride, treba mu dvoje slepe dece. Kao, deca koja nemaju čulo vida to kompenzuju pojačanim drugim, šestim i sedmim čulima, pa su mu zgodna da uz njih priziva KoZnaŠta. Odnosno, ŠTAGOD. (Hm, ŠTAGOD je možda drevni srpski bog /god = bog/, kao zaboravljeni rođeni brat Daboga. Dabog i Štabog, odnosno Štagod...)

Znači, nema pojma ni sam Krouli šta će da se desi kad gurne viljušku u utikač za struju - DESIĆE SE NEŠTO, MOŽDA? -ali tu je njegov verni sajdkik da ga drži za ruku dok ovaj gura viljušku, i još će dva deteta pride da dovede da ritual bude veseliji.

E, sad, kako doći do slepe dece za ritual? Vrlo jednostavno! Zamoliće Čajkanovića da mu ih obezbedi. Jer, ŠTO DA NE? ŠTA JE NAJGORE ŠTO MOŽE DA SE DESI SA DVOJE SITNE ĐECE U KOZNAKAKVOM RITUALU KOJI SPROVODI NAJVEĆI SVETSKI SATANISTA, dotad već višestruko dokazan kao beskrupulozan, pokvaren, zao, amoralan, crnosabatovski?!!

Posle vrlo kratkog kvazi-premišljanja, veliki, genijalni, humani Čajkanović, odlikovani heroj I svetskog rata itd, PRISTANE da dvoje slepe dece izloži tom satanističkom riziku. Zašto? Šta on ima od toga? Pa, eto, gospodin Krouli ga lepo zamolio, kako da ga odbije? Uostalom, zadovoljiće radoznalost, isto kao ono kad se lomatao po špiljama ispod pustinje. STAVIĆE ČAJKANOVIĆ, inače vrli otac troje dece, U VRLO OZBILJAN, ŽIVOTNI RIZIK ŽIVOTE DVOJE SLEPE DECE ETO TAKO, ŠTO DA NE?

(uzgred, piščevo sasvim nepismeno nerazlikovanje 'bi' od 'bih' ovu rečenicu o 'ljudskoj prirodi' čini sasvim nerazumljivom! kad bih znao gde ću pasti - ili kad bi znao gde ćeš pasti...? ŠTAGOD!)

Prosto genijalno: u istoriji kretenske karakterizacije likova u srpskoj fantastici, Boban definitivno (sic!) nosi šnjur s ovim njegovim Čajkanovićem, koga je prikazao ne samo retardiranim (dok je uludo reskirao svoj život) nego, sad se na kraju otkriva, i bezosećajno beskrupuloznim skotom (kad je spreman da Krouliju na oltar metne dvoje slepe bespomoćne đece)!

Ali čekaj, odakle Čajkanoviću slepa deca? Ma, bez brige, Boban misli na sve! Ima on starog drugara koji vodi upravo takav dom, za slepu decu. On samo ima da ode kod njega, da mu kaže, otprilike, „Čuj, Najveći Satanista Na Svetu hoće da na Avali priziva NEZNAMŠTA. Ja ću da mu u tome pomažem, NEZNAMZAŠTO. Bi li mi ti posudio dvoje tvojih slepih štićenika, dečkića i curicu, za ritual u kojem niko nema pojma šta će se zapravo desiti? Ali biće neki ŠTAGOD. Vratiću ti ih zdrave i čitave i psihički neokrnjene od susreta sa neznanim onostranim silama, kunem se, časna reč, majke mi!“

A na ovo retardirano pitanje on, naravno, iz Bobanovog pera, dobija adekvatno retardiran odgovor: „Hej, pa što da ne! Evo ti ih, vodi ih, radite im šta znate i umete, samo mi ih vrati za sat vremena! JER, ŠTA JE NAJGORE ŠTO MOŽE DA SE DESI?!“

Gori more, tope se planine, od ovolike kosmičke budalaštine! Pisac koji je sposoban za ovakve razmere odsustva elementarne logike, psihologije, motivacije, karakterizacije zaista zaslužuje da bude preliven katranom i perjem i na šini pronesen kroz Beograd! Sve i da nije u ovaj debilni kontekst stavio jedan od najvećih umova koje smo ikada imali – sve i da je skockao zaplet u kome to isto uradi tamo neki levi Boban Bobanović, ovo je retardirano ponašanje izvan svih pojmljivih granica retardiranosti.

 

Ove dve scene (grickanje Ktulu-Čelika u utrobi zemlje, i prizivanje Štagoda zajedno sa najvećim Satanistom i dvoje slepe đece) više su nego dovoljne da bilo koji pisac, bilo koja osoba koja ih zamisli i realizuje, bude gromoglasno ismejana i ismevana, samo zbog njih, zauvek.

 

Ipak, u duhu moje stare ljubavi prema overkillu, GHOUL ČASTI!

Kad sam već pažljivo, sa olovkom, čitao ovaj roman – čitao ga pažljivije i od potpisane lektorke, pažljivije i od potpisanog urednika, pa definitivno pažljivije i od samog „autora“ koji sumnjam da je više nego jednom protrčao kroz sopstveno nakucavanje pre nego što ga je ispljuckao na svojoj „print on demand“ mašini i ponudio naivnom čitateljstvu, podeliću sa vama još desetine drugih defekata iz PAGANINA koji ovaj u fundamentu promašen roman dodatno potkopavaju kao ne samo loše zamišljen, nego i loše realizovan (napisan).

Smatrajte sve što naniže sledi kao APPENDIX, jer ono gore je srž i suština a ovo dole su Uskršnja jaja koja vam Gul nudi za Božić, jer to je moj križ.

 

 

PETPARAČKA KARAKTERIZACIJA

 

U gornjim primerima već sam pokazao da je Bobanov Čajkanović (protivno volji pisca?) prikazan kao maloumni kreten koji ide tamo gde niko iole svestan ne bi išao, bez ikakvog razloga, i kao bezobzirna, retardirano lakomislena i bezosećajna osoba koja je spremna da rizikuje živote dvoje dece, bez ikakvog razloga iole vrednog toga (ako uopšte hipotetički kažemo da MOŽDA negde postoji NEKI razlog da se, eventualno, rizikuju, pa i žrtvuju životi dvoje dece; ali takav razlog, niti išta blizu tome, Boban nam ne pruža).

Takođe, već ste mogli iz gorenavedenog videti da je Krouli prikazan sa svom slojevitošću kakvog petparačkog roto romana X-100 edicije (u kojoj je Boban inače i ponikao svojim debijem): dakle, precrtan iz karikatura i senzacionalističkih budalaština iz tabloida od pre sto godina. Ali čak ni to nije najveći greh s tim u vezi.

Ovo Bobanov Krouli govori. Ovo je njegova motivacija!

Znam unapred da će neko kazati: „Aha, ti si, Ghoule, Satanista, ti obožavaš Kroulija, pa  zato Bobanu zameraš što ga je prikazao kao Nakazu, Monstruma, Satanistu, Ološa!“ To je, naravno, glupost i neistina; niti sam Satanista, niti obožavam Kroulija, ali o njemu ponešto ipak znam, jer čitao sam i njegove knjige, i knjige o njemu (što je nešto čime se Boban, umišljeni barbarogenije, nije hteo baktati, da mu činjenice ne zamute "kreativnost"). Ali ne, moja najveća zamerka nije čak ni to što je Krouli ovde osmišljen kao bedna jednodimenzionalna karikatura. Postoje primeri prividno jednodimenzionalnih, groteskno karikiranih zlikovaca koji FUNKCIONIŠU u narativu – recimo, Raspućin u stripovima o Kortu Maltezeu. Ali ne, čak ni toj karikaturi Boban ne dobacuje ni do nožnih članaka. Moja zamerka je da u ovom romanu Boban čini ultimativni spisateljski greh, tipičan za početnike, a krajnje nedoličan jednom „doajenu“ kojem je ovo koji već, peti ili šesti roman?

Fundamentalno načelo svekolike dobre književnosti jeste SHOW, DON’T TELL. Boban na njemu pada.

Njegov Krouli je, u rukama sposobnijeg, talentovanijeg, duhovitijeg pisca, mogao zaigrati kao zabavna groteskna karikatura NAJZLOGLASNIJEG ČOVEKA NA SVETU koji ide okolo i sataniše, sektaši, đavoluje i decužrtvuje i levo i desno. Samo da je Boban bio dovoljno zreo pisac da pusti da to Krouli RADI, da ga vidimo na delu kao takvog – to bi bilo okej.

Ali ne, Boban je nesiguran i nevešt da to učini, on ide linijom manjeg otpora: sve što misli o čoveku koga se nije ni potrudio da upozna, dakle sve svoje neutemeljene predrasude, on nam KAŽE, kroz usta Čajkanovića, Kroulijevog sajdkika (!). Po principu „s kim si onaki si“, ako je Krouli takav bednik, šta to onda govori o njegovom sajdkiku Čajkanoviću, koji mu ugađa tokom više decenija, a sa krunom u vidu obezbeđivanja dvoje slepe dece za njegov ritual?

Pogledajte samo ovaj AMATERIZAM, ovu BEDASTOĆU od džadžmentalizma dostojnu samo najprizemnijih izgovora za literaturu.

 

 A sve to u spoju sa tipično srpskom megalomanijom i NAIVNOŠĆU: Englez Krouli, kao, pomno prati šta tamo neki Srbi rade, izdaleka zna sve o tome gde je Čajke bio i šta je radio, kako se 'LOMATAO' po ratovima...

čak zna i neke navodne podatke o Geteu i Vuku Karadžiću! Ovde, kao i svuda u romanu, ne govori Krouli nego Boban, sa svojom vizurom, sa svojim diskursom, iz kojih ne ume i ne može da izađe.

O, Azatote, uzmi me...

NEPISMENOST (LEKTORE, VRATI PARE!)

 

Tekst vrvi od nepravilnih i nepostojećih oblika.

Više puta se javlja reč „svo“, koja u srpskom ne postoji.

 

Zareza na desetinama mesta nema čak ni tamo gde se iz aviona vidi da bi morali biti.

 

Najmanje trideset rečenica u ovoj knjizi – ne 3, nego 30 – koje su UPITNE, na kraju nema znak pitanja, nego tačku. Da su tri, rekao bih da je greška u kucanju. Ali ne, ima ovakvih primera više od 30, možda i celih 50.

 

Korišćenje „bih“, „bi“, „bismo“, „biste“ – tipično neuko, neadekvatno.

 

 I još ponešto...

UŽASNO LOŠ STIL KRCAT NEPRIKLADNIM IDIOMATSKIM FRAZAMA (UREDNIČE, ŠTA SI ČITO?)

 

Pre svega, izrazito loš jezik ovog romana ogleda se u dva temeljna problema.

1) Autor se nije ni potrudio da jezik kojim govori njegov Čajkanović – podsećam, njegov glavni lik je bio vodeći FILOLOG svog vremena! – barem malo zazvuči kao jezik kojim su obrazovani i inteligentni Srbi pre sto godina govorili i pisali. Međutim, pošto Boban nije nijedno od toga (ni obrazovan, ni inteligentan), on nije u stanju da svojim osnovnim alatom, jezikom, stvori lik obrazovanog i inteligentanog velikana na iole ubedljiv način. Zbog toga, njegov „Čajkanović“ ne govori kulturnim, odmerenim, pristojnim, blago starostavnim jezikom obrazovanog Srbina s početka 20. veka, nego krekeće i zvekeće izrazito siromašnim prostodušnim, prizemnim jezikom Bobana Kneževića s početka 21. veka, a diskurs mu je krcat neologizmima i prostodušno-prizemnim rečima i frazama koje se sasvim sigurno nisu koristile pre sto i više godina.

Jedan primer toga je dozlaboga dosadno ponavljanje reči „definitivno“, koju nevešti pisac u knjizi ponavlja čak nekoliko desetina puta.

 

Drugi, još gori i škripaviji primer, jeste Bobanova zaljubljenost u reč „uvrnuto“, koju preko svake mere, kao Vučić istinu, sipa i levo i desno, bar 30-ak puta, kroz tekst, iako se ona u tom obliku i značenju sigurno tada nije koristila.

 

Neki neologizmi su plod Bobanovog neobrazovanja i nedostatka dovoljne dijahronijske svesti: kao npr. kad njegov lik upotrebi epitet „nadrealno“ 1903. godine, skoro dve decenije pre nastanka nadrealizma.

 

 

2) Autor se nije ni potrudio da jezik njegovog dela bude tonalno i po registru usklađen sa željenim ugođajem i konotacijama tema, ideja, scena i atmosfere. Pošto je tome tako, roman je načičkan potpuno neadekvatnim idiomatskim frazama prikladnim, možda, nekom šaneru sa pijace, nekom uličaru, nekom besposličaru iz kafane, ali ne vodećem filologu i vrhunski obrazovanom umu kakav je bio Čajkanović. Pa tako, na sirotog čoveka, ni krivog ni dužnog, karakterološki sasvim neadekvatno, Boban prosipa, brzinom munje, kofe i kofe budalastih idiomatskih klinačkih fraza kao što su:

„drveće je narandžastilo i braonilo“

 

„nebuloze“

 

„smorenost i pogubljenost“

 

Čajkanović je „smućkan“

 

„urezotine“

 

„zlopaćenje“

 

„ubijanje u pojam“

 

„zamlaćivanje“

 

„upratio“

 

„zagrcnjuješ“

 „mrtvopuvalasto i smoreno“

 

„smućkalice“

 

„vucaranje i pritezanje“

 

mozak se „zagrcnuo“

 

prastari grad „zvrji napušten“

 

„ždranje“

 

(uzgred, zapazi bedastu 'karakterizaciju' u kojoj Boban, trol koji više voli da troluje nego leba da jede, prikazuje umnu srpsku glavu, Čajkanovića, kao proto-trola koji troluje popove debilnim teorijama)

scena me „pumpa najstrašnijim užasom“

 

nešto ga može „spljeskati“

 

„lomatanje“

 

„maješ me ovuda“

 

„mantalo mu se u glavi“

 

„skvrčen“

 

„partijanje“

 

 

 

PONAVLJANJE (UREDNIČE, GDE SI?)

 

Jedno od mesta gde se razlikuju i razdvajaju Dečaci (Amateri) od Muškaraca (Zrelih Pisaca) jeste – ponavljanje. Zreo pisac neće sebi dopustiti ovako jadno ponavljanje istih reči u uzastopnim rečenicama, ili u okviru istog pasusa. Tolika nebriga za sopstveni tekst uvredljiva je za čitaoca i nedostojna nekoga ko se smatra jednim od vodećih domaćih pisaca fantastike. Ako je OVAJ vodeći, kakvi li su oni slabiji od njega?

 

 

PASIVNE KONSTRUKCIJE TUĐE I RUŽNE U SRPSKOM

 

NIKAD OD LJUDI VIĐEN

POSEĆEN KO ZNA OD KOGA

POSTAVLJENE OD NEKOGA NEKADA

 

 

NEZNANJE

 

Boban ne zna.

 

Aman zaman, čuvena okultistkinja i teozofkinja prezivala se BLAVACKA a ne BLAVICKA! I ne, to nije greška u kucanju, nije mu prst omašio slovo, nego ne zna, jer isto tako je njeno ime izgovorio u video najavi svog lopovskog „Nekronomikona 2“.

 

Izreka „Mišljenje je kao dupe…“ nije domaća, srpska, kako Boban tvrdi, kroz usta GOSPODINA FILOLOGA ČAJKANOVIĆA, nego američka: „Opinions are like assholes. Everybody's got one...“

 

 

PLITKE MISLI

 

Nema gore nego kad osoba skučenih nazora, sklona predrasudama, siromašnog rečnika i duha pokušava nešto veliko da saopšti, da iskaže kakvu sentencu, poentu, mudrost, ideju… Evo samo nekoliko dokaza idejne plitkoće i prozaičnosti iz romana Bobana Kneževića.

 

Rimljanin po imenu Grunf Grunfus. Pazi molim te, gde ima stradanja, tu ima, zamisli, i stradanja! Joj sentence!

Uporediti ovaj patetični pokušaj filozofiranja o stvarnosti i percepciji i (nad)ljudskoj vizuri sa prvim pasusom u Lavkraftovom "Zovu Ktulua"...

Srpski Lavkraft ne može ni o metafizici bez - pasulja! U PLANINAMA LUDILA je očigledan uzor za ovaj pasus, ali - kako je samo Lavkraft, to bedno piskaralo, umeo da prenese osećaj grandioznosti tuđina i sićušnosti ljudi bez posezanja za bubašvabama, kokoškama, pasuljem, crvima...? Srećom, tu je Boban, da to popravi! Odnosno, sroza na svoj nivo... Meditirajte nad ovom bogatom poetskom slikom gore...

Grunfus ponovo jaše! Ovo je u rangu "Umro pred sam kraj svog života". Šijan plače za ovakvim replikama!

Logično, pa još kako! Ima li šta logičnije, čak neminovnije, neizbežnije, nego da kad grom udari u neki kamen, osoba koja se tu zadesi postane duh itd...?

Baš su bezobrazni ti košmari! Umesto da te RUŽAN san odvede na LEPO mesto, on te odvede na RUŽNO! O, zašto li se ti snovi uopšte nazivaju ružnim? 

 

BESLOVESNO APSURDNI „HOROR“

 

Ćurke! Bez komentara. Ova prizemnost vulgarne prozaičnosti govori sama za sebe...

 

RUPE (JOŠ)

I dobro, ko je i šta je i zašto je i u čemu je smisao pedofilne horor epizode kojom roman počinje, u kojoj se malom Čajkanoviću ukazuje nešto dlakavo što mrda među nogama jedne šestogodišnje devojčice? Koja je poenta, značenje ove scene, gde ona leži u "mitologiji" ovog romana? Kakve veze ova devojčica ima sa Ktulu-Čelikom? Pitaj boga! Štaboga!

I ne, zaista nemam ni vremena ni volje da se bavim baš svakom prozaičnom, nedokuvanom, nedomišljenom, nepovezanom epizodom ovog romana – prostodušnim tiradama duha nekog Rimljanina s kojim se Čajke upušta u plitke govorancije po ulicama Beograda (uključujući misli na temu reinkarnacije dostojne neke babe iz čekaonice frizerskog salona), fantazmagorijama sa prikazama zelene žene i nizom drugih neveštih i upitnih tema i ideja (cela ta žvaka sa Lužičkim Srbima, sa Keltima, sa kraljem Aleksandrom…): neka ostane nešto i za vas koji ćete, uprkos svemu gore rečenom i pokazanom, rešiti da pročitate ovaj i ovakav roman.

Sapienti sat!

Da sumiram: romani alternativne istorije svoj smisao imaju u poigravanju sa ŠTA BI BILO DA JE BILO. Da bi bili uspeli, njihov WHAT IF treba da ima neku senku smisla: nešto što se nije desilo ali je MOGLO da se desi. PAGANIN je u temelju promašen zato što za osnovu uzima ne samo susret nego višedecenijsko druženje i aktivnu saradnju dvojice ljudi koji sve i da su se negde slučajno sreli NIKAD se ne bi "ukačili" niti "slizali" u okultnim "lomatanjima" i "majanjima": nikad Čajke ne bi proveo više od pola minuta u društvu dekadentnog Engleza, a kamoli slepu decu da mu podvodi za ŠTAGOD. Greh ovog romana bi bio samo za dve nijanse manji da je pisac uzeo fiktivnog Engleza, nekog Džordža Smita, baziranog na Krouliju, i povezao ga s nekim fiktivnim srpskim etnologom, nekim Milovanom Milovanovićem, recimo: mada, čak i tada bi morao OZBILJNO da poradi na motivaciji i jednoga i drugoga da se upušta u to ŠTAGOD. A sve i da je uradio baš to, sapleo bi se o sopstveni ograničeni, prizemni jezik, i o svoje ograničene, prizemne misli...

A sad, da poslušam ovaj hint, i vratim se na PROKLETIJE... gde će svako ko to poželi idućeg proleća moći, na delu, da vidi kako treba da se piše o uzvišenom, numinoznom, metafizičkom, praistorijskom, nadljudskom, onostranom, kosmičkom, stravičnom. 

Ova kritika na blogu je bila LEKCIJA BR. 1, od strane Ghoula, kritičara. 

Naproleće stiže LEKCIJA BR.2 u knjizi PROKLETIJE, od strane Dejana Ognjanovića, pisca. 

Pripremite svoje olovke, i čitajte pažljivo...

Zahvaljujem Bobanu Kneževiću na promo-primerku na kojem je ova kritika zasnovana. Nadam se da će se i on zahvaliti meni u narednim doštampavanjima knjige u kojima će, vođen mojim sugestijama, popraviti desetine gorenavedenih brljotina. Siguran sam da mu ni lektorka ni urednik nisu ukazali na ovoliko grešaka kao ja, ovde.

Umesto da kaže hvala na tome, gnjida nastavlja da širi svoje podlačke laži:

Pisci i izdavači koji žele da njihove knjige budu prikazane na ovom blogu mogu slobodno da se jave na mejl dogstar666 at yahoo dot com