SKROMAN PREDLOG
za racionalnije korišćenje potencijala srpske dece i omladine
na dobrobit njihovu i njine domovine
Teška depresija uhvatiće svakoga ko se bar načas nadnese nad stanje u kome je naša današnja omladina. Tuga mi obuzima srce svaki put kada prođem kraj prestižne niške gimnazije, i osnovne škole pored nje, a put me stalno kraj njih nanosi, i vidim tu mladost, i način na koji se ona troši. Susrećem tu decu na ulicama našeg grada, viđam ih u letnjim baštama kafića u glavnoj ulici, ili unutar tih zagušljivih rupa (tokom hladnijeg dela godine), po vasceli dan sede tamo i pričaju ni o čemu, i piju. U autobusu, takođe, dok putujem na posao, dolazim u dodir sa njima i slušam njihove priče, njihove šale, ili bar ono što oni smatraju šalama, i zapažam, kroz sve to i iza toga, simptome opšte obesmišljenosti i besciljnosti.
Naša omladina je izgubila kompas. U ovim trenucima, dok nam je društvo u krizi, javlja se ozbiljna pretnja da naša mladost, tako puna potencijala, ne bude iskorištena, već da bude ostavljena da čami u polumraku i dimu kafića ili, kao alternativa, da joj volju za budućnošću ubijaju mrzovoljni, životom pregaženi nastavnici i profesori. Onaj ko bi pronašao smislen, pragmatičan i razuman način da ova deca i omladina doprinesu boljitku svoje domovine zaslužio bi da se njegova bista nađe u Aleji Zaslužnih Građana i Velikana.
Daleko od toga da je takva vrsta slave meni potrebna, ili da se ona nalazi u korenu mog predloga; jer slava je na ovoj srpskoj vetrometini ionako prolaznija od natpisa u snegu. Ne, ne tražim biste, niti diplome i zahvalnice: želim samo da dam svoj patriotski doprinos razrešenju jedne krizne situacije, i u tom smislu iznosim sledeći predlog.
Moram odmah da upozorim čitaoca da on, na prvi pogled, možda može delovati pomalo preterano i, čak, neumesno. Svestan sam njegove neortodoksnosti, ali me upravo ona učvršćuje u veri da sam na pravom putu, budući da dosadašnji 'planski' i 'razumni' pokušaji da se spreči odliv mozgova i dekadencija naše dece i omladine nisu dali primetnijeg rezultata – čak bi se moglo tvrditi, i brojkama dokazivati, da su ih još samo ubrzali. Uostalom, teška vremena zahtevaju teške mere. Nadam se da će svest o toj velikoj životnoj istini pratiti dobronamernog čitaoca dok bude sledio moj predlog koji sledi.
Mislim da će se sve vodeće srpske stranke i najumnije glave u njima složiti sa mnom kada ustvrdim da je osnovni cilj naše zemlje uključivanje u svetske tokove i zauzimanje mesta koje nam u njihovim okvirima pripada.
Takođe, ne bi trebalo da bude problematično zapažanje da su naša industrija, i privreda uopšte, značajno posustale zahvaljujući nametnutim ratovima, sankcijama, agresijama i drugim okolnostima u koje ne bih sada ulazio. Iz toga sledi već više puta ponovljen zaključak da naša budućnost leži u razvoju malih i srednjih preduzeća, ukratko – male privrede i kućne radinosti, privatne inicijative, porodičnog biznisa i sl.
Najzad, mnogo puta je sa najviših mesta isticano da naša mala, ali ponosna nacija može svoje mesto u novom svetskom poretku naći jedino ako bude pronašla nešto samosvojno, osobeno, nešto po čemu će se istaći pred svima ostalima – ukratko, ako tržištu ponudi proizvod koji je dovoljno jeftin, unikatan i osoben da bi se nametnuo kao nacionalni 'brend'. Nužno je da to bude proizvod za kojim postoji velika, i dovoljno rasprostranjena potražnja – konkurentan proizvod koji se snagom svoje unikatnosti i kvaliteta može izboriti za mesto na tržištu. Malina nas je održala – njojzi hvala, ali, na žalost, naši susedi, a naročito Bugari, sve više nam u poslednje vreme oduzimaju primat na polju proizvodnje ove plemenite voćke, i mi moramo da što pre potražimo novi brend.
I to me dovodi do moje ideje.
Mladost: naša prelepa dečica naš su najbolji brend! Ona su jedina nada za spas Srbije!
Ako u neki internet pretraživač ukucate engleske reči ili fraze koje se odnose na mladost i decu, kao što su 'mlad/a' (young), 'klinac' (kid), 'dete' (child), 'dečkić' (twink), 'šmizla' (lolita), 'klinački porno' (kiddie porn), itsl. dobićete bukvalno stotine hiljada ako ne i miliona sajtova i stranica kao rezultat.
Dobro je poznato da je zabranjeno voće najslađe, a ima li zabranjenijeg – i slađeg – od onoga što svaki seksualni gurman poznaje kao najveću poslasticu? Ružičasto, glatko, mekano, mazno dečje tkivo i svilena kosica i tanki prstići i nežna dupenca neiskvarena su borama i ožiljcima koji naša tela, naročito u surovim okolnostima borbe za opstanak u Srbiji, već u dvadesetim godinama pretvaraju u prave pravcate ruine: u odbojne, kljakaste, dežmekaste, isušene ili podgojene, rascvale, iznurene mantije od izmrcvarenog mesa. Ima li šta čistije od nedužnog, otvorenog pogleda deteta čija će varnica i sjaj samo desetak godina kasnije već biti pretvoreni u komadić uglja utisnut u bledo testo bezizražajnog lica? Ima li veće tragedije od pomisli na tog anđela čija lepota, sklad i nežnost propadaju neiskorišćeni, takoreći neprimećeni, neviđeni – umesto da ih čitav svet slavi onda kada su u svom zenitu?
Deca su izvor večite mladosti i životne energije: ovo je znao još premudri Solomon, koji je, kao što je poznato, u svojim starijim danima uz sebe u postelji privijao tela golih dečačića ne bi li se osvežio naponom snage, u njemu već usahle. Treba li podsećati na stare Helene, te mudrace na temeljima čije misli i umetnosti smo izgradili sve ono što nam je najsvetije da bismo onda pod pritiskom pustinjačke, hebrejske vere zaboravili da su svi ti mudraci i umetnici, od Platona do Aristotela, uz sebe takođe privijali nežna dečačka tela? Nisu li najveći umetnici kojima je ljudski rod ikada bio počastvovan, poput Mikelanđela i Šekspira, takođe spevali svoje najnežnije stihove upravo mladim momčićima: nisu li baš njima posvetili svoja besmrtna dela kojima se i danas divimo, zaboravljajući muze kojima su ova bila nadahnuta? Podsetimo se, još jednom, koliko su godina imali Romeo i Julija. Podsetimo se fotografija nimfeta koje je slikao Luis Kerol. Podsetimo se Petra Pana... Čak i pojedini blago preterani slučajevi, poput zabludele grofice Eržebet Batori, koja se kupala u krvi devica ne bi li ostala večno mlada, svedoče o pervertiranoj mudrosti u srži tih postupaka, o večitoj istini iz koje su različite kulture i različite generacije izvlačile svoje sopstvene konsekvence.
Neosporna je činjenica da je mladost jedan od najbitnijih kvaliteta za svakog muškarca: dok žene, po svemu sudeći, nemaju ništa protiv starijih muškaraca, ovi, nasuprot tome, teže što mlađim telima - bila ona ženska ili muška, već prema sklonostima. I baš kao što će svaki držeći heteroseksualni muškarac težiti što je moguće mlađoj devojci, tako će i njegov homoseksualni pandan kao najveće blago ganjati što mlađeg dečkića. Ovo su istine koje svako od nas zna iz vlastitog iskustva, sve i ako ne posežemo za brojnim, opsežnim studijama na tu temu (videti, npr, M. Jovanović, 'Ti dečaci u kratkim pantalonicama', u zborniku Tvrda bombona, Gogi, Niš, 2006.) ili jednostavnom proverom na internetu koja svakog nevernog tomu može vrlo lako, u par minuta, da uveri u istinitost ovih tvrdnji.
Mi moramo biti svesni da živimo u novim, drastično izmenjenim okolnostima, i ne možemo doveka život meriti aršinima naših čukun-dedova.
Prema brojnim statističkim istraživanjima i anketama, prosečan Srbin danas stupa u seksualne odnose sa 13,6 godina, a Srpkinja sa 12,8. Prema tim istim anketama, ispada da je bar 53% dece tokom tog čina pod dejstvom alkohola. Naše potomstvo se upušta u seks ranije, i češće, i vrtoglavije nego što smo to, možda, mi činili. Napredak tehnologije, kao što su mobilni telefoni sa mikro-kamerama i foto-aparatima, dostupni čak i našim siromašnijim slojevima, učinio je da svedočanstva o ovim aktivnostima postanu široko rasprostranjena, na SMS-sličicama i kratkim filmovima koji kruže našom mobilnom telefonijom, ili na CD-ima koji se prodaju ispod (a sve češće i iznad) tezge, ili na specijalizovanim internet sajtovima (www.prljave-klinke.co.yu, www.dechaci-u-shaci.org.yu, www.kurvesamoba.com, www.poslanici.gov.rs itd.). Ovi kratki filmovi, na kojima se hvataju upečatljivi momenti maloletne ljubavi, veliki su hit u poslednje vreme, i mogu se naći pod naslovima kao što su: Bilja 37 blok NBG, danijelaigoca-Paracinska gimnazija, Fukse, Irena_tooooo, Jelena92, Mama_Vesna_1, sabacka_pusacica (1 i 2), Sandra__90__cancan, Sex Porno Domace Naked Kupacica, u_sumici, Jelena & Sanja 2, Sandra 90 Banjica itd.
Mi možemo da se na to mrštimo, možemo da zatvaramo oči i pretvaramo se da to nije tako, ili da okrećemo leđa u nadi da će to samo od sebe proći... Ili možemo da nešto sasvim konkretno preduzmemo, i datu situaciju upotrebimo za veću korist i nas i naše dece.
Biću konkretan: moj predlog se zapravo račva u dva pravca, iako mu je polazna osnova ista.
Kao prvo, predlažem donošenje zakonske regulative koja bi omogućila razvoj domaće dečje pornografije (namerno ne kažem: nastanak, jer ona je spontano već nastala). Naš pravni sistem je već, po uzoru na najviše evropske standarde, spustio doba za legalno stupanje u seksualni odnos na 16 godina. Moj predlog je da se ova granica spusti na uzrast od 9 godina. Dugo sam razmišljao o ovom problemu, i o dobu koje bi bilo najpogodnije. Zaključio sam da zakonski obavezno moramo obuhvatiti uzrast u kome se detinja anđeoska priroda i lepota nalaze na vrhuncu, a najveći autoriteti na tom polju (tako, Vitković, 'Embrion', u: Hladno trojstvo, Visija, Beograd, 2006.) slažu se da je to uzrast od 9 ili najkasnije 10 godina. Nakon toga, prvi znaci puberteta postaju suviše očigledni: dečački ud postaje krupniji, javljaju se začeci brčića na usnicama, prve stidne dlačice kod oba pola, mesnatije usmine i pupoljci grudi kod devojčica, što su sve detalji, neiniciranima naizgled majušni, ali koji mogu odvratiti brojne poslovne partnere sa sasvim razumljivom preferencijom prema mlađem, nesazrelom dečjem mesu.
Sa par članova dodatih u naš Zakon o kinematografiji (čiju frazeologiju prepuštam pravnicima), mogli bi se postaviti temelji ovakvom filmotvorstvu. Moj predlog, zapravo, samo treba da ozakoni praksu koja je ionako više nego evidentna. Prednosti toga su višestruke: pre svega, takvi filmovi više ne bi morali, kao sada, da budu snimani na rizičnim javnim mestima, u parkovima, šumarcima, na dečjim igralištima ili u školskim WC-ima. Umesto toga, mogli bi da se rade u studijima, ili na ograđenim i uređenim površinama oko njih, gde su akteri zaštićeni od vremenskih uslova (pre svega, od hladnoće i vlage) pa bi mogli da ogole veće površine svojih mladih tela, bez straha, bez skrivanja, otvoreno. Pored toga, u kontrolisanim uslovima, glumci i glumice bi mogli da računaju na svu pravnu i medicinsku pomoć koja im zatreba: njihova prava i obaveze bili bi jasno definisani tako da se na minimum svedu mogućnosti za manipulaciju snimljenim materijom i komercijalnim učinkom nastalim od njega, a da i ne govorimo o zdravstvenoj zaštiti na koju naša mladost-ludost u okolnostima bez supervizije vrlo retko i pomišlja. Procenat zaraznih polnih bolesti i neželjenih trudnoća koji bi se na ovaj način sprečio u korenu dovoljan je argument po sebi, i svako ko našoj mladosti dobro misli morao bi neprestano da ga ima na umu.
Ozakonjenjem ovakve delatnosti njeni učesnici bili bi u velikoj meri oslobođeni socijalne stigme koja, u trenutnim okolnostima, a naročito u manje prosvetljenim sredinama u unutrašnjosti, često ume da padne na decu čija lica i organi budu prepoznati kada filmovi (kako neminovno biva) dospeju u javnost. Njihov posao tada ne bi bio u ništa goroj poziciji od drugih glumaca, pevača i ostalih javnih ličnosti, čiji lascivni snimci povremeno još uvek ustalasaju ovdašnju čamotinju samo da bi brzo u nju nazad potonuli – jer koga je još briga za njihove celulitne obline i strije, za njihove dlake i pivske stomake, za njihove podbratke i brkove, za njihova otekla vimena prošarana venama, za njihova pegava leđa i masne guzove?
Nikoga, eto koga. Deca su sada na ceni, i trenutak treba iskoristiti.
Ne može se dovoljno naglasiti važnost korištenja pravog momenta: trenutno na svetskom tržištu još uvek vladaju staromodni, puritanski zakoni prema kojima je, barem zvanično, snimanje ovakvih filmova zabranjeno i kažnjivo. Ovaj trenutak valja što pre iskoristiti dok se neka preduzimljivija zemlja –a naročito naši konkurenti iz okruženja- nije ovoga dosetila i oduzela nam primat. Prve naznake već postoje da naši susedi, Bugari, Rumuni, možda čak i Albanci, već razmišljaju u ovom pravcu, i pitanje je dana kada će ozvaničiti ono što je i kod njih već evidentno stanje. Ako bi se odgovarajući zakonski akti doneli dovoljno brzo, Srbija bi mogla da, po prvi put u svojoj istoriji, bude pionir čitave jedne privredne grane, i da isprednjači pre svih ostalih. Da potražnja za ovakvom robom postoji, u to nema ni najmanje sumnje: treba samo još obezbediti ponudu koja će zadovoljiti inostranu (i domaću) potražnju, i dovesti do cvetanja jedne izvozne grane koja bi lako mogla da postane naša karta za Evropu i svet.
Mogu već da naslutim određene zamerke. Njih uvek ima kadgod se javi neki smeliji predlog, neka ideja koja bi da nas probudi iz vekovne učmalosti. Kao i uvek, prvo pitanje je: koliko to košta?
Dragi moji sunarodnici, mogu vas odmah uveriti da preliminarne finansijske konstrukcije pokazuju da ovakvi filmovi uopšte ne koštaju mnogo. Oni se ionako već sada snimaju u kućnoj radinosti, i ne zahtevaju skoro nikakav budžet. Na žalost, snimaju se uglavnom jeftinom, neprofesionalnom tehnikom, recimo mobilnim telefonima koji proizvode snimke visoke pikselizacije u kojima se gubi tako mnogo dragocenih detalja. Kakva je vajda od toga što je, npr. glumica nesumnjivo tinejdžerka, ako se snimak sastoji od niza haotičnih kockica koje trepere na ekranu? Ima li veće štete nego dobiti na tanjiru devojčicu spremnu da pred kamerom uradi ono što i inače radi, da ogoli sve što ima, u punom cvatu svojih mladih godina, ako se najveći deo toga gubi na mrljavom, zrnastom, pikselizovanom, loše osvetljenom snimku? Sa minimalnim ulaganjem u ovu novu privrednu granu, pre svega na polju boljih kamera i reflektora, krajnji proizvodi bi mogli biti konkurentni najboljim filmovima iz uvoza. Glumišta ne nedostaje, stida odavno nema, samo još treba adekvatno, profesionalno zabeležiti ono što treba kako bi i drugi u tome mogli da uživaju.
Kao što postojeći snimci pokazuju, za ovakve filmove ne treba veliko umeće niti ikakva škola. Njih, sa odgovarajućom tehnikom, može snimati svako. Ne samo što školovanje novih kadrova nije potrebno, već bi se otvaranjem novih radnih mesta za stotine i hiljade devojčica i dečaka, koji trenutno sasvim nepotrebno odlaze u škole, stvorio životni prostor za one koji još uvek veruju u smisao pohađanja nastave i sticanja dobrih ocena. Time bi se naše prenatrpane učionice oslobodile viška tereta, koji bi svojom pravom vokacijom mogao da se bavi odmah, smesta, bez gubljenja vremena sa knjigama, dok bi oni koji preostanu mogli da, rasterećeni prisustva porno-zvezda, steknu još kvalitetnije školovanje, na dobrobit i jednih i drugih.
Pored toga, sprovođenje ove inicijative moguće je ne samo u školama već i u drugim institucijama koje vode brigu o deci. Recimo, deca iz sirotišta i izbegličkih kampova, sa kojom društvo najčešće ne zna šta da radi, vegetiraju tamo na teret i sebi i drugima, nepotrebna i neupotrebljena sem za najbanalnije poslove kao što je sklapanje jeftinih plastičnih igračaka za prodaju na vašarima. Njihova vitka, mlada tela čame u senci, daleko od naših očiju, umesto da se razgolite i ovekoveče na fotografijama i filmovima čiji bi komercijalni učinci mogli da im se višestruko vrate zarad unapređenja uslova života u tim sumornim institucijama. Pomislite samo koliko bi radosti, veselja, užitka i napretka u svakom smislu reči donelo samo nekoliko foto-aparata i video-kamera među te vragolane!
Na sličan način mogli bi se upotrebiti i dečkići i curice koji svoje mlade godine traće u kazneno-popravnim domovima: umesto da se iscrpljuju u međusobnim tučama i nadmetanjima, mnogo bi bolje i za sve korisnije bilo ako bi svoju nagomilanu adolescentsku energiju praznili nežnijim putem, u ljubavnim okršajima. Mnogi od njih nisu, niti će ikada biti kvalifikovani za neki koristan društveni rad, i po izlasku iz tih zavoda čeka ih život posvećen kriminalu, zločinu, propasti. Umesto toga, posao u dečjoj porno-industriji omogućio bi im da se osete voljenim i željenim, i doneo bi im prihode od kojih bi mogli da se penzionišu već u svojim ranim dvadesetim. Ostatak života mogli bi da se izdržavaju od toga, ili, ako su preduzimljivi, da zarađeni novac ulože u regrutovanje novih glumaca i osnivanje firmi za snimanje sličnih filmova...
Ne treba zanemariti ni potencijale koje u sebi kriju deca ometena u razvoju: svi oni anđelčići koje ljudi, u svojoj nebrizi i bezosećajnosti, često nazivaju 'debilima' i 'retardima'. Dobro je poznato, na primer, da gluvo-nema i slepa deca stupaju u seksualne odnose još mnogo ranije od svojih 'normalnih' vršnjaka, zbog toga što su upućena na dodir kao dominantni ili jedini način komunikacije (videti, npr, D. Nikolić, 'Obraz uz obraz', u zborniku Retardacija i napredak, Paramecijum, Beograd). Zamislite samo koliko nežnosti i lepote ima u takvom jednom susretu dva mlada bića, u porukama ispisanim dodirima i milovanjima, koje zauvek ostaju u tami njihovih soba, neviđene, nepoznate ostatku čovečanstva: kolike poruke, kolike lekcije ne dopiru do nas samo zato što nema ko da ih uslika i usnimi za našu pouku a, zašto da ne, i zabavu. Prihodi stečeni njihovim filmovima bili bi dovoljni ne samo za poboljšanje finansijskog položaja institucija u kojima su, već bi se kroz poreze i druge dažbine vratili i društvu koje je u njih toliko uložilo.
Ukratko, teško je zamisliva ijedna razumna primedba ovom predlogu, pod uslovom da apstrahujemo one staromodno-moralističke ili, daleko bilo, religiozne prirode. Zar da se u ovo vreme post-postmoderne još uvek zanosimo pitanjima o tome šta je 'ispravno', 'pogrešno', 'dobro', 'zlo'...? Zar da nam socijalni konstrukti koji su nas kao móra vekovima opterećivali i sada stoje na putu razvoja i napretka?
To me dovodi do druge grane mog predloga, ranije najavljene.
Kao što već rekoh, ideja o najadekvatnijoj upotrebi naše omladine grana se u najmanje dva pravca. Jedan, usmeren ka dečjoj pornografiji, već sam pomenuo. Drugi, na koji želim da sada ukažem, tiče se razvoja seksualnog turizma u kome bi ta ista dečica imala ključnu ulogu.
Dobro je poznato da je naš turizam spao na niske grane, i da stranci još uvek zaziru od dolaska u zemlju stigmatizovanu etiketama kao što su: 'nesigurna', 'opasna', 'divljačka', 'genocidna', 'nerazvijena', 'seljačka' itsl. Brojke su neumitne. Stranci sve manje dolaze kod nas jer sve manje toga imamo da im ponudimo a da to već nemaju – bolje, lepše, veće, ljubaznije, ili bar reklamom našminkanije – kod naših suseda. Sada, kad više nemamo ni more, neophodno je da počnemo razmišljati o novim idejama i novim kvalitetima koje mi, i samo mi, i niko drugi do mi, možemo ponuditi stranom gostu. Naša jezera su mala, prljava i inferiorna prema slovenačkim ili hrvatskim; naše planine su manje i lošije uređene od poljskih i čeških (ili, opet, slovenačkih); naše banje i sela su prizemniji i manje pitoreskni od bugarskih ili rumunskih. Naši konobari i ostalo uslužno osoblje po svojoj neljubaznosti zauzimaju visoko drugo mesto na evropskoj rang listi, na kojoj su ispred njih samo još crnogorski (videti: B. Knežević, 'U mojoj supi je muva', u: Balkanski Kelnerski Glasnik, jesen/zima 2006/2007.). Jednostavno rečeno, normalnom gostu Srbija trenutno nema šta da ponudi.
Ali, u vreme sveopštih tranzicija, šta je 'normalno' a šta ne? Da li takve kategorije imaju ikakvog smisla na početku XXI veka?
Kao što se zna, Severna Afrika je dugo bila Meka seksualnog turizma: u vreme dok su je francuske kolonijalne snage držale pod svojom uzdom, mnogi je putnik istančanijeg ukusa odlazio tamo u potrazi za ljupkim, krupnookim, smeđekožim, pušoustim momčićima i devojčicama. Brojni su panegirici spevani u čast dečacima-gazelama, sa ljupkim očima srne, recimo u delima Vilijema Barouza, nadahnutim njegovim iskustvima u Tangeru. Da i ne govorimo o Oskaru Vajldu, koji je jednu takvu koloniju opisao rečima: 'Dečaci su prelepi, tako da je problem siromaštva vrlo lako rešiv.'
Avaj, ti dani su prošli. Današnji seksualni turista prepušten je još jedino dalekom Tajlandu kao poslednjem utočištu. Dobri poznavaoci kažu da se put tamo zaista isplati onima koji to sebi mogu da priušte – ali koliko je zaista takvih? Ljubav prema mladosti nije ograničena samo na one dubljih džepova i debljih novčanika. Šta će i kud će oni ostali?
U Srbiju, naravno, samo ako je dovoljno pameti i preduzimljivosti.
Srbija može da ponudi ono što malo koja zemlja na svetu danas može, a svakako je po svojim potencijalima daleko ispred Tajlanda.
Pre svega, ovo je zemlja čija mladost odiše lepotom i raznovrsnošću. Budimo realni: nijedan belac ne bi svojevoljno trčao za nekim neopranim crnčićem ili žutajcem ako bi bio u prilici da bira, i u krevet odvede beloputog dečkića ili curicu. Severna Afrika i Tajland bili su samo nužno zlo – destinacije na koje su ljubitelji anđelčića bili prinuđeni uskogrudošću i dvostrukim standardima sopstvenih sredina (Evrope i Amerike, dakako). Ako bi im se u srcu Evrope ponudilo ono isto, pa još beskrajno lepše, i po povoljnijim cenama, ko bi još odlazio u daleke, sumnjive zemlje trećeg sveta i ganjao nepouzdanu robu tamne puti?
Pre svega, srpska dečica nude izbor najrazličitijih tipova. Umesto crnaca ili azijata, koji su svi isti, mi možemo da ponudimo najširi dijapazon varijeteta za sve ukuse: crnokose, smeđokose, plavokose, pa čak i one najređe i najslađe – crvenokose! Ako volite kovrdžave – imamo! Ako su vam draži/e sa glatkom kosom, imamo i to! Sa plavim, crnim, smeđim, ili čak i zelenim okicama – sve je tu! Sa pegicama ili bez! Visoki ili niski, imamo! Buckasti ili žgoljavi, samo birajte! Obrezani ili ne, po ukusu vam!
Poslednja stavka je među iniciranima vrlo cenjena: činjenica je da bi Srbija mogla da ponudi veliki broj neobrezanih kurčića – za razliku od afričkih i azijskih zemalja u kojima ta praksa nagrđuje muškost njihovih dečkića – i to je jedan od najvećih zaloga moje vere u cvetanje ove grane turizma! Ako ne verujete, samo u neki pretraživač, recimo google, ukucajte reč 'neobrezan' (uncut penis), i videćete da se radi o robi traženijoj od mlade teletine.
Zamislite samo šta bi ovakva inicijativa značila za razvoj našeg seoskog turizma! Naši opusteli šljivari i nezasađene njive, naši obrasli šumarci i gola brda mogli bi da postanu gajevi iz Arkadije u kojima bi bogati Amerikanci, Nemci, Englezi, Francuzi i ostali uživali u lepotama srpske prirode i srpske mladosti, jedinstvenih u svetu! Umesto da sede ispred dragstora i zadruga, umesto da gube vreme šutirajući loptu ili blenući u televiziju, ovi lepotani i lepotice iz provincije (a šta nije provincija, izvan Beograda i Novog Sada?), mogli bi da osmisle ne samo sopstvene egzistencije, već i da značajno doprinesu primanjima svojih roditelja, zatočenih u propalim državnim firmicama, sitnim prodavnicama i službeničkim paklovima – ako su uopšte srećni da su ih, posle tranzicije, zadržali.
Zamislite samo taj priliv deviza u sve naše zapuštene Smiljkovce, Galibabince i Mrčajevce: zamislite podstrek ulaganjima u puteve i infrastrukturu tih mesta i mestašaca u srcu Srbije (jer strani potrošač ipak s pravom očekuje komfor); zamislite ozarena lica roditelja koji, posle par decenija, ponovo u rukama drže novčanice čvrste valute; zamislite, na kraju, tu dečicu najzad u prilici da blisko komuniciraju sa ljudima iz belog sveta koje su do tada samo preko TV-a i trač-novina znali. Njihova zapadnjačka prefinjenost mnogom bi junoši po prvi put podarila nežnost koju roditelji, ophrvani borbom za preživljavanje, nisu stigli, mogli ili umeli.
Nikako ne treba zanemariti ni koristi od usavršavanja stranih jezika do koga bi ovim prigodama došlo, što bi se moglo još više pospešiti ako bi se već od I razreda osnovne škole učio ne samo engleski, već još i (barem) francuski i nemački jezik. Naše male poliglote tako bi postali istinski ambasadori naše zemlje i doveli do novog i još bliskijeg upoznavanja između najrazličitijih kultura i rasa, prezentujući istinu o svojoj domovini na daleko opipljiviji i neposredniji način nego što bi to naše sredovečne, bradate diplomate ikada mogle. Brojna vrata ka Zapadu bi se ovim putem otvorila, mada bi pametnom državnom politikom valjalo voditi računa da se odliv naših talenata ne ponovi u značajnijem broju, i da barem ove male vrtirepke i vragolane zadržimo ovde, gde svojoj domovini najbolje mogu uzvratiti za sve što im je ona dala.
U nadi, dakle, da će moji predlozi biti shvaćeni onoliko dobronamerno i čisto koliko ih ja, nekoristoljubivo, iznosim, ostavljam svakog čitaoca ponaosob da dobro porazmisli o argumentima koje sam ovde skicirao, a koji bi se mogli i nadalje iznositi i detaljnije obrazlagati. Moja adresa i ostali podaci poznati su redakciji, i ja stojim na raspolaganju svim dobronamernim građanima, a naročito pravnicima i stručnjacima iskusnim u pisanju Projekata, sa kojima bismo se mogli upustiti u konkretizovanje ovog skromnog predloga za boljitak srpske mladosti i srpske zemlje u celini.
Mladost je naše najveće bogatstvo – iskoristimo je dok je još imamo!
Živeli!
Napomena:
Ovaj Skroman predlog napisan je, u najboljoj nameri, 12-14. XI 2006. godine. Od institucija kojima je bio poslat još nije stigao nikakav odgovor. Zatim je objavljen u Balkanskom Književnom Glasniku br. 9 (www.balkanwriters.com/broj9/dejanognjanovic9.htm ), gde je takođe naišao na, uglavnom, zid ćutanja, ako ne računamo jedan jedini mejl, sledeće sadržine:
Dobar dan gospodine XXX,
moje ime je XXX, privremeno radim i zivim
u München-u i po struci sam inzenjer informatike.
U "Balkanskom Knjizevnom Glasniku" sam naisao na izuzetno
interesantan clanak gospodina Dejana Ognjenovica:
"Za racionalnije korišćenje potencijala srpske dece i omladine
na dobrobit njihovu i njine domovine"
S'obzirom da delim misljenje gospodina Ognjenovica,
koje on u pomenutom clanku zastupa, voleo bih da sa njim stupim
u kontakt.
Zato Vas najiskrenije molim za Email adresu gospodina Ognjenovica,
ili mu molim Vas dostavite moju EMail adresu, kako bih mogao da
sa njim sto je brze moguce stupim u kontakt.
Unapred zahvalan,
XXX (Lažno ime poznato redakciji)
(Uskoro kreće novi film braće Spirig, DAYWALKERS, u kome slutim da će sa vampirima da urade ono što su ovde sa zombijima - pa je red da se sada prisetimo njihovog debilovanja.)
