петак, 18. фебруар 2022.

THE INNOCENTS (De uskyldige, 2021)

***(*)

4-

 

Izgleda da postoji nepisano pravilo da, ako se horor zove THE INNOCENTS i za protagoniste ima sitnu, zlokobnu decu, mora biti opasno blizu remek-delu! Prvo je bio THE INNOCENTS (1961), kojim sam se donekle inspirisao za moj roman ZAVODNIK, a sad ovo!

Ovaj norveški triler sa elementima natprirodnog – ili je to SF? – govori o grupici dece, autsajdera (neki su musli-smeđi, neki imaju kožne psorijatične fleke na licu, neki su autisti) koji razvijaju blage, a onda sve jače ESP moći, po starom principu: „Kome ’bog’ štrpne malko Ovde, doda mu extra with cheese Onde’.

Baš zato što su mali i slabi da bi se mišićima branili od zlog sveta okolo, mališani razvijaju ekstrasenzorne, telepatske i telekinetičke odbrambene mehanizme, kojima se isprva igraju, istražuju ih kao što deca i inače u igri istražuju svoja tela i njihove mogućnosti. A onda, nedužno, kako i naslov veli, preteraju: od odbrane pređu u napad, i igra više nije samo igra, i onda – đavo odnese šalu… I nema zaštićenih: pre odjavne špice stradaće ovde i tinejdžeri, i odrasli, ali i poneko od ove dečice. Vrlo rano nam film namigne da ovde neće biti zašećerenih ’spas u zadnji čas’ ublaživanja i nežnosti prema malim macama i slatkoj dečici.

Retko kada je mikrosvet dece predtinejdžerskog uzrasta bio prikazan ovako inteligentno i senzibilno, kao da je slikan IZNUTRA, kao da ga je pravilo jedno od njih – ovo kažem u najpozitivnijem smislu, dakle NE impliciram da je film nevešt i trapav kao da ga je pravio neki neuki polupismeni balavac, dapače, želim samo reći da film ispoljava duboku simpatiju prema toj deci, dubinsko razumevanje njihove psihologije, dinamike, njihovog odnosa prema svetu i sveta prema njima i ispoljava simpatiju koja nije provoloptaška, neiskrena, patronizujuća, kako najčešće biva kad matori ljudi krenu da prave filmove o deci… I sve što radi, radi bez idealizacije, bez violina i patetike, mestimično skoro klinički, hirurški hladno – ali ne zaista: čak i kad koristi anderstejtment i sugestiju, film nikad nije ni senzacionalistički, ali ni hladan. Razlika, i to bitna, vredna, je ta što njegova toplina nije holivudizirana mikrotalasno podgrejana bljuzga.

Retko kada je bila uhvaćena suštinska amoralnost i, uslovno, psihopatija klinaca – još uvek ne sasvim socijalizovanih, još uvek sebičnih, bezobzirnih i prema slabijoj deci i prema životinjama (mačkoljupci, budite upozoreni: jedna mačka ovde gadno skonča: ukusno je to prikazano, ali nemilosrdnije nego što sam očekivao!). Oni još nemaju izgrađen etički sistem i etičko čulo, oni se još uvek samo IGRAJU, istražuju, čačkaju stvari koje mogu biti veće i važnije nego što oni to mogu da pojme: i jedan od većih kvaliteta ovog filma jeste što deca u njemu nisu oni STARMALI holivuđani koji sa pet godina već kao da znaju sve o svetu, ponašaju se sa samosvešću i zrelošću mnogo starijih i sipaju one-linere i slatke dečje mudrolije tako da swaka mama i swaki tata može samo da se raspilavi na to uz jedno glasno AWWWW…

Ne, ova klinčurija je potencijalno opasna i jeziva ne zato što su Demon Spawn From Hell – ili From Outer Space. Nemaju svetlucave oči. Kad vrište, vilica im se ne razglavi do pupka. To su obična deca koja prolaze kroz fazu u svom razvoju u kojoj smo svi mi bili. Bolje da vam ne pričam šta sam ja radio u tim godinama (7-12) sa mačkama… sa vatrom… sa drugaricama… Anyway, ovo je film koji koristi ESP kao moćnu metaforu za jednu coming of age storiju, u jednakoj meri jezivu i dirljivu.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko su besprekorna, savršena ova deca-glumci, sva do jednog: prirodni, opušteni, nevini… a onda, očas posla, postanu i pomalo creepy… Recimo, jedva sam poverovao da devojčica koja igra autističnu zapravo nije zaista to, nego je glumica…

Ritam je besprekoran, iako gledaocima zatrovanima Amerikanom može delovati sporo: za moj groš, lagano uvođenje u ovaj svet i upoznavanje sa ovim likovima i građenje njihovih odnosa izvedeni su izvanredno pametno i vešto. Nužna je postaviti snažnu osnovu za gradaciju i kulminaciju koji dolaze kasnije i nose sa sobom daleko snažnije potrese od onoga što bi u USA filmu bio samo gimik.

Rekoh li kulminacija? Spojler: Ne očekujte skeniranje, glave koje eksplodiraju; nema pirotehnike, ništa se ne zapali i ne eksplodira. A opet, na svoj mudro suzdržani, tihi, a opet potresan/jeziv način, baš taj i takav kraj je savršeno prikladan ovoj priči i ovim likovima.

Ne, nema nevinih među njima: čak i slatka mala plava curica u prvom minutu filma snažno štipa svoju stariju, autističnu sestru, testirajući njenu reakciju – koje nema. Jer, kako kasnije saznajemo od jedne druge curice, koja može drugima da ulazi u glave, reakcije nema jer ona vrišti unutra, a ne spolja. U tihim, naoko uzgrednim opaskama poput ove leži ceo ovaj tihi, blagi, uglavnom suzdržani, pritajeno-jezivi film.

I ako to baš moram da nacrtam: ovo je jedan od najboljih (horor) filmova prošle godine.