уторак, 27. децембар 2016.

CREEPY (2016) – Kiyoshi Kurosawa

  
 *** 
 3- 

        Stalni čitalac i povremeni saradnik ovog bloga, širom sveta poznat isključivo po svom umetničkom imenu „matoji“, poslao je svoj osvrt na najnoviji horor Kjošija Kurosave. Podeliću ga ovde sa vama – matoji mi je uštedeo nešto vremena i truda, budući da se uglavnom slažem s njegovom ocenom, s tim što sam ja malkice velikodušniji (!) i trpeljiviji, odnosno, mislim da je film za oko pola ocene bolji nego što ga on (prestrogo?) ocenjuje.  
Od mene – mlaka trojka. Ugođaj tihe jeze i neodređene pretnje postignut je natprosečno dobro i pažnje vredno,  glumac koji igra zlikovca je odličan i prezabavan za gledanje, i mada je ovde bilo i većeg potencijala, ovo što imamo je sasvim vredno i CREEPY će svakako biti na mojoj godišnjoj top-10 listi najmanje loših horora 2016. A sad, evo šta veli matoji.


Najnoviji film Kjošija Kurosave pod nazivom „Creepy“ nije lako determinisati u kontekstu razvoja njegove filmske poetike kroz sada već prilično obiman opus. Mnogi govore o povratku horor korenima, odnosno opsesiji psihološkim profilom serijskih ubica, otmicama i sadizmom nad žrtvama; o estetici plastike, tj. o povratku plastificiranih blago njišućih zavesa koje grade zloslutnu atmosferu i nepogrešivo kod Kurosave aludiraju na leševe umotane u najlonske vreće. Ali ovaj film odražava i izvestan kontinuitet u Kjošijevoj filmografiji.
Kad se zagrebe ispod površine, umesto serijskog ubice i njegove manipulacije žrtvama isplivava kriza identiteta, odnosno kriza porodice, kao posledice svih drugih kriza u današnjem društvu. U tom smislu „Creepy“ je logičan sledbenik i sabrat „Tokijske sonate“, ali za razliku od nje ne akcentuje spoljašnje (društvene) uzročnike krize u porodici (globalnu ekonomsku krizu), već pre one psiho(pato)loške. Međutim, plašim se da je treća determinacija „Jezivog“ kao klišetiziranog detektivsko-proceduralnog filma najočiglednija i kao takav on ide stopama „Penance-a“, putem koji ne vodi ka nekim dubljim značenjima.
Naravno, Kurosava je u pitanju, pa „kliše“ nema uobičajeni smisao. Realnost kod njega često počiva na granici između prirodnog i natprirodnog, ako ne sa krajnje neobičnim karakterima i pojavama, onda barem sa atmosferom izgrađenom kinematografskim sredstvima. Nažalost, ove začudnosti kao Kurosavinog trejdmarka u „Creepy“-ju je nedovoljno da bi se, uz druge nedostatke, svrstao u dobre filmove.
Detektiv Takakura posle ranjavanja u obračunu sa odbeglim serijskim ubicom i traume izazvane pogibijom nevine osobe, zapošljava se kao profesor kriminalne psihologije, zamenjujući na taj način praktičan rad sa psihopatskim ličnostima, teoretskim. Ovaj novi, mirniji način života doneo je njemu i njegovoj ženi Jasuko preseljenje u novi dom u, kako se ispostavilo, neprijateljski nastrojen komšiluk. Tu se posebno ističe šizofrenoidno nepredvidivi Nišino, koji živi sa ćerkom Mio i ženom koja ne izlazi iz kuće zbog, kako on kaže, teškog psihičkog oboljenja.
Takakuru na novom radnom mestu posećuje bivši kolega, mladi detektiv Nogami i zaintrigira ga nerešenim slučajem nestanka tri člana porodice Honda od pre šest godina. Deviza - jednom policajac, uvek policajac potvrđuje se i na primeru Takakure. On vrlo brzo počinje privatno da radi na ovom slučaju zajedno sa Nogamijem, ispitujući jedinog preostalog člana porodice Honda, ćerku Saki. Postepenim rešavanjem misterije nestale porodice iz fragmentarnog Sakijinog sećanja i misterije Nišinove ličnosti Takakurinom intuicijom, dolazi do košmarnog raspleta u kojem su podjednako ugroženi i porodične veze i životi.
Da. Ovo zaista zvuči kao konvencionalni krimić. I sve bi to bilo u redu da Kurosava može da se snađe sa konvencijama i realijama. On na ovom terenu gde su nelogičnosti strogo zabranjene, upada u nenamernu iracionalnost, uzročno-posledičnu nepovezanost; previđa nezamislive proceduralne greške policije. Čak je i ključni obrt u istrazi zasnovan na krajnje subjektivnoj i naivnoj (ispostavilo se tačnoj?!) pretpostavci iskusnog detektiva.
Konvencionalnu priču prati konvencionalna fotografija, striktno u funkciji priče. Dominiraju srednji i krupni planovi, a hladne, pastelne boje naglašavaju misteriju oko Nišinoa. Široki i dugi kadrovi koji su nekad bili jedna od definišućih karakteristika Kurosavinog stvaralaštva, u smislu nadogradnje priče i stvaranja posebne atmosfere, sada su prošlost. Čini se da se od „Tokijske sonate” veća važnost pridaje dijalozima i interakciji među likovima, a da je kreativni doprinos fotografije proporcionalno manji.
Ono što donekle spašava ovaj film je lik Nišimoa, koga je izvrsno utelotvorio Terujuki Kagava, poznat po ulozi glave porodice u „Tokijskoj sonati”. Tamo je igrao depresivnog oca, dok je ovde ta depresija uznapredovala u patološko stanje svesti „pater familias”-a. Samim tim, porodica koja se u „Tokijskoj sonati” raspada, ovde mutira u monstruoznu zajednicu.
Poslednjih desetak minuta filma predstavlja hiperbolizovanu sliku nefunkcionalne familije, kada se u kombiju ka svom novom domu voze „otac” sa pištoljem u ruci, „ćerka” slepi izvršilac „očeve” volje, „stric” ošamućen i vezan lisicama, „strina” obamrla pod narkozom. „Otac” manipulator i sadista pokušava na sve načine da održi „porodicu”, ali i pored primene sile i hipnotičke sugestivnosti nad drogiranim članovima „familije” ne uspeva da ih učini lojalnim i privrženim sebi.
Dugo smo čekali na novi Kurosavin horor, ali umesto njega dobili smo falični triler sa elementima horora, koji ne ostaje dugo u sećanju i koji se utapa u osrednjost filmova nastalih nakon „Tokijske sonate”. Možda ostali filmovi ove faze nisu mnogo kvalitetniji od „Creepy”-ja, ali su meni svakako draži „Journey to the Shore”, pa i „Real”, koji se bave interakcijom između sveta živih i sveta mrtvih na jedan meditativan, filozofski način.
Čak mu pretpostavljam i „Seventh Code“, mali film, koji ima privlačnost ranih Kurosavinih video radova. Učestalost snimanja raznovrsnih filmova u poslednje vreme, u Japanu i internacionalno, ipak budi nadu da će on ovaj svoj entuzijazam da pretoči u još neki vredan film, u nivou njegovih klasika kakvi su na primer „Pulse“, „Charisma“, „Bright Future“ i „Cure“.