четвртак, 23. мај 2013.

Uwe Boll's ASSAULT ON WALL STREET (2013)


         Pretežno zloglasni, a samo za manjine kultni Uve Bol izbacio je novi film, ili nešto nalik filmu. Tema, nominalno, nije nezanimljiva, štaviše napadno je aktuelna. Ukratko, opis plota kaže ovo:
Jim is an average New Yorker living a peaceful life with a well paying job and a loving family. Suddenly, everything changes when the economy crashes causing Jim to lose everything. Filled with anger and rage, Jim snaps and goes to extreme lengths to seek revenge for the life taken from him.
Ne verujem da ću ovo pogledati, ali svejedno mislim da Bol inače, a ovim filmom naročito, ima svoje mesto na ovom blogu. Meni lično on nije zanimljiv (sem kao fenomen), ali nekim čitaocima bloga verujem da jeste, a dovoljno je blizak profilu i tematici po više osnova (žanr, treš, poluhoror, crnilo & ludilo, crni humor, anti-USA...). Na svu sreću, povremeni saučesnik ovog bloga, Nikola Popević, spada u manjinu onih koji pomno prate, pa čak na neki način i poštuju Bolov "opus", pa zato imam zadovoljstvo da ovde okačim njegov kratki rivju najnovijeg Bolovog doprinosa filmskoj umetnosti ranog 21. veka.

Rivju © by Nikola Popević, for The Cult of Ghoul, Inc.

Pogledao sam "Napad na Volstrit". Imam utisak da sam gledao neki običan DTV film, prilično rutinski režiran, bez uvebolovština. E sad... Reč "uvebolobštine" sam upravo sad izmislio i u pitanju je neka vrsta Roršahove mrlje šta nama ili smeta ili nas oduševljava kod Boleta. U mom slučaju, reč je opet o nečemu što sam izmislio da bih objasnio opus ovog zanimljivog autora, a to je "estetika preteranog (ili još bolje preterivanja)", nešto što sam osmislio za esej koji nije i verovatno nikada neće biti napisan.
Ukratko, Uve je posao odradio relativno kompetentno i prilično smireno. Dakle, jebiga, nije to to.
Prvih sat vremena reč je o nekoj vrsti doku-drame gde se Bol prevashodno bavi dajdžest pričom o uzrocima, mehanizmu i posledicama ekonomske krize u Americi, sa preteranom melodramom oko bolesne supruge Dominika Parsela. Ako je neko imao strpljenja da pogleda Inside Job dokumentarac, zna da je Bol prilično dobro prokljuvio mehanizme i lepo ih inkorporirao u priču, ali kako je za njega izazivanje bilo kakve empatije prema likovima još uvek neosvojena teritorija (ali dobro, čovek uvek pomera granice), onda se u emocionalno najdramatičnijim trenucima film najviše i klima. Tim više što te scene Parsel, naravno, nije u stanju da iznese, ali je zato maestralan u svim ostalim, gde sve pizdarije koje ga zadese, ljigavi broker i advokat, kao i isprazno društvance (svi iz organa reda, mira i zaštite)... Na sve slegne širokim ramenima i tupo tera dalje. Biće bolje, samo što nije.
Međutim, čim se Bol posle tačke 01:00:00 prebaci na svoju teritoriju, film kida za sve pare. Jer tu se javlja lajtmotiv kasnog Boleta, bes, što Parsel samo naglašava svojim anderplejem, naoruža se i onda krene ono što smo i čekali. Ali Bole tu ima neke neočekivane kečeve u rukavu, jer ako je neko očekivao reprizu potpuno genijalnog Rampagea, zezno se. Odnos prema žrtvama je hladan, ubistva su na distanci, a potpuno fenomenalno (ali bez zezanja) osmišljena scena koja je rezultat poslednjeg zakazanog susreta s brokerom, zapravo ima odjeke "Američkog psiha" (ali romana) gde su ljudi iz finansija toliko obezljuđeni da je potpuno nevažna njihova realna uloga u sistemu; u Boletovom slučaju, svako je legitimna meta i on tu ne ostavlja trunke prostora za moralno preispitivanje (dokle god osvetnik drži distancu).
Drugi adut je pejof naizgled beskrajnih i repetitivnih scena okupljanja malog Parselovog društvanceta u jednom dajneru, kad Parsel prizna da je on ubica i onda postoji niz kadrova koji vrište "Neki od ovih će te izdati! Ko? Ko?" – međutim, ko je malo gledao Boleta i vidi da su u društvancetu Edi Furlong, Majkl Pare i Kit Dejvid, zna da od izdaje nema ništa i da će ovaj moći da ode u finalno rokanje i fini i pomalo hau konvinijant tvist. 
Sve u svemu, da malo i ja sad spustim loptu, svaka čast Boletu što je jedan od retkih koji se bave SEKom i bilo bi lepo kad bi bilo još SEKaploatacije, makar da gledamo masakre presipača iz šupljeg u prazno kad se već deratizacijom niko ne bavi stvarno. Međutim, Bole bi trebalo da se okane potrebe da ispriča ljudsku priču, pogotovo da grebe na vratanca empatije. Boletovi zaista vrhunski filmovi, Rampage i pogotovo Stoic zapravo su ekranizacije unutrašnjeg besa, u prvom slučaju eksplozivnog, u drugom potiskivanog i sadističkog. Uz svu opasnost da snimi drugi Rampage, Assault on Wall Street bi funkcionisao bolje kad bi sebe ipak shvatao malo manje ozbiljno.