Pre
više od četvrt veka (gasp!), tačnije godine 1994. napisao sam esej pod naslovom
NEKROFILIJA - NEKAD I SAD. Kao
okidač za njega poslužilo mi je sveže otkrivanje Lavkraftovih pisanija, prvo u
prevodima na srpski, koji su počeli da se javljaju 1990-91, a onda i u
pejperbek knjižicama na engleskom koje su mi napokon pale šaka. Još preciznije
rečeno, pravi okidač bilo mi je otkrivanje priče „His Mouth Will Taste of Wormwood“ by Poppy Z. Brite, u jednoj
antologiji najboljih godišnjih horor priča (zapravo, u istoj u kojoj sam otkrio
i „The Last Feast of the Harlequin“ by Thomas Ligotti! Kad mi se mozak nije
spržio od te dve odlične priče, pročitane u tako kratkom razmaku, tada!!!).
I zamislite moje iznenađenje kad sam video tu Popinu
priču, i čitajući shvatio da se radi o rimejku, modernizaciji i reimaginaciji
HPL-ove priče „Gonič“ (The Hound)!
Mlađanome meni, tada, bilo je pravo otkrovenje da se nešto lepo, klasično, može
na tako pametan, subjektivan, proživljen način preraditi da skroz transcendira
povod, da postane sasvim samosvojno i, da, originalno! Long story short, preveo
sam obe priče na srpski, i napisao rečeni esej, iz čistog fanatizma i ljubavi,
bez trunke lukrativnih ambicija da to prodam ne znam kom magazinu. I to je
izašlo prvo u fanzinu Emitor, pa onda
u Čobanovom Časopisu, pa najzad u
mojoj zbirci eseja STUDIJA STRAVE.
Ako ima čitalaca ovog bloga koji još nemaju tu moju
STUDIJU, i nisu čitali ovaj esej, sad je pravi čas da ga ovde exkluzivno serijalizujem,
jer nedavno je Orfelin objavio moj prevod zbirke WORMWOOD, koji sam ja krstio UKUS PELINA, a u njoj je i pomenuta Popina priča, „Njegova usta imaće ukus pelina”.
Dakle, neka vam ovo moje filozofiranje o mračno-dekadentnim i „nekrofilnim“
aspektima HPL-ove i Popine priče posluže kao nadahnuće da sebi kupite UKUS
PELINA (imam i ja neke primerke, ako neko hoće direktno od urednika+prevodioca,
po istoj ceni).
Moj esej počinje možda preopširnim uvodom, u kojem
krećem od Kulina Bana, odnosno Poa, pa onda malo drvim o Lavkraftu, dok najzad
ne dođem do konkretnih priča. Rešio sam da za blog odstranim prva dva dela
eseja, o Pou i Lavkraftu, jer o njima sam u međuvremenu pametnije i bolje pisao
u POETICI
HORORA. Krećem, zato, od trećeg dela, gde se bacam u analizu tema,
ideja i postupaka koji povezuju Lavkrafta i Popi Z. Brajt.
AUTSAJDERI I
MRTVI MUZEJI
You'll ask me,
why I rather choose to have
A weight of
carrion flesh, than to receive
Three thousands
ducats.
W. Shakespeare: The Merchant of Venice, IV, 1
Priča "Gonič", kako je već naznačeno, spada
u ranija Lavkraftova ostvarenja, koja se odlikuju jednostavnom strukturom,
dužinom koja retko prelazi desetak stranica, pri čemu je gotovo sve podređeno
krajnjem efektu. U nekima od njih vidljivo je Lavkraftovo nastojanje da, paralelno
sa konvencionalnim plašenjem, čitaocu saopšti i nešto važno, pa se u njima mogu
naći i odeljci koji vrlo jezgrovito iskazuju njegovu filozofiju. Na žalost, oni
ponekad nisu najbolje izbalansirani sa preovlađujućim hororom, pa im površniji
čitalac može i ne pridati naročito značenje. U "Goniču" ovaj balans
ne stoji loše.
"Gonič" je napisan oktobra 1922, a prvi put
objavljen u časopisu Weird Tales za
februar 1924. Direktna inspiracija za priču bila je poseta groblju kraj
Holandske Reformisane Crkve iz 1796. u Bruklinu. Lavkraft piše u pismu iz
septembra 1922: "Sa jednog od trošnih nadgrobnih spomenika – sa datumom iz
1747. – odlomio sam komadić i poneo ga sa sobom. Leži preda mnom dok ovo pišem,
i trebalo bi da sugeriše nekakvu horor priču. Moraću da ga neke noći stavim pod
jastuk dok spavam… ko zna kakav stvor bi mogao da izađe iz vekovne crnice da bi
izvršio osvetu nad skrnaviteljem svog groba?" Ne treba zanemariti ni jak
utisak koji je na Lavkrafta ostavila zbirka umetničkih predmeta groteskne provenijencije
u vlasništvu prijatelja, Semjuela Lavmana (Samuel Loveman), koju je video te
jeseni u Njujorku, kao ni radove (likovne i prozne) Klarka Eštona Smita s
kojima se takođe prvi put sreo tih meseci.
Priča
spada u ranu fazu u kojoj se Lavkraft još uvek bori sa teretom nagomilanih
epiteta, ali i uprkos njima on uspeva da postigne ubedljivu i tečnu poetičnost
jezika. Temu pljačkaša grobova koje stiže natprirodna kazna, inače rutinsku za
jeftine časopise tog doba, Lavkraft oplemenjuje moderno osmišljenom motivacijom
i psihologijom svojih protagonista, dekadentnih autsajdera po uzoru na estete fin de siècle-a. Pored aluzija na pisce
kakvi teško da su bili poznati prosečnom piscu ili čitaocu Weird Tales-a, "Goniča" odlikuje i veoma originalna
grobljanska ikonografija i jedan od naglašenijih slučajeva "telesnog
horora" u ranim Lavkraftovim pričama. Takođe, u ovoj priči se po prvi put
pominje mitski grimoar, Nekronomikon.
Već od samog početka priče jasno je
naglašen glavni i jedini motiv dvojice protagonista koji ih odvodi u pljačke
grobova i u morbidne igre sa njihovim sadržajem: krajnja dosada (fra. ennui)
koju banalni utilitarizam i rugobnost sveopšte kulture proizvode u naročito
senzibilnim osobama. Lavkraft je dobro poznavao taj osećaj: i sâm se gotovo patološki
gnušao i ljudi i kulture svog vremena, i jedino utočište našao je u dvema
naizgled nespojivim oblastima - jedna je pripadala čitanju i pisanju žestokih,
morbidnih priča čiji su ekscesi ružnoće, truleži i degeneracije jedini mogli da
mu uzburkaju nerve; druga je bila oblast poezije i lepote, koju je takođe
dovodio do takvih ekstrema da je često prelazila u baroknu, neobuzdanu bujnost
i nakićenost sličnu estetici fin de
siècle-a. Uostalom, u svojim interesovanjima kao i u svojim delima,
Lavkraft je gotovo školski primer dekadenta, maltene otelotvorenje čuvenog
Aksela iz istoimene priče Vilije de l' ll Adama (Villiers de l'Ille Adam).
Kolin Vilson (Colin Wilson) se u
knjizi Psihologija ubistva između
ostalog bavi fenomenom "autsajdera" (što je ujedno i naslov poznate
Lavkraftove priče iz 1921, u kojoj - u prvom licu - opisuje život jednog
totalnog izopštenika i, kako se ispostavlja, monstruma). Vilson kaže:
"Industrijsko društvo bavi se ljudima kao brojevima, ćelijama u svom telu.
Međutim, inteligentni ljudi imaju potrebu da evoluiraju, pa dok naše društvo
polako evoluira, sve veći broj takvih ljudi dolazi u stanje frustracije i
revolta. Iz takvih okolnosti izrasta sve veći broj kriminalaca i
"stranaca"[1]
ili otuđenih članova društva, ljudi koji su "negde između" i koji su
suviše inteligentni da bi prihvatili da budu beznačajni. S druge strane, ti
isti ljudi nisu dovoljno inteligentni, ili jaki, da se potvrde na nekom
prihvatljivom nivou samopotvrđivanja."[2]
Dirljiva je i hvale vredna Vilsonova
vera u ljudsku potrebu za evoluiranjem, detaljno izložena u knjizi
"Misterije" i nenamerno samoparodirana u programskom romanu Paraziti uma (Mind Parasites), ali je njegova vera u bezgraničnu izdržljivost
inteligentnih ljudi neosnovana. On, naime, suviše olako pripisuje nedovoljnu
inteligenciju, ili slabost, onim senzibilitetima kojima je mogućnost potvrde na
nekom "prihvatljivom" nivou samopotvrđivanja frustrirana, te kojima
je zbog raznih - genetskih, konstitucionalnih, temperamentalnih, socijalnih,
ekonomskih i drugih - faktora preostao još jedino revolt. Ne želeći da budu
saučesnici jednog njima neprihvatljivog sveta, oni postaju buntovnici - od
"Ja radije ne bih" Melvilovog (H. Melville) pisara Bartlbija do
"Nisam mogao naći jelo koje bi mi prijalo" Kafkinog umetnika u
gladovanju. Tu se radi o jednom pasivnom buntu koji optimistima poput Vilsona
izgleda reakcionarno (da ne kažemo: kontra-revolucionarno), dok je iz
perspektive tih ljudi bilo kakva radikalna promena i reforma evidentno ružnog
sveta nezamisliva. Nemoćni ili nevoljni da promene sebe, u totalno
"aut" poziciji, ovi autsajderi i ne pomišljaju da menjaju ljudsku
vrstu; promena kao pojam uopšte ne postoji u njihovom rečniku. Sve što oni vide
oko sebe i osećaju u sebi je - mrtvilo, ograničenost, klaustrofobija...
Kolin Vilson je u ponečem prilično
dobro shvatio značaj Lavkrafta kao pisca: "Duh koji je protkao njegovo
delo, bunt protiv civilizacije, osećaj da materijalna dostignuća koja služe kao
potvrda savremene civilizacije predstavljaju najtrivijalnija od svih merila -
sve je to od njega stvorilo kultnu licnost."[3]
U velikom broju današnjih buntovnika i neprilagođenih leži, dakle, njegova sve
veća (posthumna) popularnost. Ispraznost sterilizovanog sveta u kome je sve ono
"prljavo" pažljivo pometeno pod tepih radi iluzije reda i čistote
čini da sve veći broj ljudi oseća onu istu otupelost na bol i na zadovoljstvo,
te sklonost da za svoje otupele nerve traže sve jače stimulanse (koji, avaj,
pretežno počivaju u oblasti tabuiziranog, odbačenog), što je senzibilitet koji
je još Lavkraft opisao, a tek u poslednjih nekoliko decenija XX veka se očituje
nepobitno i masovno.[4]
"Hronična dosada - kompenzovana
ili nekompenzovana –" kaže Erih From, "čini jednu od glavnih psihopatoloških
pojava u savremenom tehnotronskom društvu, mada je to tek nedavno
priznato,"[5]
a to jasno pokazuju Lavkraft i Brajtova. Njihove priče sa gotovo sablasnom
preciznošću opisuju vrstu osoba kojima "ne uspeva postići uzbuđenje
nikakvom vrstom normalnog pobuđivanja,"[6]
onako kako ih From opisuje:
U svakom slučaju, sama osoba kojoj je dosadno
proizvodi izvor uzbuđenja ako on već ne postoji. Osoba kojoj je dosadno često
je organizator 'mini- arene' (ili mini muzeja, prim. D.O.) u kojoj proizvodi u
malom svoje ekvivalente okrutnosti koja se u velikim razmerama odigravala u
areni. Takve osobe nemaju interesa ni za šta, nemaju ni sa kim nikakvog
kontakta, osim onog najveštačkijeg. Sve i svako ih ostavlja hladnim. Afektivno
su smrznuti, ne osećaju radost, ali ni žalost, ni bol. Ništa ne osećaju. Svet
je siv, nebo nije plavo; uopšte ne žude za životom, i često bi radije bili
mrtvi nego živi.[7]
Radi se, ukratko, o jednoj (bez)osećajnosti koja kod
manje inteligentnih (koje From, Vilson i njima slični autori izgleda jedino i
imaju u vidu) dovodi do psihopatskog poremećaja i, često, do nasilja. Ipak,
treba razlikovati tu "sirovu" psihopatiju od filozofski i estetski
potkovane psihopatije, tačnije psiho-apatije, kod visoko inteligentnih ljudi
koji izvlače neke druge konsekvence iz spoznaje da je sve-jedno...
"(…) Svako novo raspoloženje
prebrzo se praznilo i ostajalo bez različitosti svoje novine i
privlačnosti",[8]
opisuje ovo osećanje Lavkraft na početku "Goniča". Sedamdeset godina
kasnije, Popi Z. Brajt se nadovezuje: "Svet u nama nije poticao ništa veću
impresiju no da su nam oči bile tek mrtve crne rupe u glavama."[9]
Odmah je jasno da se kod nje ne radi o plagijatu niti o mlitavom omažu, već o
pravoj i promišljenoj komunikaciji sa jednim od utemeljitelja modernog senzibiliteta
u popularnoj kulturi.
Da je i sama pripadnica nove
osećajnosti pokazuju detalji neobične biografije ove spisateljice. Uputno je
dati nekoliko najosnovnijih podataka o njoj, pre no što se posvetimo njenoj
priči. Rođena je i odrasla u Nju Orleansu (koji je, po njoj, "sposoban da
smrt učini romantičnom čak i najtvrđim srcima") i pre no što se probila
kao talentovan pisac horor priča, bila je poslastičarka, model za slikare,
gurme kuvar i egzotična plesačica. Svoje prve priče objavila je između 1986. i
1990. u magazinu The Horror Show, a
novije priče pojavile su se u gotovo svim kvalitetnijim novijim antologijama
horor priča (Borderlands, Women of
Darknes 2, Dead End, City Limits, Still Dead: Book of the Dead 2, Best New
Horror, Splatterpunks 2, i dr.) No, ekscentričnost ne počiva samo u njenoj
prozi; poznata je po neobičnoj garderobi (najčešće u goth-stilu) koju nosi na
javnim skupovima, te činjenica da je jedno vreme živela u biseksualnom menage a trois sa dvojicom ljubavnika.
Njen prvi roman, Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), poznati američki pisac i kritičar Edvard Brajant
(Edward Bryant) nazvao je "raskošno romantičnim i bespoštedno
tragičnim".[10]
Reč je o originalnom i modernom romanu o vampirima, ispunjenom
"neobazrivom, razuzdanom i divljom energijom".[11]
U varljivom okruženju autsajdera i begunaca - koje ona s razumevanjem opisuje -
svet, iako nabijen senzualnošću i seksom, deluje "krajnje besplodno, sa
vrlo malo mogućnosti za ljubav."[12]
Sve su to elementi prisutni i u
priči "Njegova usta imaće ukus pelina" (His Mouth Will Taste of
Wormwood, 1991). U suštini jalovi svet svakodnevnice nalazi se u kontrastu sa
parodijom plodnosti u vidu gotičke bujnosti američkog Juga i zagušljivom
atmosferom rastinja koje se izdiže iz močvarne truleži. O njenom rodnom gradu
veliki vizionar i autsajder Vilijam Barouz (William Burroughs), pisao je:
"Nju Orleans je mrtav muzej (...) pored jezera duginih boja, narandžastih
vatri zemnog gasa, močvara, đubrišta, aligatora koji gmižu međ razbijenim
flašama i limenkama, pored neonskih arabeski motela i tamnoputih podvodača što
sa ostrva đubrišta dobacuju bljuvotine..."[13]
U toj atmosferi gustoj od truležnih gasova i teških cvetnih mirisa, dvojica
otuđenika pokušavaju da izgrade svoj pandan "mrtvom muzej" Nju
Orleansa; njegova morbidnost samo je originalni uzor viđen pod uveličavajućim
staklom.
Dvojica njenih junaka vođeni su
potrebom donekle sličnom onoj dr. Čenarda iz filma Gospodari pakla 2 (Hellbound:
Hellraiser 2, 1989) čiji je moto: "Moram da vidim, moram da
znam", bez obzira na sve posledice - po druge ili sebe, svejedno.
"Pitam se nije li tu bio koren njegove odlučnosti da pogleda u neizmerno
oko smrti i ovlada njome. Možda je smrtnost tkiva video kao gigantsku slagalicu
ili ukrštenicu koju bi, ako složi sve delove na mesto, mogao da reši i tako
porazi",[14]
razmišlja Hauard o svom drugu/ljubavniku Luisu u priči Brajtove.
Slagalica i
lavirint osnovni su simboli i u filmu Gospodari
pakla 2: u razjedinjenom, haotičnom svetu koji se čini kao gomila
nepovezanih (ili bar nesređenih) jedinica/podataka, dr. Čenard "mora da
vidi, mora da zna" celinu - opštu konfiguraciju zagonetke uma, i svemira
koji je njegov odraz. Slagalice koje "gulovi" u ovim dvema pričama
sačinjavaju jesu morbidna parafraza moderne umetnosti: korišćenje "ready-made"
materijala i "cut-up" tehnika u kojima se ne seku reči već delovi
tela, postmodernistički eklekticizam u upotrebi najraznolikijeg materijala,
nasumičnost, iracionalnost... i nadasve - odbijanje svakog molarizatorstva u
postupku, materijalu i finalnom efektu. Sve te metode - u nejednakoj meri
korišćene u ove dve priče - ukazuju na nejednak balans između kognitivnih i
estetičkih motiva koji su u njihovoj osnovi.
Lavkraftovi likovi još poseduju tu
vrstu nekrofilne radoznalosti koja čini da ni pred "neizmernim okom
smrti" ne skrenu pogled već čak idu i dalje, želeći da vide ono što je
"s one strane", "ono neiskazivo". Iznurenost banalnošću
svog okruženja i ograničenjima prirodnih zakona u njemu još uvek nije ubila
radoznalost u odnosu na misterije koje su u temelju "stvarnosti". Pa
makar i ne bili nikakvi nesebični istraživaci i potencijalni dobrotvori
čovečanstva (koga se gade), njihova želja za znanjem ih čini bar donekle
ljudskim, živim.
Likovi Popi Z. Brajt su iza bilo
kakve želje, sem želje za smrću. Navodna spoznaja je tek poza koja se duhovito
otkriva u razgovoru sa istinskim gulom u obliku prelepog, ledeno hladnog
dečaka. Njihova letargična "potraga" je bez strasti, bez duboke
želje: oni ne moraju da "vide", ne moraju da "znaju" - jer
na neki način, sve što treba oni već znaju: sve je isto, sve-jedno. Zato je i
svaki put koji vodi "bogatstvima i užicima groba" jednak - kopanje
grobova ili povećanje tolerancije na razne otrove, svejedno. Ovo sablasno
stanje slično je narkomanskom paktu: uzimanje smrti u malim dozama (u
"pilulama" zaslađenim kratkotrajnim užitkom), kako bi se povećala
"tolerancija" - ne radi sticanja imunosti (imunost na smrt - to je
neozbiljna ideja), već kako bi se na kraju neprimetno skliznulo u nju, u finalnom
trenutku kada više nema šta da se izgubi, jer je sve već rasprodato. Smrt je
"izbegnuta" time što joj je oduzet objekat: kada Ona dođe, već odavno
više nema onoga ko bi trebalo da umre.
[1] Nezgodni
termin "outsider" u ovoj knjizi je preveden kao "stranac" -
što je ipak preširok, nedovoljno precizan izraz. Istoimenu Lavkraftovu priču
kod nas je Aleksandar B. Nedeljković mnogo bolje preveo "Otpadnik" (u
Horor, Znak Sagite, Beograd, 1990.).
Bukvalno značenje tog pojma je: onaj koji je izvan granica određene grupe iz
koje originalno potiče - izopštenik, otuđenik, otpadnik...
[2] Kolin
Vilson, Psihologija ubistva, Gradina,
Niš, 1990, str. 125.
[3] Vilson, isto, str. 135.
[4] Ključna
reč je pridev "jaded" za koji u srpskom nema pravog ekvivalenta, jer
u sebi istovremeno sadrži isluženost, iscrpljenost i otupelost kao posledicu
dugotrajnog zamora. Teško da je slučajno to što je amulet koji pokreće zlu
kletvu u "Goniču" - upravo od žada (eng. jade).
[5] Erih
From, Anatomija ljudske destruktivnosti,
tom II, Naprijed/Nolit, Zagreb-Beograd, 1986, str. 69.
[6] From, isto, str. 68
[7] From, isto, str. 74.
[8] H. F.
Lavkraft, "Gonič" u: Znak
Sagite br. 5, Beograd, 1998, str. 744.
[9] Popi Z.
Brajt, "Njegova usta imaće ukus pelina" u: Znak Sagite br. 5, Beograd, 1998, str. 737.
[10] Ova
recenzija, preuzeta i prevedena iz časopisa Fangoria,
objavljena je u fanzinu Hemitor, br.
8, Beograd, str. 55
[11] Hemitor, isto, str. 55.
[12] Hemitor, isto, str. 56.
[13] Vilijem
Barouz, Goli Ručak, Prosveta,
Beograd, 1986. str. 25.
[14] Popi Z.
Brajt, "Njegova usta imaće ukus pelina", isto, str. 738.
