izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 11. август 2022.

MEN (2022)

 

**
2

U okviru akcije „Toxic Male Avengers“, da počnemo od muškorežirane tirade protiv Toksične Muškosti (zeeev). Sa Alexom Garlandom nema neizvesnosti – posle onog plitkoumnog, duše lišenog i mrtvopuvalasto dosadno-glupog ANNIHILATION (klikni pa se podseti moje tirade), bilo je dovoljno videti naslov i trejler za njegovo novo gomno, pa znati tačno šta ćemo dobiti.

I tačno to smo i dobili: vizuelno šareno izmetance, ponegde videospotovsko, baš kao u sestri mu, SHE WILL (o kojoj uskoro detaljnije).

Ponegde je to nadahnuto gnusno i originalno, mora se priznati. Ima ovde nekih prizora s kojima se malo toga u dosadašnjoj istoriji horora može uporediti, i tim više je šteta što su pretežno izvedeni CGI efektima, a ne „u mesu“, praktično.

Nažalost, tematski je to praznjikavo i glupo. U ovom slučaju muška toksičnost je toliko originalna da spada strogo u žanr #nikadsenijedesilo – naime, našu antipatičnu junakinju njen dragan emocionalno ucenjuje: ako ga ona ostavi, on će da se ubije! Ona na to kaže: „Jes, boli me kurac!“ On skoči s vrha zgrade, proleti u slow motionu kraj prozora gde ona stoji i spljeska se na pločniku.

Krindž kreće odma, od „Hello!“ Još od te njihove „svađe“ i tog kretenskog samoubistva, i njene prazne face, i toga kako se ovaj polomio dole… Eto kako joj se posro u život!

I sad ona jadna ode na selo, da se oporavi od traume, a kad tamo neki niđe-veze-s-temom-i-zapletom folk-horror znaci i sugestije. I tako kreću simboli plodnosti, kurci-palci, Machen sugestije, Panovi i fauni, al to nigde ne vodi. Vidimo Zelenog Čoveka (muški simbol plodnosti)…

i vidimo raskrečenu Šila-na-Gig (ženski simbol plodnosti)…

I oni bi nekako da se kontrastiraju, valjda da nagoveste praiskonski rat polova? Ali to je bezveze, jer su značenjski istovetni, t.j. nose istu simboliku, nisu to međusobno suprotstavljeni simboli, nije to npr. Hrist vs. Šila, pa da kažemo „OK, to je Uškopljeni Pustinjak nasuprot Žene Zelene…“ Ovo su Muž i Žena, istih konotacija…

I sad njoj svi muškarci tu, u tom selu, izgledaju isto. Zašto? Zato što je uspela da se zalepi za jednoga koji je bio tetkasti histerični kreten? Ali ovi što joj se ukazuju sad nisu kao njen afrički-crni histerična-tetka dečko, nego svi izgledaju kao prirodno ružni britanski-bledunjavi Rori Kinear

– baš svi imaju njegovu odbojnu njušku, svi, čak i neki random klinja na kojega je matora faca nalepljena u stilu legendarnog Aphex Twin spota „Come to Daddy“… ili IV sezone What We Do in Shadows

Nekoliko je problema ovde: što je temeljna postavka glupavi krindž; što je glavna glumica –ali i lik koji igra- nepodnošljivo iritantna (što ne bi trebalo), baš kao i njena drugarica s kojom ćakula telefonom, baš kao i Rori (koji je valjda namerno odabran da bude odbojan);

što se tokom većeg dela filma ne dešava ništa naročito zanimljivo ili podsticajno osim nekih kratkih golicanja: neki tunel nešto nešto… neki golokurasti Rori joj se mota po bašti… pa ga uapse… pa ga puste.. pa drugovi ovako ćemo, pa drugovi onako ćemo… krindž do krindža…

Sve dok pred kraj stvari naprasno ne odlepe i odu u nešto što bi kod živog reditelja bilo DELIRIJUM, ali kod ovog mrtvog puvala Garlanda čak i nepatvoreno LUDILO koje krene da se dešava u zadnjih pola sata inscenirano je, režirano, prikazano u nekakvom neverovatno neinvolvirajućem fletlajnu.

I koja nam se duboka poruka želi preneti tim vizuelno zabavnim, mada CGI prikazom osunećenim slikama muškaraca koji stalno iznova iz sebe, iz vagina u svojim međunožjima (!), a onda i kroz stomak i usta, „rađaju“ replike samih sebe?

I mada ne izgledaju ko njen upokojeni crni dečko, ovi beli smradovi na sebi imaju iste povrede kao on kad se smandrljao na pločnik (ruka zasečena šiljkom ograde, jedno stopalo prelomljeno ustranu).

Toliko muke da nam se kaže kako ona, kad joj se jedan toksični kreten posro u život, sad nadalje u svakom muškarcu ima da vidi njega? Dva sata ove smaračine i ludorija kako bismo došli do TOGA??! Wow.

Inače, kraj je sasvim zbrkan jer ni reditelj ne može da se opredeli šta je od ovoga što se desilo bilo METAFORA i vizija u njenoj glavi, a šta je u tzv. objektivnoj stvarnosti u koju u zadnjoj sceni dođe njena drugarica i vidi nekakve krvave tragove oko ulaza kuće… Ko je to bio klan i da li je doklan, ko je preživeo i šta je ostalo od njih – nema veze.

Važan je finalni osmeh omoćene žene, koja je, izgleda, naučila da se nosi sa idejom da su svi muškarci isti, i da sad ima sa sobom sekiru (nadam se, metaforičku a ne doslovnu, u torbici), pa idući put kad joj se neki nakači i traži od nje LJUBAV, a njoj nije do toga, može smesta da ga nasekira i da ne čeka da se ovaj histerično samoubija i prlja pločnik.

Ima u mom kraju izreka koja savršeno opisuje ovaj film i njegovo završno „otkrovenje“, i sa njom ću vas ostaviti da nad njom meditirate: „Na vr’ brdo za kašiku pilav.“

P.S. Ako nekome moram da crtam: #metoo je legitiman pokret, s razlogom pokrenut; tema toxične muškosti je takođe validna i legitimna, treba da se obrađuje svuda, pa i na filmu – ALI, na pametan, smislen, filmski slojevit način, a ne kao OVO.