izabrana dela

izabrana dela

среда, 27. април 2022.

PROKLETIJE: odličan prikaz u POLJIMA

 

Najnoviji broj našeg verovatno najboljeg književnog časopisa Polja (br. 532, god. LXVI, novembar–decembar 2021, izašao u martu) pored ostalog donosi i odličan, sadržajan, slojevit, pronicljiv prikaz mog romana PROKLETIJE.

            Drago mi je da sam se, posle dugo vremena, našao na stranicama ovog časopisa, makar kao predmet prikaza; još draže mi je što je autor tog teksta, Boris Lazić, ugledan naš pisac, pesnik i prevodilac, ali i znalac fantastike u književnosti i stripu; a najdraže što je, baš na tako uglednom i prestižnom mestu, objavljen do sada najdublji osvrt na to šta PROKLETIJE jesu. Dobro, ni ovaj tekst nije iscrpeo SVE što smatram vrednim istaći, i teško da to ijedan tekst ovog obima može, ali ono što jeste naglasio – sve je tačno pogođeno i smisleno argumentovano.

            Ako hoćete da ovaj prikaz čitate na ćirilici, u pdf-u, to možete učiniti legalno i po PS-u, na sajtu POLJA, ako kliknete OVDE.

            Za one kojima ćirilica teže ide, ili koji više vole zeleno-crnu kombinaciju na ovom blogu, PLUS neke lepe slike uz tekst, nudim (kao i uvek) – NEŠTO VIŠE.

            A za to više zaslužna je moja stara saradnica, Tijana Jevtić, čijim svežim, skorašnjim, jezovitim pećinskih fotkama ilustrujem ovaj prikaz – jer rekao bih da ugođaj tih umetničkih fotki odlično hvata atmosferu i ton mog romana, naročito njegovih poznijih deonica.

            Dakle, evo ga prikaz © by Boris Lazić ulepšan fotkama © by Tijana Jevtić.

 

 

 

HOROR I PREUMLjENjE


(Dejan Ognjanović:, Ghoul Press, Niš, 2021)

prikaz © by Boris Lazić



Retko ko, na polju horora, u savremenoj srpskoj književnosti, deluje toliko pozamašno i istrajno, ali i tako sistematski, tako jasno i pregledno, kao dr Dejan Ognjanović. I kao pedagog i kao naučni radnik, kao istraživač i kao antologičar, Ognjanović je, prvi u našoj sredini, sistematizovao prethodna saznanja o žanru horora u svetu i kod nas, a kao kourednik tri edicije u novosadskoj izdavačkoj kući Orfelin ponudio, u ediciji „Poetika strave“, izbor najboljih proznih ostvarenja majstora pripovedača sa (zasad) engleskog, francuskog, nemačkog i poljskog govornog područja propraćenih, uz to, i iscrpnim, stručnim, pogovorima. Kao esejista, pored literature, Ognjanović pokriva i strip, i film (svetski i srpski), a kao intervjuista, dao je opsežnu knjigu razgovora s rediteljem Đorđem Kadijevićem.


Naša kultura poznaje umetnike, stvaraoce koji su, istovremeno, i naučni radnici, istraživači, dakle tumači i sistematičari u istoj meri u kojoj su izvorni stvaraoci. Na polju istorije stripa (koji moram da spomenem budući da se Ognjanović bavi
– makar delimično – i njime), izdvaja se, kao tumač, antologičar ali i originalni stvaralac, u nas, ime Zdravka Zupana. U naučnoj fantastici, kao enciklopedista i pripovedač, istakao se Zoran Živković, u fantastici i hororu, kao kritičar, Ilija Bakić. No, sistematičnošću u izučavanju i bavljenju fantastikom (ovde koristim reč fantastika kao krovni termin koji podrazumeva i njene podžanrove ili srodne žanrove kao što je horor), Dejan Ognjanović se upisuje u krug onih koji su (zadržimo li se na toj paradigmi), poput Milorada Pavića ili Save Damjanova, istovremeno – kao naučni radnici – izučavali i – kao pisci – stvarali u okviru žanra. Doprinos Ognjanovića leži u tome što je fokus sa fantastike u njenom širem ili najširem smislu pomerio prema hororu, i na taj način pojasnio i proširio recepciju i razumevanje toga žanra u okviru srpske književnosti. Na tom polju, njegovo ključno teorijsko delo jeste doktorska studija Poetika horora, a prozno, romaneskni ciklus o Magna Mater. Slično dvojici prethodnika na polju izučavanja domaće fantastike, i Ognjanović se, u okviru vlastitih poetičkih interesovanja, zanima za rubna područja, za prelazne modele i periode koji vode do modernog i novog. Uspostavlja veze, produbljuje saznanja, osvetljava puteve stilskih i tematskih preobrazbi. Uvek je lakše izučavati i tumačiti jasno omeđeni stilski pravac, književni period. Uočiti prelazni trenutak, prelazne modele i preobražaje, otvaranje novih perspektiva zahteva daleko veće umeće i istrajnost. U tome je Pavić, za mnoge, nenadmašan uzor. Baveći se stravom, odnosno, kako je definiše, hororom, Ognjanović je priredio temate o američkim piscima Embrouzu Birsu (Gradina, br. 25, 2008), Hauardu F. Lavkraftu (Gradac, br. 171–172, 2009) i Vilijamu Barouzu (Gradac, br. 173–174), ali i izbor srpskih priča fantastike (Pressing, br. 47, 2005) i temata o demonologiji (Gradina, br. 16, 2006). Sve ovo pokazuje da se njegovo zanimanje za žanr grana, istovremeno, u dva pravca: oslanjajući se na bogato iskustvo moderne anglosaksonske i, šire, svetske književnosti, nisu mu strani ni elementi srpskoga folklora ili srpske umetničke priče.


Ognjanović je, u izvesnom smislu, i obnovitelj interesovanja za metafizička pitanja unutar žanrovske literature. Postmoderna je, na tragu Borhesa, vratila teologizovanje u srpsku prozu (videti: A. Jerkov, Antologija srpske proze postmodernog doba). Radikalizam njegovog prvenca, u tom smislu, nikoga nije ostavio ravnodušnim. Nihilizam koji natapa to nervozno, gusto prozno tkivo, odlučni raskid glavnog junaka s religijom, tradicijom, opštim uverenjima i načinom života sredine kojoj pripada, njegovo bogotražiteljstvo lišeno nade i okrepe u transcendentnom (koje ga čini prijemčivim za ono što će, u priči, da se zbude); taj nihilizam, odlučni raskid opredmećen u žudnji za Porno­bogom, i ono što otkriva kroz svoja istraživanja seksualnog nasilja nad bespomoćnim (decom, osobito), do srži ogoljava ljudsku prirodu kao takvu, ljudsku nakaznost kao takvu, Boga kao takvog: taj nihilizam, dakle, u prvom romanu, premda doveden do usijanja – tek je načet.


Roman Prokletije Dejana Ognjanovića jedno je od najsloženijih, najosobenijih i najzanimljivijih ostvarenja savremene srpske proze. Snažne fabule, od one proze koja je istovremeno i meditativna i akciona, neposredno se nadovezuje na Ognjanovićev prvenac i kultni roman Naživo, koji dodatno usložnjava i proširuje, s tim što, u ovom romanu, fokus prelazi na novog protagonistu (ne tako redak postupak u modernom romanu glavnog toka – setimo se samo klasičnih Seoba Miloša Crnjanskog; postupak takođe prisutan u žanrovskoj prozi, kao legitimno sredstvo u kompleksifikaciji metateksta). Roman je jezički veoma bogat. Dosta je prostora dato i govornom jeziku, dijalektu, sociolektu, dok je s rukopisom u rukopisu Ognjanović pokazao i majstorsko vladanje zapadnim jezičkim standardom.


Radnja je smeštena u devedesete godine prošlog veka, njenu pozadinu čine, pored ratnih dešavanja, i delovanja sekte koja koristi ratne prilike za izvođenje svojih obreda (zahtevaju ljudsku žrtvu). Roman se, u tom smislu, čita i kao dokument o jednom vremenu i jednoj sredini. Posebno je dobro obrađen vojni milje i vojnička psihologija, ratna stvarnost, borbena gotovost, dok svemu tome posebnu aromu daju slike reminiscencija na ratne događaje po dalekim, zabitim palankama. Ovo je ujedno i freska kosovske stvarnosti, na fonu viševekovnog sukoba dva naroda koji dele isti prostor. Prokletije se nadovezuje na Ognjanovićev prvenac (tome je osobit naglasak dat u odlomcima o ludnici). Roman prati vojnu ekspediciju na Prokletije i zbivanja na tom putu. U drugom delu, intertekstualnim postupkom rukopisa u rukopisu („Zbirka dokaznog materijala za optužbu protiv ljudske vrste“ – što bi bio lep omaž Ligotiju da se kojim slučajem njegova knjiga pojavila pre romana Naživo) razvija se ideje antinatalizma, o svesti kao kazni itd. i uvodi nas u srž piščevog svetonazora, polemičnog odnosa kako s religijom (vaskrsenje i život večni ovde postižu se drugim putem, krajnje materijalističkim sredstvima), tako i određenim sociološkim, političkim konceptima, shvatanjima itd.


Jer, šta bi činilo srž buđenja jezovitog, građenja strave kod Ognjanovića? Ono što je, u Senci iznad Insmuta Lavkrafta (sve do naglog zaokreta na kraju priče) izvor nemira, teskobe te krajnjeg, svevlasnog, paničnog straha, kod Ognjanovića je, kako odmiče naracija, sve više i više predmet izučavanja, proučavanja, postupno čak i žudnje: jer, za razliku od junaka Lavkrafta, daleko veće gnušanje junak Prokletija (poput Dejana, njegovog prethodnika na putu preumljenja u romanu Naživo) oseća prema svemu što je ljudsko. I ovde se javlja nelagoda: ona se, kod čitaoca, rađa iz svesti o psihologiji kojoj je gnusno, odbojno samo ljudsko biće, život sam. Ali, istovremeno uz taj osećaj u čitaoca se rađa i razumevanje za takvu psihologiju i takav svetonazor. Izvesni, floberovski (ili, tačnije, bodlerovski) kompleks (gnušanje, ne samo nad svetinom, nego nad čovekom, nad ljudskim bićem kao takvim), predsedava preobraženju čiji smo svedoci. Jer roman je i svojevrsna priča o inicijaciji. I kao u svakoj, iskušenik nešto mora da žrtvuje. Konkretna slika žrtve je surovo otkidanje/odsecanje genitalija. No njemu prethodi, ne manje surovo, ali isto tako – najpre postupno, zatim konačno – otkidanje od društva. U slikanju tog otkidanja, tog postupnog odvajanja od matice, od norme, Ognjanović se pokazao kao nenadmašni psiholog. Gubitkom žene (žena), junaka kao da više ništa od istinski ne vezuje za ovaj svet, za ovu stvarnost: to Ognjanović efektno postiže time što, suočeni s potpuno stranim, junaci (u trećem, završnom delu romana) nastoje da stvore živi zid u nadi da bi mogli da spasu jedino žensko biće u svojoj družini – iako ona pripada neprijateljskom taboru. Suočeni s radikalno drugim, raspadaju se i nestaju sve razlike, sve predrasude između zaraćenih pojedinaca koji pripadaju različitim narodima – ali istoj vrsti. Jer, pred čudovišnim, ostaje samo čovek. Preostaje brat (dojučerašnji neprijatelj), odnosno sestra. Tek pošto je suočen i s njenim gubitkom (na svoj put junak je pošao pošto je izgubio dragu, stradalu u ratu), junak će da zakorači ka Nepoznatom, lišen bremena i poslednje niti koja ga je vezivala za ljudsku zajednicu. Tek tada, oslobođen od sebe prošlog – oslobođen od bremena prošlih ja – stupa u Matricu.
Važan za razumevanje fabule jeste rukopis u rukopisu, antropološka studija o drevnom kultu, koji je središnji motiv drugog dela romana. Reč je o delu manje poznatog, avangardnog pisca koji se bavio, u okviru svojih estetskih istraživanja, pitanjem Magna Mater. Izvanredno eruditno, blago protkano ironijom (s neskrivenim aluzijama na našu međuratnu književnost i odnose snaga u njoj), rukopis prokaženog pisca nastaje na podlozi jugoslovenskog iskustva rata i stvarnosti genocida. Upravo ta činjenica celoj temi daje filozofsku podlogu: pisac se odlučno odriče čovečanstva jer je svedok onoga što je čovek u stanju da uradi čoveku. Sadašnji rat tako priziva prethodni, dok pojedina zbivanja prethodnog pojašnjavaju sadašnje događaje.


U ovoj priči horor leži u odricanju od ljudskog zajedništva, u napuštanju ljudskog. Rukopis u rukopisu to naglašava:


Sada je jasno: mi svi obitavamo u velikom kozmičkom Jasenovcu – netko će na red doći prije, a netko docnije, ali Ljudosjeku neće umaći nitko... i nitko to „odozgo“ ne gleda; i nitko nas tu ovime ne kuša; i nitko nam više ne može zaprijetiti nekakvim Paklom, jer od ovoga, na Zemlji, i da hoće, gore biti ne može. A onaj tko uvidi da živi u nepreglednoj vodenici za meso mora si postaviti pitanje daljnjega bivstvovanja, a naročito razmnožavanja. Koji je, točno, smisao donošenja nove samosvjesti u ovu kla­ onicu... čemu donositi novo meso za pod malj...?

Ratna stvarnost nemalo doprinosi takvom pogledu. Pomalo neočekivano, za tekst protkan gnostičkim elementima, u odlomku o (ne)odlučnosti vojnog starešine (u drugom delu romana), Gorski vijenac, a ne Luča mikrokozma, deluje kao hipertekst. Ovaj momenat je kao preslikan iz dileme Vladike Danila. No, uzme li se u obzir da radnju izvode vojna lica, stvar je očekivana (u romanu dat je poseban naglasak na obradu vojničke psihologije, na humor, odanost i drugarstvo između vojnika). Narator pojašnjava:


Čovek u uniformi traži da mu se komanduje čvrsto i odlučno... Mekoća i nesigurnost lako naiđu na surov odgovor podređenih... kao posledica automatskog prezira prema svakoj vrsti neodlučnosti. Čovek kada polaže sopstveni život u tuđe ruke hoće da onaj kome ga je poverio jasno i nepokolebljivo zna šta i kako s njim hoće. Kad oseti snagu i čvrstinu, on zna da će komandir učiniti sve da mu život sačuva, i da će umeti to da uradi; a ako baš dođe stani­pani, ako mora da se gine, nije mu žao život dati, jer oseća da to nije uzalud, da se dešava sa smislom i razlogom, jer tako mora, ne može drugačije.


Drugi specifični milje koji je takođe znalački obrađen je psihijatrija i psihijatrijski zavod. Naravno, studij obe ove sredine je u službi naracije: glavni junak je nekadašnje vojno lice (civil, angažovan da pripomogne, kao savetnik, u vojnoj akciji), dok je Dejan, junak prethodnog romana Naživo, pacijent u jednom zavodu za umno obolele. Ognjanović se tu pokazuje i kao dobar slikar oronulosti, zgrada u poluraspadu, u stanju ne boljem nego psihe njihovih nesretnih stanara: ta slika propadanja, raspadanja zidova, fasada, trotoara, ona pruža okvir u kojem se kreću ljudi načetih psiha, uništenih života. Tu se njihova letargija dotiče zamora junaka naracije. Roman je, istovremeno, anketa, triler u kojem je islednik u potrazi za izgubljenim rukopisom za koji sluti da bi mogao da mu pojasni pozadinu dešavanja kojih je bio žrtva. Ta se potraga za rukopisom polako preobražava u potragu za sobom, za smislom vlastitog bivstvovanja, posle pogibije voljene žene.


Ognjanović je izvanredni slikar prirode, osobito poljana, planinskih proplanaka, visova (tome je posvetio nemali broj stranica trećeg dela romana, koje je svojevrsno hodočašće kroz Prokletije). Tim se umećem već znalački iskazao u svom prethodnom romanu, u Zavodniku, i u obe ove proze svaki od tih opisa u službi je naracije. Prirodni prizori često čine kontrapunkt, unose ili osećanje smirenosti, ili divljenja pred veličanstvenim što nadilazi ljudsku ograničenost: u Prokleti­ jama to je Velika majka, zagonetna matrica u srcu planinskog venca (to je, slično Planinama ludila Lavkrafta, nešto čega ne bi trebalo da bude – to je prodor onog što narušava koherenciju naše slike sveta, okidač fantastičnog).
Svaka inicijacija (svaki preobražaj, spoznaja) – prelazak iz nižeg u viši stepen bića – ima svoj protokol, ali za njenu suštinu, za srž tog procesa vredi sledeće, izrečeno pred sam kraj romana:


Istina je često patetična. Zato se, pored ostalog, oni retki koji je uopšte spo­ znaju suzdržavaju od glasnog izgovaranja. Ili zapisivanja. Manje je patetična dok osta­ ne neokaljana rečima. Reči sve srozavaju. Istina leži u tišini.


Izbor latinskog jezika za naslove i podnaslove daje izvesnu auru svečanog govora i klasične starine koji su takođe u funkciji priče: ono pritajeno i drevno, saznajemo, kudikamo je drevnije od Rima (Rim deo je sveta – „našeg“). Iskusni čitalac prepoznaće ovde tragove Poa, Ligotija, a nadasve Lavkrafta i njegovih spilja, podzemnih svetova, uznemiravajućih zapisa po zidovima kripti i hramova, te hororične priče o svirepom buđenju samosvesti zalutalog putnika u Insmutu.


U tom trećem i završnom delu romana kao da su tek odškrinuti elementi koji najviše otvaraju čitalački apetit, barem kad je u pitanju ova vrsta proze, na granici žanrova (horor, triler, naučna fantastika, ali ne manje i meditativna proza najvišeg reda) posebno ukoliko bi autor nastavio s pisanjem o tim, kosmičkim, „matricama“ i njihovoj svrsi. Roman, zapravo, nudi novo čitanje mita o Kibeli, o Magna Mater, o Velikoj Majci ili Majci zemlji, jednoj od četiri počela filosofije, koja je u antici poznata pod više različitih imena (Ašerat, Astarota, Tanit, Al-Lat) ali u uvek istoj funkciji životodavke: njeno sveštenstvo čine kastrati. Vezana je za orijentalne misterije, odakle kult i potiče. Novo čitanje mita dato je u ključu moderne fantastike. Kult Majke je živ. Jedan je od onih kultova iz dubina prošlosti koji žilavo istrajava: nikad nije zamro, zadržavši osnovne odlike ezoteričnog učenja do koga se dospeva strogo kontrolisanom inicijacijom. Pored njega tu su i izvesne ramifikacije: više je praksi i obreda vezanih za Veliku Majku. Otkrivamo da oni, koji su najbliži izvorištu, njega čak i najslabije shvataju: Psoglavi tako predstavljaju zajednicu odvojenu ne samo od dveju zaraćenih strana nego i od nosioca kulta. Borave u autarciji i koriste se prednostima majčinih „izlučevina“ a da ne shvataju smisao i svrhu mesta obitavanja.


Rekoh da je roman protkan gnostičkim učenjima. Najbitniji odnosi se na razumevanje božanskog (neraskidivo vezano uz tumačenje ljudske prirode). U gnozi, žudnja za životom večnim (pojam Boga uvek se vezuje uz smrt), odnosno želja za prevladavanjem biološke ograničenosti, ostvaruje se ne kroz a/racionalnost vere nego putem znanja. U okviru kulta Velike Majke, otkidanje genitalija jedan je od središnjih motiva. Kakav je smisao tog, naoko, svirepog akta? On je, zapravo, akt vere i prethodio bi preobraženjima, prelasku u oblike kojima je seksualnost nepotrebna.


Prokletije imaju izvesne korelacije s već spomenutim Planinama ludila H. P. Lavkrafta. I u tom romanu priroda je svevlasna. I u njemu planine taje stvarnost koja nadilazi svakodnevicu, koja joj, zapravo, sasvim protivreči i dovodi je u pitanje. U istom smislu, matrice Prokletija dovode u pitanje celokupnu ljudsku stvarnost, celu tu Comédie humaine koja se odvija u njihovom podnožju. U poređenju s realnošću Magna Mater, ceo naš svet pokriven je velom Maje.


Neka mi čitalac dopusti sledeću digresiju: Ognjanovićeve „kosmičke matrice“ podsećaju i na Nebesnike (Celestials) Džeka Kerbija (strip crtača i scenarista, središnje figure američkog superjunačkog stripa i satvorca mitologija Marvel-a i DC-a), na njihove genetske opite, semena, klice koje sade unutar „nebeskih šarova“. Nebesnici, iz eona u eon i od sveta do sveta, sade klice: zatim, u nekom od sledećih eona, dolaze da ispitaju posledice zrenja i donesu sud o datom obliku života: da li je za život ili za propast. Tako je Džek Kerbi ponudio novo čitanje Starog zaveta, hebrejskog nasleđa (u okviru tog mita, odnosno Kirbyversea, kako ga naziva kritika, Galaktusova glad se objašnjava tako što on u stvari uništava one svetove u kojima klice Nebesnika predstavljaju opasnost po vaseljenu). Ognjanović ne pojašnjava poreklo svojih „matrica“: fokus romana dat je na njihovu svrhu. Fokus je pomeren na inicijaciju. Ostalo se prepušta čitaočevoj mašti. Slobodno je dopisivati.


Ono što romanu daje posebnu aromu jeste njegova introspektivnost, meditativnost, misaonost. Budući da se krećemo u okvirima fantastičnog žanra, ovde je i to obrađeno u tom ključu: junak romana je obdaren posebnom kognitivnom moći. To ga izdvaja, čini drugačijim, doprinosi njegovoj samoći ali i istaknutom položaju u krugu ljudi među kojima se kreće. Motiv podseća na Unutarnje umiranje Roberta Silverberga, s tim što se u slučaju junaka Ognjanovićevog romana, njegov dar ne gasi i što je poznat njegovom, neposrednom, ratnom okruženju. Upravo ga taj dar, uz prethodno vojničko iskustvo, čini podložnim da se uključi u istragu.


Ovaj se roman, premda zahtevan i višeslojan, čita u jednom dahu. Vođen je ubedljivom psihologijom, dobrim razvijanjem radnje, jasnom fabulom. Simetrija postignuta stvaranjem, recimo, ženskih likova, naizgled sporednih (s početka i kraja romana), a koji su zapravo jedni od pokretača radnje, te pogođena atmosfera, najposle suštinska opozicija između grandiozne, planinske, divlje prirode i čoveka (koja se provlači kroz ceo roman), dakle kompozicija, jezik, rečenica, uz dosta metafizike, meditativne proze, introspekcije, sve to čini od Prokletija (naporedo s prethodnim romanima Ognjanovića, Naživo i Zavodnikom) krupno osveženje na polju naše žanrovske literature, s osobitim naglaskom na horor.

 

* * *

 


PROKLETIJE i dalje možete nabaviti kod autora/izdavača, tj. mene, ako mi pišete na mejl dogstar666 at yahoo dot com. Knjiga je još uvek 900 din + ptt, ali je nešto povoljnije možete dobiti ako se pretplatite i na moju predstojeću zbirku priča DIVLJA KAPELA.

Detalje o tome imate OVDE: vidite i javite se.


понедељак, 18. април 2022.

THE NORTHMAN (2022)


***
3

Egers nas je sa svoja prva dva filma navikao da od njega očekujemo originalne WTF višesmislene vizije, pa je otud njegov SEVERNJAK iznenađujuće a) jednoznačan i, još gore, b) glupoznačan. Drugim rečima, em nema misterije – sve je jasno na prvi pogled, em to što je jasno, videli smo već dvesta puta (mada je ovde slikovitije nego inače) i prilično je zatupasto.

            Površnom gledaocu ovo neće da smeta, jer će njega da kupi Egers-scenograf, Egers-vizualista, pošto on na tom polju i ovde briljira svojim ubedljivim i, pretpostavljam, autentičnim, minuciozno izgrađenim setovima, kostimima, šminkom, vizuelnim efektima itsl. Ako imate fetiš na Vikinge, brutalizam, krv i blato, dobićete svoju dozu u ovom „prljavom“ i brutalnom arty vikingsploitationu. Ipak, njegov arty ne ide do ekstrema GREEN KNIGHTA, a ne doseže, niti pokušava da se popne u visine Refnove Valhale.

            Nešto zahtevniji gledalac će možda da se vrpolji na stolici i gunđa sebi u bradu i/ili u kesu s kokicama kako mu ovaj film zadaje pogolemu dozu deža vija. Da li od Hamleta, da li od Konana, da li od trista „mač&vrač“ varijacija na „ubio si mi tatka i uzeo mi kevu, sad ću da porastem i osvetim ti se“, tek – odnekud će mu ova storija, na svakom svom koraku, biti jezivo poznata i predvidiva.

            Egers kao da je svestan toga i (lenjo?) i ne pokušava da nas iznenadi: njegov zlikovac je očigledan kao ZLIKOVAC prve sekunde kad se pojavi na ekranu, bez obzira što bi u tom trenu on još trebalo da je Dobrica (ipak, neveselinović); „preokret“ vezan za kevu (Nikol Kidmen) naslutljiv je još u trejleru, kao i u prvoj sceni u filmu. Zapravo, jedini spojler oko celog filma jeste to koliko se ovo ne može spojlovati, jer Egers u dobro poznatu priču unosi neke sitne finese na nivou šminke i sitnica, ali ukrupno gledano – ovaj ste film već (više puta) gledali.

            OK, možda ne baš ovoliko dobro napravljen, možda ne sa baš ovoliko u-mozak-urezujućih prizora, kako realnih tako i povremeno nadrealnih, mističnih i onostranih – ali to je ipak šminka, ne baš na mrtvacu, ali jeste šminka na telu prilično iscrpljenom.

            Jer, najzahtevniji i najpronicljiviji gledalac će u ovom NORTMANU prepoznati jednu nedomišljenu, anahronu apologiju osvete. Mooožda to nije apologija samo u poslednjih pet minuta (u paklu/Helu), ali to je, za moj groš, too little, too late, a čak i to je upitno, jer ipak naš osvetnik (spojler) nakon toga odjaše u Valhalu: dakle, njegova osvetnička putanja je iskupljena, pečatirana kao ispravna.

            Sad, uopšteno gledano, u tematizaciji motiva OSVETE imate u suštini dve glavne opcije: 1) Osveta, slatka, slaaatka krvava osveeeta, prostodušna „da pobijem govna i gotova stvar“ katarza (old school); i 2) Osveta, kao i svako nasilje, najviše prlja onoga koji je sprovodi, unižava ga, produžava spiralu nasilja kojoj nema kraja i ne donosi katarzu nego samo patnju i bol čak i samom osvetniku (modern school). Dobar primer prostodušne, ali dosledne ekranizacije ovog prvog nazora imate u Milijusovom KONANU. Dobar primer savremene, slojevite, inteligentne, promišljene i saosećajne kritike osvete imate, recimo, u izuzetnom filmu SEVEN DAYS o kojem sam odavno ovde pisao. Pošto Konana svi znaju, a „seven days“ ne zna niko (kroasani se ne računaju!), pogledajte taj moj rivju, da se ne ponavljam ovde…

            Iznenađujuće, Egers ne ide modernim, nego starim, plitkoumnim putem. A onda, što je još gore, ni to plitkoumno, zatucano, starinsko ne odradi kako treba, ne pruži nam tu tako željenu katarzu nego, u nedomišljenim i pogrešno mišljenim postupcima podreže kandže i zatupi zube sopstvenog filma i liši ga UJEDA.

            Kako? Bukvalno na oba ključna nivoa.

1) Glavni lik je NULA, mišićava copina, jedna od mnogih istovetnih u filmu krcatom mišićavim copinama, ali em je scenaristički postavljen krajnje bazično, em ga glumački ima da oživljava najmanje talentovani iz familije Starsgard. Nije on loš, da budem jasan; samo nije dovoljno dobar. Fali mu varnica, duh, „ono nešto“ čime, recimo, Titan Glume zvani Mads Mikelsen oživljava svog Ratnika u nedostižnom VALHALLA RISING. Fali mu nešto da njegovog lika izdigne iz mase, da ga učini nezaboravnim, arhetipskim. Ovde, on je samo korektan – što, za ovu i ovakvu priču, nije dovoljno.

2) Ako već hoćeš da mi golicaš erogenu zonu OSVETE, moraš da mi stvoriš Gadnog Zlikovca, Većeg od Života, Zajebanog lika koji čini čitav niz Zločina, tako da pošto čitav film navijam da tu višestruko maštovito dokazanu i ispoljenu džukelu stapkaju sa zemljom, na kraju osetim svoju dozu pritimitivne atavističke katarze kad ovaj Dobije Što je Zaslužio („oko za oko, zub za zub“, odnosno „prrrrrosuću mu crrrreva!!!“).

Na početku filma, kad vidimo klot crnog, skoro brke-uvrćuće-Zlog Drakulu, ponadamo se da ćemo dobiti baš to. Zli brat udario na brata, bla bla, oteo kraljevstvo, bla bla, super, i sad će mali (nesrećni) princ da bilduje idućih dvajes godina da ga niko više nikad ne bi nazivao devojčicom (!)

…kako bi, preobrazivši se u brdo mišića, to brdo sručio na Zloću i stapkao ga kao sličku. A onda, tvist: iz meni nepojmljivog razloga – osim ako to nije bilo uslovljeno budžetom (nemamo pare da ovo smeštamo na dvor, sa grdnom raskoši, vojskom, statistima, skupom scenografijom!) ili lenjošću (biće zajebano skockati ubedljiv način na koji će izolovani pojedinac da upadne na dvor moćnog tiranina, probije sve linije i obruče odbrane i goloručno ga svrgne!) – Zli Tiranin s početka vrlo brzo bude (offscreen) šutnut s prestola i opljačkan od strane nekih trećih siledžija i oteran na neku livadu, usred ničega, da životari na nekakvoj skromnoj farmi sa tucetom slugu!

Pa dobro, majku mu, nije morao baš da postane Tulsa Dum, osnivač crnomagijske SEKTE i sejač ZLA po celom kraljevstvu (mada, ne bih se žalio), ali mogao je barem da ostane Zli Tiranin, Kralj-Uzurpator, kako bi njegovo zatiranje na kraju svima gladnima osvete dalo nešto potrebnom oduška. Umesto takvog tiranina, naš „zlikovac“ je običan – ČOBANIN, BUDALA. Pa koga boli dupe za tamo neku individuu (Amleta) i to da li će da prikolje ili neće da prikolje tamo nekog Čobanina, Budalu? Ja oću borbu Dobra i Zla, Svetla i Tame, oću Principe a ne neke nebitne Copine koje se rvu u blatu…

Još jedan momenat gde me je film delimično izgubio, a uopšte nije morao (!), jer ta scena mu nije bila nužna, ili ako jeste, mogao je drugačije da je inscenira. Elem, blizu početka, ali kad je Amlet već od plavokosog curetka izrastao u smeđekosog bodibildera, imamo lepo izvedenu scenu upada vikinga u jedno rusko (sic!) selo (fino, mada pomalo školski izveden lažni „jedan kadar“, sa očiglednim šavovima), gde načine strašan pokolj civilnog stanovništva. Tu naš Amlet vidi jednog dečaka koji na njegove oči postane siroče; i učini nam se da se sažalio na njega, prepoznavši svoju sudbinu u dečakovoj; i pomislimo: „Sad će Amlet da se zapita 'Biti il' ubiti, pitanje je sad?!' i da spreči da tog klinca, zajedno sa desetinama drugih seljana, žive spale u crkvi.

Jeste, imamo scenu poput one nezaboravne u IDI I GLEDAJ, i imamo glavnog lika koji je deo jedne takve „kaznene ekspedicije“, imamo za glavnog junaka severnjačkog saučesnika u slovenskom genocidu, i ponadamo se: sad će ovaj da se usprotivi, da digne glas, makar i jalovo, nemoćno, pojedinačno, da bude nadvladan, trojica da ga drže dok se on otima u pokušaju da otvori vrata zapaljene crkve, al džaba, on je sam a njih trista proto-nacista. Ali patka. Ne bude ništa slično. Ovaj naš ne digne ni glasić, ni „Ehm, izvinite, molim vas, a možemo li samo da ih proteramo u šumu, moramo li baš da ih palimo naživo?“ E pa izvin'te me, ali tog trenutka nečinjenja mene je taj lik izgubio: prestalo je da me boli patka da l' će da prikolje svog striku ili neće, jer što je njegova osveta privilegovana, što je ona bitnija od toga da učini nešto što je zapravo pozitivno i dobro (spasavanje života), umesto jednoumne posvećenosti onome što je negativno i loše?

Šta kažete? Ne čujem! „Takva su bila vremena, Gule!“ „Tako su bili vaspitani!“ „Nemoj da projektuješ svoje 20-vekovne vrednosti na jebeni deveti vek!“

Pa, izvinjavam se: ali priča je ili od ljudskog interesa ili nije, lik je ili human ili nije, a ovaj mi, u toj sceni, ne pokazuje ni trag humanosti. Da je Mads Mikelsen bio tu, u toj ulozi (mada je sad malo mator baš za tu ulogu), Mads bi trzajem usne, žeravicom u oku, pokretom tela, mikroglumom signalizirao neslaganje i nepripadanje ovog lika toj nacističkoj genocidnoj ekspediciji, i ja bih mu to oprostio. Ali pošto smo tu imali samo bledu kopiju tate Stelana (koji, mada to već nije njegova krivica, jezivo ZVUČI kao tatko mu, čak me izbacuje iz filma koliko mu je glas kloniran od Starsgarda Seniora) dobili smo Prazninu tamo gde je trebalo da bude Nešto…

A kad smo kod „izbacivanja iz filma“, moram da pomenem i nenormalno botoksiranu Nikol Kidmen, koja u toj nekoj praistoriji od pre desetak vekova, tako napumpana plastikom ne samo što štrči među drugim ženskinjem i muškinjem, nego još u par navrata, pod nemilosrdnim svetlom koje je Egers zarad nje morao da zatulji, da ne usmeri reflektor direktno na tu plastiku, neodoljivo podseća na solidno ali nesavršeno animiranu animatronik lutku iz nekog 1980's horora koja će svakog trena da počne da bubri i topi se!

Dobro, Egers je nesumnjivo i dalje reditelj na kojeg treba računati i od kojega velike stvari treba očekivati – samo što smo ovde manje dobili Egersa-Reditelja, a više Egersa-Scenografa. Baš mi ta velika očekivanja daju za pravo da budem stroži nego što bih inače bio da je ovo potpisao TamoNeki NikadČuo, i zato mi je ova čaša poluprazna, a ne polupuna, i zato u ovom rivjuu potenciram probleme, a manje ističem kvalitete.

Ipak, da ne ispadne da sam mu trojku dao samo na staru slavu (nema kod mene kredita, niko i nikad! kod mene morate uvek i stalno da se iznova dokazujete!) evo šta mi je ovde prijalo:

- Eye candy, iliti vizuelni aspekt filma (mada se možda preteralo sa naturalističkim osvetljenjem, i to ne samo u scenama sa Kidmenkom: kad mi daješ old skul starozavetnu priču, pa slikaj je onda tako, klasično, staromodno, sa upaljenim reflektorima i lampama, nije ti ovo Beri Lindon da slikaš samo na golom dnevnom svetlu i na svećama unutra);

- Brutalnost, a naročito niz njenih nadahnutih inscenacija na dobro odmerenoj crti između explicitnosti i sugestije;

- Anja Tejlor Džoj je uvek Joy, pa tako i ovde: istina, njen je lik (Ruskinja, Olga!) mogao biti i plastičnije ocrtan (ne plastično kao Kidmenka: metaforički govorim ovde!) i dublje integrisan u priču – ali ok, i tu se može reći „Takva su bila vremena, Gule!“ i „Ne možeš tražiti delatnu, aktivnu, bitnu ženu u devetom veku nove ere!“ Uglavnom, za pohvalu je što ovaj prirodni, mekani, obli, nežni, nimalo plastificirani curetak ovde pokazuje skoro sve svoje draži – ostalo joj je sad možda nekih 4 cm2 ukupno koje još nismo videli ogoljene.

- Ima mnogo više horora nego što sam u ovoj storiji očekivao – kako slešera, tako i natprirodne strave. Ovu drugu imamo, recimo, u odličnoj horor sceni Dobijanja Mača, u jednoj pećini, od Nemrtvog Ratnika. Ovo prvo, pak, suprajzingli, imamo u bizarnoj deonici, maltene filmu-u-filmu, u kojem se naš Amlet pretvori u Džejsona na toj strikovoj farmi, i krene noćom da maštovito kasapi njegove čobane (budale) i ostavlja im potom posmrtne otpatke majklmajersovski nadahnuto aranžirane…

Sve u svemu, ovo je film vredan gledanja u bioskopu, svakako odskače od skorašnje repertoarske ponude, ali baš da je nešto za anale (he-he) i antologije, pa, baš i nije. Razočaravajuće prazan i konvencionalan za ljubitelje VEŠTICE i SVETIONIKA, a svojim bizarnostima možda previše mračan i čudan za plitkoumne očekivaoce golog vikingsplitationa, ovo je film koji ostaje na pola puta između bitnosti i nebitnosti, i samo se, za par nijansi, zahvaljujući vizuelno-atmosferičnim kvalitetima, ipak privoljuje sferi relativne bitnosti.

Voleo bih da verujem kako je ovime Egers pokušao da namlati nešto para, a da se ne prostituiše praveći one retardirane Marvel/DC slikovnice-mrdalice za debile, nego da radi nešto što ga zaista zanima, tim pre što mu SVETIONIK nije doneo mnogo love (suprajz!). Ako je SEVERNJAK njegova verzija kompromisa, kako bi bio još luđi i nekomercijalniji sa sledećim filmom (NOSFERATU?), to je već vrsta kompromisa koju mogu da razumem. Ali u ovoj njenoj inkarnaciji, srećom, ne moram do koske i da uživam.

P.S. Moja zbirka horor priča DIVLJA KAPELA otišla je u štampu. Očekujem je u svojim rukama sredinom maja. Pretplata još uvek traje, pod istim uslovima: pišite mi na mejl dogstar666 at yahoo dot com i tražite svoje primerke!

уторак, 12. април 2022.

DIVLJA KAPELA iznutra


Dragi moji čitaoci, pretplata na moju prvu zbirku priča ističe u petak, 15. aprila.

To znači da će u zahvalnici/spisku pretplatnika, na kraju knjige, biti oni koji mi se jave najkasnije do petka uveče.

Prema tome, ako ste planirali pretplatiti se na ovu knjigu, ali su vas druge misli, brige i okolnosti skrenule na drugu stazu, imate još vremena da mi se javite na mejl dogstar666 at yahoo dot com i rezervišete sebi neki primerak. U istom cugu možete poručiti i moje prethodne knjige – NAŽIVO, PROKLETIJE, ZAVODNIK i KULT GULA, kao i NEKRONOMIKON, KARMILU i još poneku Orfelinku.

Više detalja o sadržaju ove knjige kao i o uslovima pretplate, ceni, slanju i posebnim pogodnostima za više primeraka imate – OVDE.

Ovog puta vam pružam zavir u unutrašnjost knjige.

Šta, mislili ste da ću moju prvu zbirku priča, sa nekim od najboljih i najdražih mi dela, da objavim sa klot-tekstom, nikakvim dizajnom i bez ilustracija? Ili sa nekim bezveznjačkim amaterizmima od kvazi-horor Čiča-Gliša? Pa, razmislite još jednom. I pogledajte privju pregradnih strana u ovoj knjizi.

DIVLJA KAPELA je prevashodno ilustrovana umetničkim fotografijama Tonija Tošića, mladog mračnjaka iz Babušnice koji savršeno hvata taj ugođaj folk-horora i srpskog gotika koji sam hteo za ovu zbirku.

Hteo sam da ova knjiga bude ilustrovana fotografijama, a ne crtežima i slikama, jer sam procenio da taj koncept bolje oslikava duh koji se kroz odabrane priče provlači, a koji dokumentuje jedan osobeni, ali ipak domaći ambijent. Ovo su priče u kojima dominiraju motivi putovanja, lutanja, beskućništva, traganja… i zato sam hteo fotografije koje bi prenosile taj i takav duh. Naravno, morale su hvatati autentični srpski duh, bez obzira što je internet prepun slikovitih „gotskih“ lokacija, besprekorno uslikanih, koje su u načelu mogle poslužiti – iako to ne bi bilo to.  

Recimo, dok sam još tragao za idejnim rešenjem korice za ovu knjigu, neki čitaoci su mi slali predloge na kojima su se videle razne zlokobne kapele. Jedini problem: iz njihove arhitekture bilo je jasno da su to engleske, nemačke ili neke druge, tuđinske kapele. Bez želje da zvučim kao lokal-patriota, samo ću naglasiti stvar koja bi svakom čitaocu ove zbirke morala biti smesta jasna: ove su priče duboko ukorenjene u srpsko tlo, srpski ambijent, okruženje, i mada junaci moje naslovne priče govore o „srpskom gotiku“, što jeste svojevrstan oksimoron, meni je za ilustrovanje bilo potrebno nešto što će preneti podjednako, ako ne i više, onaj srpski deo toga. Pun je internet „ukletih“ engleskih zamkova, kućerina, vila – ali meni su trebale ruševne srpske kuće… crkve… kapele…

Sad, mogao sam bez problema iz bogate lične foto-arhive izvući neke prihvatljive fotografije sa mojih brojnih „srpski gotik“ ekskurzija, od kojih su mnoge upravo i inspirisale neke od ovih priča, uključujući naslovnu. Ipak, odoleo sam tom iskušenju. Ja nemam aspiracije ka tome da budem umetnički fotograf, većina mojih fotki sa putešestvija su dokumentarno-turističke, reporterske prirode, bez pretenzije da budu umetničke. Zato sam odlučio da ovu knjigu ilustrujem fotografijama jednog domaćeg fotografa koji se time ozbiljno bavi, i to nekoga ko je potekao daleko od velikih gradova, ko „srpski gotik“ oseća u venama, iz srca srpske provincije.

Ukratko o fotografu: Toni Tošić (1986, Babušnica), do sada se predstavio sa jednom samostalnom izložbom fotografija „Introspekcija“, nekoliko grupnih izložbi (Refoto), a njegovi radovi, pored ove zbirke, našli su se i u američkom časopisu za horor Vastarien (vol. 1, issue 3; vol 2, issue 1).

O fotografijama: fotografije na pregradnim stranama knjige, kako za priče tako i za dodatke, kao i one na forzecu (uključujući specijalne efekte), načinio je Toni Tošić, uz nekoliko izuzetaka (vidi dole). Njegove fotografije odabrao sam i elementarno modifikovao (srezao, skratio, itsl), a finalnu tehničku obradu i ubacivanje tekstualnog dela izvela je draga prijateljica i stara saradnica Tijana Jevtić, vrsna ilustratorka i dizajnerka, te vrhunska fotografkinja iz Užica.

Druge fotografije: Dve fotografije na strani posvećenoj Posvetama načinio je moj drug Siniša Pejčinović, u istom tom etno-selu koje je i nadahnulo lokaciju u „Divljoj kapeli“, mada ove fotke nisu nastale tom prilikom.

Naslovnu fotografiju za priču „Mladež“ uslikao je moj prijatelj i saputnik Marko Pišev u jednom divljem delu Niške Banje. Ja sam je samo prebacio u negativ.

Fotografiju koja najavljuje „Biografiju autora“ takođe je uslikao Marko Pišev, u ruševini crkve u Dolovu, kod Pančeva, gde je Đorđe Kadijević snimio svoj legendarni folk-horor Sveto mesto (1990).

Fotografije na prednjoj i zadnjoj korici ove knjige načinio sam ja, svojeručno, svojim telefonom, na istom tom „svetom mestu“, u crkvi u Dolovu. Njih je, naravno, po mojim instrukcijama, modifikovala i dizajnirala Tijana Jevtić.

            Evo finalne verzije prednje korice:


            DIVLJA KAPELA u ovom trenutku, 12. aprila uveče, ima negde oko 200 pretplatnika, sa oko 220 naručenih i plaćenih primeraka.

            U trenutku kad su PROKLETIJE prošle godine ušle u štampu, imale su 267 pretplatnika. Javlja mi se da će ove godine taj broj, u DIVLJOJ KAPELI, biti nešto manji, osim ako mnogi od vas nisu čekali poslednji čas da se jave i pretplate. I osim ako nisu u pravu oni koji tvrde da domaća čitalačka publika više voli romane nego zbirke priča… Jesu li u pravu? Pokažite mi!

            Naravno, svi koji se ne jave do 15-og, moći će i nakon toga, i dalje da naruče KAPELU i druge moje knjige (do isteka zaliha!) po istim cenama i uslovima, sve dok knjiga ne izađe iz štampe, negde sredinom maja – jedino što njihovo ime neće biti u zahvalnicama u knjizi. Kad knjiga izađe onda neće biti posebnih pogodnosti i popusta, ali će cene valjda ostati kao za sada, osim ako inflacija ne poludi do tada…

петак, 8. април 2022.

NAJBOLJI HORORI 2021. godine

 

Evo, najzad, s velikim kašnjenjem ali bolje ikad nego nikad, da obznanim i moju listu najboljih horora iz prošle godine.

Dosta je bilo kukanja: „Nja nja mnema novy horory, mništy ne valjy!“ Zakon velikih brojeva je neumoljiv: iz brda i tona bezlične gnjusi moralo je da se izdvoji i nešto vredno pažnje, pa čak i gledanja: hell, čak i vredno (mestimičnog) uživanja! OVO dole je sasvim dobro i zaslužuje da se pogleda, ako vas horor zanima, barem do 10. mesta pod obavezno, a ima da se probere i ispod za manje zahtevne!

            Po prvi posle ko zna koliko godina ima se sa čime napraviti top-10 lista.

           

NAJBOLJI HORORI 2021. godine

TOP-22:

 

0. MAD GOD

 

1. THE NIGHT HOUSE

 

2. THE INNOCENTS

 

3. THE SADNESS

 

4. ANTLERS

 

5. MALIGNANT

 

6. THE MEDIUM

 

7. THE DEEP HOUSE

 

8. POST MORTEM

 

9. CENSOR

 

10. V H S 94

 

11. GAIA

 

12. RED SCREENING

 

13. ROH

 

14. THERE’S SOMEONE INSIDE YOUR HOUSE

 

15. THE FEAST

 

16. FEVER DREAM

 

17. HOWLING VILLAGE

 

18. IN THE EARTH

 

19. LAST NIGHT IN SOHO

 

20. MEANDER

 

21. ANONYMOUS ANIMALS

 

Naslovi o kojima sam pisao zasebne rivjue imaju ovde plave linkove, pa kliknite na njih i vidite/podsetite se šta sam ranije o njima pisao.

 Kratka napomena o rangiranju: MAD GOD ima nulto mesto zato što to i jeste i nije horor. Strogo žanrovski, to je ipak više SF (antiutopija, postapokalipsa), ali PAKAO i KOŠMARNOST tog sveta koji opisuje, čudovišta u njemu, grozne i napete i opresivne scene… sve je to košmarnije i stravičnije od bilo kog žanrovski čistog horora u novije vreme.

Prva tri naslova na listi (mislim, mesta 1, 2 i 3) imaju skroz istu ocenu i meni su u mozgu uzajamno zamenjivi: zato me nemojte smarati cepidlačenjem zašto onaj treći nije prvi, zašto drugi nije prvi, zašto prvi nije treći itd. Sva tri su na prvom mestu, ako vam je tako lakše. A i onaj na mestu br. 4 je samo za dlačicu odmah iza njih.

 

Zašto sam ovoliko okasnio sa kačenjem ove liste?

Pre svega, listu sam možda okačio malo docnije nego inače, ali odavno su najbolji filmovi istaknuti kroz nagrade ZLATNI GHOUL (klikni i podseti se!), a o mnogima sam pisao ili zasebne ili grupne rivjue.

 

Najvažniji razlog za kašnjenje – osim moje želje da repriziram neke od gornjih filmova i učvrstim se u prvobitnim ocenama, ili ih preispitam – jeste ovaj: pišem i objavljujem knjige! Ako vam je promakao detalj da sam pre neki dan raspisao pretplatu na moju prvu zbirku priča, DIVLJA KAPELA – jesam, raspisao sam, pretplata je krenula, pohitajte, javite se i upišite na vreme, svi detalji o toj knjizi su OVDE.

A to je tek prva od tri knjige moje proze koje planiram da objavim ove godine… Stay tuned!

P.S. Dugočekani THE SADNESS, o kojem sam baš pre neki dan ovde pisao, najzad je procurio na net i najveštiji istraživači mogu ga pronaći već sada.