*****
5
Došao sam do nekih filmskih kritika i eseja koje je Aca Radivojević pisao i objavljivao početkom milenijuma i odlučio da ih ekskluzivno podelim sa pratiocima ovog bloga koji neke od njih možda pamte iz Reportera, Vremena, Anti-Pirata i drugih glasila, ali to svakako nije slučaj sa novijim generacijama koje su pre desetak godina možda tek sricale prva slova i nisu imale priliku da čitaju tekstove budućeg scenariste SRPSKOG FILMA.
Za početak, pošto mnogi od Acinih tadašnjih tekstova imaju proročko-apokaliptičnu intonaciju, evo da od truljenja novinske hartije sačuvam kratki ali fino napisan i savršeno tačan tekst o APOKALIPSI DANAS, Kopolinom remek-delu (po meni, jedinom njegovom; KUM ipak nije ta liga, iako je izvanredan film: 4+). U njemu se izlaže teza s kojom se sasvim slažem, naime, da je to film toliko izuzetan da mu se može bez problema dodavati materijala ubeskraj, a da se time ne naruši ni poenta niti gledalačko uživanje.
Aleksandar Radivojević:
APOKALIPSA SVAKODNEVNO
Jedino ostvarenje na FESTu '02 kome se nikako ne može utvrditi pravi količnik inteligencije, kao ni da li ga ono uopšte poseduje, je Kopolina integralna prerada »Apokalipse Danas« (Apocalypse Now Redux). Zašto? Zato što se ovo Kopolino delo teško može nazvati filmom, u smislu u kome filmom nazivamo, recimo, morbidne stupidarije tipa »Taxi« i »Taxi 2«.
Ova epska adaptacija »Srca tame« Džozefa Konrada, iz pera jednog od ključnih arhitekata novoholivudskog herojskog mita, Džona Milijusa, svojevremeno nuđena i Dušanu Makavejevu, je pre svega stameni celuloidni spomenik besmislu, odiseja geografijom zemaljskog pakla. Možda najautentičniji primer spajanja visoke literature i filma svih vremena, jedinstven slučaj gde ni film ni literatura ne ispaštaju u iznuđenom braku, već se međusobno pothranjuju obostrano omiljenim bizarnostima.
Vijetnam nikada nije bio iskorišćen na tako univerzalan način, u logističkom ključu gde mesto, čitav bekgraund sukoba, i svaka realistička konvencija prestaje da bude važna, gde poema o ništavilu kreće spontano da diše kroz dati kontekst, čineći beznačajnim sve osim sebe same. Tu upravo leži većina zamerki najčešće upućivanih filmu – tromi ritam, proizvoljnost haotičnog dešavanja i nepostojanje jasnog ishodišta.
Sve te zamerke mogu eksplodirati i multiplicirati se, ili mogu jednostavno nestati kroz ovu novu verziju, zavisno od ugla iz koga gledate film. »Redux« pokazuje da »Apokalipsa« ne bi bila suštinski promenjena ni da se produži i još dva sata povrh novog trajanja, ali ni kada bi se temeljno skratila. Šta bi to trebalo da znači? To znači da su Milijus, Kopola, Šin, Brando i ostali postigli jedinstven fenomen u domenu filmske umetnosti uopšte – dodirnuli su konstantu…
Konstantu narativa, pristupa, ritma, atmosfere, stila, okruženja i glumačke izvedbe. Upravo zbog te konstante, prave linije koja ne skreće sa sebi zacrtane putanje, sjajne ubačene vinjete sa francuskom plantažom usred džungle, ili teatralni seks sa »Plejboj« lepoticama, deluju kao da su uvek bile tu, ali i da tu ne moraju nužno biti ako diktat haosa nalaže njihovo odsustvo, ako konstanta iznenada promeni svoju paklenu putanju pritom ipak ostavši konstantna.
To je upravo poenta užasa o kome Brandov pukovnik Kurc bunca pod uticajem psihodeličnih droga, u senci hipi-pandemonijuma – pakao koji je večan, pakao koji je svevremen, koji živi kroz svaku malu poru naše svakodnevice. Pakao koji je rat, rat koji je konstanta. Rat koji je haos, a haos je spontana ekspresija pogane ljudske prirode. I zato je večan. I zato se ne menja. Čak i ako ga Kopola produži još četrdesetak minuta.
