izabrana dela

izabrana dela

уторак, 29. август 2017.

Tobi Huper, R.I.P.

 


Veoma me je rastužila vest o smrti Tobija Hupera. Umro je baš na rođendan Eda Gejna (aka Gina), 27. avgusta, što je ujedno dan koji već decenijama privatno pamtim kao Dan Kada Se Nisam Ubio... Zeznuti su ovi dani Pseće Zvezde... A dok smo još na krajnje subjektivnom planu, vidim sad da je bio Vodolija, kao i ja (full disclosure: ne verujem u horoskop ali verujem u Vodolije!).
Zaista šteta ovoga leta. Prošlo je tek mesec i po otkako nas je napustio Džordž Romero. Ostadoše nam samo još Polanski, Kronenberg, Karpenter, de Palma i Arđento, od prve lige klasičnih horor reditelja...
Huper među svima pobrojanima zauzima neobično mesto: neko strog ali nepravičan mogao bi ga čak nazvati „One trick pony“, budući da je to čovek koji je debitovao remek-delom neokrnjenog savršenstva (svesno ignorišem postojanje nigde-viđenog Eggshells) a zatim više ničim što je uradio nije prišao ni blizu toj genijalnosti – osim, poprilično, upravo sa svojim nastavkom tog filma, nažalost, jezivo neshvaćenim i čak omraženim.
Da, istina je: nešto toliko perfektno ne nastaje dvaput. Grom, navodno, ne udara dvaput na isto mesto (mada, kažu da nauka pobija ovu narodnu „mudrost“). Ali, čak i ako načas prihvatimo da je Huper bio „One trick pony“ – svih mu svetaca, KAKAV je taj jedan madrfaking trik bio! Da, govorim o THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (ako stvarno ikome ovde to treba crtati; dalje u tekstu zvaću ga TCM) – orgiji košmarno lude genijalnosti kakvoj 99,9% horor delatnika može samo da sanja da joj priđe na puškomet, a kamoli da je zgrabi pravo za jaja i učini svojom i napravi odjek s kakvim se malo modernih filmova može porediti. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati kameni-međaši u savremenom hororu, i MASAKR je sigurno jedan od njih, na šaci gde mu društvo prave NOĆ ŽIVIH MRTVACA, ISTERIVAČ ĐAVOLA, NOĆ VEŠTICA i OSMI PUTNIK.

Zbog toga ne treba da čudi da TCM snažno voršipuju reditelji kao što su Oliver Stoun, Kventin Tarantino, Vilijam Fridkin, Ridli Skot, Martin Skorseze, Džon Lendis, Džon Voters, Takaši Miike, N. V. Refn, Fabriz du Velz i nebrojeni drugi! Sve i da NIŠTA drugo posle TCM-a nije napravio – Huper bi crvenim slovom bio upisan u istoriji horora. Bio bi nešto kao američki Gerard Kargl, recimo. Samo nemerljivo, beskrajno uticajniji.
A Huper je, ipak, napravio brdo filmova itekako vrednih pomena i izvan svog doslovno nezaobilaznog masterpisa. Evo, prošetaću vas kroz njih, u najkraćim crtama: uz svaki naslov je i moja ocena.


The Texas Chain Saw Massacre
*****
(5)
Remek-delo prvog reda, i svako kome to nije jasno već posle prvih minut-dva nema šta da traži u filmu, ni kao kritičar, ni kao gledalac, a kamoli kao stvaralac. Divim se ovom filmu do imbecilnosti – hintovi su genijalni, akumulacija pretnje retko dosegnuta, opipljivost i visceralnost groze neviđena, patologija dražesno razuzdana like there's no tomorrow – a potonja fraza (like there's no tomorrow) savršeno opisuje ne samo apokaliptični etitjud ovog filma, nego i, en generale, jedini način na koji se, 100% predano i nekalkulantski, i kao da nikad više nećeš snimiti film, nešto ovako genijalno može napraviti. Meni, naravno, posebno imponuje kosmički i gotovo metafizički aspekt nečega što je u plićim i trapavijim rukama bilo i ostalo tek backwoods redneck slasher. 
Da i ne govorim o brutalno crnom humoru... O dirljivom liku Lederfejsa... O savršenoj ikonografskoj, glumačkoj i svakoj drugoj koncepciji lika Stopera... O zoranradmilovićevski savršenom Džimu Sidovu kao 'kuvaru'... A tek deka... A tek kokoš u kavezu za tice... Pa soba puna kostiju... A onaj nameštaj? A scena nabijanja na kuku? A šok kad Lederfejs prvi put izleti i tresne onog čekićem i kad, na kraju, zalupi onim metalnim vratima koja dotad nismo ni slutili? A non plus ultra večera? A grozomorna musique concrete? itd itd itd. Sve u ovom filmu – svaki kadar, svaki minut trajanja – predstavlja potpuno jebanje keve, a sa vrhuncem u jednom od najgenijalnijih finalnih kadrova IKADA!
Bez imalo preterivanja, TMMT je zaista film kakav nastaje samo jednom: tako savršen spoj talenta i mudro usmerene energije, izbalansiranosti i minuciozne izbrušenosti svakog detalja, tajminga i doziranja napetosti, itd. teško su uspevali da dostignu, a kamo li ponove i mnogo veća režiserska imena. Od uvodne najave koja nas priprema za izveštaj o košmaru koji je zadesio grupu prijatelja u bespuću Teksasa, preko kratkih blic-prizora oskrnavljenih leševa i najavne špice praćene bizarnom muzikom koju je sam Huper komponovao (sa Vejnom Belom), pa preko svih užasa koji slede sve do nezaboravne, antologijske sekvence kojom se film završava - TMMT predstavlja 83 minuta destilovanog horora; posle uvodnog šoka i naizgled bezazlenih zbivanja potom, Huper sa majstorstvom koje će dostignuti još jedino Džon Karpenter u NOĆI VEŠTICA (1978) uspeva da pažljivim serviranjem pretećih nagoveštaja stvori narastajuću tenziju koja će, nakon nekoliko efektnih šokova, u poslednjih pola sata kulminirati u pravu simfoniju užasa bez trunke predaha.
Moj detaljniji kritički osvrt na ovaj film imate OVDE.


Eaten Alive
**(*)
(3-)
Ovaj film ima, za moj ukus, previše sira (cheesy like hell!) i previše treša i previše je FEJK (očigledno je sniman u studiju, sa veštačkim žbunjem i rastinjem i močvarom), plus su mi likovi i zbivanja retko nezanimljivi. A opet, ima tu neki sicko Đavao. Davno ga nisam ponovio; možda će malo bolje da mi legne na reprizu, naročito ako ga gledam kao crnu offbeat komendiju (što je, zapravo, Huperov izvorni žanr, u svemu što je radio, a NE horor!) – ali sumnjam da će bitnije bolji da mi bude.


Salem's Lot
**(*)
(3-)
Oduvek mi je smrtno dosadna bila ova Kingova sapunica, i u knjiškom i u filmskom izdanju: ne mogu bre da svarim tu grdnu malograđansku sapunjaru, taj DALLAS meets DRACULA, koliko god tu bilo lepih stvari na nivou detalja (Nosferatu-maska glavnog vampira), epizoda, pojedinih kraćih scena (undead klinci lebde iza prozora...). Džaba detalji i epizode kad je u globalu to kretenski zaplet sa dosadnim likovima i nedovoljno maštovitim scenama i obrtima, snimljen na zastareli televizijski način, sa osrednjim TV glumcima (svaka čast Džejmsu Mejsonu na povećoj epizodi ali mislim na sve ostale aktere).


The Funhouse
**(*)  
(2+)
Ima ljudi koji ovo grdno cene – nikad neću zaboraviti bizarnu tvrdnju pokojnog Dinka Tucakovića da je ovo bolji film od TCM-a! – ali za mene je ovo prilično generički slešer, predugačak i predosadan i prekonvencionalan, sa premalo vizuelnih oko-bombonica i sa prekasno-razotkriveni monstrum-ubicom divnog dizajna (koji je, zatim, inspirisao i Stivaletija, u Phenomeni).


Poltergeist
*** 
(3)
Ovo sam snažno voleo kao klinac-početnik ali čim sam malo sazreo, prozreo sam otužnu spilbergovštinu i njegovo svođenje filma na infantilnu karnevalsku Ghost House vožnju. Dakle, konceptualno je ovo glupav film (horor kao benigna vašarska zabava, vožnja za decu i nezrele u okviru globalne Spilburgerove strategije infantilizacije filma i svođenja svega na isprazni ali šareni spektakl, idejno reakcionaran) a o rupama u zapletu da i ne pričam (npr. onoliko naselje dignuto na groblju koje je zauzimalo celo brdo, a duhovi spopadaju samo jednu jedinu kuću u komšiluku!). Ali hej, rekoh već, taj „zaplet“ je samo alibi za slabo povezane set pisove, za izolovane scene; istina, neke od njih zaista su efektne i nezaboravno jezive i zbog njih, a ne zbog likova, priče ili dubljeg smisla, pamtimo ovaj filmić kao bolji nego što stvarno jeste.


Lifeforce
*** 
(3)
Krivo mi je što ovaj bizaran SF-horor superspektakl nisam overio u bioskopu onda kad sam mogao: koliko god zaplet bio otkačeno-nebitan a likovi proizvoljni i nezanimljivi pa i antipatični, ovako nešto je samo jednom moglo da nastane, i mora se poštovati unikatnost ove megalomanije. Na delu je pokušaj da se napravi nešto kao horor-ekvivalent Ratova zvezda, odnosno horror efx extravagancija sa nikad većom količinom efekata maske – zombija, transformacija, leševa, krvi i čudila-ludila, pa još sa velikim budžetom, prvorazredno odrađeno. 
Ni po kojem normalnom merilu ovo nije dobar film – a opet, stalno se nešto zanimljivo i oku prijatno dešava, bilo da je to stalno gola Matilda Mej, bilo da su tela koja onscreen bivaju ispijena od životne sile i svedena na sasušene kosture, bilo da je to vanzemaljska zombi apokalipsa i rušenje Londona uzduž i popreko...


Invaders from Mars
**(*)
(2+)
Uprkos velikom budžetu i pojedinim solidnim alien kreacijama Stena Vinstona (lepšim na slici nego u pokretu), moram reći da mi je ovaj film nepodnošljivo beživotan, bled i nebitan, kao na fletlajnu da je rađen – ili u kokainskoj komi, na vrhuncima ili na dnu Huperove konzumacije droge. Nigde varnice, vrlo malo ludila, kao da je plod kalkulacije koja je, eto, dramatično omanula. Ili je reditelj, prosto, bio previše odsutan; oteli ga badisnečeri iz jednog drugog SF horor rimejka.


The Texas Chainsaw Massacre 2
***(*)
(4-)
Texas Chainsaw Massacre 2 je jedan od najboljih horor nastavaka ikad snimljenih, izuzetan film, božanstveno morbidna crnohumorna splatter groteska sa izobiljem memorabilnih likova, replika i set-pisova, odličnim efektima maske i pregnantnim krajem. Iako nije ni prineti prvom delu - koji je SAVRŠEN na svakom zamislivom nivou - TCM2 je unikatan, ludački hrabar i blesav film od sorte kakva se odavno više ne pravi. Nažalost. 
Oni mnogobrojni koji ga ne vole verovatno su očekivali „more of the same“, pa im se ne sviđa što je ovo radikalno drugačiji film - a pre svega, daleko (crno)komičniji, jer je komendija u prvom bila bolje sakrivena ispod naslaga prljavštine i gnoja i groze... I ja sam bio jedan od tih, razočaranih, nekada davno, jer TCM2 mi se skoro uopšte nije sviđao kada sam ga prvi put gledao, na VHS piratskoj kopiji tamo krajem 1980-ih (Bizarnom igrom sudbine, dvojku sam gledao PRE nego što sam uspeo da nabavim original, pa je deo očekivanja od keca neminovno tada bio prenet i na dvojku, koja je ipak bila nešto sasvim drugačije!)... Ali, posle 2-3 gledanja ugledao sam SVETLO i vremenom shvatio kakva se ludačka filmčina tu krije. Zapravo, i ne krije se, jasno je vidljiva, samo treba odbaciti očekivanja izazvana prvim delom.


Spontaneous Combustion
**
(2+)
Hupera nikad nisu zaista zanimali karakteri koji nisu karikature: tako je i ovaj pokušaj da se napravi tragedija o čoveku ukletom neželjenim pirokinetičkim darom, uprkos Bradu Durifu u vrlo retkom slučaju gde ovaj odličan epizodista igra glavnu ulogu, prilično uninvolving. Sama premisa nedovoljno je kreativno eksploatisana tako da malo toga zaista memorabilnog ima ovde, i vizuelno i konotativno – zapravo, bizarno, najbolja stvar u filmu je ničim zasluženo izuzetna završna tema Grejema Revela!


Night Terrors
**(*)  
(2+)
Budući da duboko poštujem delo Markiza de Sada, koga smatram jednim od najvažnijih mislilaca i pisaca iz poslednjih 250 godina, teško mi je da se sasvim opustim i prepustim ovom trešu u kojem je on glavni zlikovac (preglumljuje ga Robert –Fredi– Englund). Naravno, nije to on, nego kako Mali Američki Đokica zamišlja de Sada. Ima ovde, u izolaciji, nekoliko zabavnih prizora i scena tako da ova kič-parada nije bez svojih dubioznih užitaka za one koji mogu da im se prepuste gurnuvši u pozadinu mozga Božanstvenog Markiza i gledajući ovu petparačku karikaturu.


The Mangler
**(*)
(2+)
Još jedan treš, ovog puta sa malo većim budžetom: izuzetan eye candy, zaista predivan vizuelni dizajn, stravično dobro uslikan film – avaj, scenario je imbecilan do bola (po istoj takvoj pričici Stivena kinga) i film je, prosto, predug. Ova vrsta stvari nema potrebe da traje preko 85', a ovo je bliže gnjavaži od dva sata. Englund je ovde nešto zabavniji komad šunke (ham ham ham) nego kad je „glumeo“ de Sada.


Toolbox Murders
**(*)
(3-)
O ovom solidnom splateru imate moj rivju OVDE.


Mortuary
*(*)
(2-)
Uh! O pokojniku sve najlepše! Ovu mrtvačnicu zaobiđite u širokom luku...


Djinn
Iz poštovanja prema Huperu, ali i prema svom slobodnom vremenu, još se nisam naterao da ovo pogledam ali a) sve kritike kažu da je loš; b) na preskok-prelistavanje izgleda da je loš, i c) sam Huper ga se odricao, bio mu je oduzet, nije ni imao kontrolu nad njim (a ionako je od starta to bila tezga s malo njegovog kreativnog inputa)... Ako je neko od čitalaca ovog bloga bio toliki mazohista i ovo overio, dajte u komentarima, da čujemo...

* * *

            Eto, kad se podvuče crta, jedan prvorazredni masterpis i kamen-međaš o kojem će se pisati dokle god bude postojala filmska umetnost (TCM), jedan baš odličan ludački blesav mračno-zabavan film (TCM2) i nekoliko sasvim solidnih, zabavnih, unikatnih ekstravagancija – malo li je?
            Inače, u svakom postojećem osvrtu na Hupera ovih dana nezaobilazan detalj je i taj da se radilo o retko toplom, ljubaznom, dobrodušnom čoveku. Kad pogleda čovek njegovu facu na fotkama, mora se reći da ne izgleda baš tako, ali – kao neko ko je imao tu sreću i čast da ga lično upozna i malo s njim popriča, mogu da potvrdim to što svi drugi kazuju: Huper je zaista bio divan, ljubazan gospodin. Evo, podsetiću vas na moj opis tog susreta koji je nekada davno već bio ovde na blogu u okviru jednog dužeg izveštaja iz Amerike.
Bilo je to na FEARLESS TALES horor-festu u San Francisku, proleća 2004, nakon double-bill projekcije: premijerno gledanje Toolbox Murders i reprizno, ali sa savršenog 35mm printa, uživanje u The Texas Chainsaw Massacre 2. Kada se ovaj drugi završio bio je kraći Q&A, a onda je Huper sišao sa pozornice – začudo, sam a ne u pratnji organizatora ili već nekog publiciste...
Priđoh čoveku [ostali fanovi su ili suviše stidljivi, ili suviše pristojni & fini za tako nešto; but not ghoul] i pozdravih se. Rekoh da TCM smatram jednim od najboljih horora ikada, kao i jednim od najboljih filmova uopšte [regardless the genre], da sam srećan sto ga vidim uživo, da sam iz Srbije, gde ima brojne fanove kako među horordžijama tako i među filmskim kritičarima i režiserima, itd. itsl. On je sve vreme imao totalno iskren osmeh i srdačno mi odvraćao rukozdrav dok mi je zahvaljivao na lepim rečima.
Onda ga zamolih da mi potpiše DVD spec. izdanja THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE kao i DVD LIFEFORCE + VHS LIFEFORCE-a za Dimitrija Vojnova (s kojim sam u to vreme drugovao), što je ovaj vrlo rado učinio: čak se potrudio da nađe srebrni flomaster, budući da je artsy-fancy SKROZ CRNI omot za moj TCM malo nezahvalan za upotrebu crnog flomastera.
Rekao sam mu da bi bilo lepo videti ga u Srbiji [„Oh, I'd love to come there!“, reče on], da je snimanje filmova tamo vrlo jeftino a kvalitetno... Dakle, savetovao sam ga da razmisli o snimanju u Srbiji- ne moraju sve inostrane low-budget produkcije da završe u Češkoj ili fuckin' Rumuniji! Reče da će razmisliti o tome, da mu se ideja sviđa.
Najzad, pitao sam ga na šta će ličiti njegov naredni film, BREW. (U to vreme je bio najavljen, ali je ispao tek jedan od mnogih planiranih pa neostvarenih projekata.)
Kaže, „Very black horror comedy.“
„I guess not as sick as TCM 2, right?“ rekoh.
„Oh, no,“ nasmeja se on, „not THAT sick: we couldn't get away with THAT now. It's lighter & funnier. Like, the guy loses an arm, and uses this elixir [=BREW IZ NASLOVA, neka vrsta čudesnog 'napitka' za dugovečnost] so his arm grows again.“
„So, it'll be more like REANIMATOR, right?“
„Yeah, that's it,“ reče mi Hooper.
„Well, Mr. Hooper, I'm glad to see you back in form: I really liked TOOLBOX MURDERS. Unlike many of your later films, this one was really good [=SHOOT ME, ALI STVARNO SAM MU OVO KAZAO!]. I wish you best of luck with your next projects & hope to see you again.“
On se jos jednom zahvalio na lepim rečima, a onda smo se pozdravili a ja otrčah na poslednji dnevni tj. posleponoćni metro.
Eto, tako je to prošlo, i samo mi je krivo što sam te večeri bio sam (moja uobičajena družbenica u San Francisku te večeri je imala neke obaveze vezane za posao) te zato sad nemam fotku sa Huperom nego samo sken DVD covera sa njegovom posvetom.
Da ne bih više dužio, nekom drugom prilikom pričaću vam o nizu peripetija kroz koje sam sredinom 1990-ih morao da prođem kako bih na jedvite jade došao do TEKSAŠKOG MASAKRA i najzad ga nekako pogledao... ne postoji film koji sam duže iščekivao i kroz veće muke prošao dok ga nisam nabavio – ali, upornost me je uvek krasila barem po pitanju stvari do kojih mi je duboko stalo... I naravno, muke su se isplatile...
Hvala Huperu na svim mukama kroz koje je prošao da bi napravio svoj masterpis; hvala mu na svim lepim slikama i trenucima u njegovim drugim filmovima, i neka mu je laka crna zemlja.
Nadao sam se snažno da će Grosmanovci uspeti da ga dovedu u Sloveniju, da ću ga tamo opet sresti i detaljnije intervjuisati, ali, avaj, to nije bilo moguće tada, a sad će biti još mnogo teže...
Počivaj u miru, Tobi.


субота, 26. август 2017.

PRIČA O DILANU DOGU


Već sam na blogu predstavio, u opštim crtama, i pohvalio novo spektakularno izdanje Dilana Doga – Majke i očevi. Ali, dosta je bilo reklame. Ovo je ozbiljan blog a ne tamo neka PR služba za prenošenje zvaničnih obaveštenja i jedva prikrivenih reklama. Ispod sledi moj strog ali pravedan kritički osvrt na sadržaj ovog izdanja. Pa, da krenem redom.

            

  PRIČA O DILANU DOGU  

Poznat je još i kao „Broj 100“, i kao „Poslednja epizoda: ĆAO, NEMA VIŠE!“ i kao „Ono Sklavijevo kukavičje jaje koje je uvalio budućim scenaristima opterećenim vernošću njegovoj 'mitologiji'.“
            Ukratko, sud o ovoj epizodi podeliću na LEPO i MANJE LEPO.

            LEPO 
 
a)     Lepo je da je ova kultna, klasična, nezaobilazna epizoda najzad dostupna na srpskom jeziku, a ne na njegovoj zapadnijoj inačici.

b)     Lepo je da ovu kultnu, klasičnu, nezaobilaznu epizodu najzad imamo u koloru – kad je već i u Italiji farbana, ajde da je ofarbanu imamo i mi, da ne zaostajemo za svetom (a i da zezamo Hrvate, kod kojih je izašla u sirotinjskoj crnobeloj verziji).

c)      Lepo je povremeno (mada, za mene nedovoljno često) uživati u Stanovom crtežu.


            MANJE LEPO 
 

            a) Stano je OK onda kada hoće da imitira Egona Šilea, i u Doktoru Ksabarasu je odradio vrhunski posao ne samo u tom pogledu nego i svuda drugde gde je trebalo. Avaj, to je bilo pre 100 godina... ovaj, epizoda. U ovoj konkretnoj, nema se mnogo toga oku lepog videti. A ponajmanje horora. 
Stano je naročito ograničen, tj. nenadahnut kad treba crtati kreature: sva njegova stvorenja ovde su užasno amaterska i bezveznjačka, od „Frika“ (gde mu je verovatno glupi scenario vezao ruke) pa do onog čuda iz velikih okeanskih dubina koje je loše i samo po sebi (debilna karikatura) i anatomsko-biološki nema blage veze sa tamošnjim stvorenjima: izgleda kao vodozemac – a ništa žaboliko nećete naći nigde blizu dna okeana! To bi možda prošlo u Mikijevom zabavniku, ali ovde ta karikatura izgleda samo jadno.
Da i ne govorim o raznim čudima koja izleću pod mač (Bato!) Dilanovom tatici na stranama 18-30. Čak i najbedniji Zagorovi crtači umeli su bolja i strašnija čudovišta da kreiraju od ovih Stanovih bednosti. Umesto da briljira u onome što je Sklavi zamislio kao oproštaj sa Dilanom, da ga nacrta da sve puca, like there's no tomorrow, Stano veći deo ove epizode kao da je – odradio, otaljao, sa Bonelijevim pištoljem na slepoočnici.
 

            b) Farba ovde ničemu ne služi. Stanov crtež je sebi dovoljan kao crno-beo, a ovo kao da nije ni bilo rađeno s naumom da se farba – ili, ako jeste, Stanov artwork se pokazao kao prilično zatvoren za kreativne uplive kolora. Ništa, ali ama baš ništa farba ovoj priči i ovom crtežu ne dodaje, nikakvu novu dimenziju ne donosi. 
Kad sam bio klinac ponekad bi mi ćunulo da uzmem bojice ili flomastere pa da farbam neke duple stripove. Rezultati nisu bili mnogo gori od ovoga.

            c) Jesam li već pomenuo da je Sklavijev scenario nesnosno glup? Evo, ponoviću to, jer ponavljanje je Mater Mudrosti.
            Ksabaras: „Dilane, Luče, ja sam ti Tatko!“ NEEEEEEEE! (Ali to smo čuli još pre 75 epizoda.)
            Morgana: „Dilane, ja sam ti keva. Izvini za ono kad smo se karali u 25. epizodi; tad nisam bila sasvim pri sebi!“ ZAŠTOOOOOOO?! (Dial E-Deep to be deep!)
            Gručo: „Dilane, ja sam ti davno izgubljeni stariji brat!“
            Madam Trelkovski: „Dilane, ja sam ti davno zaboravljena, senilna baba!“
            H. Dž. Vels: „Dilane, ja sam zapravo Artur Konan Dojl!“
            Itd.
            Postoje umetnici koji svoje proizvoljno nabacane, iracionalne fore & fazone umeju da, s naknadnom pameću i talentom, povežu u kako-tako smislenu i zadovoljavajuću celinu: evo, čini mi se da Linč upravo to radi sa III sezonom Tvin Piksa. E, TAKO SE TO RADI! Ali Sklavi nije Linčova liga, ili barem nije bio u vreme pisanja 100. epizode: čak i njegovi najveći fanovi i sledbenici kulta priznaju da tad on nije bio na vrhuncima mentalnih i kreativnih snaga – eno, Rekioni to kaže u ovoj istoj knjizi (MAME I TATE)!

            Ova sapunjarska papazjanija je prosto – treš. Dilan je, često, u najboljim epizodama serijala, umeo da izazove autentičnu emociju: u ovoj epizodi, koja se nominalno bavi krupnim pitanjima porekla, identiteta, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, života, smrti i besmrtnosti... toga nema skoro nimalo. Sve je usiljeno, mehanički, glupavo, kao po komandi da se povežu razni motivi, epizode i likovi i natuknice koji su daleko bolje fukcionisali kao sugestije nego sad kad su ovako banalno izvučeni na drečavu svetlost dana. Samo fali još Neša Galija da zasvira na ovoj Dilanovoj galiji pa da ugođaj bude potpun.
            
Dilanov tata koji izgleda isto kao Dilan, samo s bradicom – sasvim u Bonelijevoj tradiciji aseksualne prokreacije! Dokaz br. 1: Dilanov tata Dilan.
Tu se deca ne prave muško-ženskim koitusom nego se kloniraju iz ćelija svojih očeva. Dokaz br. 2: Zagorov tatko izgleda ISTO ko Zagor, samo s brčićima.

            Pa onda taj flešbek u 17. vek? Pa ta deoba na Dobrog i Zlog Tatu, jaooo, Ljovisna, vrati se! Pa žabe s pipcima sa dna okeana koje kad se izvuku na površinu ne eksplodiraju ili bar drugačije crknu, što bi se desilo svakom stvoru izvučenom sa tog mega-pritiska na dnu mora kad se naglo nađe na površinskom pritisku, nego još lete – jer to su MAGIČNE MORSKE ŽABE u čijim stomacima se krije Večnos', il' tako nešto. Pa mornari koji reše da nasred drvenog broda usred okeana pale lomaču – ej, alooo, LOMAČU da pale na drvenom brodu! Pa pile tu da ispečeš na ražnju, među svim tim konopcima i jedrima, međ' drvetom natopljenom smolom, pa je debilno, a kamoli LOMAČU. Znate li bre vi kol'ko treba drveta da se spali ljudsko telo, i koje su temperature potrebne za to?!! Nasred broda!
Pa onda scenarista koji nema na umu ništa pametnije za kulminaciju stotke nego dugačku i dosadnu makljažu sa zombijima na galiji? Pa taj otužni hepi-end kad Tata i Mama pošalju u svet svoje Dilanče, najzad odraslo, jer je rešilo svoj „najteži slučaj“! A ništa nije rešio. Pa galija koja uplovi u London, i nekako se iz kanala popne na kopno sve do crkve u koju se zabije i nekako neoštećena prodre (niz stepenice?!) do njenih laguma? Ma daj, nemojte me zajebavati!
A na kraju Dilan se vraća kući (pevajući) i zove Gruča u šetnju – istog onog Gruča kojeg je 50-ak strana ranije NOKAUTIRAO, ničim izazvan ga patosirao, zanesvestio, možda mu i 2-3 zuba izbio – ali hej, pa to je samo comic side-kick!
Kol'ko je samo puta Zagor šutnuo Čika u dupe pa i dalje volimo tog fancy-dress nestaška iz Darkvuda; što bi s Dilanom bilo drukčije? Šta je mali nokaut među prijateljima?! Ko od nas nikad nije pesnicom u njonju odalamio svog najboljeg prijatelja i cimera neka se prvi baci svojim modelom galije (ili barem pločom „Galije“)!


            Eto, kad se sve sabere, da vidimo, gos'n kelner, šta smo ovde imali?
LEPO: a, b, c.
MANJE LEPO: a, b, c.
Šta kaže onda računica?
Sve se to uzajamno potire u trbuhu velike leteće žabe!
Frik!
Naravoučenije: Get Frikky, Get Frikky, Everybody in da haus Get Frikky!



PS: U mom primerku MajkI i očevA, 3 strane (i to baš u epizodi ZAGOR PRIČA) imaju manje štamparske greške – tj. žućkastozelena farba nije usklađena sa ostalima nego taj prelaz „štrči“ za par milimetara. Kažu mi u VČ da u većini tiraža toga nema i da sam ja srećni dobitnik skoro-unikatnog primerka koji će jednog dana na aukcijama vredeti stotine hiljada biliona upravo zbog ove retke omaške.



U idućem nastavku: MATER MORBI
Da li će Zli Ghoul da popljuje čak i najopšteobožavaniju DD epizodu u novijoj istoriji ili ne – saznaćete USKORO!