понедељак, 13. фебруар 2023.

SKINAMARINK (2022)

***

3-

 

Na čudnoj tromeđi između art-filma (a la Lynch), FF horor filma (a la PARANORMAL ACTIVITY) i trolovanja (a la Lynch) – nalazi se ova horor senzacija i fenomen.

            „Jedan od najstrašnijih horora ikada?“ Pa, ok, jeste svakako jedan od stotinak. Ali i to će zavisiti od subjektivnih faktora, više nego što je inače slučaj. Recimo, efektniji će biti onima koji su odrasli u kući (kao ja), nego u stanu, u zgradi. Ampak, ja sam odrastao u kući u kojoj je stalno nekoga bilo, ne pamtim kao formativno iskustvo osećaj samoće u preogromnim sobama i podrumima i tavanima i na stepeništima koji je ipak tipičniji za američko odrastanje nego srpsko. (Reditelj je sve ovo snimio bukvalno u domu u kojem je odrastao…)

            Nego, da se vratim opisu: na arty Linča SKINAMARINK podseća, naročito na RABBITS i na neke od uspelijih segmenata u INLAND EMPIRE-u – ALI podseća i na skoro-negledljivost, ili barem izuzetnu zahtevnost tog filma (priznajem, ni ja ga nisam nikad ucelo odgledao! krajnje je vreme da stisnem zube i overim ga celog…).  

            SKINAMARINK na PARANORMAL ACTIVITY podseća po toj zrnastoj fakturi noćnih snimaka unutar jednog prozaičnog doma, tj. kuće u predgrađu gde se, u obilju statičnih i nezanimljivih kadrova naprasno desi i ponešto low-fi bizarno i creepy. Razlika je sa samo što ovaj film *nije* FF: iako se nominalno dešava 1995 (zašto? da ne bi bilo mobilnih telefona? ili je tada njegov reditelj bio klinac poput ovih u filmu?). Ovo sve izgleda kao da je snimano na VHS-u ili super-8 tamo negde početkom 1980-ih (zašto? zato što tako izgleda zrnastije, starije, jezivije?) ali NEMA jasnu narativnu perspektivu.

            Iz čijeg ugla ovo sve gledamo? Ne postoji dosledan ugao. Ovo nisu porodični home video snimci, ni zapisi skrivene kamere ili bilo šta slično. Ovo nije ugao gledanja to dvoje dece koju jedinu, nešto malo, kao, vidimo (sleđa ili na parče). Ovo nije ni perspektiva „zle sile“ u toj kući, Majkl-Majers-Karpo-style. Svakako nije ni „sveznajuća perspektiva“ iz koje se normalni narativni filmovi obično snimaju – jer ova ovde često UOPŠTE nije sveznajuća: naprotiv, umesto da nam stvari prikazuje iz najboljeg, najjasnijeg ugla, ona nam, najčešće, namerno, svesno, seče kadrove i slika iz uglova iz kojih se ili vidi vrlo malo (npr. samo stopala aktera), ili se ne vidi ništa za akciju bitno (npr. plafoni, zidovi – o, da, ima da se nagledate plafona i zidova ove kuće – to je bar 50% svih kadrova!) dok se nešto kao jezivo čuje, ali ne vidi, izvan kadra.

            Zašto? Zato! Frustrirani ili smoreni gledalac može pomisliti da je motivacija svega ovoga jedno veliko trolovanje – i mada ne odričem da je i to negde u pozadini, svakako ne bih SKINAMARINK otpisao kao to (niti bih pisao o njemu da ga takvim smatram). Ali činjenica je da, u poređenju sa dobrim delom ovog filma, čak i ona notorna scena iz TWIN PEAKS S03, u kojoj u ril tajmu gledamo nekoliko minuta čiču kako polagano mete pod u kafani deluje kao čista akciona Kamerun-stajl mega-eventful scena.

            O, da: pravićete od blata ona porodična ćaskanja iz PARANORMAL SMARANJA, plakaćete da se vrate beskrajne prepirke i svađe iz BLER BIČA kad krenu da trepere senke na zidovima i plafonima SKINAMARINKA dok se u pozadini ubeskraj vrte neki prastari crtići (dovoljno stari da budu u javnom domenu)… i ako se ne uspavate – što je VRLO realna pretnja: ja sam tokom ovog filma zaspao najveći broj puta u pokušaju da ga odgledam, najveći broj puta u svom životu tokom jednog istog filma; u poređenju s ovime i SOLARIS by Tarkovski (koji sad prelazi na 2. mesto naj-leka za nesanicu!) je Kamerun-stajl akcija - ako se ne uspavate, kažem, ako se napregnete, ako pregurate te duge i frustrirajuće scene u kojima se „ništa“ ne vidi i u kojima se „ništa“ ne dešava – ako to uspete, a usput ne podlegnete iskušenju da blenete u telefon, instagram, fejsbuk i ostala čuda na svojim spravama za utucavanje vremena – AKO budete dovoljno skoncentrisani, ako filmu poklonite svoju pažnju – on će početi da vam uzvraća… I onda ćete, postepeno, početi da shvatate da se „nešto“ ipak vidi… i da se, u moru „pozadinske buke“, zapravo čuju neke informacije, ili barem hintovi… Ali, piši propalo ako ste za to vreme buljili u fon ili – dremuckali, uljuljkani sporim ritmom i „nedešavanjem“ ovog filma.

            Dakle, da se razumemo: stil filma, pa i njegov ritam, namerno je koncipiran tako da otelotvori nešto nalik snu na javi, ili sećanju na san, ali ne san od prošle noći sa seksi komšinicom, niti san da ste se pojavili na iznenadnom testu iz matiša samo u gaćama, nego san iz ranog detinjstva (koji se meša sa dal-se-to-stvarno desilo-il-sam-samo-sanjo ugođajem) u kojem su vaši roditelji naprasno nestali, nema ih, ostavili su vas same, i nema nikoga, sami ste na celom svetu u toj kući koja je preogromna, koja je čitav svet, i taj čitav svet je jeziv, neizmeran, nesamerljiv, pun senki, poznate stvari postaju nepoznate, uglovi i ćoške i podrumi i stepeništa i ormari i kreveti dobijaju nove perspektive, duži su, veći, dobijaju vrata kojih nije bilo, ili gube vrata tamo gde su nekad bila, i postaju legla mrakova i pretnji i šta se to čuje, jel to nešto šušnulo, jel to neko nešto reko, neko šaputao…? 

            I film rekreaciju ovog oniričko-košmarnog ugođaja  postiže bolje nego ijedan koji mi pada na pamet. Možda pomalo sirovim i iritirajućim sredstvima, ali… mestimično… postiže!

            I SKINAMARINK, u svom moru živco-testirajućih scena, sadrži nekoliko koje su VEOMA jezive. Recimo, scena „Pogledaj pod krevet“! Tu me je film kupio. Dotad sam bio i tamo i ovamo, podeljen, delom poštujem koncept i izvedbu onako hladno, kritičarski, intelektualno, a delom kao živ čoek od krvi i mesa gledam na sat i pitam se dokle će ovo više da gnjavi… Ali tu, u toj sceni rekoh sebi: OK, ovaj tip zna šta radi, ovo ima smisla, ovo treba istrpeti – zbog ovoga!

            Nije to stalno odlično, da se razumemo, ali kad jeste – stvarno je odlično.

            Da li se ovde prećeralo sa minimalizmom? Možda! Ali, neke stvari su, čak i time i tako – postignute!

            Neke, pak, stvari su mi naprosto bezvezne, promašene – sve to premotavanje: levo-desno, imaga-nemaga, pljuštanje krvi (?). Neke su mi narativno neubedljive (telefonski poziv policiji – koji uprkos dugom trajanju ostane nekonsekventan). Protok vremena sumnjiv (deca su godinu i po dana sama u kući? ok, taj natpis je možda takođe deo njihovog subjektivnog doživljaja vremena, ali moglo se i bez njega: moja sećanaj i snovi nemaju špice niti natpise)…

            Ali, da nacrtam, previše je ovde respektabilnih, efektno urađenih stvari da bi se ceo film otpisao i odbacio zbog svoje experimentalne, gledalac-frustrirajuće forme i ritma i poigravanja sa temeljnim principima naracije i gledanja. I on svakako nema onaj osnovni kvalitet istinski najvećih klasika: da je stalnoiznovagledljiv (rewatchable). Ovo je da se pogleda jednom, max dva puta (da na drugo gledanje probate da čujete i vidite više skrivenih hintova koji su vam promakli u premijeri). I to je to.

            Ovo je film za posebnog gledaoca (mnogi će biti smoreni i frustrirani i besni! razumem ih) i za poseban trenutak i raspoloženje: nije dobar kao dejt muvi; nije ni za kokice i partijanje; iako je išao i u bioskope (i namlatio neverovatne pare za ovu vrstu filma!), njegov idealan dom je – da ga gledate u svom domu, u dubokom noćnom času, nasamo, u tišini, sa zvukom odvrnutom na što jače.

            I bacite jebeni telefon što dalje od sebe. Stavite ga na „mute“, santa maria della salute!