петак, 31. мај 2013.

Najočekivaniji NE-HOROR filmovi 2013.

            Prošlo je skoro pola godine, a ja još nisam okačio listu najočekivanijih NE-HORORA! Vreme je (bolje ikad nego nikad) da najzad predstavim svoj lični izbor novih nehororičnih naslova koje ću jedva dočekati da pogledam u ovoj ili narednoj godini. Neki od dolenavedenih su gotovi i već su imali premijere na raznim festivalima; neki su u postprodukciji, a par njih tek treba da počne snimanje. Poređao sam ih po redosledu moje nestrpljivosti, od filmova od kojih najviše očekujem pa prema onima koji verovatno neće biti remek-dela, ali ih, po svemu sudeći, ipak obavezno vredi pogledati. Ujedno podsećam da sam nailazeće HORORE na blogu već najavio u 4 nastavka, pa kome je to promaklo, može da potraži... 
            Za razliku od njih, NEHORORE ću obraditi u dva dela: u današnjem izboru nalaze se filmovi poznatih reditelja, na poznate teme, poznatih i atraktivnih naslova. U drugom delu predstaviću nešto opskurnije filmove za koje verovatno niste čuli osim ako pomno ne pratite izveštaje sa svetskih filmskih festivala.

Nymphomaniac - Lars von Trier
            A self-diagnosed nymphomaniac recounts her erotic experiences to the man who saved her after a beating. With: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgård, Shia LaBeouf, Christian Slater, Jamie Bell, Uma Thurman, Willem Dafoe...
        **** Tri sata fon Trira o ženama i sexu: explicitno, bezobrazno, mračno, mizantropsko, provokativno...

Only God Forgives - Nicolas Winding Refn
Nicolas Winding Refn returning to the screen with Ryan Gosling in ONLY GOD FORGIVES a crime movie set in Thailand and that Thai-boxing is involved.
**** Nadam se da ovaj nastavak neshvatljive fetišizacije Rajana Goslinga neće biti mlitavi ćorak kao precenjeni DRIVE nego povratak Refna u formu; kritike su podeljene, ima šanse da pukne, a možda je samo (opet!) neshvaćen, kao BRONSON i VALHALLA RISING. Videćemo već 14. juna kad zaigra u našim bioskopima, tj. na reviji filmova (Bg, NS, Niš).

The Dance of Reality - Alejandro Jodorowsky 
Life goes by like a dream — and sometimes a nightmare — in “The Dance of Reality,” an “imaginary autobiography” by legendary cult filmmaker (and self-proclaimed “psychomagician”) Alejandro Jodorowsky that marks the octogenarian Chilean helmer’s first feature in the 23 years since the barely released job-for-hire “The Rainbow Thief.” As purely personal a film as Jodorowsky has ever made, “Dance” features no shortage of the bizarro imagery and willful atonalities that have long been his stock-in-trade, but it all seems to stem from a more sincere, coherent place this time than in the flamboyant head movies (“El Topo,” “The Holy Mountain”) that made him a star of the 1970s midnight movie scene. By turns playful, tragic and surprisingly light on its feet, this welcome comeback — “rebirth” might be more in keeping with pic’s own spirit — should keep its maker fully booked on the fest circuit, with arthouse theatrical play also likely in key territories.
**** Snimljen na videu, s budžetom za šaku kikirikija, ovaj film teško da će moći da se meri sa Jodovim pravim bioskopskim ekstravagancijama – ali moguće je da je stari čarobnjak uspeo i štapom i kanapom da proizvede magiju! Ipak, spremite se za siroviju vizuelnost i jeftine cgi efekte.

Jodorowsky’s Dune
Founded on the iffy premise, raised here by Nicolas Winding Refn, that the combination of a cult book plus a cult director would have equaled a bigger-than-“Star Wars” worldwide sci-fi sensation, “Jodorowsky’s Dune” indulges one of film history’s more entertaining “what if” stories. Before David Lynch spectacularly botched a bigscreen adaptation of Frank Herbert’s “Dune,” Alejandro Jodorowsky, cinema’s shaman of psychedelia, had a spectacular go at the job. Nearly 40 years later, first-time director Frank Pavich attempts to re-create that vision (in our imaginations, at least). Expect fanboys to flip and minds to be blown over the highly entertaining result.
**** Fascinantna priča o masterpisu kome nije bilo suđeno da se desi.

Gravity - Alfonso Cuarón
Alfonso Cuarón's return to the science fiction genre with GRAVITY, a real-time thriller starring Sandra Bullock and George Clooney, stranded in the blackness of space after their shuttle is destroyed.  As they slowly run out of air and hope, only a desperate maneuver can save them.
**** CHILDREN OF MEN je od mene imao (5-). Stoga, ovu Kuaronovu sf-dramu jedva čekam!

Spike Lee adapting a Korean movie in his remake of OLDBOY.
*** Ne volim Spajka, ne volim (današnje) rimejke, ali volim OLDBOJA. Zaintrigiran sam na šta će ovo da liči i proveriću to prvom prilikom. Džoš Brolin u glavnoj ulozi.

Neill Blomkamp's socio-political science fiction.
In the year 2154, the very wealthy live on Elysium – a Stanford torus space habitat in Earth orbit – while the rest live on an overpopulated, ruined Earth. The people of Earth are desperate to escape the planet’s crime and poverty, and they critically need the state-of-the-art medical care available on Elysium – but some in Elysium will stop at nothing to enforce anti-immigration laws and preserve their citizens’ luxurious and carefree lifestyle. The only one with the chance to bring equality to these worlds is 36-year-old Max De Costa (Matt Damon), an ordinary man in desperate need to get to Elysium. With his life hanging in the balance, he reluctantly takes on a dangerous mission – one that pits him against Elysium’s Secretary Delacourt (Jodie Foster) and her hard-line forces.
*** Za razliku od ostatka čovečanstva, nisam se primio na hajp DISTRICT 9, ali priznajem da je taj reditelj dovoljno intrigantan i da pokušava zanimljive, drugačije stvari (thinking man's SF?!), pa ću tako i ovo rado overiti.

Penance - Kiyoshi Kurosawa
Master mindfucker Kiyoshi Kurosawa is back with PENANCE, a four-hour episodic bit of craziness about a long-grieving mother visiting the schoolgirl chums of her murdered daughter, who may or may not have grown up to be emotional wrecks after witnessing the murder and not being able to help catch the killer.
*** Ovo je već sada gledljivo, ali na naporan način (online streaming): očekujem da uskoro postane dostupan na humaniji način, u boljoj rezoluciji.

Blind Detective
A serial-killer thriller wrapped in an unruly slapstick comedy with generous servings of food porn, “Blind Detective” is a deranged and delirious smorgasbord of a movie. Even devotees of Hong Kong genre master Johnnie To and his frequent collaborator, producer/co-writer Wai Ka-fai, may not be entirely sure what to make of this unusually demented romp, a madcap mystery-romance that sustains a light, bouncy tone and a decent hit-to-miss laff ratio even in scenes involving strangulation, dismemberment and cannibalism.
*** Šta reći, šta dodati? Gledaće se ovo ludilo!

Bong Joon-ho's upcoming post-apocalyptic sci-fi thriller Snowpiercer gives us our first look at some footage from the film.The movie is based on the French graphic novel Le Transperceneige. The cast also includes Tilda Swinton, John Hurt, Jamie Bell, Ewan Bremner, Ed Harris... Snowpiercer is set in a future where, after a failed experiment to stop global warming, an Ice Age kills off all life on the planet except for the inhabitants of the Snowpiercer, a train that travels around the globe and is powered by a sacred perpetual-motion engine. A class system evolves on the train but a revolution brews.
*** Obećava vizuelnu raskoš, ako ništa drugo.

World's End - Edgar Wright 
The third and final film in Edgar Wright's unofficial "Blood and Ice Cream Trilogy." Simon Pegg and Nick Frost are back, along with other alumni of the trilogy, including the wonderful Martin Freeman and Paddy Considine. Rumor has it this one will lean toward sci-fi (as Shaun of the Dead covered horror, and Hot Fuzz was action).
*** Ovo je poslednja prilika koju dajem Rajtu i njegovim zvezdama da me ubede da nisu HOT FIZZLE, jer posle SHAUNA im je ama baš sve što su radili zajedno ili odvojeno bilo izrazito mediokritetsko i kilavo.

Paradise - Hope
What started as one film project with three stories developed into the Paradise trilogy. After premieres at Cannes (Love, 2012) and Venice (Faith, 2012), the third part, Hope (2013), is debuting at the coming Berlin Festival - meaning that Ulrich Seidl has scored a unique hat-trick.
Faith, hope and love do not guarantee happiness with the melancholy Austrian, who makes features and documentaries in more or less the same style, focusing on long, static shots of sombre, symmetrically shot spaces. Seidl’s subject is, as always, shocking. In Paradise: Faith, the Christian faith of an Austrian fundamentalist (regular Seidl heroine Maria Hofstätter), who sells statues of the Virgin Mary door to door, chastises herself and also professes her love of Jesus in a sexual way, clashes increasingly violently with the reactionary worldview of her Islamic, tyrannical and wheelchair-bound Egyptian husband. This earned the film the Special Jury Prize in Venice.
*** Drugi deo ove trilogije mi je bio u top-10 prošle godine, pa bi to lako moglo da zadesi i treći deo.

Dark Blood - George Sluizer
Long-married couple Buffy and Harry (Judy Davis and Jonathan Pryce) travel through the desert in their Bentley, hoping to rekindle their relationship with a romantic weekend. When the car breaks down in the middle of nowhere they seem doomed. But then they get help from a young hermit called Boy (River Phoenix) who happens to live there. Their savior can easily drive them back to civilization but constantly delays doing so, to Harry's increasing chagrin. Instead, the couple get lecture after lecture on how rich white people have trampled the Earth and the local Native Americans. Worse, Boy has built a big shelter to await "the end of the world" and sees a future there for himself together with Buffy... Dark Blood is a movie that will stay with you; not only because of the extreme situation surrounding the film, but because it is an exceptionally visualized film, well produced with a captivating story.
*** Kada je snimljeno 80% ovog filma, daleke 1993. godine, River Feniks je umro; ovo je izmontiran postojeći materijal – najbliže što je uopšte fizički moguće zamišljenoj i planiranoj verziji (uz pomoć premošćavanja kroz fotografije i naraciju gde nedostaju scene).

Venus in Fur - Roman Polanski
As with his earlier “Carnage” and “Death and the Maiden,” “Venus in Fur” finds Roman Polanski transferring a New York stage hit to the screen with maximum fidelity and facility, and a minimum of fuss. Primarily a vehicle for Mrs. Polanski, Emmanuelle Seigner, who engulfs the screen with a juicy comic performance that does full justice to a demanding role, this playful and literate rumination on the fine line between passion and perversity, pleasure and pain, life and art should draw the attention of discerning highbrow auds.
Mathieu Amalric stars as the writer, Thomas, who is coming to the end of a long and unproductive day of auditions when one last candidate (Seigner) blows in from the rain. Her name is Vanda, she claims, just like the character, though from her head-to-toe leather couture, studded dog collar and guttural accent, she neither looks nor sounds the part of an upper-crust 19th-century dominatrix. Oddly, Vanda’s name doesn’t even appear on the day’s call sheet, though she insists her agent told her to come. At first, Thomas doth protest, but the tenacious Vanda persists, and finally he agrees to let her read...
*** Polanski u ovom veku nije snimio ništa za antologiju, ali nije se ni jezivo brukao (za razliku od nekih drugi starih kajli) svojim okej-ali-zaboravljivim novijim delima. Sa kreditom koji je zaradio u 20. veku, zaslužio je da ga ispratimo do kraja, a ovaj konkretni zaplet čak i zvuči umereno obećavajuće.

Only Lovers Left Alive
A vampire movie by Jim Jarmusch! He tweaks the genre slightly in “Only Lovers Left Alive” to fit his own laid-back vibe, turning in a sweet but slight love story about world-weary hipster bloodsuckers. Tilda Swinton and Tom Hiddleston have empathic chemistry as the leads, and the pic (acquired by Sony Classics at Cannes) is a smidge more commercial than Jarmusch’s meandering previous effort, “The Limits of Control.” But it still feels like an in-joke intended only for select acolytes.
*** Džarmuša ne mogu da smislim, mada je to više zbog iritacije koju mi prouzročuju njegovi obožavaoci a manje zbog samih filmova (koje sam, do sada, uglavnom izbegavao; istina, DEAD MAN od mene ima jaku trojku). Ipak, kad je već napravio vampirski film, skinuću mu embargo i overiti da vidim o čemu se tu radi.

            Za kraj, dva sasvim izvesno zabavna dokumentarca:

The Pervert's Guide to Ideology 
Žižek returns for another round of analyzing film clips while making your head simultaneously spin and hurt with THE PERVERT'S GUIDE TO IDEOLOGY.

A Liar's Autobiography
Leave it to Graham Chapman, Monty Python's most subversive member, to narrate his own animated pseudo-biodoc, A LIAR'S AUTOBIOGRAPHY, decades after his death.

--- U idućem nastavku: opskurni, slabo-izvikani, nepoznati a potencijalno VREDNI naslovi! ---

среда, 29. мај 2013.


             Na današnji dan Vilijam Barouz niti je rođen, niti je umro. To je sjajan povod da baš sada široj javnosti obznanim jedan blast from the past – impresionistički mladalački nekrolog koji sam napisao povodom Barouzove smrti, takoreći u afektu, tog leta 1997. godine. Ovaj tekst – zapravo, kolaž citata (mada ne baš cut-up, nego niz pažljivo odabranih i raspoređenih odlomaka) povezan mojim vezivnim tkivom, napisao sam za fanzin EMITOR. Skroz sam zaboravio da sam to pisao i da je to objavljeno; uostalom, bilo je to pre nego što sam imao svoj kompjuter, zato ga nisam ni imao u e-arhivi. I tako je to čamilo u tmuši moga sjećanja sve do pre neki dan, kad slučajno naiđoh na primerak tog broja. Pošto u vreme izlaska tog fanzina ovaj tekst teško da je pročitalo više od par tuceta ljudi (at best!), evo ga sada ekskluzivno na ovom blogu, gde će ga najzad pročitati malo više sveta...

            PS: Besplatna reklama-obaveštenje: u prodaji je od nedavno još jedna polu-Barouzova knjiga na srpskom; izdalo Rende.

A nilski konji su se skuvali u svojim bazenima  je zajednički roman Vilijama Barouza i Džeka Keruaka napisan 1945 godine, deset godina pre nego što su obojica autora postali poznati kao vodeće figure beat generacije i sve do 2008 godine nije objavljen. Knjiga se sastoji od naizmenično pisanih poglavlja ova dva pisca, Barouza kao Vilijama Denisona i Keruaka kao Majk Rajka. Roman opisuje istiniti dogadjaj, ubistvo Dejvida Kamemera, koga je u pijanoj tuči, u navodnoj samoodbrani, ubio Lisjen Kar. Kar je priznao ubistvo Barouzu i Keruaku koji ga nisu prijavili i zbog toga su osudjeni kao saučesnici u prikrivanju zločina, kada se Kar  kasnije predao policiji. Keruak je odslužio deo kazne a Barouza je od zatvora spasila porodica...
Cijena? Prava sitnica! Samo 1500 din!

A sad, ono glavno!

(c) Dejan Ognjanović

"U početku beše reč, i reč beše teško sranje."

Stari Bil više nije u ovom lošem tripu koji zovemo životom.
Čovek koji je napisao GOLI RUČAK – uz Kafkin ZAMAK najveću knjigu ovog veka – čovek koji nikome i ničemu nikada nije pripadao, sem drogi (delimično) i pisanju (potpuno) – čovek koji je ovladao svojom zavisnošću i video šta je "na vrhu viljuške", šta čini zalogaj koji opsednuti, slepi i zavedeni poslušno gutaju iz dana u dan kroz celu (ne)ljudsku istoriju – vizionar i ultimativni otpadnik: 
"Obični otpadnici krše od čoveka stvorene zakone. Zakoni protiv krađe i ubistva krše se svake sekunde. Prirodni zakon se krši samo jednom. Za običnog kriminalca, kršenje zakona je sredstvo ka nekom cilju: sticanje para, uklanjanje izvora opasnosti ill gnjavaže. Za PO (Prirodnog Odmetnika) kršenje prirodnog zakona je samo sebi cilj: kraj tog zakona."
Hasan I Sabah, Starac sa Planine, osnivač reda Asasina (hašašina) za Barouza je arhetipska figura Kontrole: veštački rajevi u zamenu za iznuđene zločine. Njegovu maksimu "Ništa nije stvarno – sve je dozvoljeno" Barouz je uzeo za svoj moto. U svetu Maje (budistički koncept iluzije) granice su veštačke, zakoni su iluzorni. "Onaj koji se uopšte usudi, mora se usuditi na sve" (ZAPADNE ZEMLJE). I stvarno: narkoman, homoseksualac, ubica (iz nehata), pa još i pisac – malo je "grehova" koje Barouz nije probao.
"Prestao sam da budem pisac, zar ne, da bih postao hroničar. Položio sam svoju kožu na sto, pošto, ne zaboravite jednu stvar, veliko nadahnuće je smrt. Ako ne položite svoju kožu na sto, ništa nemate. Treba platiti! Ono što se radi besplatno jeste promašaj, čak i više od promašaja..." (Luj Ferdinand Selin)
Ove reči komotno je, od prve do poslednje, mogao i sam Barouz da izgovori. Pisac. Hroničar koji beleži "ono što mi je u čulima u trenutku pisanja... Ja sam sprava za beleženje... Ja se ne usuđujem da namećem "priču", "zaplet", "kon-tinuitet"..." (GOLI RUČAK) Jer reč je, ne zaboravimo, teško sranje. To je tuđinska laž, mamac Operatora i Kontrolora pomoću koje postajemo opsednuti jer nam je nametnuta tuđa, unapred kreirana percepcija. A ne postoji druga stvarnost sem one koju mozak stvara: zato, nemojmo ga hraniti lažima. "Izbriši reč", Barouzov je poklič. Oduzmi oružje Kontroloru. Na svaki način, po svaku cenu. "Bolje bez obrasca (kalupa) nego s tuđinskim obrascem."
"Ono što me interesuje, kao i sve ostale koji uzimaju drogu, jeste menjanje svesti. Ta izmenjena svest je, naravno, piščevo skladište ideja. Da je moja svest bila konvencionalna, siguran sam da moje knjige nikog ne bi interesovale." (V. Barouz)
Naravno, Barouz je svestan da droga nije nikakvo benevolentno sredstvo: on, kao pravi Otpadnik, svesno polaže kožu na sto i kontrolisano unosi Smrt u sebe – vakciniše se Njom u malim dozama, kako bi organizam proizveo anti-tela i učinio se imunim. On beleži njeno dejstvo svojim nervima i krvi, pišući tom istom krvlju. 
"Ako želite, shvatite ovaj način izražavanja kao metaforičko preterivanje, ali moram reći da mi se droge, ti razdražujući otrovi, ne čine samo jednim od najstrašnijih i najpouzdanijih sredstava kojima raspolaže Duh Tmine za vrbovanje i potčinjavanje kukavnog ljudskog roda, već čak jednim od njegovih najsavršenijih ovaploćenja." (Šarl Bodler, VEŠTAČKI RAJEVI)
Barouz to zna. I zato ne dozvoljava da završi kao zombifikovana ruina izjedena narkotikom: on preuzima kontrolu nad Kontrolom. "Trebaju ti dobra muda da odjebeš naviku", kaže on u GOLOM RUČKU. Naravno. On ih je imao.
"Barouz je zavisnik koji je postao onaj koji daje dijagnozu, žrtva oboljenja koja je sada posvećena analizi bolesti." (Toni Tarner: GRAD REČI)
"U vrlo doslovnom smislu, odbacivanje navike uključuje smrt ćelija zavisnih od džanka, i njihovu zamenu ćelijama kojima džank nije potreban." (V. Barouz: DŽANKI) 
Upravo Barouzova oslobođenost od svih zavisnosti i uslovljenosti čini njegovu viziju tako značajnom, prodornom i – uticajnom. Ali, kad smo već kod toga, treba razbiti famu o Barouzu kao bitničkom piscu, koju mu uglavnom oni koji nisu pažljivo čitali ni Njega ni njih uporno pripisuju. On jeste bio savremenik i prijatelj Ginzberga, Keruaka i kompanije, ali je oduvek odricao svaku pripadnost bit-pokretu – kao da je to odricanje i potrebno onome ko je zaronio u same tekstove i uverio se da su stil, i namera, i ideja, i svetonazor Barouzov svetlosnim godinama daleko od, recimo, one pred-hipijevske naivne smejurije – NA PUTU Džeka Keruaka i njemu sličnih piskarija. (U stvari, jedina zanimljiva epizoda u tom delcu je upravo ona u kojoj se opisuje boravak te bit-komune kod Starog Bila, i njegova distanca prema njima.) 
"Post-tehnološki sižei Barouzove proze, ritualna vešanja/ejakulacije i mutantni ljudi-insekti, komplikovani zapleti NOVA POLICIJE i ultra-nasilje DIVLJIH MOMAKA, džankiji u krajnjim stadijumima i užasne seksualne epidemije svakako su više u skladu sa Haosom i Anarhijom pank subkulture ili ekološko-moralnim padom osamdesetih nego sa pacifističkom utopijom hipi-ere." (Vitore Baroni) 
Kod Barouza, sofisticirana psihodelija prepliće se s naučnim i kvazinaučnim idejama, genetski inžinjering i biotehnologija sa svojim monstruoznim mutacijama, kiborzi, magvampi, latasi, vodenjaci i proizvodi visoke tehnologije, tehnološke psihijatrije i zabludele medicine doktora Benveja; Hasan I Sabah, Kastanedine, Habardove i Rajhove teorije, medijska mekluanovska retorika, konspiracije i paranoja na svim nivoima, crni humor i satira potrošačkog društva, treš i džank socio(pato)logija, demoni, paraziti i virusi svih vrsta, iz svih kultura i civilizacija i istorijskih perioda; univerzalna predatorika unutrašnjeg, spoljašnjeg i interzonskog svemira, međuplanetarne i intergalaktičke zavere, paralelni svetovi, čendlerovska poetika, lavkraftovski kosmički užasi i dekadencija, narkomanske somnambulije...
"Svaka vrsta ima svoj Glavni Virus: Izopačenu Sliku te vrste." (V. Barouz: GOLI RUČAK)
I dok dela bit-generacije lagano tonu u zaborav, svakim danom sve više gubeći vezu sa Sadašnjim (i Budućim) Trenutkom - Barouzova analiza Virusa ove civilizacije nikada nije bila aktuelnija. Kao jedan od pionira tehno-sveta i "prvi pisac kiberpanka" (po Daglasu Ruškofu, autoru knjige CYBERIA), direktno je uticaa na većinu relevantnih imena moderne kulture, od Timoti Lirija i Endi Vorhola preko Dejvida Kronenberga, Dž.G. Balarda, Klajva Barkera, Filipa Dika, Gasa Van Santa i Vilijema Gibsona, do Dejvida Bouvija, Toma Vejtsa, Alena Jurgensena (MINISTRY) i Kurta Kobejna. Kultna ličnost underground publike, njegov duh osetno lebdi nad najesencijalnijim magazinima kraja ovog veka, kavi su RAPID EYE, SEMIOTEXT(E), RE/SEARCH i MOND02000 - u kojima se, uostalom, stalno i materijalizuje. Telesna promena – mutacija – body piercing – izmenjena stanja svesti – buntovništvo – otuđenost – alternativna seksualnost – promenjena percepcija – iracionalnost – odbacivanje "vrednosti" i morala bankrotirane civilizacije – globalno selo i Internet – kiberseks – eksperimentisanje – življenje na "granici" – poigravanje sa smrću ---    sve ove moderne opsesije imaju korene i u vizijama ovog genija. 
"Tako ti ja dobijem jedan ekskluzivni odgovor na pitanja zašto za mene ne igra živa reč. Zato što se reč ne može NEPOSREDNO iskazati... Ona se možda može samo NAGOVESTITI mozaikom uporedno postavljenih stvari kao što su oni napušteni predmeti u fioci hotelske sobe, definisani poricanjem i odsutnošću..." (V. Barouz: GOLI RUČAK)
U predgovoru svog romana PEŠKO Barouz, u vezi sa nehotičnim ubistvom svoje žene (u igri Viljema Tela) priznaje: "Prisiljen sam na užasni zaključak da nikada ne bih postao pisac da nije bilo Džoanine smrti, kao i na razumevanje obima u kome me je ovaj događaj motivisao i formulisao moje pisanje. Živim sa trajnom pretnjom posedovanja i stalnom potrebom da se izbavim iz zaposednutosti, od Kontrole. Tako me je Džoanina smrt dovela u kontakt sa uljezom, Ružnim Duhom, i naterala na doživotnu borbu u kojoj nisam imao izbora do da ispišem svoj put."
Dejvid Kronenberg, jedini današnji genije Barouzovog ranga, uzeo je ovo priznjanje kao osnovu za nadahnutu i osobenu preradu Barouzovog dela u svom sjajnom filmu GOLI RUČAK (1991), gde istražuje stvaralački proces – iznutra.
"Pisac ne sme da podlegne iskušenju da izbegne pisati istinu samo zato što zna da bi ono što stvara moglo da se vrati i opseda ga. To je priroda pogodbe koju činite sa svojom pisaćom mašinom." (Dejvid Kronenberg)
Sigurno. Videti Stanje Stvari je opasno. Govoriti o tome javno – još opasnije. Pisanje je iskušavanje đavola: ritual priznavanja i, eventualno, isterivanja. U suštini, kockanje sa našim Ružnim Duhom. Ishod je neizvestan. Jedino je ogoljavanje našeg svakodnevnog obroka bitno. A šta je na vrhu viljuške? Možda ovo:  
"Do belog usijanja bukti horizont čijim se beskrajem protežu redovi golih idiota, sklupčanih starih kostiju, govana i zarđalog gvožđa. Mrtva tišina – uništeni im govorni centri – sem kada pri elektrošoku vrcaju varnice i puca oprljeno meso dok ti elektrode klize niz kičmu. Beli dim od nagorelog mesa visi u nepokretnom vazduhu. Deca bodljikavom žicom vezuju idiota za stub, pale mu vatru između nogu i u svojoj radoznalosti zverski se keze dok mu vatra liže butine. Meso mu se trza na vatri kao insekt u ropcu." /.../ 
"Koračao je po đubretu nagomilanom do neba... razasute benzinske vatre... dim lebdi crn i tvrd kao izmet, u nepokretnom vazduhu... čađavi belu opnu podnevne žege... D. L. hoda pored mene... odraz mojih bezubih desni i ćelave lobanje... meso umrljano na trulim fosforescentnim kostima, razjedanim sporim, hladnim vatrama... nosi otvorenu kantu benzina čiji ga miris obavija... prelazeći preko brda zarđalog gvožđa, srećemo grupu Domorodaca... bezizražajna dvodimenzionalna lica riba- strvoždera...
Polij ih benzinom i zapali..."

I najzad, ako je uopšte potrebna neka vrsta naravoučenija, ili epitafa, koji bi sumirao jedinstveni život ovog čoveka, sam Barouz ga je napisao u svom romanu ZAPADNE ZEMLJE: 
"Vrlo je opasno živeti, prijatelju moj, i retki su oni koji to prežive. A ne preživljava se izbegavajući opasnost, kad imamo čitav univerzum da pobedimo i apsolutno ništa da izgubimo."

понедељак, 27. мај 2013.

Kula lobanja: Ghoul u Ćele-kuli

            U okviru akcije "Ghoulish Nish" (Ghoulnish!) već sam ovde predstavio foto-reportažu sa spomenika braniocima Niša iz doba Turaka, na brdu Čegar. To je, podsećam, mesto pogibije Stevana Sinđelića i njegovih junaka koji su, brojčano nadjačani, u ćorsokaku, napušteni od svojih saboraca (naravno! SSSS, iliti ćirilično CCCC!), sa sobom u smrt poveli 10-ak hiljada Turaka. Slikoviti izveštaj sa mesta ove svete klanice je OVDE.
            E, sad – logičan nastavak tog slikopisa jeste ishodište pomenute bitke, odnosno jedan od njenih slikovitih rezultata: Ćele-kula, unikatna građevina u svetskim okvirima. Nju su Turci napravili tako što su odrubili glave poginulih srpskih junaka sa Čegra, odrali ih, uštavili kod lokalnih kožara i ugradili u malter, u četvrtastu "kulu", s namerom da zaplaše narod od daljih buna. 
Ideja je bila da navedu Srbe da, rečnikom današnjih izdajnika i njihovih nalogodavaca (npr. povodom Kosova) "prihvate stanje na terenu". Tadašnji Srbi su, za razliku od današnjih, na tu ideju rekli: "Možete vi samo da nam prihvatite, ali znate šta!"
            Ukratko, uprkos svim odsečenim glavama, uprkos krvi i lobanjama, od željene strave i užasa nije bilo ništa. Turci su se malo zajebali oko "audience response" sa svojom horror-predstavom! Umesto straha i drhtanja, samo su osnažili tradicionalni srpski inat, i još tradicionalniju (bar u to vreme!) žudnju za slobodom.
            U svakom slučaju, radi se o jedinstvenom spomeniku kakvim niko drugi na svetu ne može da se ponosi: zapravo, većina naroda na sličnu ponudu odgovara sa "Neka, hvala; bolje nam odmah recite kol'ko visoko da skočimo; biće nam zadovoljstvo da udovoljimo vašem ultimatumu i prihvatimo 'realnost' koju ste nam nametnuli". 
Ćele-Kula (srpski: Kula lobanja) je obeležje ne samo grada Niša, nego i rečit simbol za čitav ovaj narod i njegovu slavnu, ali nesrećnu, stradalničku istoriju. Francuski pesnik Lamartin svratio je ovde 1833. godine i ostavio sledeći nadahnuti zapis, koji možete videti i u samoj Ćele-kuli:
"Ova ravnica bila je poprište smrti tih hrabrih srpskih ustanika, a ovaj spomenik njihova grobnica. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija, u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili."

Dakle, iako suštinski morbidna građevina (tipična za stil "Pusto Tursko"), Ćele-kula je, karakterističnom srpskom alhemijom pretvaranja poraza u pobede, transformisana u simbol hrabrosti, ponosa i ljubavi prema slobodi kakve mnogi obližnji, pa i dalji narodi, ututkani u prijatno podguzno udvorništvo i ropstvo, niti su znali niti osetili, a još manje preduzeli nešto tim (eventualnim) ćutnjama...
Zbog svega toga, moja nedavna (ponovna) poseta Ćele-kuli bila je ispunjena poštovanjem i divljenjem, i zato se tu nisam glupirao kako bih inače na nekom drugom ghoulish spomeniku. Sa respektom, i sa knedlom u grlu, obišao sam ovo sveto mesto i podsetio se njegovog značenja i značaja.
Društvo su mi pravili dragi prijatelj iz Slovenije, Marko Mehtsun (žila-kucavica Grossmann festivala filma i vina!) i njegova ljupka izabranica Tina, autorka svih ovih fotografija, inače diplomirani foto-ekspert, što se i vidi iz priloženog. Njih dvoje sam, tokom njihove kratke ali slatke posete Srbiji, uoči Balteina, tj. Valpurgijske noći 2013-te, vodio da obiđu znamenitosti Niša i okoline.
Tu priliku iskoristio sam da fotografski ovekovečim neke od slikovitijih momenata vezanih za spoljašnjost i unutrašnjost ĆELE-KULE, jer ipak bilo bi nakaradno da imam u ličnoj arhivi slike sa svakojakih belosvetskih (američkih, austrijskih, hrvatskih...) zlokobnih lokacija, ali ne i sa nekih od kultnih Niških, koje su mi nadohvat ruke!
Na slikama možete videti spoljašnjost građevine napravljene krajem 19. veka da od elemenata zaštiti samu kulu i njene lobanje, u omalenom ali prijatnom parkiću odmah pored Vojne bolnice, 
kao i unutrašnjost – srećom, fotografisanje je dozvoljeno i unutra, pa nema potrebe za skrivanjem i zamajavanjem vodiča.
Nažalost, od prvobitnog obilja lobanja (bilo ih je 952), do danas ih je u građevini ostalo vrlo malo, manje od stotinak (kažu – nisam brojao – da je preostalo 58 komada). Mnoge su ljudi krišom skinuli ubrzo po podizanju kule, kako bi dostojno sahranili svoje bližnje, čija su tela Turci ovako oskrnavili i u morbidni show pretvorili. 
Jedna od lobanja je posebno izdvojena na pijedastalu, kao lobanja vođe ustanka, Stevana Sinđelića
Mislim da je posle svega ovoga izlišno uopšte naglašavati da, ako ste bili u Nišu, a niste videli Ćele-kulu, kao da i niste dolazili – jer šta ste onda, kog đavola, gledali, ako niste OVO?!
Ovom prilikom podsećam na još jednu ekskluzivu na ovom blogu: sken putopisa koji je saradnik kanadskog RUE MORGUE magazina napisao o Ćele-kuli za rubriku "Travelogue of Terror", nekoliko godina pre nego što sam ja počeo da pišem za njih. Kako je Ćele-kula izgledala jednom hororoljubivom strancu (kanađaninu italijanskog porekla verenom za srpkinju!) možete pročitati samo i jedino OVDE.
Prema tome, kao što ja to uvek ponekad kažem (a čegarski junaci, ugrađeni u Ćele-kulu, svojim primerom potvrđuju): DAJ MI SLOBODU ILI MI DAJ SMRT!

субота, 25. мај 2013.



            Ovo na prvi pogled ne izgleda kao potencijalni hit: vizuelnost je osrednja, mrljavo-realistična (samo prirodno svetlo, ništa fensi reflektori i sočiva, ništa video-spot estetika), što je tim gore ako vidimo da se 4/5 filma dešava u jednoj prozaičnoj kolibi bez ikakvog eye candyja; glavni junaci su srednjaci ne naročito simpatičnih fizionomija a još manje karaktera, a tematika je pomalo opskurna i vodi ka ezoteričnom završetku (if at all). Čak i poster je loš. Daleko gori filmovi imali su izvanredne postere. A opet, kad se sve sabere, RESOLUTION je jedan od ubedljivo najboljih novih horora koje videh od početka godine.
            Kako to? Deluje jednostavno, ali stvarno deluje: jer, kad imaš magiju, onda sve ide samo od sebe; kad je nemaš, onda se oteže i kilavi i napreže i gnjavi na mišiće, ali silom ne vredi. Magija koja je ovde na delu zove se: odlični glumci, živi likovi, sočni i ubedljivi dijalozi i – nećete verovati – motivacija i ponašanje likova zasnovani na psihologiji, logici, zdravom razumu, kontekstu i uopšte onome kako se živi ljudi inače ponašaju!
            Zvuči zapanjujuće, zar ne? U 99,7% novih američkih horora zaplet je omogućen isključivo time što su glavni junaci IDIOTI koji se ponašaju kao MORONI i ništa im se zapravo ne bi desilo, ili barem horora ne bi bilo, da su ispali malo manji IMBECILI i da su uradili ono što im svako iz publike uzvikuje, umesto onoga, RETARDIRANOG, što im je lenji scenarista zamislio i napisao da govore i rade.  
Kakvo je samo osveženje, kakvo okrepljenje, kakav nalet svežeg vazduha i čiste izvorske vode kad naiđete na film kao što je RESOLUTION, u kome 3-D likovi govore i ponašaju se kao 3-D likovi, kao živi ljudi, a gde im, opet, ni sav zdrav razum i dobre namere i logika i sve ostalo na kraju opet NE pomognu baš mnogo pred naletima ludila koje ih spopada.
            Ukratko: Majk je sveže priženjen čovek koji dobije video na kome je njegov najbolji prijatelj, inače dugogodišnji ovisnik, prikazan kao samouništiteljski razvaljen dok se ludira i glupira negde u divljini. Shvativši to kao poziv upomoć (mada se kasnije ispostavi da te snimke ovaj nije poslao; nije ni znao da postoje), reši da ode u kućicu koju je ovaj iznajmio u indijanskom rezervatu, da ga doslovno veže lisicama za zid i spasi mu život primenom terapije poznate kao "ladna ćurka", tj. nedelja dana bez miligrama droge, skidanje "na suvo", umri ili ostavi.  
Jedini problem: kad krene "terapija", počnu da nailaze na fotke, gramofonske ploče, slajdove, vhs-kasete i digitalne snimke uznemirujućeg sadržaja (ništa eksplicitno gadno, ali to što se vidi uglavnom je uvrnuto, nadrealno i zabrinjavajuće). Iz svih njih ispada da ih neko, možda, posmatra i snima dok ne slute; da čudne energije vladaju tim mestom; da se tu prostor i vreme drugačije ponašaju; a kad počnu da dobijaju snimke iz budućnosti (nimalo vesele), e tu đavo odnese šalu, i počne borba protiv zacrtane (?) sudbine, kako ono sa snimaka ne bi postalo stvarnost! Ali, ima li beganja?
Nisam baš neki ljubitelj formule "manje = više", ne zato što je ona pogrešna po sebi, nego zato što je toliko zajebano odraditi je kako valja da 96,3% naslova koji uopšte pokušaju da je realizuju na kraju ispadnu samo – isprazne smaračine u kojima se ništa ne dešava. Zbog toga je formula "više = više" bolja iz razloga čiste statistike jer, čak i ako film ne uspe, ipak od svih tih pokušaja u pravcu "više" barem neki neće da ispadne ćorak, pa tako dobijemo bar NEŠTO. E, ali zato je postignuće RESOLUTIONA veće, jer definitivno se radi o jednom od najuspelijih (manjinskih) predstavnika horora koji dokazuju da "less is more", bar ponekad, MOŽE da bude formula za uspeh.
            RESOLUTION uspeva da bude jeziv maltene bez ijedne klasične horor scene: bez pipkanja u mraku, bez dosadnih "Hello, anybody there?", bez naglog iskakanja mačaka i puštanja golubova i sličnih jeftinih fazona. I nema skoro nimalo krvi. A opet, film uspeva da bude prožet zlokobnošću i pretnjom, jezivim slutnjama, misterijom (tim davno zaboravljenim činiocem USA horora!) – i najređim od svih kvaliteta: uspeva da vas zainteresuje, da vas bude briga za te likove, da vas involvira u situaciju i sudbu dvojice protagonista. Takođe je blaženo lišen na silu ubačenih "dama u nevolji" ili pak obaveznih romantično-ljubavnih zamešateljstava. Ovo je jedan čist buddy film; i jedan od najboljih od te sorte, vaistinu.
     Uostalom, šta reći, koju posluku porati, kad je jedna od najjezivijih u filmu zapravo scena RAZGOVORA – kada glavni lik dospe do prikolice nekog Francuza, antropologa i čudaka koji je došao u Ameriku da proučava indijanske narodne umotvorine, pa ostao tu, i onda ovaj creepy lik (izgorelog lica – reklo bi se, zaistinski, a ne šminkom-maskom) krene da raspreda o tome kako je dospeo tu, i kakve sile tu vladaju, uključujući i opskurna naklapanja o stvarnosti, univerzumu i svemu ostalom (uz malu pomoć ogledala, radi demonstracije). 
            Umesto da se, kao u 98,75% novih američkih horora "zabavljate" pitanjima tipa "koga li će sledećeg, i kako, da ubiju?" ili "kako li su ovo snimili? mora da je cgi" ili "na koji me video spot podseća ovaj kadar i ovo svetlo?" ili pak "na koji film/podžanr je ovo aluzija? odakle ovaj citat? gde sam već video ovaj prizor ili scenu?" ovde ćete biti zabavljeni pitanjima "šta se ovde, dođavola, dešava" i "kako li će ovi naši iz ovoga da se izvuku, sto mu muka?"
            Zbog tih retkih kvaliteta, ni ja neću da spojlujem – uostalom, višeznačni naslov odnosi se, pored ostalog, upravo na ljudsku prirodnu potrebu za rezolucijom, u smislu svršetka, okončanja, ali takvog koje je logično, smisleno, koje vezuje mašnicu na priču i pruža nekakav osećaj kraja, ili, što bi rek'o naš narod "closure".  Ali, nije li "smislen kraj" samo još jedna fikcija koju smo projektovali na haos u kome obitavamo, ne bi li nam egzistencija bila malo lakša? (SPOJLER: naravno!)
Neće svi biti prezadovoljni okončanjem ovog filma – a iskreno, nisam ni ja baš sasvim, mada sam slutio nešto u tom stilu. No, ne mogu reći ni da sam razočaran ili naročito nezadovoljan. Možda je moglo malo bolje, ali… prihvatam ga. Ako ništa drugo, bar će vas ova REZOLUCIJA navesti na razmišljanje, diskusiju (ako ga gledate u društvu) i još jedno gledanje. Sva sreća pa je film više nego dovoljno dobar, zabavan, duhovit, jeziv, tajanstven i odlično odglumljen (baš bih voleo da vidim koji će glumac ovom Viniju Kuranu, koji igra adikta, idućeg januara da preotme Zlatnog Ghoula za mušku ulogu!), pa zbog svega toga pomisao na još jedno gledanje uopšte ne zvuči kao loša ideja.
RESOLUTION nije samo jedan od najuspelije jezivih novih horora; on je, takođe, i jedan od najduhovitijih: smejao sam se ovde više i dublje i slađe, iz stomaka, mnogo češće nego u bilo kom recentnom patetičnom pokušaju horor-komendije (a la COCKNEYS VS ZOMBIES i sl.), a pritom humor sve vreme proističe iz karaktera i odnosa, i nije zasnovan na gegovima i "vickastim" one-linerima. Najzad, ovo je i jedan od najhumanijih (!) horora u poslednje vreme: uz sve dosetke i gimike i fore i fazone on ne gubi iz vida svoje ljudske likove, i njima se pametno bavi sve do same rezolucije. 
Ali, pre nego što počnete da bljujete na samu reč "humano", žurim da dodam da je RESOLUTION takođe jedan od najmračnijih novih američkih horora, i to NE u površnom, mehaničkom smislu na koji to skoro svi ostali pokušavaju da budu (npr. "bu-huu, glavni junak stradao na kraju" – iz'em ti pesimizam!) nego u dubinskom, psihološkom, pa i u antropološkom smislu. Prosto, crnilo ove situacije sa narko-ovisnikom i njegovim sjebanim životom NIJE samo plitki alibi da se zaplet gura dalje pre nego što ovo bude gurnuto pod tepih (kao što to, recimo, biva s tretmanom narkomanije u rimejku EVIL DEAD). Ni na koji način taj očaj i propast nisu razvodnjeni ili "kao na filmu" ulepšani i umanjeni nekim lakim, jeftinim vađenjem: zapravo, ovi likovi i ova drama dovoljno su zabavni da bi film bio zanimljiv i kad ne bi bilo ikakvih horor dešavanja. Za koliko horora to možete da kažete, novih ili starih, a?
Zbog svog respekta prema svojim likovima (i prema gledaocima!), RESOLUTION i od mene ima respect, i pečat preporuke!