izabrana dela

izabrana dela

петак, 8. октобар 2021.

SQUID GAME (TV, 2021)



****(*)

4+

 

            Oduvek sam se klonio pomodarstva, trendova, blokbastera, bestselera, onoga što pali mase i što rulja smatra da je „in“, onoga što svi vole i o čemu svi pričaju. Vrlo rano mi je bilo jasno da ako je nešto dobro za mase, neće biti (uopšte, ili ni približno toliko) dobro za mene… Zato sam bio skeptičan i ovih dana, prema seriji SQUID GAME, koja je, kako vidim, zapalila mase, uzburkala svet, postala hit hitova na Netflixu, oborila rekorde i sad svi o njoj pričaju – toliko da čak ni ja nisam mogao da se odbranim od mejlova i poruka sa istim pitanjem: „Jesi li gledao SQUID GAME i kako ti se čini?“

            Smoren tim zapitkivanjima i komentarima koje zapazih i na Fejsbuku, rekoh – ajd da vidim baš u čemu je fama. Ne zbog fame kao takve, nego pre svega zato što sam stalno slušao poređenja sa jednim od najomiljenijih mi filmova – i jednim od poslednjih, hronološki gledano, kojima sam dao čistu peticu - BATTLE ROYALE. Naravno, nisam očekivao da ovo bude materijal za peticu, ali na ovu sušu i trojka je ničim zaslužena milost, a četvorka – fantastični dar bogova. I tako… 

Tri dana kasnije, 9 epizoda ove serije kasnije – ne baš izbindžovanih, jer imalo se i šta drugo raditi, ali za moje recentne uslove čak vanredno brzo odgledao sam ovu seriju i moram reći da sam vrlo prijatno iznenađen. Radi se definitivno o odličnoj stvari koja zaslužuje moj nepodeljeni, bezrezervni Pečat Preporuke, i svako ko prati ovaj blog iz pravih razloga i voli stvari koje se ovde uzdižu i hvale, obavezno treba da je pogleda.

            Premisa je, zaista, varijacija na trendove i tematiku koji mi idu na jetra. Znate ono, „grupa ljudi nađe se izolovana na nekom mestu – da li u jednoj sobi ili na jednom ostrvu, zavisi od budžeta i ambicija – i tu mora da reši neke zagonetke, obavi zadatke, ne bi li se bar neki od njih spasili“. Kao neko ko je hladno i nezainteresovano celog života ignorisao video igre, snažno me ne zanimaju ni filmsko-serijske varijacije na te igrarije.

OK, prvi SAW je bio dobar (***), ali docniji su bili sve apsurdniji i bezvezniji: s tim serijalom sam se pozdravio već na 3. delu. OK, lep je i zabavan bio CUBE (***), ali sam preskočio skoro svaki sledeći „grupica ljudi se probudi u jednoj sobi i moraju brzo da otkriju kako su se i zašto tu našli, pre nego što… im se desi nešto loše“. Da, naravno da sam obožavao nešto toliko besprekorno savršeno genijalno kao što je BATTLE ROYALE (*****), poslednje remek-delo 20. veka, ali sam snažno ignorisao sve docnije varijacije na tu foru (THE HUNGER GAMES, THE MAZE RUNNER, ESCAPE ROOM…), ili ako sam i pogledao, zato što je iza stajao autor kao što je Takashi Miike (AS THE GODS WILL), nisam baš bio impresioniran (**/*/).


A sad, pre svega i iznad svega, moram reći da je SQUID GAME – iako stoji na ramenima divova, i lakat-uz-lakat sa nekim solidnim varijacijama ove fore i fazona – uspeo da postane SVOJA STVAR, da nizom kvaliteta ne samo opravda svoje postojanje nego i da postane nedostižni paragon u ovom sve bujnijem podžanru igričarskih filmova i serija (uzgred, vidim da ima još jedna na sličnu foru, friška, ALICE IN BORDERLAND, kojoj ću, zato što je japanska, dati šansu: deluje obećavajuće).

Glavni kvalitet? ZABAVNA JE! Uzbudljiva, napeta, nepredvidiva, mestimično šokantna (i zbog splatera, i zbog preokreta, i zbog smrti dragih likova). Ovo ne mogu dovoljno da naglasim: zaplet je vrhunski zapleten, vođen i – raspleten! Čak i ovi net-mudrijaši što su odgledali sve te verzije IGRE GLADI I GAMADI i sve im je predvidivo i sve su znali unapred – mož’ samo da jedu govna: ovo je serija koja neprestano iznenađuje, i stalno deliveruje, ne štedeći, čini to izdašno, po principu „Gde ima, tu se i preliva“!

reditelj sa glavnim glumcima

Mislim, da, naravno da mnoge stvari ovde, gledano unazad, u retrospektu, deluju neminovno, i mogle su se (šta mogle? morale!) naslutiti – ALI, kad smo već kod igara na (ne)sreću, koliko bi tačno para ti mudrijaši smeli da polože na kocku i tvrde da će se nešto baš desiti, i baš tako kako im se „javljalo“? Za moj groš, koeficijent nepredvidivosti, originalnosti i ludosti-smelosti u tvistovima je ovde veoma visok, znatno viši od svih mojih očekivanja, i ja sam uživao, pored ostalog, i u tome koliko puta su mi izmakli tlo pod nogama, ubacili nešto iz offa, a što je najlepše – iznenađenja su skoro bez izuzetka bila prijatna. Izlišno je i reći: svaki idiot može da vas iznenadi neprijatno, ubacujući koješta što nema veze sa životom, random, ali samo odlični, nadahnuti, pametni naratori mogu da vas iznenađuju pozitivno, ubacujući preokrete koji se, gledano unapred, ne vide, a gledano unazad – ne da imaju smisla nego deluju neminovno!

Naravno da intelektualne igrarije, rebusi, enigmatika i numizmatika i filatelija i osmosmerke nisu moj fah niti nešto što me imalo zanima; pa bi me, zato, baš bolelo uvo za pitanja „šta je sledeća igra?“, „ko i zašto stoji iza ovoga?“ i „ko će na kraju da pretekne?“ – da scenarista i reditelj nije osmislio čopor likova dovoljno intrigantnih da ti je stalo do njih i njihovog preživljavanja – mada, od starta je jasno da je ovo Betl Rojal princip, odnosno, na kraju „Može biti samo Jedan“. 

 

U tom pogledu moglo bi se priznati da serija – za moj ukus – malko previše ide na siguricu sa nizom stereotipnih likova, počev od glavnog, koji je klasični azijatski karikirani LUZER kakve smo već za antiheroje imali u milion novijih filmova (HOST, TRAIN TO BUSAN, PARASITE…). On je u dugovima, gubi pare na kladionicama, jure ga zelenaši da ga prebiju, bolesna staramajka grca u dugovima i brizi za sina-propalicu, žena ga ostavila, ima novog uspešnog muža, mala ćerčica ga voli ali mama će da je uskoro odvede u SAD… bla bla bla, nja nja nja… Jeste, otrcano do bola… Ipak, ovaj lik je urađen sa dovoljno duha i duševnosti, i sa totalnom predanošću glavnog glumca, da se – uz svu svest o izlizanom klišeu – može prihvatiti.

Slično važi i za druge likove: oni su, u duhu korejskog filma, izrazito stereotipno postavljeni, neki toliko da je karikatura zaista komično preterana: npr. gadno-namršteni beskrupulozni gangster, radodajka koja prosto žvaće scenografiju svojim izbuljeno-kolutavim očima, pa onda patetični deka sa tumorom mozga, pa jadni naivni ilegalni imigrant iz Pakistana (ima li neki imigrant negde na svetu, a da nije tužnooki srnooki suzni patetični naivni lakoverni šmokljan kao iz nekog bosanskog filma o žrtvama rata?!)...

uber-gangster!


I mada nema mnogo suptilnosti u postavci tih likova – Nou Tajm Tuluz, Šou mast go on, Plot se zgušnjava i nema vremena za duboku dramu! – a još manje u njihovoj izvedbi (što je donekle i stvar kulturoloških razlika: u Koreji se podrazumevaju i kao najnormalnije prihvataju ovolike grimase, dranje, urlanje, kreveljenje, bečenje, kliberenje, mrštenje, kukanje itd. koji zapadnom gledaocu deluju prećerani), odličan kast je totalno predan, nema zabušavanja, svi se trude, vizuelno su prepoznatljivi i artikulisani (ne bih da budem rasista ALI to „koji sad ovaj beše“ u azijskim filmovima ume nama zapadnjacima da bude problem, naročito kad su svi likovi uniformisani, tj. u identičnim trenerkama), pa se čovek srodi s njima taman toliko da ih prati sa dovoljnom dozom zanimanja.

A zanimljivosti značajno doprinose još i: odlična, nadahnuta i vizuelno moćno koncipirana scenografija (bilo je ovde para, nije se štedelo, ali su bar pare na ekranu, vide se, i pametno su upotrebljene!), kostimi (kako igrača tako i čuvara i šefova), odličan izbor muzike (klasične, pop-rok i originalne za seriju) i besprekorni efekti maske. Oh, da, pomenuh li već ranije splater? 

Ne brinite, kultisti, nije ovo neka mlaka PG-13 serijica za babe: krv ovde pljušti sve u 16, brutalnosti ima kao u najgadnijim novijim korejskim trilerima i hororima, i koliko moje oštro oko može da oceni, rekao bih da je barem 90% toga bilo zaista praktično 3-D real deal krvopljuštanje, a ne odvratno američansko kompjutersko CGI nacrtano prskanje (koje bi trebalo zakonom zabraniti i poslati na đubrište istorije!). A ima tu i rasprsnutih lobanja, ima i otvorenih utroba, iznutrica, organa, svega… Zabava za celu porodicu – ako je u pitanju porodica Adams!

 

Glavni kvalitet Broj Dva: ovo je serija O NEČEMU. I ja sam zadivljen koliko su ovde uspeli, iako je sve ovo zasnovano na GIMIKU, da taj gimik osmisle i da društveni angažman i poruku udenu, NE kao jedan od filova u kolaču bez kojeg bi se i moglo, ne kao extra prilog, jedan od mnogih, u pljeskavici, nego kao nešto što je u samoj srži gimika. I što je to izvedeno sa nivoom pameti i doslednosti i duše koji zaista imponuju.

Simpatija sa potlačenima i sirotima i prezaduženima deluje autentično, proživljeno, iskreno. Njihova vizura je sve vreme prisutna, živo utkana u sve što se dešava. Odlično je uhvaćena njihova sjebanost unutar sistema koji ih je tako masovno, tako bezdušno nagrizao, i pustio ih da se cvrle tako sjebani u svojim malim pacovskim trkama i da se uzajamno proždiru u darvinističkim mikrokosmosima. Bolje među sobom nego da se dižu na gazde, one gore što su ih sjebali! A za to vreme sistem (kapitalistićki, of kors; ima li ikojeg drugog?) iz njih, kao iz suve drenovine, cedi i poslednju paricu, pre nego što ih baci na otpad i potraži nove žrtve. Pomenuta sjebanost, dakle, u srži je motivacije ovih očajnika da se svesno, od svoje volje (ako se može govoriti o „svojoj“ volji kad si priteran uza zid, kad nemaš drugog izbora) podvrgnu, na tom pustom ostrvu, JOŠ otvorenijoj, još surovijoj, bezdušnijoj, krvavijoj varijanti istih onih „Igara bez granica“ u kojima ionako već učestvuju u spoljnom, tzv. normalnom svetu.

Na više mesta se u seriji, i kroz dramu i kroz dijaloge, potencira koliko su ovi likovi sjebani u „normalnom“ svetu, koliko tamo više nemaju šta da traže i čemu da se nadaju, koliko bi povratak tamo bio povratak u isti ovakav Pakao kao i u okviru Skvid Gejma, samo BEZ IKAKVE NADE – za razliku od igre koja im, pošteno (!), daje bar promil nade.

Taj momenat DOBROVOLJNOG UČEŠĆA U OVOM PAKLU je suštinski plus koji ovu seriju ubedljivo izdiže iznad skoro svih „sličnih“ igričarskih filmova i serija. Niko ove likove nije silom NATERAO, nekakvom lutrijom, kao u BETL ROJAL, niko ih nije oteo ko zna gde i kako i bacio da se snalaze kako znaju i umeju ili ne umeju. O, ne: oni imaju priliku da se vrate svojim bednim neživotima, svojoj normalnosti, da opet prigrle tzv. normalan svet...

 

SPOJLER:

Apsolutno je genijalna fora, kada se na početku 2. epizode igračima pruži prilika da glasaju, posle opšteg pokolja u prvoj igri, hoće li da igraju dalje, ili da napuste sahranu, odnosno igru. I oni, jebote, izglasaju da ih puste. I ovi ih, jebote, stvarno puste nazad! Samo da bi ovi naživo spoznali da u „normalnom“ svetu nemaju nikakve šanse, i da im jedino nenormalni svet neku šansu pruža. I zato je paralelna montaža, na kraju 2. epizode, koja prikazuje niz tih nevoljnika kako se vraćaju nazad, u Igru, kako čekaju prevoz za nju, da ih kombi odveze nazad na pusto ostrvo smrti, nešto najpametnije i najdirljivije što sam video u poslednje vreme, a i šire. Dirljivo, kažem, jel ima li šta potresnije od ovce koja svesno odabere da ode pod nož…?

 

I naglašavam: nije to kratkotrajna dosetka, jedna od milion fora ugušena drugima: ovo je POENTA, utkana u srž zapleta, na koju se aludira više puta tokom serije. OVDE STE, DECO, ZATO ŠTO STE SAMI TAKO HTELI: PRIHVATILI STE PRAVILA IGRE, PRIHVATILI STE DA NEMA DRUGE DO OVE IGRE GLADI U VAROŠI, I SAD – JEDI ILI BUDI POJEDEN; UBIJ ILI BUDI UBIJEN! NAKNADNE REKLAMACIJE SE NE PRIHVATAJU. AKO TI OVDE NE VALJA – IDI GDE IMA BOLJE. NEĆEŠ DA SE IGRAŠ SA NAMA? OK, IGRAJ SE SAM. ILI NEMOJ DA SE IGRAŠ UOPŠTE. PA DA VIDIMO GDE ĆEŠ TAKO DOSPETI.

U duhu ovoga, i igre su vrlo pametno koncipirane: ne samo da budu super-uzbudljive po sebi (a većina njih jeste, sa vrhuncem u spektakularno-napetoj igri sa staklima!), nego i da njihova pravila, njihova dinamika, njihov inherentni konflikt, budu katalizator nečega relevantnog za oslikavanje Igara bez granica u tzv. normalnom svetu i/ili konflikata unutar grupa i likova u ovoj drami, tako da nijedna igra nije samo gimik, samo dosetka, samo „wow cool al su se dobro setili da sve bude zabavnije i slikovitije i sadističkije“; ne, nego je uvek, svuda, stalno, promišljeno, pametno, IGRA integrisana i narativno i konotativno tako da stvari tera dalje, dublje, napred, uvis…

Još jedan retko vidljiv kvalitet: serija je izuzetno konzistentna i homogena. Šta to zapravo znači? Znači da je njena odličnost ravnomerno raspoređena kroz čitavo trajanje, od prve do poslednje epizode. Istina, meni je trebalo malo da se navučem, nisam se primio sasvim u prvoj, nego tek na kraju druge (zbog goreopisane spojler-scene), ali jednom to kad krene, više nema zastajkivanja, tuc-mucanja, rasplinjavanja, sviranja kurcu, nego se gazi, sve jače i brže jače bolje do, suprajz, odličnog kraja! Ne, nije ovo kao TRUE DETECTIVE – odličnih 8 epizoda i govnjivo bedna deveta! Ne, nije ovo genijalnost nafatirana gomilama frustrirajuće dosadnih, besciljnih (nigde-ne-idućih) ili trolujućih ćorsokak-podzapleta, likova i scena, kao TVIN PIKS 3. Ovo je sve tačno kako treba, sve vreme trajanja.

Ili barem SKORO sve…

Naravno da tu ima ponešto how convenient momenata, i naravno da ostaju neodgovorena neka krupna i bitna pitanja logike ovog zaleta, ali većina toga nije toliko krupno da bi ozbiljnije zaljuljalo ovu kulu.

Ipak, navešću ponešto u delu gde se nalaze SPOJLERI.

 

SPOJLERI:

Jednom kad se ovaj Skvid Gejm ogoli kao daleko skuplja i sofisticiranija varijanta HOSTELA – odnosno, My Own Private Reality Massacre kla(di)onica – postavlja se pitanje KAKO je nešto ovoliko pompezno moglo da postoji, i traje, preko 30 godina (najstarija beleška o održanoj igri, kako vidimo, je iz 1988) a da to niko ne otkrije?

1) Svake godine nekoliko stotina ljudi NESTANE, odnosno bude potajno ubijeno na nekom ostrvu, i to niko od zvaničnika ne otkrije? Petsto nestalih, naprasno, u cugu, juče bili tu, danas ih nema – i niko da kaže „Čekaj malo, grickaj čipi-čips?“ odnosno „Kam gi tolki ljudi?“ Niko ne primeti kao sumnjive te grdne kombije koji ih razvoze; nijedan saobraćajac ne zaustavi nekog od stotina vozača koji usred grada voze sa upadljivim maskama; niko ne primeti u luci te brodove kojima se igrači prevoze; niko (obalska straža, patrolni čamci, avijacija…) ne primeti guste masne crne dimove iz ostrvskih krematorijuma u kojima se za 3-4 dana spali nekoliko stotina ljudskih telesa?

Ma, primetili su oni, ZNAJU ONI, sve je ovo sa prećutnim migom Vlade i Države? Možda je Precednik Lično jedan od maskiranih V.I.P. kockara?

PRC! Sve i da jeste tako, a) to ne vidimo u seriji da je tako, b) taj nam se twist možda čuva za II sezonu, c) svejedno, operacija je PREVIŠE pompezna, premnogo je ljudi uključeno i u izvedbu igre (maskirani službenici), preveliko je to da ne bude primećeno od nekog ludog individualca koji ne sluša šefove i komande, koji se zaputi sam, ili sa nekim odmetničkim timom, da to razbuca tokom 30 godina!

2) Svake godine neki prezaduženi golja na kraju igre postane MULTIMILIONER. I ni to nije nikome sumnjivo, niko ne kaže „Hej mali, mali, stani da te pitam, nemoj da te ritam-da te pitam, ODAKLE TI LOVA, BURAZERE?!“ Ni banke ništa ne sumnjaju („I oni su u ovoj igri!“), ni organi reda i zakona („Svi su u tome!“), sistem toliko besprekorno funkcioniše da 30 godina uspešno vrši kontrolu štete, ućutkuje neželjene svedoke i njuškala i Harije Kalahane koji tu nešto posumnjaju ili gurnu nos?

Jes, jebaga, kažem ja! To je apsolutno NEIZVODLJIVO toliko dugo. Svet tako ne funkcioniše. Bilo da ovi superbogati kockari rade u talu sa državom, ili skriveno od nje, OVO, OVOLIKO VELIKO, ne bi moglo da im funkcioniše OVOLIKO DUGO. Nigde, nikada, nikako.

Zato su lakši posao sebi načinili ovi drugi, od Betl Rojala do Hangar Gejmza, koji se dešavaju u bliskoj budućnosti, u antiutopiji, u otvoreno totalitarnom SF društvu, i onda tu možemo da progutamo tako koncipiranu igrariju. S druge strane, Skvid Gejm se dešava 2020. godine – dakle, danas, ovde, među nama, u svetu koji poznajemo a ne u alternativno-bliskobudućem: s jedne strane to njegove parabole čini aktuelnijim i relevantnijim; s druge, jbg, u temeljima igre počiva zaklana logika…

jedan od jačih likova i daleko najlepša glumica

 

No, kao što ja to uvek ponekad kažem, odličnim stvarima sve se može oprostiti, a slabima ništa. Pa tako i ovde. Imalo bi se još šta cepidlačiti oko logike, motivacije, verovatnoće, likova, preokreta, ovoga i onoga, ali – nema ni vremena ni potrebe za tim.

Bio sam u Skvid Gejmu zaokupljen i intelektualno i emotivno, zabavljen i uzbuđen i, gde treba, zasmejan, oči su mi uživale u bombonicama za oči, ušesa u muzici i zvučnom dizajnu, živci u dražesno napetom titranju, itd itd. pa prema tome, malo li je? Ovo je pametnije, dublje i beskrajno zabavnije od BLACK MIRRORa, slojevitija je kritika kapitalizma od mnogohvaljenog i nagrađivanog PARAZITA, i navodi na mnogo više aktuelnih pitanja i preispitivanja ovog lavirinta za pacove, ovog točka za hrčke, ovog poligona za Igre Bez Granica u kojem se svi mi batrgamo, sa manje ili više napora da u tom procesu (p)ostanemo ljudi.