Rekli su o ZAVODNIKU

Dragi moji, presrećan sam što mogu da obznanim da je moj roman ZAVODNIK ponovo dostupan. Bio je rasprodat i nenabavljiv prethodne 2-3 godine, ali zato je sada tu tvrđi i lepši u upeglaniji nego ikada! ZAVODNIK u novom, ultimativnom ruhu:

            Izdavač je i ovog puta Orfelin, ali sada u novopokrenutoj ediciji „Sabrana dela Dejana Ognjanovića“! Eto, sabiraju me naživo!

            Treba li uopšte podsećati na to o čemu se radi u ovom romanu? Ukratko, to je moja intenzivna reimaginacija i srbizacija nekih osnovnih premisa i situacija i tema iz novele „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa – uzgred, tu novelu, i još tri druge priče o duhovima ovog autora, uz moj detaljan pogovor, imate u Orfelinovom izdanju, u „Poetici strave“ knj. br. 17.

            Dakle, mladi asistent sa niškog Filozofskog fakulteta prihvata neobičan posao, da tokom leta drži dopunske časove u jednom zabačenom, brdskom i poluopustelom selu. Njegovi učenici su dvoje siročadi, Miloš i Biljana, koji imaju 11 godina, a o njima se stara baka Grozda. Došavši u primitivnu ruralnu sredinu, mladi obrazovni čovek doživljava kulturološki šok – ali čekaju ga i mnogo veći šokovi u toj senovitoj kući, nad koju se nadnosi neka sablasna tajna vezana za pokojnog oca te dece, a ko zna, možda i za decu, babu, i ko zna koga i šta što se noću (ali i danju) tu ukazuje...

             Ne bih ponavljao ono što sam već kazao o ovom novom izdanju OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html Tu piše sve što treba znati o sadržaju i izgledu ove knjige.

            Ovom prilikom samo još ovo: cena je 1.500 din + ptt. Savetujem „preporučenu tiskovinu“ ako uzimate samo jednu knjigu (to bi izašlo 230 din); ako uzimate više primeraka ove knjige, ili još neke druge moje naslove, onda je bolje da šaljem kao „cc paket“ (400 din bi to pokrilo). Imam i ORLU I DRUGE PRIČE STRAVE Gija de Mopasana, kao i još poneke Orfelinke, Vesele Četvrtke i Ghoul Press izdanja, pa pitajte i kašće vam se.

 

Potpis i posveta autora su besplatni – samo napomenite želite li, i za koga (ako uzimate kao poklon).

Pišite mi na mejl što pre (dogstar666 at yahoo dot com) i rezervišite sebi primerak, jer ja ih neću imati mnogo kod sebe – ipak treba Orfelin od nečega da živi! – pa zato, kome je stalo da je ima s mojim potpisom, i direktno od mene nabavljenu, nek ne čeka mnogo.

A za one koji se nećkaju, ispod nudim jednu ekskluzivu.

Naime, standardna stavka u svim knjigama mojih Sabranih dela biće i deonica „REKLI SU O...“ Za ovu knjigu ja sam napravio širi izbor odlomaka iz svih relevantnih objavljenih kritika ZAVODNIKA, a onda je urednik i izdavač, Milenko Bodirogić, načinio uži izbor onoga što ide u knjigu. Konkretno, odabrao je odlomke iz prikaza koje su napisali Đorđe Kadijević, iz Pogovora II izdanju romana (Orfelin, 2015), Davor Šišović, „Strava je na selu“ (Prikaz objavljen u Glasu Istre, 21. rujna 2014) i Ilija Bakić, prikaz objavljen u novosadskom Dnevniku, 10.07.2014.

            Njih čitajte u knjizi – kao i odlomke iz mojih intervjua gde sam pričao o ZAVODNIKU, kao i deonicu NEKE ČINJENICE O ZAVODNIKU, koja uključuje i preciznu hronologiju ključnih dešavanja u toj familiji.

            Ispod vam nudim odlomke iz kritika koji nisu ušli u knjigu, ali i te kako sadrže vredne uvide i promišljanja. Čitajte, pa procenite i sami. 

 

REKLI SU O ZAVODNIKU

 

KRITIKA

(Odlomci neuvršteni u knjigu: ekskluzivno na blogu)

 

„A cela priča Zavodnika je u tome kako raskinuti ovo prejemstvo, kako izaći iz ove začaranosti „svetom“, zapravo grehom, smrti i đavolom, i kako prihvatiti svoju punu ljusku odgovornost, van svih obmana, samoobmana i zaludnih snova. Naš racionalistički i skeptički individualizam nam u tome ne može i neće pomoći, i to je još jedan momenat koji ovaj horor ukotvljuje u „vizantijsku“ tradiciju, u njene spoznaje, intuicije i senzibilitete, u njen krik ka izbavljenu i preobraženju sveta, u njen krik za istinom, istinom ličnom a ne istinom autoriteta, istinom živom, za žive i od živih. Ovo je „dekadentni“ roman jedne potencijalno velike kulture, jedne tradicije koja bi mogla da spase svet, da je ne napuštaju i njeni najbolji sinovi. A naš izbor „oca“ je zapravo naše slobodno opredeljenje za svoj sopstveni ljudski lik ili protiv njega. Naš izbor „oca“ je slikanje naše sopstvene ikone. Naša slabost, naša usamljenost, naš strah i naša zatvorenost, sve to otvara vrata onim silama o kojima ne bismo ništa da znamo, od kojih okrećemo oči da bi ih, ustvari, još jasnije videli.

Roman Zavodnik nam, svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, otkriva šta nas i „ko“ nas to zapravo „zavodi“, i tera nas da osluškujemo našu sopstvenu krv jednako barem koliko i naše misli, da tražimo ono što smo već zaboravili da smo uopšte izgubili, a zapravo same sebe. Sve moguće mane i vrline ovog romana kao literarnog dela (p)ostaju nebitne zbog konteksta koji on priziva i u koji nas, makar nesvesno i nevoljno poziva, zbog ličnog glasa koji nam se obraća, sviđalo nam se ili ne ono što nam govori i kako nam govori. Jer u „glasu“ (govoru) je logos a u ličnosti je sloboda, i šta nam više treba? To su osnove na kojima treba da stvaramo zajednicu koju ovaj roman, svojom „ideologijom“, „imidžom“ (dakle, „slikom“) i samim svojim postojanjem ovde i sada, prividno negira. Ali tu je budućnost i tu smo mi, i ništa nas ne može uplašiti. Ova knjiga će u budućnosti i u „nama“ dobiti svoje pravo mesto, ili je neće biti. A budućnosti će biti, a biće i „nas“, u to ne možemo sumnjati. Kako bismo?“

--- Vladimir Kolarić, „O ikoni i zavođenju“

Objavljeno aprila 2014. na blogu autora

(https://vladimirkolaric.blogspot.com/2014/04/o-romanu-zavodnik-dejana-ognjanovica.html)

Preneto u knjizi Hrišćanstvo i umetnost (Biblos, Beograd, 2021).

 

*

forzec knjige

 

„Pojavivši se pred čitaocima čitavih jedanaest godina posle Ognjanovićevog prvenca, romana Naživo, Zavodnik donosi napredak u jeziku i pripovedačkoj veštini. Ognjanović svakako nije rođeni majstor stila, ali uspeva da stvori ubedljiv rukopis, među čijim su najvećim vrlinama dobro dočarana atmosfera sela u odumiranju i niz efektnih, jezivih scena, među kojima su jednako dobre i one koje se odigravaju noću, i one koje nas iznenade, usred bela dana. Osim toga, (tokom većeg dela romana potisnuti) konflikti između likova u potpunosti su oživljeni, dinamični i prizivaju reakcije čitaoca, tj. neizbežne simpatije prema jednoj ili drugoj strani, ili prema obema naizmenično. Ognjanovićevo pripovedanje je realistično i detaljno – bujna priroda u zabačenom kraju, način života, navike i običaji u seoskom domaćinstvu, ponašanje i govor dece, babe Grozde, i ostalih meštana – sve to kao da je zabeleženo okom kamere, dajući sliku i priliku ruralnog juga Srbije.“

 

            „Zavodnik se, takođe – a što potpisniku ovih redova deluje i najzanimljivije – može tumačiti i kao priča o potrazi za smislom, koja implicira zaključak da je takva potraga za čoveka beznadežna iako je glavni lik toga blaženo nesvestan. Naime, on u zaostalo selo dolazi kao obrazovan čovek i predstavnik naprednog, prosvećenog sloja društva. I mada je sve vreme ubeđen da Miloš i Bilja mogu da prožive smislen život vredan življenja samo ako pobegnu iz Špaja i od baba Grozdinog pogubnog vaspitavanja, i ako uspeju da dobiju obrazovanje dostojno njihove inteligencije, u sredini koja je emancipovanija i udobnija – neprekidno je očigledno da on, kao predstavnik tog „drugog sveta“, koji će, šta više, uskoro poneti titulu magistra filoloških nauka, niti je srećan, niti se bavi ičime što se može nazvati smislenim, i što ga istinski ispunjava.“

--- Filip Rogović, „Strava umirućeg sela (i grada)“

Prikaz objavljen 10. aprila 2015. u fanzinu Emitor.

(https://emitor.rs/2015/04/strava-umiruceg-sela-i-grada-zavodnik-dejana-ognjanovica/)

 

*

 

„Dakle, autor sposobno barata jezikom, i njime ne slika samo površne dijalekatske razlike. One zapravo nikad i nisu ni površne ni naprosto dijalekatske. U jeziku likova se krije predrazumevanje sveta koje je tim jezikom posredovano.“

 

„Pa ipak, iako je profesorov modus vivendi kritičko preispitivanje sveta i samog sebe, čini se da u toku romana on nije u stanju da pređe preko te ivice pojavnosti i prodre do istine. U tome se, uostalom, i krije deo jeze romana – stalno napredovanje ka istini, ali u isto vreme nemogućnost da se izađe iz svoje kože.  

Ta nemogućnost je još evidentnija na primeru okruženja u kojem se obreo. Jezik seljana sa kojima se susreće očekivano obiluje stereotipnim frazama, idiomima, poštapalicama, poslovicama, izrekama, gotovim slikama i metaforama, uvek dostupnim da se opiše svaka situacija u predvidljivom svetu u kojem se kreću – na isti način na koji se u romanu služe takozvanom narodnom medicinom, rakijom i dlakom psa koji te je ujeo. Zapravo najmanji je problem odučiti ih od navike da jezik više ne uzimaju „zdravo za gotovo, kao datost koja se ne promišlja jer je tu oduvek, stvar po sebi.“ (102) Problem je u onome što se krije iza takvog jezika: život kao datost, i življenje kao ostvarivanje već zadatih datosti, čist kulturni apriorizam...“

 

„Užas kojim se ovaj roman bavi nije stoga samo užas natprirodnog (ili protivprirodnog) koji vreba iz mraka nad usnulim selom, i koji može udariti iz bilo kog pravca. Dok se pred profesorovim očima konačno probija veo pojavnosti, pred njim se ukazuje užas u mnogostrukosti, užas onostranog koji je proizveden užasnom upornošću „ovostranog“. Svet pojava i svet iza pojava pripadaju jedno drugom, i međusobno su uslovljeni.

Iz ove kratke rasprave jasno je da se roman nikako ne može svesti na jednu temu, žanr, ili atmosferu. Recimo, zato, jasno i odlučno: Zavodnik je roman koji poziva na razmišljanje, i kao takav zaslužuje pažnju čitalaca.“

---Danko Kamčevski, „Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti“ 

časopis Lipar, br. 53, 2014, Univerzitet u Kragujevcu

 

 

*

 

„A moje impresije su da je Zavodnik lepo zamišljen i lepo realizovan i da je najveća zamerka koju mu mogu uputiti zapravo to što u tom zamišljanju nije bio ambiciozniji. As it is, Zavodnik je jedan uverljivo vođen postmoderni gotski roman ili, ako više volimo, jedan pastiš gotskog romana smešten u negotsko ili makar ne-baš-karakteristično-za-gotik okruženje.“

 

„(...) narator je značajan činilac atmosfere romana, ali i pripovedačkog postupka, pošto isključivo iz njegove vizure slušamo o događajima i okruženju i njegova je odluka koji se događaji opisuju potanko, a preko kojih se, kao preko trivijalnih, preleti ili se oni odigraju u elipsi. Narator je i tako postavljen da od čitaočeve interpretacije zavisi i da li je ovo roman sa fantastičnim elementima ili roman o psihotičkom sužavanju svesti lika koji ima problem da sa ženama uspostavi zdravu relaciju, koja ne bi bila definisana odnosima moći.“

 

„Mislim da je Ghoul to dobro odmerio. Gotik je ionako žanr nabijen podtekstom često seksualnog tipa, sa potiskivanjima nagona i htenja koji onda se manifestuju kroz simboličke promene u samom okruženju, često natprirodne, pa je tako i priča o iracionalnom ruralnom zlu postavljenog naspram urbanog racionalizma možda samo zgodno vozilo na kome se dovozi jedna analiza muškarca koji ima nerazrešeni edipovski konflikt (otac mu je, veli, umro možda i prekasno) i kada dođe u situaciju gde ima jednu ekstremnu verziju majčinske figure plus karikiranu verziju seksualnog rivala zajedno sa takođe karikiranom verzijom objekta seksualne želje dovitljivo naoko razdvojenog od majčinske figure (iako nam je prilično jasno da Bilja figuriše samo kao simbol i da nema prerogative stvarnog lika u romanu – na kraju krajeva i sam narativ nam ovo maltene naglas kaže kada čujemo da se slavi rođendan samo jednog od blizanaca), onda se njegova reakcija koja bi inače bila malo ublažena civilizacijskim normama koje važe u gradu i upravljaju i njegovim ponašanjem, otima kontroli i kliza u psihozu.“

 

„Kada sam rekao da žalim što nije bio ambiciozniji, onda je to prevashodno jer je na kraju ovaj roman, bar kako ga ja vidim, previše veran gotskom predlošku. Dakle, iako ima potencijala za mnoge subverzije, on se, opet po mom osećaju, drži jednog (kanalisane preko Lavkrafta, dakako) gotskog horor obrasca, pa onda i ne samo da kraj možemo jasno da predvidimo već posle dve trećine, već i žalimo što ne dobijamo interesantnija razrešenja. Glavni lik do kraja zapravo ne biva transformisan u intelektualnom ili ideološkom smislu – on se samo seksualno pokori – glavni ženski lik je uklonjen iz završnice, nema angažovanja šireg socijalnog okruženja u finalu (a selo kao zajednica i skup odnosa njegovih stanovnika je veoma važan element priče sve do pred kraj) i moj je utisak da je priča, pogotovo sa tim pažljivo prikazanim ruralnim mizanscenom davala potencijala za višeslojniji završetak koji se ne bi na kraju sveo na izgubljenu  borbu glavnog lika sa nekim svojim unutarnjim neusaglašenostima uzrasta i emotivne zrelosti.“

---Uroš Smiljanić, na svom blogu Cveće zla, maja 2014.

https://cvecezla.wordpress.com/2014/05/28/knjiga-zavodnik-dejan-ognjanovic/

 

*

 

Ima raznih zavodnika... odaberite pravog!

„Autor se, dakle, u svom narativu služi pojedinim obrascima i pripovednim postupcima karakterističnim za anglo-američke priče o duhovima. Pri tome, tu prvenstveno mislimo na maestralnu novelu Henrija Džejmsa Okretaj zavrtnja, koja je, uostalom, predmet postmodernističke reimaginacije u Zavodniku. U tom smeru primećujemo brojne analogije, počevši od etimoloških korespodentnosti (Blaj/Špaj; Majls/Miloš; Flora/Biljana; Grous/Grozda), preko osobenih tematsko-motivskih matrica i strukturalnih shema (glavni junaci oba dela su pedagoški radnici guvernanta/profesor; problematični ujak kao osoba koja zapošljava protagonistu, deca bez roditelja, prostorna izolovanost junaka...) do narativnih strategija: tehnika ambivalencije, interpretativna kolebljivost/napetost kako junaka-naratora, tako i recipijenta (mogućnost višestrukog tumačenja događanja), tekstovna nedostatnost koja naprosto primorava čitaoca da upisuje značenja, te usporena pripovedna dinamika.

S druge strane, autor znalački koristi arhetipske obrasce našeg podneblja, i to kako u pogledu praznoverica, sujeverja, lokalnih legendi i demonoloških predanja od kojih su neka realizovana tehnikom skaza (kazivanja o omaji, vampiru, čumi,veštici, fantastičnom začeću)  odatle, svakako, i autorov omaž porodičnim precima  tako i u folklornom pravcu upravljene literarne baštine  navešćemo, primerice, pripovetke dvojice po stilu tako udaljenih stvaraoca poput Milovana Glišića i Momčila Nastasijevića. Time se aktivira potentni etno-psihološki kôd blizak mentalitetu ovdašnjeg čoveka, pa postupci zastrašivanja dobijaju na efektivnosti.“

 

„Međutim, u finalnom saldu, ocenjujemo da autor vešto rukovodi pripovedanjem i da se variranjem pronicljivih narativnih opservacija, bilo lirsko-deskriptivnih, filozofskih, sentencionalnih, bilo autoironijskih, crnohumornih, sarkastičnih, neupitno ostvaruje kvalitativna prevaga.

Ambijentacija odumirućeg sela jugo-istočne tranzitivne Srbije veoma je plastično, maltene fotografski konkretno uprizorena u romanu: polusrušene kuće, staro groblje u samom centru nastambe, senovite šume koje uokviruju ovu ruralnu zabit jedva elektrifikovanu, izvor Zavòdnik i obližnje pećine o kojima kolaju lokalne legende. Time ne samo da je fabula utemeljena na autentično ovdašnjem mizanscenu odakle efektivno crpi jezovite resurse, već zadati hronotop i konvencije žanra Ognjanoviću istodobno omogućavaju da kritički pojmi sve paradoksalnosti života u 21-vekovnoj Srbiji, i tako transcendira žanrovske limite. Zavodnik je, stoga, istodobno i socijalni roman kome je horor ,,odskočna daska“ putem koje se veoma precizno dijagnostifikuje propast jednog društva, i to ne samo njegovog ruralnog pola, već, nažalost, i onog urbanog, delo u kome se problemski sagledava tranzitivno-civilizacijski ćorsokak, sučeljavaju dihotomni svetonazori i nastoje preispitati značajke kolektivnih i individualnih identiteta. Ukrštanje savremenog i patrijarhalnog, racionalno-prosvetiteljskog i mitsko-paganskog, zdravorazumskog i sujevernog, te artificijelnog i prirodnog pogleda na svet ne rezultuje nikakvim spasonosnim rešenjem  društvo je podjednako trulo i sa lica i sa naličja.“

--- Momčilo Žunić, tekst „U Srbiji, horori“

predispitna vežba za predmet Srpska književnost 20. veka (neobjavljeno)

Preneto na blogu The Cult of Ghoul.

 

*

 

„Gledano iz nekog šireg ugla, Dejan nije sasvim slučajno za mesto dešavanja svog romana izabrao selo u izumiranju. On nam je na taj način samo želeo da poruči i upozori na činjenicu da izumiranjem sela izumire i tradicija, folklor, kulturna baština jednog naroda. Da moda i način života, pravila, trendovi i vrednosti koji nam se nameću neminovno nas udaljavaju od naših korena i nasleđa. Da polako ali sigurno zaboravljamo ko smo bili i od čega smo proistekli. A udaljavanjem od svojih izvora, vremenom gubimo i svoj identitet. Sa druge strane, posmatrano iz rakursa onih koji žive u urbanoj sredini, način života ljudi u jednom takvom selu, gotovo da deluje nestvarno i nemoguće. Taj duh nekog prošlog, gotovo nestvarnog vremena, koji preovladava u romanu, samoj priči daje neku posebnu draž, misteriju i osećaj. Govori nam u kojoj meri smo se udaljili i otuđili od prirode i koliko smo, u toj evoluciji i tehnološkom progresu, postali oholi, sebični, površni, uobraženi, skeptični, netolerantni i nenaviknuti na život bez konfora i prednosti koje pruža i nudi modreno doba. Mnogi urbani ljudi takav način života u seoskoj sredini, „daleko od civilizovanog sveta“, doživljavaju kao pravi horor i užas i bez onostranih elemenata.“

---Miljan Ristić, na svom blogu Exxxperiment

(https://exxxperiment.net/2014/07/04/zavodnik-dejan-ognjanovic/)

 

*

 

„Poštovani gospodine Ognjanoviću,

Jedan od naših urednika pročitao je Vaš roman Zavodnik i zaključio da iako sadrži određene epizode koje su zanimljive, rukopis u celini ne zadovoljava kriterijume naše programske koncepcije domaće proze. Naime, radnja romana suviše je razvučena (sa nezanimljivim opisima prirode ili digresivnim podradnjama), dok je zaplet prilično banalan i podseća na model kakav srećemo u horor-filmovima. Postoje određene stvari koje ne bi smele da se nađu u romanu: mešanje pripovednih lica, direktno obraćanje čitaocu, anahroni glagolski oblici kao što je aorist, ali i neki drugi (npr. „ubrzah“, „iskočih“, „behu“, itd. još na početnim stranicama romana); iako su legitimni za korišćenje u književnom jeziku, ovi i još neki drugi zastareli glagolski oblici, ne bi trebalo da budu zastupljeni u romanesknoj prozi  21. veka. Isto tako, postoji mnogo rečenica koje bi trebalo izbaciti ili promeniti, a posebno one vezane za opise prirode ili osećanja, kao što je npr. „Lepota cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo.“  Ili: „U istom trenu i julsko sunce navali na mene sa snagom starog neprijatelja koji je najzad dočekao svojih pet minuta. I mnogo duže od toga.“ Ovakve neinventivnosti nisu poželjne u ovom romanu koji ima potencijala da bude solidno književno delo, ali jedino ako se nedorečenosti, nejasnoće i banalnosti otklone, baš kao i određene pukotine u radnji, odnosi između likova i možda, promena pripovednog lica iz prvog u treće. Zahvaljujemo Vam  što ste nam poslali rukopis i strpljivo sačekali odgovor našeg uredništva. Nadamo se da ćete nam poslati na procenu i Vaš naredni roman.“

---IP Laguna, e-mail autoru, 8. jul 2013.

 

 

Horor planovi za 2026.

Podsećanje: živimo u extremno nestabilna vremena. Srbija je na ivici pucanja. Ceo svet je na ivici pucanja. Izdavačke kuće za koje radim su na ivici pucanja. Pričati o planovima sada, kao da je sve normalno, i kao da se možemo oslanjati na to da će za 3 ili za 6 meseci sve biti manje-više isto kao sada, izrazito je neozbiljno i neodgovorno.  

Ali, pošto znam da uprkos svemu tome mnogi od vas žele da znaju šta se krčka u Gulovoj kuhinji, dok se u Srbiji sve dinsta a u svetu globalno ključa, evo, kazaću ono što za sad smem da otkrijem, u nadi da ništa neću da uročim... a sa ovoliko baksuza okolo, verovatno ponešto i hoću. Ja, ili ovaj zli svet u kojem je bavljenje kulturom i umetnošću ravno pišanju uz vetar.

 

ORFELIN

 

Orfelin je upravo objavio 40. knjigu „Poetike strave“, ORLA I DRUGE PRIČE STRAVE Gija de Mopasana, kao i prvu knjigu mojih Sabranih dela – ZAVODNIK.

 

Orfelin do Sajma planira da izda sledeće knjige koje sam ja odabrao i uredio.

 

- EKSPERIMENTALNI FILM, Džema Fajls, savremeni horor roman. („Poetika strave“)

 

- IGRA PROKLETSTVA, Klajv Barker, horor roman. („Crna mačka“)

Ilustracija Danila Lalovića za Barkerovu Igru prokletstva

 

Imamo u razmatranju ili nekim fazama izrade i još neke domaće i strane stvari, ali one za sad nisu sigurne, ugovori nisu potpisani kao što za ove gorepomenute jesu, pa ne bih da trčim pred rudu.

Ima šanse da do Sajma izađe i 2. knjiga mojih Sabranih dela, t.j. NAŽIVO, ali to nije 100% sigurno. Zavisiće i od prodaje ZAVODNIKA. Pretplata nije bila stelarna.

 

Prošle godine sam najavio za ovu godinu drugi tom moje ambiciozne istorije horor misli na srpskom, odnosno DOLAZAK HORORA: FILM.

Međutim, pisanje te knjige moraće da ostane za drugu polovinu ove godine, ili za iduću. Neke druge obaveze su se nametnule, a s druge strane, ne samo što prodaja knjige DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST nije stelarna, nego ni odjeka u horor javnosti praktično da nema. Više od pola godine otkako je izašla, a nema prikaza u medijima, (skoro da) nema rivjua na Gudridsu, nema čak ni ocena, jednu ovakvu bombu horde hororista (gde su?!) dočekali su sa gluvim mukom... Tajac vlada. A to baš nije najpodsticajnija atmosfera za stvaranje.

Nema veze, ja pišem za večnost, pa ću tako i ovu knjigu napisati makar je niko za mog života ne pročitao i ne zucnuo o njoj, ali neću kriti da sam razočaran što je moja najvažnija teoretsko-kritičarska knjiga prilično ignorisana, za sada.

 

 

VESELI ČETVRTAK

 

Treća knjiga horor edicije „Trepet“, koju ja uređujem, prevedena je i urednički pregledana više od pola. U pitanju je genijalna zbirka LAŽI I RUGOBE Brajana Hodža. Nadalje od lektora, prelamača i drugih aktera zavisi kada će knjiga izaći iz štampe: možda tokom leta, a skoro izvesno do Sajma. Jedino što sigurno mogu reći jeste da će njena korica (takođe by Igor Kordej) biti najbolja od sve tri dosadašnje.

Šta će biti dalje s „Trepetom“?

Ne znam. Zavisi od prodaje, koja za sad nije stelarna.

+ Uskoro treba da izađe treća knjiga biblioteke „Helingen“, posvećene Zagorovom najljućem neprijatelju. U njoj će biti njegov prvi susret sa zlim svemircima, Akronjanima – a tu će izaći i moj opširan tekst o Zagorovoj ultimativnoj SF-HOROR avanturi.

To će ujedno biti i moj poslednji prateći tekst u nekom VČ strip izdanju (uključujući DILAN DOG knjige). Nadalje takve tekstove neće pisati spoljni saradnici, nego samo stalni uposlenici VČ-a.

 

 

GHOUL PRESS

 

Ove godine, ništa novo.

 

 

CHIROPTERA PRESS: Knjiga o Tomasu Ligotiju

 

Za mog američkog izdavača uveliko pišem knjigu o Tomasu Ligotiju. To je ozbiljna, ambiciozna studija, praktično moj treći doktorat (posle POETIKE HORORA i DOLASKA HORORA: KNJIŽEVNOST), knjižurina koju sam pripremao prethodnih 7 meseci iščitavanjem hiljada stranica, pravljenjem beležaka, promišljanjem, skiciranjem, a od početka maja krenuo sam i da je pišem. Ako sve bude glatko kao do sada, završiću je tokom leta, ili početkom jeseni, a onda – videćemo hoće li biti spremna za štampu do kraja godine.

Za istog izdavača nedavno sam uradio zamašan intervju s Remzijem Kembelom, povodom novog kolekcionarskog izdanja njegove zbirke COLD PRINT. To će izaći u književnom časopisu NIGHTLANDS najesen.

 

 

MOJA PROZA U INOSTRANSTVU

 

Izaći će mi jedna priča kod prestižnog engleskog izdavača, u prestižnoj antologiji sa prvorazrednim učesnicima, koju priređuju već nagrađivani ili ozbiljno nominovani urednici – ali dok oni to ne obznane, ne smem ni ja. Očekujem najavu uskoro, jer plan je da ta antologija izađe u oktobru.

Jedna priča bi trebalo da mi izađe u jednoj antologiji u Poljskoj, ali odavno nemam vesti o tome šta se dešava s tom knjigom.

Ovih nedelja, kad god ugrabim neki čas – ne znam ni sam kad ni kako – prevodim ponešto od mojih priča na engleski, pa ću i to pokušati da plasiram na neka respektabilna mesta.

 

 

MOJA PROZA NA SRPSKOM

 

Nikad mi se u životu nije desilo da mi u glavi istovremeno stoje ideje, detaljno razrađene, za DVA različita romana. I ne samo u glavi, nego i u napisanom sinopsisu. A sada, ne znam pod uticajem kojih crnih zvezda, u glavi (i u sinopsisu) imam TRI nova romana! Ludilo!

Prvi koji ću pisati – ne znam kad ću stići, možda tek krajem godine – jeste CRNO DETE, nastavak ZAVODNIKA. Razne neke ideje o tome, o kojima nisam prestajao da razmišljam svih ovih godina (a prošlo je preko 14 od prvog izdanja!) NAJZAD su mi se uobličile u glavi, najzad imam HOOK, ili bolje reći KIČMU na koju ih mogu okačiti i posložiti, najzad je sve KLIKNULO kako treba...

Drugi se zove K*RVARIJUM, i on se vraća u brutalnu porno-Bog ratnu kal-alhemiju NAŽIVOG i PROKLETIJA.

Treći je SPOMENIK, koji će doći posle ovih zato što on jedini zahteva opsežan research, odnosno neka baš grdna izučavanja i iščitavanja hiljada stranica, a možda i putovanja po regionu, za koja ove godine neću imati vremena.

Inače, na lageru imam dve sveže napisane a neobjavljene priče. Za sad ne znam da li će, kada, i gde biti objavljene.

Imam i neke nove ideje za priče, ali ne znam kada ću naći vreme da ih napišem. Skice/sinopsisi postoje... i čekaju svoj čas.

 

KRIMI

Za respektabilni časopis knjiškog formata KRIMI angažovan sam da napišem iscrpan esej o opskurnom nekro-killer hororu MOSQUITO THE RAPIST, zanimljivom pored ostalog zato što ga je u Nemačkoj režirao Marijan Vajda, Hrvat koji je veći deo karijere imao u Srbiji, dok ga nisu oterali...

 

TEMAT O KADIJEVIĆU

 

Jedan domaći književni časopis sprema ambiciozan tematski broj o Kadiji, sa nekih 15-ak članaka, pa su i mene pozvali da priložim rad. Napisao sam nešto novo, iz ugla koji do sada nisam primenio ni u jednoj drugoj knjizi ili članku gde sam se doticao Kadije, zato što je to zasnovano na novim materijalima, iskopanim u međuvremenu, kao i na novim Kadijinim izjavama o hororu. Ovo bi trebalo da izađe najesen, a kad se primakne, obznaniću imena i teme iz sadržaja. Oni pokrivaju CELOG Kadiju, i likovnu umetnost, i film i TV i teoriju i sve. Biće to kapitalna must have stvar.

 

 

SLAUGHTER FESTIVAL

 

Još pregovaram oko filmova. Ima šanse da ove godine bude jedan od najjačih filmskih programa do sada, ali sačekajmo još koji dan, ili nedelju, da to mogu i da zvanično i javno potvrdim.

 

 

JAVNI NASTUPI

 

U svem ovom čemeru na ivici pucanja, iskreno, nije mi do predavanja, promocija i sličnih javnih aktivnosti. Više mi prija da sedim u svojoj čauri i pišem.

Art-anima festivala ove godine neće biti. Na Grossmann neću ići. Red bi bio da u Novom Sadu napravim neko promo dešavanje, ali ništa nije utanačeno. Zvali su me u Čačak, po prvi put u životu, na neku horor govoranciju, pa tu možda odem ovog leta, ali to je sve što za sada imam u planu. A i ovo ponajviše zato što tamo nikad nisam bio.

 

I dalje pišem književne prikaze i članke za RUE MORGUE, vodeći svetski horor časopis.

I dalje pišem za THE CULT OF GHOUL, vodeći srpski horor blog.

I to je, ako nešto nisam zaboravio, otprilike sve što vam za sada mogu otkriti.

Ko me prati, znaće, ko me neprati, neznaće ;)

Mopasan: Dnevnik jednog ludaka?

 

Dragi čitaoci, i svi ostali ljubitelji horora, primite k znanju da je jubilarna, 40. knjiga edicije „Poetika strave“ izašla iz štampe. To je zbirka ORLA i druge priče strave Gija de Mopasana. Njen sadržaj čini moj izbor 17 najboljih horor priča ovog velikana francuske književnosti koji se, na našu sreću, povremeno oprobavao i u vrlo jezovitim i mračnim storijama.

            U toku je Orfelinova pretplata, koja obuhvata ovu knjigu, kao i novo, ultimativno izdanje mog romana ZAVODNIK. Detaljne podatke o tome imate OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html

Kaže mi izdavač da se u štampariji među radnicima već govorka: „Štampamo jednu veoma lepu knjigu.“

Ko to može da ospori? Bacite oko na to kako ova lutka izgleda!

(U pitanju je maketa, tj. unutrašnji knjižni blok je neodštampan, ali povez je 100% onakav kako će ta knjiga izgledati, uskoro...)

 

            ZAVODNIK iz štampe izlazi sredinom juna, pa ako želite i njega zajedno sa Mopasanom, moraćete još malo da se strpite.

            Ko želi samo ORLU, može je kupiti odmah, od Orfelina, a ko tako više voli, može i od mene. Cena je ista: 1200 din + ptt.

            Takođe, ako vam fali još neka od ovih Orfelinki (i horor knjiga drugih izdavača) sa slike, možete ih naručiti od mene. Pišite, pitajte... i kašće vam se... dogstar666 at yahoo dot com.

            Možda se još uvek dvoumite, nećkate... Možda razmišljate „Hm, imamo Mopasana kod kuće“ – a „Mopasan kod kuće“ je neko šugavo mekokoričeno izdanje u kojem nemate ni pola ovih priča, a kamoli stručan pogovor i detaljnu horor biografiju pisca i prelepe ilustracije Ivice Stevanovića...

Ako još niste sigurni, možda će vas u odluci prelomiti ove divne fotke o tome kako knjiga izgleda – ili će vas zaintrigirati početak mog pogovora...

Evo ga, ekskluzivno na ovom blogu. 

 

 Mopasan: Dnevnik jednog ludaka? 

 

„Zamislite čoveka koji spava i koga ubijaju, a on se probudi sa nožem u grlu; ropće obliven krvlju, više ne može da diše, umreće, a ništa mu nije jasno – eto, to je tako!“

- Mopasan, „Orla“ (I)

 

 

Pri tumačenju pisca poput Mopasana, u književnoj kritici dominiraju dve krajnosti. S jedne strane su zastupnici biografske metode, koji delo tumače pretežno kao odraz određenih faktora autorovog života. S druge su formalisti i njihovi naslednici, za koje postoji samo nj. v. „Tekst“, tretiran kao samostvorena struktura, nastala u izolaciji, u idealnom slučaju anonimno, izvan bilo kakve biografije, geografije, jezika, kulture, istorije, roda, pola, rase... I jedni i drugi su, naravno, ekstremisti. 

Istorija horor književnosti uči nas sledeće: naše analize bile bi zabludele i nedostatne kad ne bismo znali, npr. da su oba roditelja H. F. Lavkrafta završila u ludnici i da je on celog života strepeo od potencijala prošlosti da se aktivira u sadašnjosti; da se „Vernon Li“ (Vajolet Pedžet) komotnije osećala kao muškarac, a Popi Z. Brajt kao „gej rođen u ženskom telu“; da je Tomas Ligoti, nakon nervnog sloma u sedamnaestoj godini, ostatak života proveo pod teretom depresije, bipolarnog poremećaja i anhedonije... Kada se ogoljavate pred publikom, kako to pisci čine, onda ni ovakvi detalji nisu samo privatna stvar koja nikoga ne bi trebalo da se tiče. U slučaju navedenih pisaca do krajnosti je dovedeno ono što važi i za većinu drugih, ali nije uvek tako očigledno: u dubinama najprivatnijeg života autora ukorenjeni su njegovi ili njeni dominantni književni lajtmotivi, teme, ideje i intonacije.

U tom svetlu, ako se zagledamo u deo opusa Gija de Mopasana koji naginje fantastici i hororu, neizbežno je imati na umu i njegovu erotomaniju kao i eteromaniju, ali ponajviše činjenicu da je ovaj pisac poslednjih osamnaest meseci svog života proveo pomućenog uma, u mentalnoj bolnici. O utvari ludila koja mu se nadvijala i nad mentalnim životom i nad pisanjem svedoče već i naslovi priča kao što su „Ludak“, „Ludak?“, „Pisma jednog ludaka“, „Strah“ i još jedan „Strah“.

U slučaju Gija de Mopasana, akcija, kontemplacija i kreacija bili su isuviše čvrsto srođeni a da bi se mogli silom razdvojiti na izolovane činioce. Opsesivna tema pomerene percepcije i pomućenog razuma nije kod njega bila gola formalna, književna činjenica, već egzistencijalno utemeljena zapitanost koja je vapila iz srži njegovog bića, a na koju je i kroz pisanje tražio odgovor. S druge strane, svoditi njegovo stvaralaštvo na „simptom“ bilo bi neoprostiva redukcija. Stvari su mnogo složenije od toga. Zagledajmo se sada u taj ambis, ali pažljivo, da on ne uzvrati pogled.

 

 

Ambis bezumlja

 

Površno gledano, Francuska druge polovine 19. veka mogla bi nekome delovati kao razdragano mesto kojim su vladali frivolnost, seksualne slobode, slikari, pesnici i kan-kan plesačice: „Veseli Pariz“, „Grad svetlosti“ (Ville Lumière) što obasjava i Luvr i Mulen Ruž i Foli Berže. Ovlašnom pogledu činilo bi se, takođe, i da ličnošću Gija de Mopasana dominira isto takva, svetla strana. Njegova majka, koja ga je nadživela, nastojala je da ga prikaže upravo takvim: „Sanjao je samo o trkama na otvorenom vazduhu, sportu i nedeljama provedenim u veslanju [...]. Pio je žestoko, jeo za četvoricu i spavao u jednom dahu, a sve ostalo bilo je u skladu s tim... Bio je najveseliji momak na svetu, otvoren, žovijalan, vatren u zabavi [...]. Nijedan simptom nije najavljivao katastrofu u kojoj je njegov razum potonuo. Uživao je, fizički i moralno, u divnoj ravnoteži.“ Teško da je ijedna majka ikada objektivno opisala svog sina, pa ćemo stoga s rezervom primiti tu „divnu ravnotežu“, a malo više, po tom pitanju, poverovati Mopasanovom introvertnijem (i vremešnijem) mentoru, Floberu, kada ga je prekorevao znamenitim rečima: „Previše kurvi! Previše veslanja! Previše vežbanja!“

Ono što je, na prvi pogled, važilo za Mopasana kao čoveka, izgledalo je da odlikuje i njegovu prozu:

 

Mopasan je imao tako oštar smisao za humor da je, bilo da je prikazivao težak život i škrtost normandijskih seljaka, brutalnost Francusko-pruskog rata, svet servilnih državnih službenika, pompeznih činovnika, sitnih političara, dosadnih žena, pijanih muževa – i gotovo svaki aspekt sebi savremenog društva – tako često pisao kao sažeti i cinični pripovedač, koji jedva da je mogao da odoli stalnim dodirima suvog, ironičnog humora i koji se ponekad prepuštao otvorenoj i razigranoj galskoj zabavi.

 

            Činilo se, dakle, da je Mopasan pucao od zdravlja: ekstrovertni ljubitelj lova, pecanja, veslanja i putovanja, veliki ženskaroš, poklonik dobre hrane, pića i naročito duvana... Ali, kao što podno „Grada svetlosti“ počivaju duboke, razgranate i mračne katakombe ispunjene hiljadama ljudskih lobanja, isto tako se i ispod Mopasanovog sloja ironije i joi d’vivre nalazi sumorna, pesimistična vizija života. Razvrat je kod njega praćen prezirom prema ženi, druželjubivost je moderirana mizantropijom a ekstrovertnost sklonošću ka osamljivanju, dok su užici i ekstaze relativizovani odsustvom vere u Boga, dušu, život posle smrti ili ikakav onostrani smisao. Njegova je proza izraz materijalizma lišenog iluzija i transcendentnih ideala. „Šta je biće?“, pita se njegov „Ludak“, i odgovara: „Ta oživljena stvar, koja u sebi nosi princip pokreta i volju koja upravlja tim pokretom! Ni za šta se ne drži ta stvar. Stopala joj ne opšte sa tlom. To je zrno života koje se mrda po zemlji, i to se zrno života, dospelo neznano otkud, može uništiti po volji. I onda ništa, više ništa. Istruli, gotovo je.“

            Bio je pod uticajem Šopenhauera, mada je ovog filozofa pesimizma, po svemu sudeći, poznavao samo preko skraćenih izdanja sa najpoznatijim sentencama. To mu je bilo dovoljno: „Ponekad mi dolaze tako jasna zapažanja o beskorisnosti svega, o nesvesnoj zlobi stvaranja, o praznini budućnosti (kakva god ona bila), da osećam kako u meni raste tužna ravnodušnost prema svim stvarima.“ On s gorčinom konstatuje ljudsku glupost, ali se ne zadržava na psihološkom i socijalnom, već zadire i u metafizičko: „Vidim stvari koje su smešne, smešne, smešne, i druge koje su tužne, tužne, tužne; sve u svemu, ceo svet je glup, glup, glup, ovde kao i drugde.“ Utvara Ništavila opsedala ga je i progonila mnogo pre prvih simptoma njegove bolesti: „Osećam ogromnu izgubljenost svih bića, težinu praznine. I usred tog sveopšteg rasula, moj mozak funkcioniše, lucidan, tačan, zaslepljujući me večnim Ništavilom.“

            Bila je to prikladna podloga za razvoj asocijalnosti i mizantropije koji su, u docnijim godinama, poprimili skoro patološke razmere:

 

Njegova fobija od gomile poprimila je sada tiranski karakter. Više ne može da učestvuje u balovima, da se pojavi za zajedničkom trpezom, da uđe u pozorište ili prisustvuje javnoj svečanosti. Prizor naroda koji se zabavlja čini mu se užasnim; sećanje na Svetsku izložbu 1889. progoni ga kao košmar. Gde god čuje zvuk ljudskog govora, on se suzdržava da ne zaplače od jada, gađenja i stida. Gde god sretne ljudska lica, oseća kako ga preplavljuje mržnja; ili, sumorno, uzvikuje: ’Bože, kako su ljudi ružni!’

 

Odsustvo religije kao činioca u njegovim ateističkim nazorima ne znači da nije tragao za verom u nešto tajanstveno, ali razumski pojmljivo: svestan ograničenja čula i razuma (što je jedan od lajtmotiva njegovih mračnijih priča), Mopasan gravitira ka ludnicama, proto-psihijatrima, istraživačima skrivenih moći uma. Oko 1885. postao je redovan posetilac Salpetrijera, pariske bolnice za umobolne. Koristi svaku priliku da se informiše o hipnozi, o magnetizmu; dugo ispituje psihijatre; uvodi se, osim toga, u radove Nansijske škole. Traži dokaze o postojanju nečega višeg, plemenitijeg od pukih animalnih nagona, od tog „zrna života koje se mrda po zemlji“ a onda istruli, i gotovo je.

 

---Nastavak (još nekih 20-ak strana) je u knjizi.