U 1. delu ove sage opisao
sam mučan put vozom do Slovenije (EU) i razne detalje iz oblasti smeštaja,
društva, vina, itsl. U središtu pažnje bio je osvrt na susret i intervju koji
sam radio sa Harijem Kumelom. Sve to
i još mnogo slikovitih horor čuda sa Grosman festivala možete videti OVDE.
A sad, samo zato što ste to
glasno i uporno tražili, evo i 2. dela ove epohalne priče.
GLAVNI GOSTI, 2. deo; STIVALETI:
Stivaletija dobro znam iz
Beograda, gde smo pričali i zvanično (imam veoma detaljan
intervju s njim) i nezvanično (ćaskanje i ogovaranje Italo kolega). Nažalost,
odnosno na sreću, on baš ovih dana priprema svoj novi film: režiraće torture
porn RABBIA
FURIOSA, prema istinitim događajima, vezano za borbe pasa i nekakve
psiho-boksere, bildere-ubice i tako neki polusvet.
Taj njegov novi film mi ne
obećava baš mnogo, deluje mi da će biti u regionu novog Deodata – dakle,
jeftina exploatacija, siromašna i u budžetu i u idejama i u vizuelnosti. Zbog
toga je kasnije došao na festival, na samo dva-tri dana, tokom kojih je
uglavnom sedeo po strani i kuckao u svoj telefon – valjda instrukcije svojim
ljudima u Rimu koji uveliko rade pretprodukciju (snimanje se dešava početkom
avgusta).
Kao
što već rekoh u prošlom nastavku, zbog Stivaletijeve prezauzetosti oko novog
filma bio je nedostupan za dogovore sa organizatorima oko boljeg predstavljanja
u Ljutomeru, pa je zato izostala izložba
njegovih radova, maski i lutaka i nacrta i koječega, kao što je izostala i radionica SFX efekata. Šteta je što
jedan ovako slikovit i potencijalno mega-upotrebljiv gost nije mogao da bude
eksploatisan ni do 50% svojih potencijala.
Njegovo gostovanje svelo se
na jedan jedini Javni Razgovor, a i on je morao da bude zbrzan zato što je u
rasporedu bio poslednjeg dana, odmah pre Zombi Walka i Završne ceremonije na
istom tom mestu, tj. na gradskom trgu.
I ovaj Javni Razgovor vodio
sam ja; jeste, ove godine bio sam vođa priče sa oba glavna gosta. Organizatori
su mi dodelili samo prekratkih 40 minuta, ali tu sam, čini mi se, uspeo da
izvučem maksimum, iako je za moj ukus to bilo zbrzano. Naglašavam: ne mojom
krivicom, pa ni njihovom; kriv je Stivaleti, tj. činjenica da je došao samo na
poslednjih par dana festivala koji su gušće zakrčeni dešavanjima gde je njega
trebalo uglaviti.
Iako
je tokom svog boravka u Ljutomeru bio prilično nedostupan, ipak sam s njim
uspeo da detaljno popričam posle našeg Javnog Razgovora, čak mi je i pokazivao
neke fotke na svom telefonu – ako ništa drugo, barem će maske u njegovom filmu
biti dobre. Našao je super način da na njima uštedi: radiće ih njegovi
studenti, iz škole za EFX koju ima na svom posedu u Rimu.
A
nakon oproštajne večere saopštio mi je, sav egzaltiran, na uvce, ODLIČNU VEST
koju ne smem da obznanjujem, ali tiče se Soavija i DELLAMORTE-a... Recimo da
postoje jake šanse da se najzad nešto
konkretno tu desi... Već sama pomisao da Soavi ponovo režira horor je povod
da se pali vatromet, ali... sačekajmo još malo sa šibicama dok ne stigne neko
zvaničnije obaveštenje i početak radova...
MANJI GOSTI: Uslovno govoreći „manji“,
to su ljudi čija imena još nisu
slavna; neki su početnici ili ljudi sa tek par filmova iza sebe, ali mogu biti
zabavni za priču i druženje, dok drugi nisu zvezde zato što su kritičari,
organizatori i sličan svet iza platna, iza pozornice. Ove godine je tu bila
bolja ponuda nego prošle: naročito sam dobro popričao sa Robertom, bradatim
Špancem koji je napravio NIGHT
OF THE VIRGIN, koji je na kraju dobio Hudog Mačka za Najbolji
film.
Uglavnom smo se složili po
pitanju španskog horora. Javlja mi se da će ovaj uskoro da se proslavi i da će
biti nešto od njega. Evo, recimo, na Fantaziji je dobio spec. nagradu za ovaj
film...
Pored
toga, opširno sam pričao i sa Markusom koji mi je bio domaćin na Slash
festivalu u Beču, pre 6 godina, o tome kako održavaju taj fest,
kako dobijaju ekskluzivne nove filmove, o hororu danas, o gostima itd. Recimo, obradovao
me je pričom o tome koliko je Arđento još uvek upotrebljiv kao gost; mislio sam
da je on ispušena lula, zbog starosti, lošeg zdravlja itd. ali izgleda da još
nije, ili bar nije bio pre 2-3 godine.
Bistar je taj Markus i bilo
je uživanje podeliti mišljenja s njim. Pored njega bila je tu i kritičarka
Marina – naša, Beograđanka, sada u Beču, a piše za Politiku i neke krupne austrijske novine, pored ostalog. Oboje su
bili fascinirani Kadijevićem i zainteresovali se da nešto napravimo s njim u
Austriji – ali o tom potom...
PROMOCIJE: Ove godine na Grosmanu sam održao i dve uspešne
promocije.
Prvo je Nenad Bekvalac odlično i kvalitetno
razgovarao sa mnom o Orfelinovoj ediciji „Poetika
strave“ gde su ljubiteljima horora iz regiona predstavljeni
moderni i nešto stariji klasici jezovite književnosti.
Mnogi su iskoristili
priliku da nabave ove knjige po, za njih, više nego povoljnim uslovima
(„Cijena? Prava sitnica!“).
Zatim je održana i
promocija moje knjige razgovora sa Đorđem
Kadijevićem, VIŠE
OD ISTINE.
Ljutomer je Kadiju već
toplo dočekao pre tri godine masovnom posetom na prepunom trgu. Ovog puta, ko
zna zašto, prisutno je bilo znatno manje sveta – jedva se skupilo dvadesetak
njih, ali pokazalo se da se radi o zaista kvalitetnoj publici koja nije tu
zalutala već je znala šta i zašto sluša.
Dapače, bili su vidno
okrepljeni Kadijinim nazorima koje je on rečito i živopisno iznosio, a veći deo
njih je na kraju i kupio knjigu i tražio Kadijin i moj potpis.
Nas dvojica smo odavno
uigran tim i razgovor smo vodili ozbiljno i kvalitetno kao i uvek, nevezano za
to da li pričamo pred 20 ili 200 ljudi.
Uskoro ću okačiti audio
snimak ovog razgovora...
FILMOVI: Ah, da, umalo da zaboravim. Bili su prikazivani i
neki filmovi. Moram priznati da su ovi u takmičarskom programu bili uglavnom
manje atraktivni, i kad god sam bio u dilemi da li da gledam neku reprizu
klasika iz programa „Retrospektive“ ili, ampak, da gledam nešto NOVO i
premijerno, UVEK sam se opredelio da na velikom platnu radije gledam dobro
znanog klasika. Zašto? Zato što su filmovi
danas postali mali, pa je mali ekran njihovo prirodnije mesto.
Dakle, uživao sam po ko zna
koji put u DEMONIMA (jebeno najzabavniji iflm ikada snimljen!), FENOMENI,
KĆERIMA TAME, MALPERTUISU itd. ali na velikom platnu (poslednja dva po prvi put
u tom formatu). Jedini novi film koji sam ceo pogledao na festivalu bio je već
pomenuti THE NIGHT OF THE VIRGIN. On ima svoj zaseban rivju (klikni gore).
Prikazivanje restaurisane
integralne verzije METROPOLISA na otvaranju bilo je genijalan izbor i zaista
retka prilika da se u ovom vizuelnom masterpisu uživa kako dolikuje. Istina,
voleo bih da sam bio trezniji tom prilikom, ali fuck, ne može se sve imati...
Pogledao sam i veći deo
filma REPLACE, engleskog pokušaja da se prežvakava body horror, nama
najzanimljiviji zato što je Richard
Stanley potpisan kao koscenarista – ali ispostavilo se da je
ovo, izgleda, bila tezga za njega. Ili on nije bio naročito nadahnut. Ili
najzabavniji njegovi doprinosi nisu završili u filmu. Možda ćemo jednog dana
saznati pozadinu priče, ali kako god bilo, ovo je jedan šupalj, predug,
dosadan, neinventivan film o devojci koja stekne kožnu bolest koja je pretvori
u ubicu (dakle, vizuelno jadnija i konotativno praznija varijanta filma RAW).
Žao mi je što nisam
pogledao kad sam mogao RON
GOOSSENS, LOW BUDGET STUNTMAN – avaj, naslov i opis ukazivali su mi na neki
od onih meni smrtno-dosadnih filmića koji se iz petnih žila upinju da budu
KULT, da odaju omaž exploataciji 1970ih itsl sranja. Prekasno sam otkrio da je
to novi film ludaka koji stoje iza NEW KIDS serijala (TURBO i NITRO), koji mi
se prilično dopao uprkos svom retardiranom humoru, tj. baš zbog njega. Inače,
ovi slikoviti likovi su bili gosti festivala ali ne stigoh da se i sa njima
družim.
Eh, da, video sam i
dokumentarac INDUSTRIAL
SOUNDTRACK FOR THE URBAN DECAY ali o njemu ću zasebno, detaljnije. Ukratko,
slabunjav je, prekratak i prepovršan. Missed opportunity!
ZEZANJE: Nije ni toga falilo ove godine. Na svu sreću, vreme
nas je poslužilo, kišica je prsnula samo jednom, baš usred PHENOMENE
(prikazivane na glavnom trgu, dakle – napolju) ali je ostalih dana vreme bilo
sasvim podnošljivo. Nije bilo sparine koju sam ostavio u Srbiji, nije bilo
kišurine koja je zasrala veći deo prošlogodišnjeg festivala, dani i večeri bili
su prijatno topli...
Standardni rafting odrađen
je mirnom Murom uz špricer u čamcima, i uz 'lebac, mast i beli lukac na „Ostrvu
ljubavi“ – plus, uz još špricera!
Vanredno bogougodna
hladovina ugostila nas je nadomak Dvorca Jeruzalem, gde smo pili špricere pre
wine tastinga (sic!). Kažu da ne valja biti žedan pred tejsting, pa samo zato
slistili grdne špricere pre te naporne ali neizbežne dužnosti u jednom
obližnjem vinskom podrumu.
Zezanje uz bazen, špricer i
– ghoulash (!) bilo je blago zasenjeno naoblačenim nebom, pa nije palo i
brčkanje u bazenu (meni svejedno, jer nisam od tih, iako sam za svaki slučaj
poneo svoj kupaći sa Džejsonom V) ali je zato u dobrom društvu bilo lepo
posedeti i koju popiti...
Zombiji su gradom šetali, po
ko zna koji put, ali ovog puta našminkani od strane lokalnih umjetnika. Eehh,
davno prođoše vremena kad su autobusi dovozili legije šminkera iz Beograda za
te svrhe.
„Subkulturna tržnica“ je
takođe vrlo dobro prošla – prodao sam sve primerke velike knjige o Kadiji koje
sam sa sobom poneo, kao i dobar broj onih iz edicije „Poetika strave“. Zaradio
sam dovoljno da sebi priuštim kupovinu jedne, nove, predivne majice sa Majklom
Majersom. Ma šta jedne – barem za jedno 25 takvih; ali srećom, nisam sve
spiskao tu.
I tako, sve u svemu, bio je
ovo jedan od uspešnijih i boljih Grosmana; ja nemam većih zamerki. Uostalom,
ovo je bilo tek 13. izdanje: ima vremena da se neki propusti u organizaciji
srede, da junoše nauče ponešto na svojim greškama, a ako to ne nauče do
dogodine, čemu žurba – još su mladi, naučiće jednom, nekad. Valjda.
