izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 4. новембар 2021.

ANTLERS (2021)

 ***(*)

Pre svega, ne dajte se odvratiti onom jezivom nalepnicom „Producirao Giljermo Del Toro“! Ovo je definitivno beskrajno bolje od drugih „horor“ budalaština na koje je on stavljao svoje ime kao producent (MAMA, DON'T BE AFRAID OF THE DARK itsl. zaboravljive orgije klišea i nebitnosti).

Dapače, ovo je odličan HOROR, i tu je sve ono što odličan horor treba da ima: jaka priča, jaki likovi odlično odglumljeni, besprekorna fotografija i sveukupna vizuelnost (lokacije, scenografija, dizajn čudovišta), odlična režija, upečatljive napete jezive zastrašujuće horor scene, efektni efekti groze i gnusobe.

Zaplet? Učiteljica u nekoj slikovitoj američkoj zabiti, nadomak velikih šuma stalno obavijenih izmaglicom, zapazi čudno ponašanje jednog klinca od jedva desetak godinica. Možda i najviše fantastično u vezi s njim jesu njegovi zlokobno-morbidni crteži – istina, to je jedan od većih minusa ovom inače pametno skockanom filmu.

Aman više, dokle ćete da angažujete vrhunske crtače da kobajagi imitiraju „dečje“ crtanje, ali ga ne imitiraju dovoljno ubedljivo, nego ono ipak bude toliko tehnički besprekorno izvedeno da bi, da je to stvarno klinac od 10 godina nacrtao,

ovome bi smesta obezbedilo doživotnu karijeru u crtačkoj industriji, ako ne među stripadžijama a ono, u najmanju ruku, mogao bi smesta da počne da dizajnira igračke i scenografiju za filmove Tima Bartona!

Enivej, ona krene da se šunjka i njuška oko dečakove zabačene oronule kućerine u šumi, dok istovremeno u okolini počnu da se viđaju gadno raskomadane životinje, a onda i ljudi. Kakve to veze ima sa dečakovim nestalim (?) ocem i mlađim bratom? Kakve veze ima sa ćaletovim, u prologu viđenim, čačkanjem mečke u mračnoj rudarskoj rupi nakićenoj indijanskim amajlijama? Da li možda legenda o Vendigu ima nešto s tim?

Ovde se dotiču brojne teške i važne teme, kao što je to, npr, bezočna eksploatacija zemlje i resursa čime se isisava život iz cele jedne regije. O, da, dragi moji, nije ovo nikakva eskapistička fantazija: uskoro će i cela Srbija da bude brže-jače-bolje rasprodata i očerupana i svedena na skoro-postapokaliptični ambijent kao ovaj sumorni, planinsko-rudarski u ANTLERS.

A kad sa nama završe razni Rio Tintoi i Zi Đini i Rama-Lama Ling-Longi, šačica naših preživelih, ali deformisanih mutant-potomaka biće dobra samo za statiste u horor filmovima, pošto će im SNS žgadija i njihovi beslovesni glasači ostaviti zemlju čiji će opustošeni, beživotni predeli biti upotrebljivi još jedino kao pozadinske lokacije za snimanje horora i sub-MADMAXOVSKOG treša.

Zatim, tu je Zlo u srcima ljudi, koje se može dovesti u vezu sa narušenim vrednostima zajednice, ogrezle u sirotinji, alkoholu, narkomaniji, beznađu, a koje se ogleda i u motivima porodičnog zlostavljanja, i seksualnog (sećanje na to, u šakama oca, proganja našu junakinju, ali i njenog brata, šerifa) i neseksualno, golo-nasilno, koje se sugeriše kao mogućnost po pitanju našeg malog protagoniste, Lukasa, ali implicitno se može učitati i kao koren iz kojeg rastu mali a starmali vršnjaci koji ga ugnjetavaju, prerano pretvoreni u zlostavljače i sexom opsednute pre-teen siledžije.   

Najzad, Zlo je, implicitno, i u zaostavštini belačkog tretmana domorodaca, tzv. „Indijanaca“, što se ogleda kroz centralnu ulogu mita o Vendigu. Treba li uopšte da podsećam da ultimativnu književnu obradu ove legende u kojoj možete uživati u vrhunskoj priči „Vendigo“ Aldžernona Blekvuda, u zbirci VRBE (Orfelin, 2015), s mojim pogovorom? Istina, ANTLERS je slabunjav i trapav jedino u ovom aspektu svoje priče, jer svog token Indijanca tretira kao kliše koji se pojavi samo da likovima (i publici) na uvce iznese to malo ekspozicije o Vendigu. Čak i to bi bilo podnošljivije da je veštije izvedeno, ali avaj, čak i replike koje ima da izgovori, i sve vezano za tu scenu, na ivici je krindža, i nedostojno filma koji je, inače, prilično bogat razrađenim likovima i situacijama, pa jedino ova deluje kao copy-paste preslikana iz nekog cheesy TV filma iz 1970-ih.

Svuda drugde, ovo je horor sa srcem i dušom. Njih oličavaju lik učiteljice (Keri Rasel), izmučen, mukama gonjen, u tom ćorsokaku od posla, u tom nekakvom srednjeameričkom Aleksincu, gde na jedvite jade pokušava da izbegne dozivanje demona iz boce…


A još više duše nosi lik dečaka Lukasa, na čija je uska, nejaka ramenca bačen teret kakav nikada, ni na jedno dete, ne bi smeo da bude bačen, a to je da se stara o sve bolesnijem, zloduhom sve posednutijem ocu – i mlađem bratu. Mali Džeremi Tomas je takva jedna srceparajuća mala utvara od deteta, bledo, ispijeno, žgoljavo, neuhranjeno, možda premlaćeno, možda ko zna šta dete, i toliko je ubedljivo, nesentimentalno oživeo taj lik, i sa takvim starmalim intenzitetom, da je to bez ikakve sumnje dobitnik Zlatnog Ghoula za naj-ulogu deteta, idućeg januara! Ako se ova žeravica adekvatno neguje i rasplamsa, uskoro ćemo imati VELIKOG glumca.

Ono što posebno moram da naglasim: iako bi se mogao, donekle, svrstati u zloglasnu i meni ogavnu kategoriju „elevated horror“, ANTLERS uopšte nije jedna od današnjih ogavnih DRAMURDI koje horor niti vole niti poznaju niti žele, i koje žanr zloupotrebljavaju kako bi plasirale svoje kvazidubokoumne a zapravo plitke i bezveznjačke sociopolitičkopsihološke pričice (vidi: ANTEBELUM, KENDIMEN, itd).

Ne. ANTLERS je, pre svega, iznad svega, HOROR – koji isporučuje neprestano sumornu i zlokobnu atmosferu beznađa, propasti, mraka, i u njoj čitav niz jezivih i napetih, odlično režiranih scena sa savršenim balansom sugestije i prikazivanja, kako po pitanju monstruma, tako i posledica njegovog dejstva.

Istina, ANTLERS nije izumeo rupu na saksiji. Nije ovde ništa revolucionarno. Ali je krajnje osvežavajuće pogledati HOROR koji, iznad svega, JESTE horor i pruža ono što se od horora očekuje, proizvedeno znalački, vešto, umešno, memorabilno, a da svime time, istovremeno, angažuje i mozak i srce – delujući, ipak, malo više na srce. Baš kao što i treba!

Neki se žale, vidim na netu, da se prećeralo sa sumornošću, fali im malo humora, svetla. Moroni! Za moj groš, lepši jesenji film u životu nisam video: vlažne, magličaste guste šume, suvo požutelo lišće, tmurno nebo, oblaci, magla, ledena voda, blato… mmmm, bring it ON!

Direktor fotografije, Florijan Hofmajster, oslikao je pravi gotski NOVEMBARSKI horor, a u građenju opčinjavajućeg mooda pomaže i odličan skor Havijera Navaretea. Rekoh već, efekti maske, kao i vizuelni, izvrsni su, i pružaju jedno od upečatljivijih i žešćih čudovišta u savremenom hororu. Ovo je svakako BIOSKOPSKI film u punom značenju, pa zato učinite sebi uslugu i najbolji horor ove godine ispoštujte tamo gde se to najbolej može – u bioskopu!

Priču "The Quiet Boy" by Nick Antosca prema kojoj je urađen ovaj film možete pročitati OVDE – ali učinite to tek nakon što pogledate ANTLERS!