izabrana dela

izabrana dela

петак, 08. март 2013.

MAMA (2013)

 ** 
 2 

            U okviru proslave Dana Žena, a pre svega Dana Majki, pravi je trenutak da kažem par reči o filmiću prikladno nazvanom MAMA – tim pre što je baš na dan uoči 8. marta krenuo da štreca publiku po srpskim bioskopima.
            Kada blentavi tatko (razumljivo uzbuđen pošto je ubio svoju nevernu ženu) zbog prebrze vožnje po klizavom putu sleti u jarak, njegove dve devojčice nađu se same u šumi. Njih prihvati i othrani MAMA – ne baš njihova, a ne ni Mama Priroda, nego… natprirodni entitet čiju pravu (prozaičnu) prirodu saznamo nešto kasnije.
            Elem, nekoliko godina kasnije curice budu pronađene i date na staranje stricu, ALI – zajedno sa njima novom domu se prišljamči i MAMA! Nešto po kući škrguće, nešto po zidovima krcka i šklopoće, nešto kvazi-ženoliko vrzma se po senkama… Ko je to, šta je to? MAMA!
            Premisa zvuči obećavajuće. Deca u dodiru sa nečim onostranim i stravičnim obično pojačavaju gledaočevu brigu i napetost. Giljermo del Toro je skoro čitav svoj opus izgradio na formuli deca + strava (čak i tamo gde to nije eksplicitno očigledno, kao u dva HELLBOY filma, ili nije u samoj srži zapleta, kao u MIMIC), a takav svoj pečat udara i na filmove koje producira. Već se ovde pisalo o njegovoj prethodnoj produkciji, DON'T BE AFRAID OF THE DARK, o devojčici koja sreće patuljke u kući, a sada je del Toro svoje ime, u svojstvu producenta, pozajmio i MAMI, o devojčicama koje sreću zločestu, natprirodnu MAMU.
            Nažalost, radi se o filmu sličnog profila i dometa. Odnosno, ako ste voleli MRAK, onda ne čitajte ovo dalje nego pohitajte i kupite sebi (i mami) karte za MAMU. A ako vas je (kao npr. mene) MRAK ugnjavio i iznervirao, to će vam još više uraditi MAMA. Zašto? Evo zašto.
            Koncept je banalizovan, struktura je toliko banalno ofucana da je iz aviona predvidiva, a formalni postupci za izazivanje strave su krajnje jeftini i uglavnom nedelotvorni (sem za najneprobirljivije i hororu najnevičnije). Sve u svemu, MAMA kao da je namenjena horor-vikendašima i drugim površnim, sporadičnim ili plitkoumnim gledaocima – širokim narodnim masama, a ne istinskim sladokuscima. Konkretnije? Evo, sad će.
            Banalnost koncepta ogleda se u inicijalno golicljivom nagoveštaju da su deca u šumi došla u kontakt s nekim elementalom ili tako nekim bizarnim, zlokobnim entitetom (patuljica? trolkinja?...) samo da bi se ovaj, ubrzo zatim, srozao na vulgarno prozaičnu sablast jedne sasvim konkretne žene sa ofucanom predistorijom koju saznamo iz ofucanih prastarih novinskih članaka.
            Pritom, film nam ne objašnjava (ili to čini usiljeno, bezveznjački) kako i zašto je od obične smrtne žene sa imenom i prezimenom nastalo ovo čudo izlomljenih udova, insekatske face i pokreta koje više voli da čuči ko lešinar ili da puzi po podu četvoronoške ko neko japansko GRUDGE čudo, umesto da hoda ili lebdi kao normalni duhovi na kakve smo navikli.
            Zatim, struktura zapleta je preslikana iz šablona koji je bio providan i iskrzan još u američkim TV filmovima iz 1970-ih, i nalazim uvredljivim da mi neko u 21. veku plasira ovako besramno te ofucanosti kao "nove". Drugim rečima, svaka tačka u zapletu nakon prologa, svaki "preokret", svaka naredna žrtva MAME, vide se na kilometar i nema tu ni trunke intrige, misterije a kamoli saspensa ili neizvesnosti u mehaničkom odvijanju svega toga ka svom bedastom krahu. Tome ne pomaže mnogo ni nesuđena Oskarovka, Džesika Častejn u glavnoj ulozi, jer scenario je jadan i ona tu nema bogzna šta da s njim radi u ulozi strine koja mora da se bakće s curicama i MAMOM nakon što joj muž zaglavi u bolnici, gde provede 90% filma (odavno nisam video ovoliko nebitnu "ulogu" i ovako smešno izbačenu iz filma!).
            Što je najgore u svemu, scene strave u MAMI uglavnom imaju izlizanu formu: nešto je mrdnulo u dubini kadra dok je u fokusu bio neko (najčešće Džesika) u prvom planu! Ili: dok je kamerman slikao nešto u dubini hodnika, MAMA nam je protrčala ispred nosa! BU! I svaki jebeni put je to praćeno uvredljivim glasnim zvučnim efketima za cimanje kretena kako bi ovi poskakivali u bioskopu sa svojih stolica i izašli napolje uvereni da su odgledali mnogo strašan horor a ne još jednu infantilnu deltorovsku gotsku vašarijadu, liciderski zaslađenu do PG-13 nivoa i krajnje bezbednu, bez ičega rizičnog, smelog, subverzivnog ili daleko bilo dvosmislenog u priči koja prosto vapije za nešto malo mozga! Umesto mozga, dobijamo još jedno moronsko satanizovanje žrtve (čest slučaj u hororu), odnosno situaciju da je nekadašnja patetična žrtva sada pretvorena u izvor strave i užasa, a njen prirodni materinski nagon je satanizovan dok je ona svedena na animalno, subhumano, pa su tim promašeniji fejk pokušaji "simpatije" prema zlehudoj sudbi što je od đece rastavi...
            U krajnjem saldu ovo je jedan srednjački, jedva-gledljiv, ali suštinski trivijalan hororčić sa nešto malo vizuelne kulture, solidno dizajniranim ali kretenski zamišljenim i motivisanim "monstrumom" i sa par scena koje će vam možda biti jezive, osim ako vas ne iznerviraju BAM!KRAŠ!ZINGGG! efekti kojima su praćene. Bila je tu negde u dubini svega ovoga skica nečega zanimljivog, ali Del Toro je sve to zatrpao patetikom, sirom (cheese), napadno fejk gotskim slikama (naročito u "bajkovitoj" kulminaciji), jeftinim, petparačkim fazonima i svojom trejd-mark infantilnošću, i zbog svega toga je zaslužio da mu MAMA dâ 25 po debelom turu!

1 коментар:

Luka Račić је рекао...

tri puta sam pokušao da odgledam film do kraja. tri puta.