***
3-
U
okviru proslave tzv. „Dana žena“, evo mog osvrta na meni najočekivaniji ženski
(a i uopšte) film u poslednjih 15-ak meseci – tek drugi po redu dugometražni,
by Lusila Hadžihalilović, francuske bosanke i saučesnice Gaspara Noea, overen
na FEST-u (i za sada nedostupan izvan festivala).
I odmah da kažem, iako je
film podbacio poprilično ispod mojih očekivanja (nadao sam se da će ovo
zaraditi nešto kao 4- ako ne i čistu 4!), čak i takav još uvek je znatno bolji
od Noeovog poslednjeg (LOVE, koji nisam ni mogao da gledam) i blago bolji od
njegovog pretposlednjeg (ENTER THE VOID). I dok sve više sumnjam u verovatnoću
da će Noe više isporučiti nešto zaista vredno kao prva mu dva filma, od Lusile
i dalje imam snažna očekivanja.
Problem,
kako ga ja vidim, jeste u sledećem: Noe je infantilna ličnost koja bi da se
bavi problemima odraslih, dok je Lusila, reklo bi se, nešto zrelija osoba koja
se bavi, za sada, pretežno decom. Izgleda da je Lusili lakše, jer ona se bavi
ljudskim bićima predadolescentskog uzrasta, dakle pre nego što ih pubertet
pretvori u sex-crazed imbeciles, dok
se Noe posvetio apsolutno nesnosno kretenskim „odraslim“ likovima sa
psihologijom nezrelog deteta (namerno dvosmislena fraza, jer i Noe i njegovi
„likovi“ dele tu psihologiju: to su sebični antipatični plitkoumci opsednuti
sexom, drogom i rokenrolom koji izvan te opsesije nemaju ni karaktere ni
zanimljive osobine koje bi ih izdizale iznad krda uspaljenih rozeguzih pavijana).
Lusilin
prethodni film, NEVINOST (Innocence, 2004), bavio se obredom prelaska iz stanja
deteta (tamo: ženskog) u stanje čoveka (tj. žene) u nekakvoj izolovanoj, čudnoj
instituciji okruženoj prirodom (tamo: šumom), a sada EVOLUCIJA čini nešto
slično sa muškom decom na obali okeana. Valja naglasiti da su njeni filmovi
jasno odvojeni od realizma: ne dešavaju se u „našem“ svakodnevnom svetu već u
mikrokosmosima u kojima vladaju logika sna ili dečje vizije.
Potonja je nužno
iskrivljena, jer joj nedostaju značajna znanja o tome kako svet, ljudi i
sopstvo funkcionišu. Sad, nije baš da odrasli znaju znatno više o tim
pitanjima, ali uspevaju da sebi ispričaju neke opšteprihvaćene fore i fazone,
koji su manje istina a više zajednički dogovor, i da onda funkcionišu u okvirima
svetova manje-više dogovorene stvarnosti u kojima se prave da znaju šta i kako
i zašto.
Ako
svetom odraslih vlada ono što je Frojd nazivao „prihvatanje načela stvarnosti“,
svetom njenih filmova, tj. njene dece, vladaju slutnje, privatne mitologije,
snovi ne uvek jasno razlučeni od budnosti, strahovi utemeljeni i strahovi bez
korena, neznanje nadopunjeno projekcijom ili pogrešnim tumačenjem... To su
svetovi znatno iracionalniji od sveta odraslih, bar u smislu percepcije koja
leluja od magličaste idile do zamućenog ružnog sna – svetovi istovremeno lepi i
košmarni.
I sve
je to lepo i krasno: u ambijentu jednog vulkanskog ostrva (španski Lanzarot,
misteriozno fascinantan Francuzima; eno, i Uelbek mu posvetio jedno romanče)
dečaci od circa 10 godina plivaju i rone, igraju se svojih sitnih rituala
„sahranjivanja“ mrtvih životinja (ovde: kraba), čikaju se svojim uobičajenim
„Kukavice! Ne smeš!“ (boys will be boys!), crtaju svoje majke, ćute i
zamišljeno gledaju u daljinu...
Za to vreme te dečake majke
koje nisu majke (?) hrane ogavnim smešama po kojima kao da mile gliste (ne kažu
baš „Jedi, to je zdravo! Da porasteš!“ ali simbolika je, bar tu, jasna: ko od
nas nije morao da jede neke ogavnosti koje su navodno pune vitamina u ovom
svetu u kojem je najzdravija hrana najodvratnija, a najslađa je – najotrovnija?!)
i vode ih na kliniku otrcanu i oljuštenu kao da predstavlja ispostavu srpskog
zdravstva neokrečenu i nesnabdevenu novim materijalima još od 1976. godine, i
onda tamo nad njima vrše čudne operacije...
Kažem,
lepo je to, na više nivoa: fotografija Manuela Dakosa je, kao i uvek,
fascinatna (već smo svršavali na njegove slike iz filmova AMER, The Strange Color of Your
Body's Tears i Alléluia),
ambijent je već po sebi slikovit, a prirodnim lepotama pridružen je ruin-gothic
tog instituta te implikacije body-horrora a možda i nekakve lavkraftovštine,
naročito kad vidimo da majke (?) imaju oktopodske sisaljke na leđima…
Kuda to idu te ženturače usred noći,
sa fenjerima? Šta to rade na obali mora, kad se skroz gole valjaju jedne uz
druge i trljaju uz sebe neke male ljigave stvari? Jesu li one uopšte njihove
majke ili… plodovi nekih ranijih eksperimenata (čijih?)… Gde su devojčice? A
odrasli muškarci? I najvažnije – koja je poenta operacija koje nad dečacima
izvode? (Neću da spojlujem, ali radi se o vrlo drastičnim i fanastičnim
stvarima.)
Moj problem sa EVOLUCIJOM nije to
što na ova pitanja nema odgovora. Ne tražim da mi se nešto nacrta, ili da se na
kraju mistične balade sve razotkrije kao relativno obična i čak banalna istina,
kao u UNDER THE
SKIN (na koji ovaj film donekle podseća po svom slow-burn arty
košmaru na granici SF-horora). Ne bih ni voleo da na kraju otkrijem kako su ove
“žene” zapravo vanzemaljke koje eksperimentišu na “children of men”.
Pa čak ni
da su to zapravo žene-amfibije Lavkraftovih “Dubokih” iz Insmuta koje su rešile
da operativnim putem (a ne sexom) proizvedu nove mutante… Takvo što bi donekle
i srozalo postignutu atmosferu, ugođaj, misteriju. Mada, ko zna, uz malo
veštine moglo bi se nakalemiti na ovu praznjikavu atmosferu i dati joj makar
kakvu supstancu?
Nije ni to loš moto, ponekad, kad ti autor dâ
dovoljno materijala da se igraš i sam slažeš slagalice. Kao što to, recimo,
čini PO SSESSION od Zulavskog: ni tamo nemamo
sve “nacrtano”, i tamo je mnogo toga otvoreno za različita tuzmačenja, i tamo
se sve zbiva u nekom pomerenom, subjektivno obojenom svetu itd. A opet, čak i
ako zbunjeni dočekate poslednju WTF scenu, ipak imate osećaj da ste odgledali nekakvu
zaokruženu priču; možda ne znate šta SVE to znači (u svakom svom detalju), ali
imate jasan osećaj da vam je NEŠTO (po)kazan o,
i da to, takvo, ima zaokruženost, celinu. Problem sa EVOLUCIJOM, barem meni,
bio je taj što nis am
dobio dovoljno putokaza niti komadića slagalice da sročim iole koherentnu
priču, pa čak ni ugođaj.
Odnosno, ugođaj postoji, tu je, ali šta s njim?
Zašto je tako obojen? Šta se time hoće reći? Koja je poenta te jezive
anticipacije, te košmarnosti, morbidnosti? Čega je sve to objektivni korelat?
Ah, da – odrastanja! Ne rekoh li to gore? Da, jesam, ali – zašto je ono
prikazano baš u ovim slikama? Okean je materinski element, dakle simbol nečeg
prijatnog, simbol života. Dečaci u njemu plivaju i rone skladno, vidi se da su
deo toga, nemaju zazor, strah, iako ih njihove majke upozoravaju i čak im brane
da idu tamo i plivaju. Zašto? Zašto majke (?) rade to što rade (da ne
spojlujem…)? Koja bi SIMBOLIČKA poenta toga mogla biti? Šta bi to trebalo da predstavlja?
Čak i ako se “samo” hteo hororizovati “obred
prelaska” u svet odraslih, izmiče mi zašto baš u ovim slikama, u ovim
simbolima, zašto sa majkama-umoriteljkama, zašto sa tim WTFanta-trudnoćama… i
šta bi finalni prizor, u tom kontextu, trebalo da predstavlja? Krunu košmara,
ili izbavljenje iz njega? Bolji svet, ili pakao? Lusila nam i ne nagoveštava KO
to, od čega, i ka čemu “evoluira”; da li je njen film o filogenetskoj ili
ontogenetskoj “evoluciji” (tj. o odrastanju pojedinca ili vrste). Bilo kako
bilo, u oba slučaja, simboli deluju više nabacani nego smisleno organizovani.
Uz sve to, iako pun lepih slika, film je naprosto
prespor, del uje
na silu rastegnut i usiljeno je “pregnantan” tišinom, eventualno šumom mora, u
retkim slučajevima vrlo neupadljivim muzičkim skorom (sa izuzetkom u jednoj
apsolutno genijalnoj temi koju jedva čekam da nađem, kad saundtrek postane
dostupan). Takav postupak je prikladniji filmu od 40 negoli ovom, od 80 minuta;
gledalačko strpljenje prečesto je dovedeno do ivice a da mu nije pruženo
dovoljno materijala za “preživanje”. Ja sam veliki ljubitelj slow-burn pristupa
(hell, pa čitali ste ZAVODNIKA?!), ali EVOLUCIJA je suviše slow i fali joj
varnica da se tu uopšte kresne bilo kakav burn!
Ovo je kao da vam neko u prekookeanskom letu (od
bar desetak sati puta) servira jedan od onih tanjirića koji su prelepo dizajnirani i uk rašeni više za
slikanje nego za jedenje, jer zapravo, iza sve te salatice i travki i peršuna ima
samo nekoliko zrnaca graška i tanak listić mesa. Nedovoljno za pod zub,
naročito za toliki put.
Jeste, lep je taj Lusilin pilav, ta jedna kašika,
prijatna je; ali premalo, nakon što sam se puf-pant-puf-pant uspentrao na brdo
njenog filma. “Šta, to je sve?” došlo mi da kažem na kraju. “Jaka mi
evolucija!”