izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 27. април 2020.

POSSESSOR (2020)



**(*)
2+/3-

            U svetu vrlo bliske budućnosti postoji tehnologija ulaženja u tuđe umove i tela. Nešto tako revolucionarno moglo bi da se koristi za stvarno korisne i zanimljive svrhe, korisne za ljudsku vrstu uopšte, recimo da se uđe u mozak neke kreature poput urednika SVINJFORMERA, pa da se iznutra proučava šta se jebeno dešava u mozgu (if any) takvog jednog subhumanoida, kako TO zaista razmišlja (if at all), šta zapravo oseća (if at all), kako sagledava samoga sebe (if at all)...
Umesto toga, ovaj tehno-mambo-džambo se koristi za mnogo prozaičnije svrhe: hajdžekuješ tuđe telo i mozak tako što otmeš čoveka, kvazilobotmizuješ ga kroz vrh lubanje, ubaciš iglom čip ili tako nešto čime se ugnjezdi tuđi identitet u to „vozilo“, a onda upravljajući njime ubiješ od ranije ciljanu pravu žrtvu. Zatim povičeš „Beam me up, Scotty!“ i tehno-pape u nekoj garaži vrate um plaćenog ubice nazad u hibernišuće mu/joj telo sekund pre nego što ono drugo, hajdžekovano, puca sebi u usta.
Kad sve ovo potpisuje Brendon Kronenberg, son of David, reklo bi se da imamo recept za uspeh? Tatko je naizgled digo ruke od ovakve žanrovske (sf-horor) tematike, iako njegov roman CONSUMED pokazuje da nije to baš sasvim pregoreo, dapače; a bilo je i glasova da bi mogo režirati TV seriju po njemu, što bi bilo fenomenalno, ako se desi! Međutoa, dok se to ne desi, ako se uopšte desi, ostajemo sa next-best-thing, njegovim potomkom.
Možemo li najzad uskliknuti: „Iver ne pada daleko od klade?“
Nažalost, ne. Pre će biti: „Bez starca nema udarca.“ A i to samo ako smo srećni.
Kako ispada, drugi film Kronija juniora je mutant tematike tatkovih ranih i dosade njegovih poznih filmova. Gledajući ovog POZESORA stalno sam se pitao: „Kako možeš da napraviš nezanimljiv i dosadan i uninvolving film od tako zabavne premise?“ A onda se setih. „Ah da. ANTIVIRAL.“
Znači, uzmeš plot koji je spoj SKENERA i VIDEODROMA, ubaciš obilate doze identitetskih opsesija Filipa K. Kurca (TAMNO SKENIRANJE), a na kraju balade dobiješ samo malo krvavijeg tunjavog Larija Fesendena... U svojoj nadobudnoj ubeđenosti da pravi strašno pametan film, Kroni Jr. panično beži od svakog pokušaja zanimljivosti, a kamoli saspensa – pri čemu je nejasno da li zapravo od toga beži, ili bi hteo da je napravi ali ne ume. Ima tu i jednog i drugog, ali rekao bih da je previše od ove letargičnosti namerno tu, kao deo misguided koncepta, tako da se prilično ravna linija ovog filma nije desila iz neznanja, nego iz pogrešno primenjenog znanja.
U teoriji, na nivou koncepta, ovo je mogla biti zaista ultimativna modernizacija Filipa Kurca, naročito kad ono „Izvucite me odavde!“ ne upali, kad uljez-ubica postane zarobljena u telu i umu badisnečovanog čoveka, i kad tračci njegovog identiteta počnu da joj kvare pokušaje da se vrati u svoje telo. U praksi, imamo dva problema.
1) Nominalno glavni lik, ta belokosa žena-ubica (koja inače ima muža i klinca i tzv. „normalni“ život, izvan ovoga) je Zlikovac koji em što ubija druge ljude (primarne žrtve), em ubija i one otete marionete kojima se služi za to, čime ovi potonji ne samo što bivaju mrtvi, nego i doveka uništene reputacije, budući pretvoreni u ubice (uglavnom sebi bliskih ljudi). Znači, sa takvom osobom nema saučestvovanja, baš nas briga za njene muke i probleme, dal je gde i kako zaglavila, želimo joj da umre u najgorim mukama.
S druge strane, njeno „vozilo“, njen uzapćeni lobotomizovani nesrećnik, taj nesuđeni bogatunski prizetko, ne zaživi kao punokrvni lik, a naročito ne kao tragični, s kojim bi trebalo da se saživimo i da navijamo za njega; u par scena ima poludupastih pokušaja toga, ali ništa više. Avaj, glumac koji ga igra deluje kao mrtvo puvalo: em mu je fizionomija tako nekakva njanjava, em su mu gluma i lik postavljeni tako da alijeniraju umesto da involviraju. I tako: zeeev...
Hell, u ovom filmu čak i Henifer Džejson Li deluje kao na fletlajnu, ko Bolji život tema usporena 10 puta, samo ne toliko dobro. Na osnovu POZESORA, i nedavne ANIHILACIJE, pomislio bih da je jedna od najživahnijih glumica 1980-ih doživela nekakav šlog ili tako nešto, i sad vozi na autopilotu, gazi samo anderstejtment i tiho mrmljanje, da je samo nisam video kao živu i super-aktivnu žeravicu kod Tarantina u MRSKOJ OSMORKI. Znači, ona može i hoće, kad joj to reditelj traži. U suprotnom, ovde je neki gledalac lako može i ne primetiti, i zabezeknuti se na kraju, čitajući špicu: „Šta? Henifer je bila ovde? Kad gde šta?!“
2) Reditelj neće da nam bude lepo. On neće da nas zabavlja. On kao da smatra da je interesantnost, uzbuđenje, saspens, režijski set-pis nešto prevaziđeno, za klince, za Holivud; on bi da nam da spori, turobni Art. Prc! Dok sam ovo gledao, sve vreme sam imao fleševe na SKENERE, ne zato što je ovo nekakav besramni plagijat tog filma, jer nije – ali, s druge strane, Tatkov film jeste o korišćenju fantastičnih moći da se ulazi u tuđe umove, da se drugi ljudi papetmasteruju, da budu ubice, jeste film o pitanjima identiteta i o vrludanju glavnog, bezlično-njanjavog lika između Dobra i Zla...  

SKENERI prosto pršte od dobrih ideja i od memorabilnih likova i scena koje se urezuju u pamćenje, iako strogo gledano spada u Kronijeve slabije, nekoherentnije filmove, jer plaća danak svom specifičnom nastanku: zbrzanom, nedomišljenom, inventing as we go along (i.e. as we shoot the goddamn film). A eto, čak i taj falični (ali mega-dinamični, uzbudljivi i intelektualno-podsticajni) Tatkov film sinu je nedostižan.
Otud se i za POZESORA (koji btw naslovom nenamerno aludira na istonazvani Italo Exorcist rip-off o kojem sam odavno pisao OVDE) može reći isto što odavno rekoh za ANTIVIRAL, naime, da od pomalo površno shvaćenog "arta" uzima preduge kadrove, letargični ritam, afektiranu glumu protagoniste i prenadrkanu ubeđenost u sopstvenu "ozbiljnost". Pritom je potonja uglavnom lišena unikatnog suptilnog (a ponekad i ne tako suptilnog) smisla za crni humor koji je Tatko obilato ispoljavao u svojim ranim radovima. 
I još bih dodao, kroz samocitat, da ovaj film, isto kao i ANTIVIRAL, prečesto deluje kao mrtvoozbiljno mrtvopuvanje koje nije baš lišeno DUHA, ali je štedljivo i maltene stidljivo u njegovom plasiranju i razvijanju, kao jedan od onih uštogljenih profesora ubeđenih da ozbiljnost podrazumeva odelo, kravatu, spor unjkav glas, odsustvo viceva i ma kakvih pošalica te suvoparno nabrajanje i deklamovanje tokom predavanja.
Da ne bude da ovde ništa ne valja, reći ću: koncept je dovoljno originalan i zanimljiv da, čak i ovako njanjavo tretiran, nije sasvim neinteresantan za gledanje; fotografija Karima Husaina je vrlo dobra, i proizvodi neke zanimljive, onirične efekte relativno jednostavnim sredstvima; efekti maske su izuzetni, a ima ih proprilično, naročito u vidu krvopljusa, jer odavno nisam video u ovoj meri, ovako razuzdano šikljajući splatter (istina, izmiče mi poenta tolikog insistiranja na tome, sem da se naglasi koliko je ružno i loše, mkay, ubijati druge ljude); i nađe se ovde-onde, i izvan tih scena klanja, poneki fin kadar, idejica, uglavnom nerazvijena (npr. kako je to biti žena u telu muškarca tokom sexa s drugom ženom? uopšte, kako je to biti u telu koje nije tvoje, kako je gledati u ogledalu lik koji nije tvoj...?), a tu je i jedna prilično zabavna i creepy scena vizije/sna/brain-farta u kojoj se naše momče nešto kao igra sa maskom od face žene-ubice koja mu je zaposela um.
Inače, ako pogledate druge kritike na netu, Ameri mu uglavnom jedu iz ruke i dižu ga u nebesa kao najbolji fanta-horor u novijoj istoriji. Ko zna, možda sam ja kao jedan od ona dva starca iz Mapet šoua i ne kapiram revoluciju savremenog horora, ne vidim Zlatno doba jer živim u prošlosti...
Bilo kako bilo, meni je bilo neprijatno dok sam zamišljao seniora kako ovo sa sinom zajedno gleda. Mada, vrhunac horora bio bi, u stvari, ako se ovo Tatku iskreno dopalo, i ako je reko: „Bravo, sine, ima na komu ostanuti carstvo.“