izabrana dela

izabrana dela

среда, 13. фебруар 2013.

ANTIVIRAL (2012)

 

***     
3-
            U principu nije lepo upoređivati decu sa roditeljima: valjalo bi ih meriti njihovim sopstvenim postignućima, a ne u odnosu na to ko su im i šta su im očevi. To je malko teže izvesti u slučaju Brendona Kronenberga, potomka tvorca MUVE, JEZE, BESNILA, VIDEODROMA, POTOMAKA… Naime, Brendon je mogao da pođe putem sina Stivena Kinga ("Džo Hil", tj. Džozef King) i da karijeru otpočne pod pseudonimom kako, barem u startu, ne bi bio u senci slavnog oca. 
A on ne samo što se potpisao tim retkim, da ne kažem: trejdmark prezimenom (koje je odavno dobilo i svoj oficijelni pridev: kronenbergovsko), nego je debitovao sa filmom koji i po tematici, pa donekle i po stilu, nastavlja tradiciju medicinskog SF-horora na teme telesnosti, bolesti, zaraze, mutacije, tajnih klika i zavera, "novog mesa" itsl. Prosto, sin ili ne-sin, ko god da je napisao i napravio ovakav film, neminovno bi bio upoređivan sa utemeljiteljem ove vrste horora na filmu.
            Kratko rečeno, Kronenberg Jr. je debitovao boljim filmom nego što je to poslednji film Kronenberga Sr. (COSMOPOLIS) – a kad sam kod toga, bolji je i od bilo čega što je Tatko potpisao u 21. veku. Ali nije baš mnogo bolji. Njegov debi veoma je daleko od debija Kronenberga Sr. (JEZA). SHIVERS je prevratnički, revolucionarni dah svežine i nečeg sasvim novog u tadašnjem hororu. ANTIVIRAL je samo još jedan od boljih predstavnika u međuvremenu naraslog podžanra, solidan ali ne previše upečatljiv na globalnom planu. 
On je među kritikom i ponekim fanovima uzdignut na malkice previsok pijedestal delom iz poštovanja prema porodičnom imenu i tatinom minulom radu, delom kao podrška zbog postojećih potencijala NOVE NADE, novog mesa u žanru, ali ponajmanje zbog realnih postignuća samog filma, koja su tek blago natprosečna. Naravno, čak i takva mogu delovati džinovski u ova tužna vremena, isto kao što je i dete od 7 godina izgleda kao gorostas kad ga stavite među patuljke današnjeg tzv. horora.  
Sad, to dete možda odraste u nešto zanimljivo, a možda i ne. Brendonov debi sadrži taman toliko obećanja da nada nije sasvim nerealna, ali i dovoljno problema da Žalosne sove poput mene imaju razloga i za sumnjičavost i brigu. Ja ću se, za sada, pretvarati da je epruveta polupuna a ne poluprazna. 

            Šta su kvaliteti ovog filma?
            1) Intrigantan koncept: bliskobudući (blago karikirano sadašnji) svet u kome je pomama za tzv. selebritijima tolika da njihovi životi u potpunosti zasenjuju neživote fanova i sledbenika. Potonji su toliko opsednuti identifikacijom sa "slavnima" da mogu legalno da kupe klice bolesti od kojih slavni pate, zaraze se njima i tako ih na neki način internalizuju. Glavni junak, mlađani Sid Marč, radi u firmi koja trguje autentičnim selebriti boleštinama, a paralelno s tim krijumčari te boljke u sopstvenom organizmu i prodaje ih na crnom tržištu.
            2) Koncept je aktuelan, solidno promišljen, obogaćen izvesnom dozom lucidnih detalja o "kolektivnoj hipnozi" u koju slavni uvlače svoje no-life fanove i sadrži kvalitetan podtekst baš kao i većina Tatinih najboljih SF-horora iz 1970-ih i 1980-ih. Ukratko, ima izvestan idejni (pa implicitno i etički) angažman, "o nečemu je", za razliku od 99% današnjih tzv. horora, koji nisu ni o čemu.
            3) Smelost da se originalni koncept obradi na nekomercijalan, ne-eksploatacijski (pa zamalo i nežanrovski) način, sa malo ili nimalo podilaženja sex'n'gore publici. Umesto toga imamo dosledno sproveden "klinički leden" stil, distanciran, sveden, minimalistički. Tome najviše doprinosi fotografija Karima Husaina, DP-a koji je uz to povremeno i reditelj, takođe sklon artsy-fartsy sorti horora, kao i tematici seksualnog i telesnog horora (SUBCONSCIOUS CRUELTY).
 

            Šta su problemi ovog ANTIVIRALA? Ukratko, blisko su povezani sa kvalitetima, odnosno predstavljaju njihova naličja.
            1) Koncept jeste originalan, ali zahteva mnogo veću suspenziju neverice od bilo čega čime se tatko svojevremeno bavio. "Najvažnije je biti zdrav." "Zdravlje je najveće bogatstvo." "Da smo živi i zdravi." "Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi." Itd. Ukratko, uz sve perverzije modernog čoveka, ideja basnoslovnog kupovanja autentičnih bolesti selebritija i namernog inficiranja njima protivi se osnovnim instinktima čoveka. Čak i da pretpostavimo da je neko tolika lujka da je spreman sebe namerno da zarazi herpesom samo zato što njegov idol pati od istog sranja – zašto bi taj pervert išao u firmu za prodaju bolesti i plaćao baš za X-ov herpes, umesto da ga pokupi od neke jeftine fukse ili na tako neki jeftin ili besplatan način? 
            Paraziti iz JEZE, tretman matičnim ćelijama iz BESNILA ili psihoplazma iz POTOMAKA imaju više smisla i unutrašnje logike ne samo u pomerenim svetovima tih dela nego čak i u ovom našem, tzv. stvarnom. S druge strane, ANTIVIRAL nema toliki odmak od našeg, a zahteva mnogo veće verovanje u svoj apsurd. Prostije rečeno, u ANTIVIRALU je metafora previše napadna, previše nam bode oči time da se od nas maltene ni na narativnom planu ne očekuje da je shvatimo kao nešto stvarno. Ja sam SIMBOL, vrišti ona, ja stojim za nešto drugo, kaže nam svaki kadar filma.
            Tatkovi filmovi su, uz svu svoju nenapadnu, ne-fenskersku avangardnost, imali junake, motivacije i zaplete koji su, u okvirima datih stilizovanih svetova, posedovali svoju logiku i smisao. Sinkov film ima jedva-skicu umesto junaka, nema ni senku od motivacije, a zaplet se u drugoj polovini rasplinjava i gubi u zaverama unutar zavera da maltene prestaje da uopšte bude bitno ko tu koga i zašto, s kojom namerom.
            Šta želi naš pegavi džindžer? Zašto radi to što radi? Zar je toliko slabo plaćen u onoj, po svemu sudeći fensi-šmensi bogatoj firmi, da je prinuđen da švercuje njine boljke i preprodaje ih nekakvom šljamu u skrivenim zadnjama u pozadini radnje, u tajnim prolazima i hodnicima, kako bi zaradio JOŠ PARA? I šta će mu te pare, uopšte? Da li onda ima neku agendu, neku ideologiju, neku strast koja ga goni da ove boleštine širi još dalje? Od toga ne vidimo ni senku. 
Tek nam finalna scena sugeriše da je i on konzument kao i svi ostali, "samo još jedan fan", kako mu neko reče tokom filma, ali čak ni to ne objašnjava zašto rizikuje sopstveni život i zdravlje. Tokom vascelog filma Sid je na fletlajnu, tek bleda fleka na sterilnom belilu Firme i još sterilnijem belilu praznog Stana. 
            Tatko je takođe imao junake sumnjivog opredeljenja, ali su uglavnom bili egzistencijalno motivisani da se upletu u zaplet (preživeti; spasiti dete; spasiti voljenu ženu; otkriti ko si i šta si i čiji si…), a čak i kad ih zaplet pretvori u bolesne, mutirane ruine (kao u VIDEODROMU ili MUVI) to nimalo ne smeta jer a) u početku su prikazani kao više nego živi i aktivni akteri pa smo uhvaćeni na udicu i pratimo ih dalje na putu proapasti, i b) jednom kad počnu da mutiraju, Tatkovi mutanti postanu još življi i zanimljiviji nego dotad, ne samo pojavno, nego i idejno (u smislu implikacija toga što im se dešava).
            Kod sinka, glavni junak započne kao mrtvo puvalo potpuno nejasne motivacije, neprirodno izolovan od sveta (ništa žena, ništa deca, prijatelji, klika, sekta, društvo), a ako već sasvim živi za te bolesti – ne znamo zašto. To treba da primimo zdravo za gotovo, da prihvata da bude patuljak umanjen gigantskim bilbordima i posterima "zvezda" većih od života. A onda, kad boleština krene da divlja u njemu i po njemu, on prosto devoluira u još bleđu, teturavu, pogrbljenu, polusvesnu džindžer-kreaturu koja nemoćno baulja kao krpa nošena vetrom po sve komplikovanijem i sve nezanimljivijem zapletu. Onde gde kod Tatka počinje pravo MESO filma, kod Sinka jedva dobijemo nekakve pihtije, više čorbaste negoli propisno stegnute, čvrste.
            Zatim, angažovanost filma je u načelu okej, ali umetničkije je i ozbiljnije nju smestiti u pozadinu, ili još bolje između redova, nego da se o temi filma stalno naklapa kroz dijaloge ili (naročito jeftino) kroz replike i parčiće emitovane sa malih ekrana TV prijemnika, kao ovde. U SHIVERS tata-Kroni nije osećao potrebu da sa TV ekrana ili naslovnih strana magazina, a kamoli kroz junake filma, čujemo šta misle o feminizmu, seksualnoj revoluciji i sl. nego gledaoci ako se sete – sete. Ako ne, prosto gledaju zabavni crnohumorni splater rolerkoster o nekakvim govnolikim parazitima i njihovim sex-zombijima.
            Najzad, i smelost da se ne dodvorava publici željnoj zabave je dvosekli mač, jer onda ume da se desi, kao ovde, da je rezultat naprosto dosadnjikav i slabo involving film: manje drama, a više esej. Tatko je, u izvesnom smislu, evoluirao od Kralja Veneričnog Horora do Redovnog Posetioca Crvenih Tepiha Kana i Berlina i Venecije. Sinko je, kanda, hteo da tu fazu preskoči (bez obzira što je baš u njoj Tatko napravio većinu svojih najboljih dela), i da odmah krene sa festivalima: zasad u ponoćnim i specijalnim programima, ali – ko zna?
            ANTIVIRAL pati od previše samosvesti (ne bi me čudilo da je Brendon pročitao više knjiga napisanih o njegovom ocu negoli što ih je i sam Tatko) i previše narcisističke samozaljubljenosti u pozu artsy provokatora koji sedi na dve stolice (art + žanr), pri čemu od žanra uzima praktično pulp zaplet, više filip-k-dikovski negoli što je dž-g-balardovski i nešto malo šok-taktike (krupni planovi zabadanja špriceva u kožu, pljuštanje krvi i sl) a od pomalo površno shvaćenog "arta" uzima preduge kadrove, letargični ritam, afektiranu glumu protagoniste i prenadrkanu ubeđenost u sopstvenu "ozbiljnost". Pritom je potonja uglavnom lišena unikatnog suptilnog (a ponekad i ne tako suptilnog) smisla za crni humor koji je Tatko obilato ispoljavao u svojim ranim radovima. 
 
Zbog toga ANTIVIRAL prečesto deluje kao mrtvoozbiljno mrtvopuvanje koje nije baš lišeno DUHA, ali je štedljivo i maltene stidljivo u njegovom plasiranju i razvijanju, kao jedan od onih uštogljenih profesora ubeđenih da ozbiljnost podrazumeva odelo, kravatu, spor unjkav glas, odsustvo viceva i ma kakvih pošalica te suvoparno nabrajanje i deklamovanje tokom predavanja.
            Gde ti je mladost, Brendone? Još važnije – gde ti je ludost? Kad ćeš ako nećeš sad?
Dođavola, pa od ovog tvog scenarija bi i Mihael Haneke napravio žešći i luđi i dinamičniji i zabavniji film!
Da sumiram: premisa je dobra ali je mogla i morala da bude još više i bolje razrađena; svet filma je dobar – u načelu, mada u praksi prećeralo se sa kliničkim belinama na sve strane (domaći zadatak: pogledaj opet Tatkove artsy debije, STEREO i CRIMES OF THE FUTURE da vidiš kako se plauzibilno & nadahnuto koriste "sterilni" ambijenti); glavni junak je umereno zabavan kao skica i vizuelno, kao pojava (mada je šteta što se njegova džindžeroidnost nikako ne tematizuje – ipak je to jedna vrsta body horrora, jedna mutacija i aberacija s kojom se moglo ponešto uraditi) pa donekle i njegova frikoidna faca i mimika (koji neodoljivo podsećaju na mladog Breda Durifa) ali on je morao da bude više izgrađen kao lik…
Ima tu lepih slika (neke do njih vidite okačene uz ovaj tekst) i dobrih dosetki (restoran koji služi meso odgajeno na genetskoj bazi selebritija) i nešto malo good old body horrora (mada ne koliko bi se očekivalo od te premise i od jednog Kronenberga). Sve to zajedno više nego preporučuje ovaj film za jedno ili više gledanja – ali uz donekle umanjena očekivanja. Brendon ipak nije Dejvidov klon nego, avaj, samo sin, pa se prema tome i odnosite i tako se spremajte na gledanje ovog ANTIVIRUSA.

2 коментара:

Nico је рекао...

"– zašto bi taj pervert išao u firmu za prodaju bolesti i plaćao baš za X-ov herpes, umesto da ga pokupi od neke jeftine fukse ili na tako neki jeftin ili besplatan način?"

pa, ja bih pogađao da dotične klinike svoj biznis model zasnivaju na tome što se predstavljaju kao jedini zvanični i licensirani distributeri herpesa s teniskog reketa novaka đokovića, pa da zbog toga cenjena klijentela bira da plaća (malo više) za zagarantovanost autentičnosti iskustva.

sve ostalo ti je spot-on (kao i obično).

wellthatisgr8 је рекао...

Da, I virusi mutiraju, tako da ono što se sad zove herpes valjda nije isto kao I ono od pre godinu dana, a ako uzmeš bukvalno od Jelene Karleuše, to ti je taj primerak, valjda ili somesuch.