izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 28. новембар 2019.

T.E.D. KLAJN priča sa Gulom za novi VASTARIEN

  

            Kao što znate, pre malo više od mesec dana po prvi put ste dobili priliku da na srpskom jeziku čitate jednog od najboljih živih pisaca strave, Teda Klajna, u zbirci njegovih vrhunskih novela MRAČNI BOGOVI, koju je, naravno, objavio Orfelin a koju je preveo urednik edicije „Poetika strave“, Dejan Ognjanović.
            S velikim uživanjem sam radio na tom prevodu, a sudeći po prvim komentarima čitalaca, izgleda da se to uživanje prenosi i na njih. Klajn je zaista veliki majstor strave, i veoma mi imponuje što sam s tim divnim, srdačnim čovekom, baš kao i sa Tomom Ligotijem pre njega, ostvario komunikaciju (e-mail dopisivanje) koja je odavno prevazišla onu mehaničko-poslovnu.
            Kada sam mu svojevremno poslao dizajn i ilustraciju korice, koju je uradio Nikola Vitković, Klajn mi je napisao:
Thank you, Dejan. It is really very impressive, and quite a departure from conventional horror-genre covers. And I’m fascinated to see “Klein” transformed into Serbian.

            Nedavno sam mu poslao primerak srpskog izdanja MRAČNIH BOGOVA, i njegova reakcija vredi da se navede u celosti:

Wow, you guys do gorgeous books! I had no idea that MRACNI BOGOVI (gotta love the way that title looks to an English reader!) was going to be such an elegantly produced hardcover.  It arrived today, properly done up with string, and I’m delighted.  Even the torn-out galley pages you wrapped it in (I assume it was you), with cyrillic type and that blurry old black-and-white group photo, seemed wonderfully mysterious and exotic.  Thank you!  I wish we made such handsome books in this country. 

            Ako vam je ova predivna knjiga do sada promakla, možete je za 1.100 din poručiti od Orfelina, na mejl orfelinns@gmail.com – a ko tako više voli, može i od mene lično, dok ima – na dogstar666 at yahoo dot com.


            Ali to nije sve!
            Ovih dana je u Americi izašla izuzetna knjižurina PROVIDENCE AFTER DARK – masivni izbor, na oko 600 strana, koji sadrži sve Klajnove eseje o hororu, o Lavkraftu i drugim piscima, njegove prikaze horor knjiga, kolumne i intervjue: pravo blago za svakoga ko zna šta valja. Knjigu je izdao pregenijalni izdavač, Hippocampus iz Njujorka, za kojeg sam jedno kratko vreme i ja radio kao copy editor (dok sam bio u USA); sa njima sam ostao u kontaktu jer zaista izdaju vrhunske stvari po pristupačnim cenama, bez iživljavanja sa „special edition“ mamiparama sa zlatotiskom i kožnim povezom, na masnoj artiji, numerisano i potpisano, u tiražu od 300 primeraka po ceni od 100$ komad, kao što to NEKI rade!
            Cena ove knjige, istina, nije baš mala – na Bukdepozitoriju je 32 evra – ali, za tako obimnu knjigu (ponavljam – 600 strana velikog formata!), prepunu lucidnih, pametnih, duhovitih, prodornih opservacija o hororu, to nije mnogo. Koga horor zanima, a može si priuštiti ovaj „trošak“ – nek ne okleva. Ova knjiga ima moj snažan Pečat Preporuke, a ozbiljan je kandidat da za koji mesec dobije i Zlatnog Gula za non-fiction knjigu godine!
            Mali savet: ako kao brauzer koristite Operu, i ako u njoj promenite svoj VPN tako da kao lokaciju navedete „Americas“ – ova knjiga će vas, umesto evropskih 32, koštati 28 eu!

            Zatim: za samo mesec dana, u januarskom broju vodećeg svetskog horor magazina RUE MORGUE, moći ćete da čitate moj članak o ovoj knjizi, na celoj jednoj strani, a u njemu i nekoliko Klajnovih zabavnih izjava.

"Mračni bogovi" slika Maksa Ernsta

            Ali ako ste se baš zainteresovali za ovog pisca, onda vas pravo blago očekuje u najnovijem broju mračno-nihil-egzist-ligotijevskog horor časopisa Vastarien. Podsećam: već sam vam preporučivao ovaj magazin na blogu, i to čim je izašao (i usput sam se hvalio činjenicom da su dva moja crteža uvrštena kao ilustracije unutra) – imate o tome OVDE.
Naime, u najnovijem broju, koji je upravo izašao iz štampe pre par dana, možete da čitate moj poveliki, detaljan intervju sa Klajnom, koji u časopisu zauzima celih 20 strana! Vi znate kakav sam ja kad se poduhvatim nekoga koga poštujem i volim...
            Pošto sam još letos pročitao (u pdf-u, dobijenom od izdavača) knjigu PROVIDENCE AFTER DARK, u kojoj je nekoliko intervjua s Klajnom koji se ne mogu naći onlajn, u ovom razgovoru sam se trudio da ga pitam stvari koje ga niko do sad nije pitao – i to je sve ispalo predivno. Klajn je bio prezadovoljan pitanjima (i kaže žao mu je što i ovaj intervju nije mogao biti uvršten u knjigu!), a verujem da ćete i vi biti njegovim odgovorima, ako vam ovo ikada padne šaka, što snažno preporučujem!
            Vastarien u Americi košta 20$, sa uračunatim ptt-om. Oni tvrde da pokrivaju ptt za bilo koju adresu, ali da li to važi i za Srbiju, ipak prvo proverite. Najnoviji broj još nije dostupan preko Bukdepozitorija, ali biće verovatno u narednim danima.  
A evo kakvih sve divota ima u upravo izašlom broju. Napomena: magazin sadrži i horor priče i eseje o hororu. Ja sam eseje izdvojio italikom.

Vastarien 
Vol. 2, Issue 3 
– Contents


Ascending Phases of First Contact
Matt Thompson

How to Make a Marionette
Patricia Lillie

H. P. Lovecraft and H. R. Giger: The Maestros and Their Muses
John A. DeLaughter

Recuerdos de patay (Images of the Dead)
Zeny May Dy Recidoro

The Flooded Cellar
Daniel Stintzi

Over the Black Bridge: Expansion, Psychogeography, and the Living City in Andrei Bely’s Petersburg
Farah Rose Smith

Every Nowhere
Matthew B. Hare


Interview with T. E. D. Klein
Dejan Ognjanović

Maddening Manikins: The Atmospheric Machines of Poe and Ligotti
Sean Moreland

Radix Malorum
Sean Patrick Hazlett

Polanski’s Apartment Trilogy: Perceptual Crisis, Identity, and the Rented Flat
Jubel Brosseau

We Are Not Ourselves
Joanna Parypinski

Mapping Catharsis
P. A. Glazier


Pavement
Robert S. Wilson

How to watch a horror movie about grief when you’re grieving
Daryl Sznyter

The Filling
Annie Neugebauer

After I devoured the Beast
Charlotte Begg

Unravelling
David. F. Shultz

art by Carl Lavoie and Derek Pegritz (including cover art)

            Šta ima u prethodnim brojevima – i kako da ih naručite, sve vam to piše ako kliknete OVDE.
            Eto... Jednom kad probate ovog pisca, videćete da Klajna nikad dosta! Dakle, probajte...

четвртак, 21. новембар 2019.

Šta gledati na Festivalu autorskog filma?



            Nemojmo kukati za onim čega nema, šta bi bilo lepo da je dovedeno, šta bih ja doveo da me je ko pitao – okrenimo se stvarnosti, onome što jeste, što je tu, što će biti prikazivano ovih dana u Beogradu, na Festivalu autorskog filma!
Da li osobe gulovskog ukusa i nazora imaju šta filmsko metnuti pod zub na ovoj manifestaciji? Ne preterano, ali ima ponešto. Festival traje od 22. do 29. novembra. Ja ću biti tu tokom 3-4 dana u kojima mogu da pohvatam skoro sve što želim.
            Glavni program festivala imate OVDE, ali ako nemate volje i vremena da kroz to gacate i saplićete se o brdo soc. dramurdi i arty isprđevina, i hoćete odmah samo meso, krtinu, evo šta je Dr Ghoul izabrao za vas – i šta će i sam, lično, naživo, overiti u narednim danima.
            Poređano po redu visine očekivanja, od potencijalno najboljih, za ne propustiti, ka onima od kojih može svašta da ispadne, ali im (možda, ipak) vredi dati šansu.

BACURAU
 

akcija – horor – vestern – nasilje – Udo Kir – Sonja Braga – mrak – satira – žestoko!

 
Radnja je smeštena u bliskoj budućnosti u unutrašnjosti Brazila, u selu u kome posle smrti najstarije građanke počinje da se dešava niz suludih događaja kroz koje se otkrivaju i neobične tajne njenih sugrađana. 
Bacurau na portugalskom označava, kako sam reditelj kaže, noćnu pticu koja zna da se kamuflira u mraku, ili ono što je tu, ali se ne vidi jer obitava u mraku. Takav je i grad Bacurau sa svojim tajnama. Ovaj vanserijski vestern sa jakim primesama horora ispod vela različitih žanrova krije snažnu satiru brazilske stvarnosti.


MALI DŽO
Little Joe
 
horor – zli klinac – zle korporacije? – arty horor drama

 
Alis je samohrana majka posvećena uzgajanju biljaka u korporaciji koja se bavi razvojem novih vrsta. Ona je uzgojila poseban cvet koji je ne samo lep već ima i terapeutsko dejstvo. Naime, ako se drži na idealnoj temperaturi, adekvatno prehranjuje i ako se s njim redovno razgovara, cvet osobu koja ga poseduje čini srećnom. 
Protiv pravila kompanije junakinja odnosi jedan ovakav cvet kući kao poklon svom sinu tinejdžeru Džou. Cvet nazivaju Mali Džo. Alis, međutim, ubrzo počinje sumnjati da cvet i nije tako bezopasan kao što to njegov nadimak sugeriše.


MALA ZOMBI
Zombi child
 

zombi satira - na Haitiju - gde je sve počelo

Radnja filma počinje na Haitiju 1962. kada je muškarac vraćen iz mrtvih poslat u živi pakao polja šećerne trske. 
U Parizu, pedeset pet godina kasnije, u prestižnom internatu Legije časti, haićanska devojka otkriva grupi novih prijatelja staru porodičnu tajnu, ni ne pomišljajući da će ova neobična priča ubediti njenog kolegu slomljenog srca, da učini nešto nezamislivo.


JEZERO DIVLJIH GUSAKA
Nan Fang Che Zhan De Ju Hui / The Wild Goose Lake

 

kineski arty neo-noir – satira – crnilo današnje Kine


Priča prati gangstera u bekstvu koji se na kraju žrtvuje da bi spasao svoju porodicu i ženu koju je usput sreo. Poput klasika film-noara, autor daje viziju sveta u kojoj svi junaci moraju da pate – fizički ili emocionalno. 
Ali, izvan filmski arhetipskog scenarija dat je mračniji portret savremene Kine kao zemlje ogromne eksploatacije i kriminala.


VATRA ĆE DOĆI
Fire Will Come / O que arde
 
slowburn – he he he – do vatrenog klimaxa

 
Kada se Amador Koro, osuđeni piroman, vrati u rodno selo u španskoj pokrajini Galiciji, njegov životni ritam usklađuje se sa ritmom prirode. Junak provodi dane sa majkom, čuvajući krave. 
Reditelj ne koristi živopisne pejzaže tek kao pozadinu filma, već i kao simbol tereta zajednice koji junaci na sebi nose. Ustaljeni ritam prirode prekida čudovišni požar koji zahvata celo područje, a dobroćudnost meštana prema Amadoru polako se menja…


TALASO
Thalasso
 

Uloge – Gérard Depardieu – Michel Houellebecq


Provokativni francuski pisac Mišel Uelbek sreće Žerara Depardjea u centru za terapiju morskom vodom u Kaburu. Zajedno, oni pokušavaju da prežive zdrav režim kojem su podvrgnuti u ovoj ustanovi. 
Poričući svoje poroke Uelebek nalazi saborca u najpoznatijem francuskom glumcu današnjice. Ono što će se ubrzo desiti poremetiće njihovu rutinu… Talaso je vesela komedija koju ove dve zvezde uzdižu na viši nivo…


SLOBODA
Liberté
 
Libertini? – budoarska filozofija M. de Sada u praksi? – ajd da vidimo!

 
Radnja filma se odvija 1774., nekoliko godina pre Francuske revolucije, negde između Potsdama i Berlina. Troje aristrokata Madam de Dumval, Vojvoda od Tesisa i Vojvoda od Vanda, donžuanovski junaci, proterani su sa puritanskog dvora Luja XVI zbog svog nemoralnog ponašanja. 
Podršku traže od vojvode od Valkena, zavodnika i slobodoumnog Nemca. Misija glavnih junaka jeste da u nemačkim državama u kojima vlada licemerje građane upoznaju sa filozofijom zasnovanom na odbacivanju lažnog morala i autoriteta, a da pritom pronađu mesto na kome njihove želje i porivi neće biti sputani zakonima.


BELI, BELI DAN
A White, White Day / Hvítur, Hvítur Dagur

 
nordijski mrak i melanholija?

 
U dalekom islandskom gradu, penzionisani šef policije Ingimundur počinje da sumnja da je muškarac iz tog grada imao aferu sa njegovom pokojnom ženom koja je umrla u saobraćajnoj nesreći dve godine ranije. Postepeno, junakova opsesija za otkrivanjem istine raste i počinje da ugrožava njega i one koje voli. 
Ležerni narativ nadograđen je hrabrim i rizičnim preoblikovanjem priče, kako dramski, tako i stilski, a zadivljujuća gluma Ingvar Egert dominira filmom. Priča o bolu, osveti i bezuslovnoj ljubavi.


понедељак, 18. новембар 2019.

10 GODINA NEZAPOSLEN – ALI NE I BESPOSLEN!



„Da li je normalno da mlad i perspektivan asistent gubi posao zbog ćudi predmetnog profesora i mentora? Da li je normalno marljivo raditi deset godina na fakultetu, pisati i objavljivati knjige i radove, učestvovati na konferencijama, dobijati stipendije i nagrade – i posle svega toga, "zaraditi" otkaz? Da li je normalno na Dan Filozofskog fakulteta u Nišu (6. novembar) svečano dobiti diplomu magistra i nagradu za deset godina rada, a dve nedelje kasnije naći se na Birou za zapošljavanje? Nije, ali u Srbiji je nenormalnost – normalna.“
           
Ovako su pisale E-Novine pre 10 godina.
            A sada...

            U ponedeljak, 18. novembra 2019. navršava se punih 10 godina otkako sam na Birou rada, dakle – nezaposlen, nakon gubitka posla na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde sam dotad radio takođe punih 10 godina. Neslavan je to jubilej, ali više za srpsko visoko školstvo nego za mene lično – i zato ću ga ja proslaviti, ili bolje reći obeležiti radno, promocijom dveju mojih najnovijih knjiga (3. izdanje romana NAŽIVO i zbirkom prikaza KULT GULA) u Niškom Kulturnom Centru – u utorak, 19.11. u 19h.


            Evo, tim povodom, ekskluzivnog intervjua koji sam dao blogu The Cult of Ghoul.

            - Recite našim čitaocima koji su se kasnije uključili i nisu pratili to dešavanje onda kada se odigravalo, paralelno sa samim počecima ovog bloga, ukratko, ako je moguće: šta se tačno desilo, kako ste i zašto pre 10 godina ostali bez posla na niškom Filozofskom fakultetu?

            -- Hvala vam na prilici da sažeto odgovorim na to pitanje. U Srbiji postoje otprilike dva glavna načina da ostanete bez posla: 1) iz političkih razloga (npr. nepripadanje vladajućoj stranci) i 2) lična i privatna neslaganja sa šefom. U mom slučaju bilo to pod 2. Dakle, iako je moja „šefica“, profesorka koja me je izabrala za asistenta, mene odlično poznavala i kao studenta redovnih studija (gde mi je predavala čak tri predmeta, i to na I, II i III godini), i kao postdiplomca na magistarskim studijama (gde sam takođe pohađao jedan njen kurs), jednom kada sam počeo da radim na grupi Anglistika, kao asistent na predmetu Američka književnost, prilično brzo je počelo njeno nedopadanje prema meni, koje je vremenom evoluiralo u čist mobing.
            Prelomni trenutak bila je moja stipendija koja me je, posle nepune tri godine rada, odvela na godinu dana na prestižni univerzitet Berkli, u Kaliforniji, SAD. Bio sam tamo u svojstvu gostujućeg istraživača (visiting scholar), a ovu stipendiju stekao sam sam samcit, nevezano za nju, što je možda bio prvi udar na njenu ogromnu sujetu. Samo što sam bio počeo da radim – pa odmah ni manje ni više nego na Berkli! Svi troškovi plaćeni! I to od strane Amerike, da se razumemo: državu Srbiju nisam koštao ni dinara, a još manje fakultet, gde mi je plata tih godinu dana mirovala.
            Po povratku otuda profesorka me je dočekala hladno, ali ja isprva nisam hteo da poverujem da mi je zavidela na toj prilici (i, realno, provodu), ali uviđam tek retroaktivno da je zapravo bilo tako: ona je, sa svojim strahom od letenja, jedva nekako, jednom davno, bila na mesec dana u SAD, a ja, takoreći juče došao, golobradi početnik, „niko i ništa“ – pa smesta na Berkli. Godina dana! Ali tih meseci ja sam bio previše pozitivan da njenu hladnoću s tim povežem.  
Glupo naivan, kako me Azatot dao, ništa nisam posumnjao čak ni kad je, kao mentorka, doslovno dopustila da njen kandidat (ja!) omaši rok za magistriranje: ja sam, hronično nesklon birokratiji i pravilima, naivno živeo u uverenju da se godina dana koju sam proveo na Berkliju ne računa u one tri godine koje sam imao da magistriram: niti sam ja žurio s radom, niti me je mentorka požurivala – dapače, usporavala me je, kako svojim neprestanim vraćanjima rada na doradu, tako i redovnim mojim obavezama i aktivnostima u nastavi, ali i svojom „zauzetošću“. Ukratko, niti me je mentorka niti nadležna studentska služba obavestila o tome da mi je rok za magistriranje zapravo istekao – to mi je rečeno kad je bilo dockan za bilo šta. Taj prvi magistarski, bar do pola napisan, bačen je kroz prozor a ja sam morao da prijavim novu temu...
            Da ubrzam, jer ovaj kratki odgovor se ipak pretvorio u dugački: rad na toj drugoj tezi pretvorio se u mrcvarenje, još gore nego prvi put. To moje pisanje navodno ništa nije valjalo, ali mentor nije umeo, ili hteo, da kandidata vodi, da ga poduči, da mu ukaže na to šta ne valja i kako da to prevaziđe – umesto toga, mentor (koji je, do tog trenutka, uspeo da proizvede samo JEDNOG magistra) se naslađivao švrljanjem tih mojih stranica i njihovim vraćanjem meni mesecima nakon što bih joj ih predao. Kao, nema ona vremena to da čita, nego kad stigne i ako stigne: ako ne za mesec dana a ono za tri. Čemu žurba? I tako, vreme odmiče, a moj rad nikako da se makne od tih prvih stranica – švrljanja, ponižavanja, iživljavanja – vređanje pred studentima u pasivno-agresivnoj šaradi „šale“: kao, ona se šali na moj račun, ništa strašno... Onda: histerija, vikanje, pred studentima, pred kolegama, za svaku nebitnu sitnicu...
A ja, prkosno-inadžijski nastrojen prema svakom autoritetu, i nesklon da se ponižavam ili da poniženja gutam kao neka ljudska slina, odgovaram tako što – u pauzama pokušaja da magistriram, dok čekam njeno novo švrljanje mojih pisanija – pišem i objavljujem druge knjige. Dok mi magistarski stoji još na prvih 10 strana koje nikako da se uobliče tako kako bi mentorka želela, ja izdajem knjigu za knjigom: 2006. godine Faustovski ekran; 2007. U brdima horori; 2008. izlaze čak dve koje sam priredio: Novi kadrovi (sa Ivanom V.) i Nekronomikon... Plus, u to vreme, svake nedelje uveče gostovao sam na NTV (Niška Televizija), u jednoj filmskoj emisiji koju je vodio Dejan Dabić, a moji tekstovi često su izlazili u kulturnim dodacima Večernjih novosti, Politike i Danasa.
Mojoj mentorki je sve to smetalo. „O-ho, evo je naša TV zvezda...“ bili su komentari ponedeljkom, na njenim konsultacijama, nakon mojih TV gostovanja nedeljom uveče. Ni na jednu promociju mojih knjiga u Nišu (a bilo ih je nekoliko) nije htela da dođe. Kao, „ima preča posla“. Primerke koje sam joj poklanjao nije nikako komentarisala, ni tada kad sam joj ih davao a ni kasnije. Sećam se, recimo, da je sve što je rekla dok sam joj poklanjao U brdima horori bilo: „Dobro, skloni to tamo, vidiš da sam sad zauzeta,“ i ne uzevši je u ruke. Ostavio sam je na njenom stolu... Normalan mentor, normalan profesor, normalan kolega bi makar odglumio radovanje; čestitao bi, makar i neiskreno; ali ona ne. Ona je, umesto toga, cepala i gužvala postere sa najavama mojih niških promocija koje sam ja (pomalo inadžijski, priznajem: naročito kad sam shvatio da joj one smetaju, da je nerviraju, da ne želi da na njih normalno odreaguje) lepio na staklena vrata našeg zajedničkog (a ne samo njenog!) kabineta.
Umesto čestitki i pohvala, umesto podrške, od nje sam imao samo komentare tipa: „Mnogo si ti pustio krila. Spustiću ja tebe na zemlju.“ 
I tako, s jedne strane ponižavanja, vređanja, mobing, odugovlačenje s Magistarskim 2.0. a s druge strane: pokušaj da mi nametne da radim vežbe na njenom predmetu (Uvod u američke studije), koji po pravilniku vežbe nije ni imao, i za koji ja formalno nisam bio angažovan (niti sam to mogao biti jer, ponavljam, taj predmet nije predviđao vežbe nego samo predavanja, koja je držala ona). U datom kontekstu, a dodatno iritiran prezrivo-uvredljivim načinom na koji je to pokušala da mi nametne, u isto vreme dok se rok za odbranu magistarskog bliži a ja još „šlajfujem“ na prvih 10 strana – ja sam, naravno, odbio. Odbio sam njenu usmenu naredbu, ali sam bio dovoljno glup/naivan da to na njeno insistiranje i zahtevanje učinim napismeno (umesto da sam, prethodno, tražio njenu naredbu napismeno). To je posle iskorišćeno kao dokaz da ja „odbijam radne zadatke“, da ona više sa mnom ne može da radi itsl. Druge „kolege“ su na to sve uglavnom reagovale na tri načina: 1) okretali glavu, ignorisali, pravili se da ništa ne vide i ne čuju; 2) „Jao, pa ona stvarno nije normalna, šta ti radi; ali šta joj možeš, takva je ona...“ i 3) „Šta, asistent odbija da radi šta mu profesor kaže? Pa ja sam bre mom profesoru, kad sam bila asistent, redovno burek donosila, nisam smela u oči da ga pogledam, stajala sam mirno pred njim kao u vojsci, a ovo sad...“
Kada mi je po ko zna koji put vratila išvrljani početak zlosrećnog magistarskog, iako sam ga doslovce napisao onako kako je tražila – dapače, prvu stranu-dve je ona formulisala i otkucala, preda mnom, u kabinetu – a do odbrane (i isteka ugovora o radu) sam imao manje od šest meseci, shvatio sam da ovde više nema zezanja i odugovlačenja. Tim pre što sam počeo da imam i neke psihosomatske simptome kao rezultat njenog mobinga. Uplašen za svoje zdravlje, kako mentalno tako i telesno, mejlom sam je obavestio da ću tražiti od studijske grupe da mi se dodeli drugi mentor. Ona je, valjda nevoljna dizanja buke i prašine (jer tako nešto ne znam da li se desilo ukupno dvaput u istoriji celog fakulteta), rekla, otprilike – dobro, nek ti bude, piši šta hoćeš, ja to neću više da ti gledam, pustiću te da magistriraš, a šta će posle toga biti – videćemo.
A desilo se to da je odbranu lukavo zakazala za datum koji je bio par dana nakon isticanja mog ugovora o radu; hladnu i mrsku ceremoniju odbrane ona je odradila glumeći „problem s grlom“ zbog kojeg je odbranu vodila druga članica komisije (i njena tadašnja drugarica), mada s grlom nije imala problem nakon moje odbrane, kad je održala jednu uvijenu tiradu... Na prvoj narednoj sednici grupe, usred čestitanja i čašćavanja kolega, kojima sam upravo naručio šta će ko popiti iz bifea fakulteta (neki su već bili čašćeni odmah posle odbrane, ali neki zbog nastave/obaveza nisu mogli biti na mojoj odbrani), poteglo se pitanje raspisivanja konkursa kojim bi se produžio moj ugovor, što je obično formalnost. Ali ne, tad je moja vajna profesorka kazala da za tim „mojim“ mestom nema potrebe, da će te vežbe držati ona sama uz pomoć moje „zamenice“, jedne poslušne devojčice iz Leskovca koju je, na mala vrata, dovela godinu dana pred moje uklanjanje, a da sa mnom ionako više ne bi radila jer, navodno, meni je sve drugo preče osim nastave i rada na fakultetu. Kao, mene sve drugo više zanima (pisanje knjiga, kritika, medijski nastupi, promocije) samo ne nastava – iako su mi i studenti i Azatot i sveti Petar svedoci da nastava nikada i ni na koji način nije trpela zbog mojih vannastavnih aktivnosti (trpela je zbog njih samo moja vajna profesorka)! I to je začinila ciničnom opaskom: „Uostalom, sada se svuda promoviše mobilnost na univerzitetu, pa eto, pošto kolega ima bogat CV, sa takvom bibliografijom neće mu biti teško da nađe posao na bilo kom fakultetu u Srbiji, što mora da radi baš u Nišu?“
Zabezeknute kolege ostale su bez reči, a moram priznati – čak i ja, tako da nisam ni bio u stanju da bilo šta kažem u svoju odbranu... Realno, pre toga sam mislio da će se sve okončati njenim durenjem, odnosno nadrkanim ponašanjem prema meni na neko vreme, ali nisam očekivao da će skupiti smelost za jedan tako drastičan i nepopularan čin – da me ostavi bez posla... I tako, konkurs za „moje“ mesto nije tada bio raspisan (čekalo se da bude nostrifikovana diploma moje zamenice, kako bi ona mogla da konkuriše i bude primljena umesto mene), a meni je tadašnji dekan velikodušno ponudio da pređem na radno mesto nekakvog lupaoca pečata u Studentskoj službi.

Za mene moj posao nikada nije bio samo način da se nešto zaradi, da se primi nekakva plata, pa makar za koji posao. Da li za nastavu, da li za lupanje pečata u nekakvoj kancelariji sa još nekim tetkama pred penzijom, nema veze. Pošto sam smatrao da mi je učinjena nepravda, i da imam pravo na konkurs – pa da se na njemu, crno na belo, profesorka izjasni o tome kako i zašto „nisam kvalifikovan za to mesto“ – dekanu sam se zahvalio i odbio ponudu, i nakon prelaznog perioda od 6 meseci, tokom kojih sam se vodio kao radnik biblioteke, desetak dana nakon Dana fakulteta, gde mi je, licemerno, dodeljen poklon za 10 godina rada na njemu, kao i diploma Magistra filoloških nauka, tačno 17.11. sam se pozdravio s tom ustanovom, i već narednog dana prešao na Biro rada. Na kojem sam ostao sve do danas.


- Kako ste se borili nakon toga, kome ste se obraćali i da li je bilo nekih reakcija od nadležnih instanci?

-- Trebalo mi je neko vreme da raspletem koja su zapravo moja prava i kome da se žalim. Za to vreme u moju odbranu je stao Nezavisni sindikat na fakultetu, koji je (bez rezultata) potezao pitanje raspisivanja konkursa za to mesto. Znači, niko se tu nije borio s tezom „Vratite Ognjanovića na to mesto!“ nego – „Raspišite Konkurs za upražnjeno mesto, na šta ste obavezni, pa nek se javi ko želi i nek bude primljen najbolji, ko god to bio!“ Konkurs je i bio raspisan, ali tek pola godine kasnije, kad je moja zamenica nostrifikovala svoju diplomu, i dok je u međuvremenu brže-bolje objavila jedan ili dva rada iz oblasti književnosti u nekim časopisima, jer svi njeni dotadašnji radovi (uključujući i master tezu) bili su iz oblasti lingvistike, a iz književnosti, gde joj se neplanirano ukazala prilika da upadne, nije imala ništa.
I da ne dužim: javio sam se i ja na taj konkurs, moj debeli CV protiv njenog tankog i za datu naučnu oblast irelevantnog – ali na kraju ipak je ta ista profesorka ona koja piše referat i suštinski odlučuje koga će da primi, reference ili nereference. Može da se tu javi i Ćoravi Tuta Bugarin sa ulice, ako ona želi Ćoravog Tutu Bugarina, ona će napisati povoljan referat za Ćoravog Tutu Bugarina a ne za osobu koja ima grdne knjige, stipendije, učešća na konferencijama i objavljene radove u referentnim časopisima koji su svi iz tražene naučne oblasti! Zahvaljujući podršci nekih kolega na velikom Nastavno-naučnom veću fakulteta taj profesorkin referat ipak NIJE prošao, nije imao dovoljan broj glasova, i Konkurs je, zbog moje žalbe, propao.
U međuvremenu sam se ja batrgao po medijima, koji su pisali o mom slučaju, bilo me je i po televizijama, pretežno lokalnim, ali sve to na duže staze ništa nije pomoglo. Suviše sam ja bio sitna riba; koga je briga za običnog tamo nekog asistenta u borbi protiv redovnog profesora. „Ne može šut protiv rogatog“, govorili su mi svi. Pisao sam i Ministru prosvete, ali sam dobio šturi odgovor koji se pozivao na tzv. „autonomiju univerziteta“ i njegovo pravo da raspisuje ili ne raspisuje konkurse...
            Oko pola godine kasnije, ako se dobro sećam, raspisan je opet isti konkurs. Meni je bilo dojavljeno da bi mi pametnije bilo da se na njega ne javljam i da više to ne talasam (ionako, realno, nisam stvarno ni želeo da ikada više radim s tom profesorkom – ili čak da budem s njom u istoj prostoriji!); umesto toga, savetovano mi je da pustim da to ide svojim tokom, neka primi tu moju zamenicu, neka radi kako je naumila, a ja da ne ulažem žalbe itd. nego umesto toga da se javim na drugi konkurs, za Predavača engleskog jezika na nematičnim grupama, gde mi je garantovano da ću biti primljen. Mada je meni eng. jezik uvek bio sredstvo a ne cilj – mene zanimaju književnost, film, kultura i umetnost, a ne lingvistika, fonetika, semantika – ovo mi je ipak delovalo kao podnošljiva zamena; ako ništa drugo, ipak je to rad u nastavi, ipak je to ono za šta sam se školovao, a ne mastiljarski posao u nekoj Studentskoj službi. I ja pustim ovu na miru, javim se na taj drugi konkurs – i dobijem, naravno, patku. Oni prime neku drugu osobu koja je, realno, imala više referentnih radova iz oblasti lingvistike od mene. A meni: obećanje – ludom radovanje.


- Dobro, ali šta je s profesorkinom glavnom zamerkom, barem u javnim nastupima i napisima, u novinama: ona vam najviše zamera to što deset godina niste magistrirali. Reklo bi se da je to ozbiljan pokazatelj da možda ipak niste baš toliki talenat i stručnjak za kakvog se izdajete?

-- Osoba treba stvarno da bude bezobrazna i licemerna preko svake mere pa da asistentu zamera što 10 godina nije magistrirao, a ona mu je bila mentor sve to vreme, a ne vidi ni trunku svoje krivice u tome. A šta je učinila da mu omogući da magistrira u roku? Kao prvo, dopustila je da mu istekne rok za odbranu prvog magistarskog jer se lagodno odnosila prema vremenu („Nemam ja kad to da čitam, imam preča posla...“). Kao drugo, njenu izraženu sujetu pogodilo je i to što sam ja, nakon tog prvog propuštenog roka, neko vreme razmatrao da magistarski prijavim kod nekog drugog mentora, na nekom drugom fakultetu u zemlji, a ne kod nje. Kad su me kolege ubedile da mi ova to nikad ne bi oprostila, nevoljno sam ponovo prijavio sasvim drugu temu kod nje – i desilo se sve ono kao prvi put, samo još mnogo gore! Odugovlačenje i iživljavanje!
            Moj prvi, nesuđeni magistarski za temu je imao „Delo H. F. Lavkrafta u svetlu horor žanra“. Moj drugi, jedva nekako odbranjeni magistarski bio je naslovljen „Gotski motivi u delu Edgara Alana Poa“. Pa da li neko ovde stvarno misli da su to teme o kojima ja ništa ne znam, koje su mi mrske, nametnute, daleke, koje sam nevoljno i neznalački obrađivao, za koje sam toliki duduk da za 10 godina nisam o njima umeo da sročim 10 strana koje bi mojoj mentorki bile prihvatljive?!
            OK, možda je stvarno tako: možda sam ja toliko loš poznavalac i književnosti i horora da 10 godina nisam mogao da magistriram, osim „milošću“ moje mentorke, koja me je na kraju „pustila“. Ali kako onda objašnjavate činjenicu da sam, odmah zatim, na beogradskom Filološkom fakultetu, doktorirao za rekordne tri godine, sa radom koji je tri puta duži od magistarskog – i to kod mentora prof. dr Zorana Paunovića, vodećeg angliste u Srbiji?!
            Kod neiživljene mentorke za koju malo ko van Niša zna ja 10 godina ne mogu da sastavim 150 strana o hororu, a onda za 3 godine kod vrhunskog i mega-uglednog stručnjaka kao mentora uspem da napišem i odbranim rad „Istorijska poetika horor žanra u Angloameričkoj književnosti“ koji ima preko 500 strana? Pa ako se ovde iz aviona ne vidi gde je i u čemu bio problem ja to stvarno ne mogu da crtam!



- A „mobilnost“ na univerzitetu? Jeste li pokušali da nađete posao na nekom drugom univerzitetu? Sa vašim navodno bogatim CV-em to ne bi trebalo da bude problem? Neko zloban čak bi mogao reći: „Ako si ti bio toliko dobar, kako to da te niko 10 godina nije hteo zaposliti? Da ti nešto valjaš, posao bi do sad morao naći!“

-- Eh, lako je to reći ako nemate pojma kako stvari zapravo funkcionišu na univerzitetu. Tu se NIKADA nastavno osoblje ne zapošljava po principu: „Hajde da raspišemo Konkurs, nemajući pojma ko će se na njega prijaviti, pa kad vidimo prijave koje stignu, odabraćemo najboljeg kandidata, inače nama nepoznatu osobu, samo na osnovu njenog CV-a!“ Nastavni podmladak se gradi tako što profesor već među studentima odabere svog potencijalnog naslednika: i svaki konkurs koji se raspiše, raspisuje se „za nekoga“. Ciljano. Da se primi osoba Ta-i-Ta; ne nužno najbolji kandidat, nego onaj koga je profesor već do tad odabrao. Može da se javi i Pera Kojot Super-Genije sa potvrdom Globalne Unije Genijalaca Planete Zemlje da je 100% Čisti Genije koji je upravo pronašao lek za rak i sidu i izumeo leteće automobile i perpetuum mobile i patentirao Rešenje za Kosovo u Srcu Srbije – svejedno će tom Geniju da se nađe neka formalna mana, nedostatak, nema neki pečat, fali mu rad objavljen u Babušničkom Književnom Glasniku, šta god, nebitno, i biće, umesto Super-Genija, primljena osoba Ta-i-Ta koju je profa odavno sebi odabrao da mu poslušno donosi burek i da „ne pušta krila previše“.
            Uostalom, da se ne lažemo, i ja sam tako dobio posao: profesorka me je obožavala kao studenta (u mlađim danima, dok se palila na buntovnike), i lično me je zvala dok sam ja još bio na odsluženju vojnog roka da me obavesti kako će uskoro biti raspisan konkurs za njenog asistenta i da se ja svakako javim na njega... Druga je stvar što se ona kasnije, u klimakterijumu, predomislila oko svog izbora i shvatila da joj, ipak, na duže staze, ne treba Čovek nego Slina.


- Pa dobro, ali majku mu, Kragujevac, Beograd, Novi Sad... Toliko je Anglistika u zemlji, toliko prilika, potencijalnih radnih mesta za čoveka poput vas – kako niste mogli nigde da nađete sebi mesto?

-- Da li ste me vi slušali šta upravo rekoh? Svaki konkurs koji se na srpskim univerzitetima raspiše, raspisuje se „za nekoga“. I to se najčešće dobro zna za koga. Ja jesam neko vreme pratio sajtove tih fakulteta i njihove konkurse: u par navrata se desilo da vidim konkurs gde se tražio neko baš sa mojim referencama. Ali, kad bih se preko svojih kolega raspitao o tom konkursu, uvek bih saznao da se radi o konkursu raspisanom za kolegu Peru ili koleginicu Persidu – ili je u pitanju bio reizbor, ili primanje nekoga već odabranog, tako da bi bilo neumesno  da ja upadam na „tuđi“ konkurs i da, praktično, nekome drugome oduzimam obećani posao i hleb iz usta. Zato sam, posle nekog vremena, prestao da pratim te konkurse i da razmišljam o javljanju na njih.
 

- Dobro, a privatni fakulteti? Oni kubure s kadrovima. Njima bi neko s vašim CV-em dobro došao za akreditaciju...

-- Tu postoje dva problema. 1) Na privatnim fakultetima se ne predaju američka ili engleska književnost i kultura; eventualno se predaje engleski jezik, a ja rekoh već gore da mene predavanje jezika ne zanima. 2) Čuo sam već od nekih poznanika kako izgleda rad na privatnom fakultetu, gde se, naročito mlađim saradnicima, uvaljuje, pored nastave, još i gomila birokratskih budalaština, formulara, papirologije, sviranja kurcu na dvesta načina... Dakle, da sažmem: na privatnim fakultetima ne bih mogao da predajem ono što volim i što me jedino zanima; morao bih da radim još gomilu stvari koje mrzim; a sve to za neke manje pare.


- A srednje škole? Pa čak i osnovne...?

-- Halo! Treba li da nacrtam: nikada nisam imao ambiciju da budem profesor a kamoli nastavnik engleskog jezika! Ni kad sam upisivao anglistiku, ni kad sam je diplomirao, ni kad sam magistrirao i doktorirao – nisam imao nameru, niti želju, da podučavam neku klinčadiju razlikama između Present Perfecta i Present Perfect Continuousa! Ili slaganju vremena! Ili nepravilnim glagolima! Idiomima! Frazalnim glagolima! Delovima automobila na engleskom! Ništa od toga!


- U redu, izvinite što sam pomenuo. Uzmite jednu čokoladicu. Bolje?

-- Da, ali samo malo.


- Dobro, ako već stvari tako stoje u srpskom visokom školstvu, nameće se logično pitanje: zašto se onda niste pridružili sve masovnijem odlivu mozgova iz ove korumpirane i beznadežne Nedođije i potražili sebi posao na nekom inostranom, a pre svega američkom univerzitetu?

-- Odgovor na to pitanje je donekle ličan, i komplikovan, ali svodi se na sledeće: nisam bio toliko očajan da bih ostavljao svoj dom i porodicu ovde; nije mi se sviđala ideja da neku drugu zemlju nalazim svojom domovinom, da doveka govorim stranim jezikom (ma koliko ja njime vladao, akcenat će se uvek čuti, i ja ću stranac uvek biti); život u tuđini podrazumevao bi da se uvalim u neke kredite i/ili troškove (za stan, za auto, koji ne želim da vozim a morao bih u SAD) kojima bih sebe doveka zarobio, a ja ne volim da robujem, ako to do sad niste primetili. Pored toga, ovde ipak imam prijatelje, porodicu, ogromnu biblioteku (a dom je tamo gde su ti knjige!)... A poneki poslići su se ipak i javljali, nije baš da u Srbiji nisam imao za hleb ili za druge osnovne životne potrebe...


- Govorite o honorarnim poslovima?

-- Pa da: prevod ovde, prevod onde, honorar za ovu knjigu, za onu, malo po malo, ponešto bi se nakupilo. Serija predavanja ovde, promocija onde; honorari za to uglavnom mali, ali nakupi se toga. Nešto malo dobijam i iz tuđine, za tekstove koje već 9 godina redovno objavljujem u kanadskom časopisu Rue Morgue.
            A onda, od pre pet godina aktivno sarađujem sa Orfelin izdavaštvom, kao urednik i prevodilac. Tu, pre svega, radim ono što volim i što sam oduvek sanjao da radim; plaćen sam pristojno; a što je najvažnije, imam odličan, prijateljski (!) odnos i prijatno, podsticajno radno okruženje lišeno stresa ili bilo kakvih ego-tripova oko kojih sam ranije, s profesorkom, morao da obigravam. Kako se posao u Orfelinu zahuktava, svake godine sa sve više naslova, tako se to polako i neosetno maltene pretvorilo u „day job“ – u svakodnevno zaposlenje. Jedino što je to i dalje honorarni rad, koji zavisi od posla do posla, i koji naravno nema onu sigurnost i budućnost koju bi imao posao na državnom fakultetu. I naravno, ne ide mi staž. Staž mi miruje.


- Čekajte, a Biro? Za 10 godina koliko ste u evidenciji Naci. službe za zapošljavanje mora da su vas obasuli gomilom ponuda? Kako to da vam oni nisu ovoliko vreme našli posao? Zar nisu za to plaćeni?

-- Ha ha, baš ste vickasti. Za ovih 10 godina koliko sam prinuđen da im se svaka 3 meseca javljam kako bi mi lupili pečat, pozvali su me ukupno JEDNOM, i to sa ponudom da idem u Beograd (od kojih para?) da predajem engleski u nekoj srednjoj školi. Znači, da odem u podstanare i u dužničko ropstvo, da radim posao koji ne volim kako bih njime mogao da zaradim da platim stanarinu i neživot u gradu u koji uvek volim da odem, ali isto tako i da se iz njega vratim nazad, u svoj topli i prijatni i lepi dom u Niškoj banji.


- Kako doznajemo iz pouzdanih izvora, vaša ex-profesorka iduće godine ide u penziju. Što tad ne uskočite na njeno mesto?

-- Jel' to treba da bude šala? Kad se ova odgega u penziju, na njeno mesto će da zalegne „moja zamenica“, lingvističarka koja je pod stare dane otkrila da je zapravo zanima književnost. Osim toga, ogavna mi je pomisao da uopšte više nogom kročim na Anglistiku Filozofskog fakulteta u Nišu, bilo kojim povodom. Zapravo, posle 10 godina na Birou, ozbiljno su poljuljane moje ambicije povratka u svet tzv. „akademskih građana“ – naročito u svetlu kukavičkog ćutanja mojih nekadašnjih kolega (čast malobrojnim izuzecima! evo baš pre neki dan sam s ponosom gledao na jutjubu moju ex-koleginicu Tanju Paunović kako nastupa na „Nije filozofski ćutati“ u Beogradu) povodom totalne degradacije srpskih univerziteta i besramnog vređanja putem brojnih očiglednih plagijata i kupljenih diploma vrhuške ovog nakaznog sektaško-kriminalnog režima...


- Jasno. Dobro, recite mi, za kraj, nešto o ovoj promociji u NKC-u u utorak.

-- Ja se trudim da ne robujem kalendaru – a jedna od pozitivnih stvari u Biti Nezaposlen je i to što nikad ne znam da li je početak ili kraj meseca, da li je ponedeljak ili petak... Ali ipak volim da obeležim značajne jubileje. Ovog proleća proslavio sam 10 godina bloga The Cult of Ghoul izdavanjem knjige KULT GULA, a kad sam shvatio da se ove jeseni navršava lepih, okruglih, deset godina otkako sam nezaposleno lice u svojim najboljim i najkreativnijim (?!) godinama, deset godina kako sam ovoj državi nebitan i nepotreban dok lažni „doktori“ i plagijatori završavaju poslove – odlučio sam da promociju svojih novih, ovogodišnjih knjiga održim baš na taj datum, i baš u Nišu, u prijateljskoj instituciji NKC s kojom sarađujem već četvrt veka, i sa kolegama s kojima se znam isto toliko: Dejanom Dabićem i Srđanom Savićem. Što bi rekao naš Psiho-Predsednik, „neću da kukam i molim“, neću da zapomažem, nego mislim da je prikladno da RADNO obeležim taj datum, promocijom mojih novih radova, i osvrtom na tih 10 godina i na sve knjige koje sam objavio u tom periodu. Ukratko, da pokažem da to što sam 10 godina bio „nezaposleno lice“ nikako ne znači da sam bio besposlen!
            Dakle, svi koji ste tada u Nišu a gotivite moj rad i želite da pokažete da ga podržavate, dođite u utorak 19. novembar u 19 sati, u Malu salu NKC-a na Paliluli da se družimo, zezamo i prkosimo dušmanima!
            Ako je nekome od vas do sada promakla neka od mojih knjiga, KULT GULA i NAŽIVO moći će i tada da se kupe po specijalnim cenama koje važe samo tada i samo tu i samo uz dolazak naživo!

            PS: Za slučaj da postoje mazohisti koje ceo ovaj slučaj oko mog otkaza i mobinga i svega zanima u mnogo više detalja, a nisu ga ispratili pre 10 godina jer tad nisu ni znali za ovaj blog: možete čitati gomilu mojih i tuđih tekstova i saznati obilje drugih sočnih detalja na blog kategoriji OTKAZ.

APDEJT: Evo kako sam na niškoj TV Belle Amie najavio ovaj događaj i prozborio koju o neslavnom jubileju