izabrana dela

izabrana dela

уторак, 08. април 2014.

ALEKSEJ BALABANOV

            Pre skoro punih godinu dana umro je jedan od najznačajnijih ruskih reditelja s kraja XX i početka XXI veka. To je poslužilo kao povod za moj osvrt na njegovu karijeru, esej pod naslovom CRNA IRONIJA ALEKSEJA BALABANOVA koji možete pročitati u najnovijem broju najbolje balkanske filmske revije EKRAN (naravno, na slovenačkom).


            U pitanju je dvobroj za mart-april: dakle, možete ga na sebi najbližim prodajnim mestima potražiti još oko tri nedelje, do kraja aprila. Da ga ne biste omašili, evo kako izgleda korica – koja, usput, prejudicira ovogodišnjeg Oskarovca i Zlatnogulovca.
            U ovom eseju bavim se Balabanovim kao slikarom mračnih portreta današnje i ne tako današnje Rusije; govorim o njegovom portretisanju novog ruskog kriminalnog podzemlja i nadzemlja; o odjecima ratova (Avganistan, Čečenija...) u "mirnoj" Rusiji; o potrazi za patriotizmom u zemlji i svetu nagriženim sebičnošću i otimačinom; ali bavim se i njegovim ranim, manje izvikanim artističkim filmovima u kojima je ekranizovao Beketa i Kafku...
            Balabanov je višestruko relevantan za čitaoce ovog bloga – pre svega kao autor nekoliko vanredno dobrih i unikatno mračnih filmova. On, istina, nije snimio nijedan horor film u klasičnom smislu reči, ali je imao senzibilitet za tako nešto (za razliku od mnogih koji snimaju neke kao "horore"), i mnogi njegovi filmovi sadrže sekvence koje ga dovode vrlo blizu tome, a ponajviše KARGO 200. Evo odlomka iz mog pomenutog eseja u kome se dotičem ovoga:
"Ovaj reditelj ne beži od prikaza telesne gnusobe (leševi, krv, muve...) ali je naročito prefinjen u portretisanju moralne nakaznosti i psihološke torture. Sjajan primer toga je situacija u kojoj sadistički policijski kapetan zloupotrebljava svoju poziciju glumeći da vodi istragu o nestanku devojke koju je on sam oteo. Od njenih roditelja on uzima njena pisma, navodno u potrazi za nekim tragom, ali ih koristi kako bi pred devojkom naglas čitao reči njenog već raspadajućeg izabranika. Tu je oličen totalni užas situacije: ne u lisicama, iz kojih se čovek može izmigoljiti, već u totalnoj kontroli nad svim aspektima života, toliko sveprožimajućoj da prevazilazi lokalno dejstvo američkih "torture porna" – kontroli od koje je daleko teže pobeći. Na kraju, čak ni viđilante pravda uz pomoć dvocevke ne donosi katarzu... Da: gnusno i odvratno, ali takva su to bila vremena, kao da poručuje Balabanov. Eventualna srodnost hororu tu ne potiče iz žanra, niti iz podražavanja zapadnih modela: užas je ukorenjen u zastrašujućoj sadašnjosti, i bliskoj prošlosti."
Valjda su dovoljno rečiti podnaslovi u ovom eseju koji zauzima pet strana novog EKRANA: "Kriminalno podzemlje i odjeci rata" i "Apsurd, groteska i crni humor". Već iz njih se može videti da ne govorim samo o filmovima koji prvi padaju na um ovdašnjem gledaocu kada se pomene Balabanov (kriminalci, rat, tranziciona Rusija i sl) već se bavim i onim manje populističkim, mračno-humornim i groteskno-hororičnim, poput njegovog meni lično najzabavnijeg, O NAKAZAMA I LJUDIMA.

Pošto sam ono što sam imao već kazao u eseju za EKRAN, ne bih se ovde ponavljao, već vas upućujem da moj tekst potražite u ovom časopisu. A samo za blog, evo kratkog osvrta na opus Alekseja Balabanova, sa mojim ocenama uz svaki naslov:

Happy Days (Счастливые дни) (1991)
**(*)
3-
Mračnjaštvo, crno beli film, izvanredno uslikan, atmosferičan, veoma sumoran, artistička i hermetična adaptacija Samuela Becketta.

The Castle (Замок) (1994)
***
3+
Vrlo dobra adaptacija najboljeg romana najboljeg pisca XX veka, prilično se junački bori sa njegovom neuhvatljivošću i suštinskom nefilmičnoću onoga što taj tekst zaista čini vrhunskim.

Brother (Брат) (1997)
*** 
3
Nastavak rata – "mirnim" sredstvima, ili barem – u "mirnodopskoj" Rusiji ogrezloj u kriminal i Zapadofiličnu dekadenciju.  

Of Freaks and Men (Про уродов и людей) (1998)
****
4
Perverzna studija o perverziji, mračno duhovita, bizarna, golicava, meta-filmska studija muškog, pornografskog pogleda i njegove veze sa medijima fotografije i, naročito, filma. To je, takođe, egzistencijalistička parodija na Čoveka i njegove strasti, i na hipokritički odnos prema njima...

Brother 2 (Брат 2) (2000)
**(*)
3-
Balabanov u B2 eksplicitno idealizuje patriotizam i rusku dušu i još eksplicitnije osuđuje Ameriku (onako kako je on /ne/vidi), ne samo kroz iskonstruisane situacije, nego i kroz verbalne tirade i naravoučenija. Moja kritika ovog filma nalazi se OVDE.

The River (Река) (2002)
Nezavršen; iskren da budem, tih 50-ak minuta koji se mogu naći na netu meni su izrazito nezanimljivi i nisam uspeo do kraja da ih odgledam.

War (Война) (2002)
***
3-
Zabavan, istovremeno patriotski i društveno-kritički film o ratu u Čečeniji, prožet crnom ironijom, akcijom i saspensom.

Zhmurki / Blind Man's Bluff (Жмурки) (2005)
***
3-
Totalni crowdpleaser. Osvežavajuće je pogledati malo ruske varijante trapavih kriminalaca (čija se zapadna braća, ispala iz šešira Tarantina i Gaja Ričija, odavno vrte u istom krugu). Šalabanov ume da me kupi na sitne fore i detalje i genuinely sicko attitude (taj divni početak u mrtvačnici, sa gomilama nabacanih golih leševa!!!), i zato mu opraštam poneke krupnije 'how convenient' momente. Nasmejao me je, zabavio me je, na par mesta me iznenadio, na par mesta zadivio, i stvarno je u pravu onaj ko je napiso o njemu da ume kao retko ko da kreira nabijenu, pregnantnu sliku – čuj, sliku! Čitav film je od takvih!

It Doesn't Hurt Me (Мне не больно) (2006)
**
2+
Ovo počinje kao simpatična tween socio-komedija o nekakvim sitnim prevarantima, nastavlja se kao ne baš mnogo ubedljiva, a ni strastvena, a ni zanimljiva ljubavna priča, a završava se kao - LJUBAVNA PRIČA (boy meets girl, girl dies of cancer, boy sad). Moj rivju je OVDE.

Cargo 200 (Груз 200) (2007)
***(*)
4-
Izvanredan film nabijen mučninom, teskobom i gnušanjem nad poslednjim danima komunjarske Rusije, oslikan u gotovo horor tonovima – ne samo zbog prisutnog body horrora (nasilje, krv, nekrofilija, leševi) nego još i više zbog retko viđene gustine skoro opipljive atmosfere sveprisutnog iracionalnog i nadmoćnog nasilja: atmosfere o kakvoj odradeci što prave nastavke WRONG TURNa i TEXAS CHAINSAW MASSACREa mogu samo da sanjaju – ako i to!

Morphine (Морфий) (2008)
***(*)
4-
Standardno vrlo dobri Balabanov: gadan, mračan, uspaljen, morbidan, mizantropski, rusocentrični (ali i rusokritični), cinični, skoro-hororični Balabanov - mračan kao katran u dnu rudarske jame… Moj rivju je OVDE.

The Stoker (Кочегар) (2010)
***
3+
Crn kao gar u peći – krematorijumu u kojoj odbačeni ratni veteran piše svoje memoare, sve dok kriminalci na spaljivanje ne donesu i leš njegove fufaste ćerke. Čiča oblači uniformu i kreće u kratku i vrlo krvavu osvetu...

Me Too (Я тоже хочу) (2012)
**
2+
Ovaj predugi, repetitivni i besciljni film nije me kupio na prvo gledanje – ali pružiću ovom njegovom testamentu još jednu šansu, jer može biti da me njegove idiosinkrazije nisu smesta dotakle (ni LOŽAČ mi se na prvo gledanje nije naročito dopao).


I to je, nažalost, kraj. U 54-oj godini Balabanov je napustio ovu dolinu suza i ojadio filmofile željne novih unikatno crnih a opet groteskno-zasenjujućih bisera...