izabrana dela

izabrana dela

уторак, 11. март 2014.

BRAT 2 (Брат 2, 2000)

**(*)
3-

Simpatičan je taj Šalabalabanov! Lepo je iskoristio krimić da iznese jednu sasvim upečatljivu, zaokruženu i ubedljivu sliku Rusije u pokušajima da stane na svoje noge (u BRAT 1), odnosno jednu slabo-utemeljenu nacionalističku anti-američku tiradu (u BRAT 2).  
            Prvi BRAT je svakako umjetnički uspešniji, precizniji, iako se sve vreme mora posmatrati kao metafora, pošto na bukvalnom, pa čak i žanrovskom nivou – vara (da ne kažem: vređa pamet gledaoca). Pre svega, akcione scene su prilično slabe, u svim Balabanovljevim filmovima, sa vrhuncem u VOJNI (tj. RATU), gde dve grupe voze paralelno jedna s drugom na maloj udaljenosti, i pucaju sve u 16 jedni na druge, sa nimalo efekta, kao da koriste one crvenomundirske tandžare od pre 200 godina s kojima nisi čoveka mog'o pogoditi na 30 metara, a ne najsavremenije (rusko!) naoružanje!
Danjila, glavni junak u BRATU svaki krimi problem pred kojim se nađe rešava sa lakoćom koja je skoro naučnofantastična! Nema tu problema, prepreke, preokreta, komplikacije: sve ide glatko, kao u Zekinom Četvrtom Čoveku! U prvom BRATU Danjila u stan svog brata, gde ga ogrezli krimosi čekaju u zasedi, prosto uđe na sporedni ulaz (koji ovi debili, kao, ne čuvaju!) i pokoka ih ko malji deca! 
U BRATU 2 isti taj Danjila, da bi ušao u nebodersku, dobročuvanu kancelariju glavnog zlikovca, Amera, sve što treba da uradi jeste – da se popne požarnim stepenicama i tako dođe do ovoga sleđa! Pored toga, zlikovci u njegovim filmovima imaju dosadno predvidivu sklonost da se – čim ih neko samo malo pritegne – smesta rasplaču, raslinave i počnu da puze po podu moleći za milost. Gde su tu nemilosrdni vitezovi ruskog asfalta, kako su ove plačipičke uopšte postale strah i trepet pristojnog sveta?
            U drugom BRATU ima jedna "akciona" scena koja je toliko bezvezna da je (nenamerno) smešna: nigra-pimp sa svojim nigra-pajtašima krene uz stepenice da sjebe superjunaka, Danjilu, a ovaj i ne ustajući, i ne gledajući u njih (a kamoli nišaneći), provuče pištolj iza ugla, tj. iza otvorenih vrata, opali nekoliko metaka naslepo – et voila, eto gomile mrtvih crnaca na stepeništu!
            U istom filmu ima i jedna ideološki sumnjiva scena: naš neustrašivi i neprejebivi superjunak upadne u leglo zlih, i "obračun" sa njima snimljen je kao u nekoj pucačkoj video igrici iz prvog lica. Sad, u kontextu militantno antiameričkog filma, imalo bi smisla da AMERIČKI zlikovci (kao predstavnici video-game kulture) na taj način ubijaju naše dobre momke, ali obrnuta implikacija u tom kontextu zaista glupo deluje, i zapravo, rekao bih, prosto sugeriše LENJOST ili nezainteresovanost Barabanova da režira akcione scene. Uostalom, čak i u B1 on ključnu scenu – prvu asasinaciju koju izvede naš junak – "reši" tako što kamion prođe ispred žrtve tik pred ispaljivanje metka, tako da samo ubistvo i ne vidimo! 

U BRATU 2 se njegov umeren, kol'ko-tol'ko suzdržan stav iz B1 pretvara u zadrtu tiradu: njen antiamerikanizam JESTE okrepljujuć po sebi, i lagaću ako kažem da mi nije bio zabavan, u određenoj meri. Avaj, tome ipak moram da dodam da njegov antiamerikanizam deluje kao antiamerikanizam nekoga ko u Americi niti je bio (sem nakratko, radi snimanja ovog filma), niti šta o njoj zna (sem što je video u filmovima i čit'o u novinama), niti šta želi da zna: dakle, "ideje" na prvu loptu, iskrivljene, zadrte… 
...predrasude kakve sam i sam slušao po svom povratku iz USA od ljudi koji tamo nikad nisu bili, ali su (maltene bolje od mene) "znali" kako je tamo, šta je Amerika i tako to – a da, u tom pogledu, sve to nije ni blizu recimo fon Trirovom slojevitom seciranju Amerike sa distance.
            Mogao bi se uporediti njegov antiamerikanizam sa antiamerikanizmom sirotog pokojnog Rumuna, Kristijana Nemeskua (CALIFORNIA DREAMIN') – i videćete krupnu razliku između istinskog umetnika (Nemeskua) i umetnika koji se u ovom filmu svodi maltene na populističkog nacionalističkog zabavljača (Trlababalanova).
            Nemesku ne štedi Rumune: pokazuje ih kao korumpirane kukavičke šovinističke inadžije, itd. Ne štedi ni Amere, daleko od toga: svakome daje po zasluzi, ali oseća se POŠTENJE u stavu. Ne vara. Ne laže. Ne krade. Ima jasan STAV – ali taj stav niti je propovednički izražen, niti se nabija na nos, niti je simplicistički (kao kod nas i Rusa milion miliona!). Naprotiv, u KALIFORNIJI se vidi dubina uvida baš kroz svest o kompleksnosti situacije sudara različitih kultura.
            Bambalanov u B2 eksplicitno idealizuje patriotizam i rusku dušu i još explicitnije osuđuje Ameriku (onako kako je on /ne/vidi), ne samo kroz iskonstruisane situacije, nego i kroz verbalne tirade i naravoučenija tokom scene u kulminaciji u kojoj naš ruski Super-Danjila zajebe Amera a) tako što mu se prikrade požarnim stepenicama; b) pobije mu sekretarice; c) natpije ga u votki; d) pobedi ga u šahu; e) navede ga da cmizdri i puzi po podu i f) održi mu bukvicu u stilu "Šta je, Ameri? Gde vam je sad vaša moć? U parama, a?"
            Lepo je to kao sentiment, ali nije adekvatno dramaturški upriličeno, iako je BRAT 2, da ne bude zabune, u suštini dinamičan, neprestano zabavan i napadno gledljiv film koji se, uz gorenavedene ograde, ipak preporučuje za gustiranje, iako spada u "donji dom" opusa nedavno umrlog Balabanova (koji se, eto, tako pridružio prerano stradalom glavnom glumcu u oba BRATA, Sergeju Bodrovu mlađem). 

3 коментара:

smarko је рекао...

Likovi u Balabanovovim filmovima su neprejebivi! Balabanova svakom preporučujem da gleda, posebno zato što će ljudima sa ovih prostora biti veoma poznato ponašanje likova i teme u njegovim filmovima. Filmovi su mu veoma zabavni(ne i zabavni po svaku cenu), baš su mi prijali posle niza nekih depresivnih i letargičnih Evropskih drama.
Brat 2 je film koji mi se najmanje svideo od svega što je on napravio, previše mi je to bilo usiljeno, čak i dosadno.
Neka rang lista od onoga što sam gledao bi bila:
1. Gruz 200
2. Of Freaks and Men
3. Brat
4. Rat
5. Morfijum
6. Brat 2

Krajišnik је рекао...

Balabanov, moj omiljeni ruski režiser, uz Lungina. Ja sam u tom bipolarnom svetskom rivalitetu, mnogo više naklonjen Rusiji, uzimajući u obzir, sve njene mane, ipak mi je mnogo bliži model tog nekog, ruskog, borca za pravdu, nego modeli američke, megalomanske ,,emancipatorske" politike. Od njih me podilazi jeza, zaista.

Blabanov u svojim filmovima forsira duh ruskog patriotizma, koji je vremenom potpuno zapušten, izgubljen u silnim podelama, prevratima, nesposobnom, korumpiranom i pijanom rukovodstvu. On se jasno stavlja na rusku poziciju i otvoreno pljuje po zapadnim vrednostima, ali i po ruskoj politici u onom delu, u kome se pokazala kao troma, anacionalna i bezidejna. U svemu, tome, istina, nedostaje malo izbrušenosti i elegancije, ali i takav pristup ima svoje prednosti. U ovom filmu, on, na primer kritikuje i ostavljanje na cedilu Srba u bivšoj Jugoslaviji u onoj sceni sa ruskim taksistom. Zatim, u filmu Voyna, kritikuje odnos ruske države prema svojim veteranima i borcima iz čečenskog rata. I ovaj pretpoposlednji film Kochegar, baš je u njegovom fazonu i jako mi se svideo. Njegov film Zhmurki, je jedna sjajna društvena ironija itd- Zaista je šteta što je tako rano napustio ovaj svet, kao i Sergej Bodrov, koji bi sigurno bio jedan od najboljih glumaca...

Preporučujem sve njegove filmove, ali samo onima koji nisu apsolutni pobornici američke verzije sveta i koka-kola vrednosti.

Krajišnik је рекао...

Sad sam detaljnije pročitao recenziju, i da, slažem se za svu naivnost tih akcionih scena, haha. Kao da ga zaista mrzi da se cima sa tim.

Ali, meni je ona scena,sa kraja filma, fenomenalna, ma koliko bila servirana na tacni i namenjena ,,proruskim" debilima:-), kada Danila pita Amerikanca u čemu ne njegova snaga, te sam, odgovara, kako je snaga u istini, ne u parama.

Prvi put sam Brata gledao u srednjoj školi, kada su rane od američkog milosrdnog anđela bile još jako sveže, tako da nisam ni primećivao sve ove nedostatke. Rezonovao sam, u stilu, mamicu vam pokvarenu, imaju i Rusi svog Ramba, koji će da vam se najjebe mile majke i naplati za sve što ste nam uradili... Danas, film posmatram mnogo kritičnije, ali ipak me ona scena i dalje motiviše i fascinira haha