izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 13. март 2014.

PRIVIĐENJA I SABLASTI U SRBIJI – Danijel Sinani


            Seosko okruženje. Zabite lokacije. Pusta mesta oko kojih se šire zloslutne glasine. Mesta koja meštani izbegavaju. Raskrsnice. Šume. Potoci. Klisure... Gluvo doba noći. Neželjeni susreti sa... priviđenjima? Sablastima? Preminulim rođacima, komšijama... ili sa demonskim stvorenjima? Kob. Prokletstvo. Legende... i stvarnost! Folklor, fikcija, ili...?
Da. Sve to zvuči kao još jedna najava za moj novi roman ZAVODNIK koji izlazi iz štampe za oko tri nedelje. I on je smešten u seosko okruženje, i natopljen je starim ali ne i iskorenjenim narodnim verovanjima o zagrobnom životu (ujedno podsećam da se na njega još uvek možete pretplatiti – OVDE).
Ipak, gornji opis ujedno je najava jedne druge knjige, itekako relevantne za one koje tematika hororičnih narodnih verovanja zanima. Njihovu svojevrsnu nadgradnju, ali ne umetničku nego naučnu, nudi knjiga Danijela Sinanija PRIVIĐENJA I SABLASTI U SRBIJI. Ovaj autor je već pominjan ranije na blogu, u osvrtu na njegovu knjigu OPSEDNUTOST I EGZORCIZAM U SRBIJI, koju takođe toplo preporučujem.
Dr Danijel Sinani je rođen 1973. godine, osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je i zaposlen. Autor je više radova iz domena antropologije religije, sa posebnim akcentom na verovanja u natprirodne fenomene iz tradicionalne i urbane kulture Srbije. Objavio je knjige


- OPSEDNUTOST I EGZORCIZAM U SRBIJI
- PRIVIĐENjA I SABLASTI U SRBIJI
- RUSALJE
- NARODNA RELIGIJA
Stručni konsultant je za oblasti antropologije, religije i etnologije za National Geographic – Srbija. Oblasti u kojima istražuje su: alternativne religije i religioznost, antropologija natprirodnog, demonologija, mit, ritual, narodna religija.
PRIVIĐENJA I SABLASTI su Sinanijev rani rad: ako se ne varam, tekst knjige zasnovan je na njegovom magistarskom radu, a podnaslov glasi "Istraživanja u požeškom i knjaževačkom kraju". Knjiga u malom (B6) formatu izašla je još 2005. godine, u izdanju Zavičajnog muzeja u Knjaževcu – što znači da su šanse da do nje dođete vrlo male. Istina, ako je verovati Delfima, navodno postoji i drugo izdanje, koje oni imaju u ponudi – pa to možete da proverite, OVDE
Meni su PRIVIĐENJA... (sa posvetom autora) tek nedavno pala šaka zahvaljujući posredovanju Mladena Milosavljevića – još jednog u nizu horor-posvećenika koje je grupa za Etnologiju i antropologiju proizvela a o kojima se na ovom blogu takođe već pisalo... Danijela znam od ranije, a ova knjiga je poslužila kao jedan od povoda da se ponovo sretnemo i počnemo da planiramo neke moguće zajedničke projekte...
Što se tiče ove knjige, njena zvanična najava kaže:
Autor se u ovom delu prihvatio prilično nezahvalnog zadatka u pokušaju objašnjenja jedne pojave koja do sada -paradoksalno- gotovo uopšte nije bila predmet naših etnoloških i antropoloških istraživanja. Naime, kako su vidovi narodnog života koji se uobičajeno smatraju predmetom naučnog bavljenja religijskim pojavama uglavnom do sada iscrpno i dokumentovani i analizirani, kako u prošlosti (tačnije, od kada se vrše sistematizovanija etnografska istraživanja), tako i od polovine prošlog veka na ovamo, tvrdnje, verovanja i opisi pojava susreta sa entitetima iz onostranosti – a koje se, najčešće označavaju kao priviđenja – kao da do sada nisu "pronašle" sopstvenog predanog istraživača, koji bi ih sistematizovao u etnografskom smislu, te analizirao i tumačio u etnološkom i antropološkom.

SADRŽAJ:
Uvod
Deskripcija i sistematizacija
Formalna analiza
A) Religijska teorija
B) Religijska praksa
Komunikacijski i funkcionalni aspekti verovanja u priviđenja
Završna razmatranja
Dokumentacija: Fotografije - Karta istraživanog područja
Literatura

            Najobimniji deo knjige, a za običnog čitaoca verovatno i najzanimljiviji, jeste onaj naslovljen "Deskripcija i sistematizacija". Prosto rečeno, na tih 60-ak strana nalaze se anegdote sakupljene u istočnoj i zapadnoj Srbiji, sistematizovane prema tome šta je predmet priviđanja (vile, životinje, plast sena /sic!/, čovekolike, tajanstveni zvuci, uklete kuće itd). Zatim sledi teorijska analiza svega toga – ali ne iz popularnog ugla koji bi se bavio istinitošću tih iskaza ("da li je to stvarno tako bilo?" "ima li života posle smrti?" i sl.) već iz ugla antropoloških teorija. Ukratko, traži se patern u iskazima i objašnjenje komunikacijske funkcije konkretnih oblika verovanja – šta one govore o zajednici i njenim pojedincima koji imaju takva verovanja, šta ta verovanja impliciraju, itd.
            Ako vas zanima kako izgleda teorijska nadgradnja ove tematike, možete pogledati Sinanijev rad Priviđenja u zapadnoj Srbiji jer on zapravo predstavlja preradu nekih delova iz ove knjige, pa može poslužiti i kao neka vrsta dajdžesta ili privjua.
            Ako vas, međutim, više zanimaju "strašne priče" iz naroda, sakupljene u ovoj knjizi, evo 8 primera od ukupno 75 obrađenih ovde.



Nada Mitrović iz sela Negrišori, krenula je jedno veče da uzme predivo od komšinice i da joj odnese vunu koja tek treba da se isprede. Put kojim je morala da prođe vodi pored Potajnika, potoka koji se nazalzi na udaljenosti od, oko, dva kilometra od njene kuće.
Potajnik prati jednu deonicu puta od Markovice ka Lučanima, preko planine Jelice. Nalazi se dosta ispod nivoa kuda prolazi asfalt i gotovo da se ne vidi od guste šume koja oko njega raste. U celom kraju razvijeno je verovanje da se na tom delu puta priviđa, za to mesto su vezane brojne misteriozne priče i ljudi, obično, izbegavaju da tuda prolaze noću, mada obilaženje te deonice pre predstavlja mali problem.
Veruje se da se tu priviđa jer je u Potajniku stradao neki vojnik, ali i zato što je tu poginuo i jedan čovek iz sela. On se obogatio držeći seosku kafanu, i kupio je kočiju, koju su vukla dva para konja. Često je njom prolazio kroz selo, tek da bude viđen. Jednom prilikom konji su skrenuli sa puta („nešto ih je nateralo“) i sleteli niz liticu pravo u Potajnik. Bogati kafedžija nije preživeo ovaj pad.
Nada je, dakle, uzela svoje predivo i krenula nazad kući. Mrak je već uveliko pao ali ona se nije plašila ni nije verovala u priče koje se vezuju za ovaj deo puta, koji je upravo morala da prođe. Međutim, kada je stigla do mesta za koje se veruje da je na njemu stradao pomenuti vojnik, odjednom je počela da se čuje buka ispod nje, u potoku – kao da neko krši i lomi granje. Pomislila je, u početku, da se to čuje neki lovački pas koji je zalutao ali buka je postajala toliko snažna da nijedna životinja, posebno pas, nije mogla da je proizvodi. Požurila je kući trudeći se da se ne obazire, ali se zvuk kretao paralelno sa njom, kao da je prati u stopu. Tako je bilo sve do prvih kuća, gde je neko od komšija zaostale radove privodio kraju, te je upravo upalio traktor. Kako se začuo zvuk traktorskog motora – tako je nestala buka koja je pratila u potoku.

* * *


Veoma neobičan doživljaj imao je i Milutin Jovićević. Vraćajući se u sumrak kući, na jednom delu puta izdignutom na prdu pored šume, začuo je kako je snažno zašuštala šuma. Huk je bio izuzetno jak. Kada bi on zastao, i huk bi nestao, ništa se ne bi čulo. Dok je hodao hučanje se čulo ali se drveće nije talasalo niti se lišće pomeralo. U jednom trenutku je pogledao na susedni brežuljak i video preko šume razapeto ogromno platno (kao filmsko). Preko njega su prelazile senke kao oblaci i poprimale razne oblike – oblik ljudskog tela, životinje, drveta – zatim gubile formu i ponovo je dobijale. Dva puta je pokušavao da skrene pogled sa ovog prizora i potom ponovo pogleda ne bi li prikazanje nestalo, međutim, i dalje je jasno video platno.
Kada je treći put pogledao na isto mesto, platno je nestalo. Kada je došao kući ispričao je porodici šta je video. Protumačili su ovaj slučaj kao loš znak, jer se njegova tašta u to vreme nalazila u bolnici a malo potom je, zaista, i umrla. Milutin je sklon da pomisli da je to platno predstavljalo mrtvački pokrov.

* * *

Na već pomenutom mestu, Ravnom liješću, gde je M. Stoković video vilu, prolazi put ispod koga je ranije bio potok i poveći basen stajaće vode. Sva ta voda sada je odvedena u rezervoare iz kojih se dobar deo sela Loret napaja vodom. Veoma često se, baš na tom mestu, noću, moglo čuti bućkanje vode, prskanje i žamor, lupanje korita kao kad veća grupa devojaka ili žena pere veš. Momci i devojke koji bi se tim putem vraćali sa igranki ili ljudi koji bi se vraćali sa komišanja ili kakvog drugog posla, često su bili u prilici da čuju te zvuke iako se ništa nije moglo videti. Zvuci su se najčešće čuli oko ponoći do dva ili tri sata ujutro, a nakon toga bi mesto utihnulo.
Radoje, deda Milena Anđelkovića iz Žlna, koji nam je ovu priču ispričao, imao je kuću na jednom uzvišenju u selu. Njegov prijatelj, Konstantin, živeo je na susednom uzvišenju. Jedne noći neko je zakucao dedi Radoju na vrata. Čuo je glas svog prijatelja Konstantina kako za gove da izađe napolje. Pošto je bilo jako kasno Radojeva supruga se uplašila misleći da je u pitanju osenja i savetovala je mužu da ne odgovara. U isto to vreme, i Konstantinu je neko lupao na vrata i dozivao ga da izađe, ovoga puta, Radojevim glasom. Ni Konstantin se nije odazvao. Milen veruje da je to osenja pokušala da ih izmami na otvoren prostor ne bi li ih uzjahala, ali je ućutala i odustala od svoje namere kada je videla da se njene potencijalne žrtve nakon nekoliko pokušaja ne odazivaju.

* * *


Milovan Polić iz Rasne se jedne kasne večeri, sa kolegama, vraćao kući iz Požege, sa posla. Na jednom mestu su im se putevi razdvajali i on je nastavio sam ka svojoj kući a ostali su nastavili dalje, u grupi. Malo zatim, pošto je ostao sam, čuo je kako mu u susret ide nešto kao fijaker sa praporcima. Zastao je i ubrzo, sasvim jasno, mogao je da čuje kako pored njega prolazi vesela kolona svatova – zvona, praporci, vriska, gajdaši, buka – ali ništa nije mogao da vidi ma koliko se trudio. Otrčao je za zvukom koji je otišao ka njegovim kolegtama, sa kojima se malo pre toga rastao, ali kada ih je sustigao saznao je od njih da nisu čuli niti primetili bilo šta neobično.

* * *


Jedne večeri su Milovan Sarvan i njegova supruga išli u posetu njenoj familiji u jedno od susednih sela. Išli su peške. Kad je trebalo, na jednom mestu, da pređu preko puta koji dolazi od seoskog groblja, čuli su jasno zvuk koji je bio isti kao onaj koji, kad se kreću, proizvode šinska kola – „ona stara drvena“. Zvuk se kretao od groblja prema njima i oboje su ga čuli. Međutim, u blizini nigde nema šina niti vozova. Oni su ubrzano nastavili dalje a zvuk je nestao za njima, otprilike, na mestu gde su prešli preko puta koji vodi na groblje. Nakon nedelju dana njoj je preminuo otac.

* * *


Dana Rakić mi je ispričala sledeći slučaj. Njen svekar Desimir je bio u bolnici već duže vreme i porodica je već počela da pomišlja da neće preživeti bolest. Jedne noći (bio je petak), kada su ona i njen suprug legli da spavaju i ugasili svetlo, ona je čula da se nešto kotrlja po drvenom podu sobe, pored njihovog kreveta. Čulo se kao da je neko bacio kliker da se otkotrlja. Pošto su bili sami u sobi a zvuk se jasno čuo (suprug je zaspao), probala je da vidi šta se to dešava ali ništa nije mogla da uoči. Pošto je zvuk nestao, potrudila se da ne misli više o tome i probala je da zaspi. Međutim, nedugo zatim, neko kao da je pokušavao da joj svuče jorganski pokrivač sa kreveta. Par puta ga je vraćala misleći da sam spada, ali kada je vučenje postalo snažno, samo se ućutala, uhvatila pokrivač i upinjala se da ga zadrži na sebi.
Ovo se ponovilo nekoliko puta i potom je nestalo. Sutra, u subotu ujutro, javili su im da joj je svekar te noći preminuo u bolnici.

* * *


Često se u selu dešava da se čuje drekalo. Tada se okolinom prolamaju izuzetno snažni krici. Drekalo se javlja kasno uveče, kada se već smrači, ali i pred zoru, kad neko treba da umre. Zvuk se prolomi od određenog mesta gde se drekalo nalazi i prostire se putem kuda „meit“ (mrtvac) treba da prođe – sve do groblja. Veruje se da će neko umreti iz familije koja se nađe na putu kuda se ovaj krik prostire.
Kažu da su ljudi mogli i da vide drekalo pred zoru, odnosno, u svanuće. „Drekalo ima glavu kao vratilo na kom žene tkaju, a donji deo mu je račvast, drekalo leti i krešti“. Milutin Vrka se jedno veče vraćao kući putem koji prolazi pored groblja. Prilazio je jednom dvorištu u kome je komšija cepao drva kod kazana za rakiju, kada se prolomio krik koji je poticao od drekala. Milutin se ukopao i nije pravio ni najmanji pokret. Krik se čuo još dva puta približavajući se groblju a potom je nestao. Čovek koji je cepao drva je pozvao Milutina po imenu ali je ovaj ostao nem – jer u takvim situacijama se ne valja odazivati niti bilo šta pričati da se onom koji progovori ne bi šta loše desilo.

* * *
  


Brana Stamenković iz Žlna je bila jedne večeri sa svekrvom na njivi pošto ju je trebalo zaliti. U jednom trenutku pored njih je prošla muška prikaza u belom a svekrva je rekla Brani da ćuti, da prevrne pregaču i da se prekrsti. Njih dve su ostale tihe i nepomične a prikaza u belom je odmakla i zatim potpuno nestala. Brana nam je ispričala i za slučaj koji se desio njenoj prababi koja je živela u blizini vodenice. Na kući u kojoj je živela nisu imali stakla na prozorima, već su umesto njih stavljali papir. Jedne noći ona je ostala budna do kasno i prela, kada je čula da „nešto“ kuca na prozor i obraća joj se: „Maro, jesi'l tu?“. To „nešto“ je dozivalo nekoliko puta i zvalo je da iskoči kroz prozor. Mara je sedela u kući i nije se odazivala. Pojava koja je dozivala, za koju veruju da je bila osenja, išla je oko kuće i pevala „Kolo, kolo, okol, kolo crevo!“ ne bi li uspela da izvuče Maru iz kuće. Već vidno uplašena, Mara je prevrnula odeću naopako i prekrstila se, a zvuci koji su dolazili spolja su utihnuli.


* * *

2 коментара:

natasa је рекао...

Да ли негде може да се набави књига ''Опседнутост и егзорцизам у Србији''?

Dejan Ognjanovic је рекао...

da ste kliknuli na gorepostavljeni link, videli biste da je ima u delfima. a ako nećete da podržavate lagunu nego ODLIČNU knjižaru - onda je kupite u INICIJALU, u kinez mihajlovoj.