izabrana dela

izabrana dela

недеља, 15. март 2009.

BELI ŠUM - rivju

Poznati domaći pisac, prevodilac i izdavač fantastike i horora, Goran Skrobonja, vratio se Košmaru izdavaštvu nakon poduže pauze.

Ljubiteljima horora poznat je po izdanjima modernih klasika kakvi su PREŽIVEO Dž. Herberta, KABAL K. Barkera i TO S. Kinga, između ostalih, ali i po svojim knjigama: romanu NAKOT i zbirkama priča OD SUMRAKA DO SVITANJA, ŠILOM U ČELO i TIHI GRADOVI.

Prva knjiga u njegovoj novoj ediciji 'Paladin' zove se BELI ŠUM, i predstavlja tematsku antologiju u kojoj se niz (pretežno mlađih) žanrovskih pisaca bavi temom televizije i njenog uticaja na naš život, najčešće iz vizure fantastike i horora.

Pošto je među njima i jedna moja, ne bi bilo u redu da pišem prikaze te knjige na "zvaničnim" mestima (časopisi, magazini i sl.), ali me zato niko i ništa ne sprečava da bar na svom blogu kažem kako mi to sve izgleda, pa makar me neko i optužio za pristrasnost ili konflikt interesa! Zapravo, jedini konflikt koji iz ovoga može –teoretski- da izađe jeste konflikt sa priređivačem i nekim od autora u ovoj zbirci pošto se, u krajnjem saldu, ocena za sve ukupno kreće negde oko osrednje. To ne znači da ovde nema vrlo dobrih i dobrih priča. Samo znači da ima nekih prilično slabih koje im kvare prosek.

Konkretno, po redosledu kojim su u knjizi (i sa mojom ocenom u zagradi, od 1 do 10):


Petar Petrović – NE MENJATE KANAL (7-)

=lepo napisana, mestimično zabavna priča čija mi poenta (satira na pokojnu BK TV?) pomalo izmiče. dobro, mogli bismo reći da te porodične manufakture od televizija nisu ograničene samo na tu konkretnu familiju, a može se reći i da je autorovo bavljenje na toj TV svakako doprinelo njenoj autentičnosti i uverljivosti. na žalost, za jednu kratku priču, ovde ima previše vizura (naratora) za koje treba prilično vremena dok se ne otkrije ko su oni zapravo i koje je njihovo mesto u priči, a dok se to sve skocka gde treba neki će možda izgubiti strpljenje u neopravdano, nepotrebno rasfragmentiranoj i stoga napornoj 'pripovesti' i njenom epizodičnom meandriranju. svakako bolja na mikro nego na makro planu.


Adrijan Sarajlija – HRONOVIZIJA (5-)

=zabavno je ovo dok se čita, ali fokusa ima još manje od prethodne priče, pošto se ovde radi o nizu novinskih članaka i TV programa iz bliske budućnosti koji, takođe, na mikro planu uspevaju da budu i duhoviti pa čak ponegde i jetki i zabrinjavajući u svojoj distopičnosti, ali zbir je i ovde manji od učinka pojedinih uspelih parčića. šteta, ideja o hronoviziji je dobra, i voleo bih da je vidim obrađenu u malo konvencionalnijem 'narativu'.


Darko Tuševljaković – ANĐELI NA ARHITEKTURI (4+)

=heh, ovo je priča koja me toliko iznervirala da sam joj posvetio ceo 'esej'. imate ga na ovom blogu, pod naslovom ZVUK SVINJE KOJA PADA U NESVEST
http://cultofghoul.blogspot.com/2009/02/zvuk-svinje-koja-pada-u-nesvest.html
priča je pismena i čitljiva, svakako jedna od profesionalnijih ovde, ali od tog autora želimo mnogo bolje i nadahnutije stvari od ovog tinejdž ljubavnog trougla lakiranog tankim nanosom SF-a i neubedljivo finiširanog sa malo horora.


Oto Oltvanji – VEČNO TEHNIKOLOR MLAD (5+)

=jedan manje nadahnuti oto ovde kao da ispunjava dužnost i isporučuje solidnu, mada ni po čemu posebnu varijaciju na temu verovanja o pokojnicima koji koriste TV za 'virkanje' -a vala i za nešto jače- u naš svet. nema dovoljno mesa (lik ujaka koji se vraća kroz TV trebalo je bolje prikazati), a rasplet je jezivo zbrzan i jednostavan. javlja vam se duh iz TV-a? bam! tresnite TV o patos i gotova stvar! dakle, ovo je tek skica za potencijalno dobru priču.

Vladimir Lazović i Ivan Nešić – TABERNAKUL OD RUŽINOG DRVETA (5)

=ne baš najuspeliji spoj lokalnog risrča i zanimljivog ambijenta, kolorita i istorije, sa modernim 'tabernakulima' u vidu kamera i TV-a, i sa dusima u njima. kao i otova, i ova priča se završi previše brzo, nemaštovito, i bez jačeg impakta – umesto BANG, samo jedno malo PUF. šteta.


Vesna Ilić – TVMORFOZA (4)

=zabavna ideja da se kafkin 'preobražaj' ponudi u dajdžestovanoj, uprošćenoj (ali i idejno nedomišljenoj) varijanti, sa junakinjom koja se preko noći budi predebela ispred TV-a, sve dok tu i ne skapa naočigled svoje familije više zabrinute za to 'šta će ljudi reći' nego za dobrobit svoje kćeri. veliki je autogol prizivati neminovno poređenje sa tako velikim klasikom kakav je kafka; čak i ako se ne upuštam u idejno i konotativno problematične aspekte ove igrarije, ova tumor-foza je pre svega vežba, igrarija, a manje priča sa nekom smislenom poentom (sem satire na one koji ne mrdaju od TV-a dok ne postanu debeli monstrumi bez života).


Đorđe Pisarev – MOJ DRUG BOG (1)

=ovo me je takođe iznerviralo, ali pošto od pisareva nisam imao nikakva očekivanja (za razliku od darka), nije me i naljutilo nego samo ostavilo sasvim ravnodušnim pred svojim predvidivim, površnim, jeftinim pokušajem parodiranja TV sapunica (koje su, po sebi, ne toliko laka meta koliko previše mrtav konj za ovoliko bičevanje).

Ilija Bakić – STATISTI (9)

=oštra, cinična, mračna, zabavna, distopijska ali ubedljiva slika blisko-buduće TV-obezljuđenosti, iz vizure dirigovanih statista plaćenih za lažne emocije i komandovane 'reakcije' u jednom talk show-u. nemam većih zamerki, sem što je prekratka: hteo bih još ovoga!


Vasa Pavković – ŽIVOT NA MARSU (2+)

=ova priča je ovde, javlja mi se, samo zbog imena svog autora, jer ne vidim baš nikakvog kvaliteta kojim bi zasluživala da se ovde nađe. sasvim prazno i nebitno.


Spomenka Stefanović Pululu – DANILO (2)

=razdragano i sočno opisane 'zgode' iz života nekih staraca i njinih unuka, sa mnogo rustikalne idile, usred čega sasvim neosetno, intonacijski istovetnim 'veselim' glasom saznamo da pokojna baba preko TV-a pokuša da zgrabi jedno svoje unuče i odnese ga onaj svet, ali je u tome bez ikakvog sukoba ili twista odgovori - bata stojković! svašta!

Ranko Rajković – KONZUMENT (1+)

=ovo čak i nije priča nego nekakav površan mini 'traktat' o paranoičnim posledicama sprege mobilne telefonije i TV-a zarad uništenja čak i onih koji su, kao ovaj pronicljivi narator, spoznali koliko je zlo TV. prc.


Vladimir Kecmanović – BAJKA (4)

=nesuđeni NINO-vac nije se baš preterano isprsio ovom pričom (kao, uostalom, nijedan od mejnstrimaša, koji su se svojim prilozima ovde isključivo obrukali): ok, ovo je manje loše od njegovih mejnstrim kolega, ali još uvek prilično površno i nebitno u svojoj predvidivoj satiri (na sapunice, of kors! na TV-u nema ništa drugo!). barem je čitljivo, nije dosadno tokom svog kratkog trajanja.


Dejan Stojiljković – DRUGA STRANA PONOĆI (5)

=dexina 'urbana' priča o nekim rokerima, rolerima, popistima i njinim menadžerima, uz učešće džavolastog ilajdže, da zapapri to sve. ovo sam čito čim je izašlo u njegovoj zbirci LOW LIFE a sad, ovde, mrzelo me da repriziram. nije to loše napisano, ali je pitanje koliko je 'involving'. meni nije.


Dejan Ognjanović – KO KOSI A KO VODU NOSI (9)

=sjajna priča iz sveta zombi-srbije, u kojoj se dva prigradska zgubidana (ne odazivaju se na nadimke 'ebot i kostelo'!), sa svojim drugarom i roditeljima, povuku u planinsko selo pred najezdom zombija. pošto su starci u selu još ranije izumrli, svežih leševa ima malo, i opsada se solidno može podneti uz izdašne doze domaće marihuane sa njive pokojnog dede. TV je ovde neizbežni bekgraund (za kevu i njen eskapizam od svih problema), a u prednji plan iskoči kad se na seoski turnir 'vrgudinac vs. zombiji' dovuče lokalno TV dopisništvo u kome radi i nekadašnja ljuba jednog od ovih zgubidana. kad ona odbije nasrtaje ovog bizgova, postaje zvezda njegovog snuff videa koji će ovaj sa burazerom moći da ubeskraj gleda na svom TV-u. priča obiluje crnim humorom i seljačkim-narodskim izrekama sa jugoistoka srbije.


Ivana Milaković – ŠTA SVE MOŽEŠ S LEŠOM KADA SE DOSAĐUJEŠ (3)

=kada sam čuo ovaj naslov, i kada sam otkrio da mi je zbog ove priče autorka tražila na pozajmicu knjigu TIME OF DEATH, DECOMPOSITION AND IDENTIFICATION - AN ATLAS, moja mašta je smesta krenula da radi. na žalost, ne i autorkina. od onog tako obećavajućeg 'šta sve možeš...' – ne biva NIŠTA, a cela priča se svodi na njeno DOSAĐIVANJE koje uspešno prenosi i na čitaoca. glupo, neubedljivo zamišljen reality show dosadan je po sebi; rekacije naratorke na to što ima leš pred vratima takođe su dosadne (tušira se, hrani mačku, sprema po kući, bla bla blaaa...), a 'preokret' je takođe bezvezan. sve ovo bi možda bilo bar malo svarljivije da priča ima naglašeno grotesknu intonaciju sa jakim apsurdom (birs sreće barouza, recimo); ovako kako je napisana, sa prozaičnim 'realizmom' ona je prosto – šuplja.

Milivoje Anđelković – POSLEDNJA POBEDA KIRA VELIKOG (3)

=mrzim popovanje. ovde nam autor priču počinje previše explicitnom tiradom protiv TV-a, govori mi direktno šta imam da mislim o tome, i tu me gubi.


Jovan Ristić – BARBARA I PRIJATELJI (4+)

=solidno napisano, ali nedomišljeno i emotivno prazno. autentična iskustva izveštavanja iz haga nisu smisleno uklopljena u priču, već nakalemljena na nju, a da nikako ne funkcionišu na bilo kom planu. taj 'oslobođeni ratni zločinac' iz haga mogao je da bude bilo koji i bilo kakav lokalni kriminalac – za rasplet je potrebno samo da uz sebe ima pištolj, kako bi u apsurdnom, besmislenom nesporazumu (komičnom u svojim pokušajiam da bude tragičan) mogao da ubije koga treba da ubije, a hag i srpski zločini nemaju s tim nikakve veze, kao ni angažman gl. junaka (rokera koji peva na koncertima podrške kosovskim srbima!). sve je to nabacano jedno na drugo, al nikako da se zalepi i spoji u smislenu celinu. mnoge zanimljive teme se ovde načinju, ali nije primetan nikakav stav autora o njima, pa deluju proizvoljno prizvane u priči čija je poenta, zapravo, zapostavljenost jednog deteta od strane svojih prezauzetih roditelja.


Marko Pišev – DIREKTAN PRENOS (7)

=nova nada srpskog horora (vidi zbirku FOTOFOBIJA!) ovde je suzdržana za svoje potencijale, ali ipak daje jednu od boljih priča u zbirci. njen glavni set-piece je MINIMAXOVIZIJA (tj. zombivizija) iz pakla. zabavno i morbidno.


Pavle Zelić – MESO NAŠE BRAĆE (8)

=prijatno iznenađenje, najzad jedna zelićeva priča koju sam pročitao sa popriličnim uživanjem. i ova se, kao i većina njegovih, dešava u inostranstvu, ali ovog puta je to sasvim OK: poprište je neka od banana državica u africi bliske budućnosti u kojoj WAR-TV izveštač nalazi zlatnu koku u maloletnom revolucionaru i njegovoj dečjoj vojsci... dobro napisano, živopisno, cinično, krvopljusno, dinamično, osvežavajuće politički nekorektno (neki liberalni čitaoci možda bi rekli i: rasističko!). najveća zamerka – kraj je anti-klimax, dolazi pomalo niotkuda i ima manji impakt od onog predvidivijeg koji bi bolje pasovao.


Goran Skrobonja – DO POSLEDNJEG (5)

=goran nas primorava da posedimo još malo u kući velikog brata, sa 2 morona i jednom bosankom (!): tik pred planirani izlazak iz kuće otkrivaju nova krvožedna pravila, što vodi do simpatično splateroidnog, ali takođe sasvim uninvolving završetka. trpeti 4/5 velikog brata radi 1/5 tranžiranja neke bosanke malo je previše, bar za moj ukus. sve to teče fino i bez mnogo gnjavaže, ali je (možda moj subjektivni) problem što me baš nije bilo briga.

***

eto, to je moj kratki osvrt na priče ove zbirke.

priređivač je negde rekao da prema nekakvoj računici, ako u zbirci ima 1/3 dobrih priča, ona je uspela.

kad se osvrnem na cifre, vidim da ocena od 5 i više od toga ima 9/20, dakle skoro polovina.

to mu, valjda, dođe solidan skor. mada, statistika ponekad laže, tim pre što ocena 5 ne znači da je to priča vredna čitanja, već samo da je evidentan solidan trud uložen u njeno pisanje.

sve u svemu, ima se šta ovde pročitati, mada su autori od kojih bi se najviše očekivalo uglavnom podbacili ili isporučili osrednje priče.

nadajmo se da će u narednim skrobonjinim zbirkama autori biti ambiciozniji a priređivač stroži u selekciji.

coming soon (od istog priređivača-izdavača): urbane legende, i apokalipsa!

MARTYRS – Pascal Laugier


pre nekoliko dana okačio sam ovde svoje prve impresije o filmu MARTYRS.
to horor čudo me i dalje opseda, malo-malo pa se nađem kako razmišljam o njemu. iako sam ga pogledao dvaput u istom danu (!), već me kopka da ga pogledam opet, što ću u narednim danima svakako s uživanjem učiniti.

u međuvremenu, na Popboksu je izašla moja kritika, na ovoj adresi:
text prenosim s dopuštenjem autora.



MARTYRS – Pascal Laugier
Mučiti, mučiti i samo mučiti

Iz zemlje Jovanke Orleanke i Markiza de Sada stiže najbolji horor 2008. godine, ali ovaj izvanredan, slojevit i potresan film preporučuje se samo gledaocima sa jakim živcima

Dejan Ognjanović

ocena: 9/10

Originalni naslov: Martyrs
Scenario: Pascal Laugier
Uloge: Morjana Alaoui, Mylene Jampanoi, Catherine Begin, Robert Toupin
Žanr: Horor
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: Francuska, 2008.

Francuski horor Martyrs sjedinjava izvornu Lenjinovu mudrost o (m)učenju sa američkom izrekom "No pain – no gain!" ("Ko ne pati, ništa neće znati!") i pruža najžešći (pa time i najbolji) horor film iz 2008. godine. Za tu titulu ozbiljan kandidat bio je, donedavno, Pusti pravog unutra, ali kako u njemu dominira drama, a strave ima na kašičicu, može se reći da su Mučenice najbolje što je 2008. ponudila na polju pravog plašenja i šokova.

Martyrs govori o devojčici koja pobegne iz zatočeništva nepoznatim sadistima i odraste u psihički izmučenu ženu opsednutu pitanjima "Ko?" i "Zašto?" Kada, nakon 15 godina, otkrije odgovor na prvo pitanje, njena dvocevka smesta zbriše nekadašnje mučitelje, a na njenoj nerazdvojnoj prijateljici ostaje da otkrije ono prokleto – zašto. Ona će saznati mnogo više nego što je prijatno, na tragu biblijskog upozorenja: "Ko uvećava znanje, uvećava bol."

Ovaj film ne treba mešati sa američkim predstavnicima tzv. "pornića mučnića" (torture porn) kakvi su Slagalica strave i Hostel: iako im preuzima ponešto od ikonografije, reditelj Pascal Laugier izbegava njihov infantilni pristup nasilju kao vizuelnoj egzibiciji za zabavu dokonih tinejdžera, i motivu mučenja prilazi ozbiljnije i ambicioznije. Njegova intonacija je pesimistička, obojena nihilizmom koji krasi najbolje nove francuske horore, kao što su Krvava romansa (rodonačelnik renesanse francuskog horora) i Inside (nemilosrdni nihil-splatter), pa čak i nešto slabiji Frontier(s). Dok Amerikanci danas trivijalizuju tekovine svojih brutalnih horora iz 1970-ih, svodeći ih na površni, bezazleni ZAM (zabava miliona), Francuzi se javljaju kao dosledni nastavljači Hoopera, Cravena i Carpentera.

Iz ovoga sledi da Martyrs, za razliku od Pusti pravog unutra, ne nudi srceparajuće pouke u stilu "Ljubav je jača od svega". Ako nam je Alfredson, blefiranjem maskirajući rupe u svom zapletu, prodao svoju teen vampirsku dramu, Laugier nas ne štedi i ne vara, već pruža čisti filmski destilat ogoljenog, bezizlaznog košmara. Tematski, on dosledno proučava bol i njegov uticaj na telo i psihu, iznoseći priču o žrtvama koje, čak i ako prežive, ostaju robovi duboko urezanih ožiljaka. Reditelj postiže nešto retko viđeno: njegove najstravičnije scene su, istovremeno, duboko potresne i tužne. Dok u novijim američkim torture pornićima gledalac navija za mučitelje, iščekujući što slikovitiju scenu sakaćenja nevažnih epizodista, Laugier pruža dramu sa likovima s kojima saučestvujemo tako da svaki rez na njihovoj koži osećamo i na svojoj.

Čak i ako stavimo na stranu psihološke, intelektualne pa, pred kraj, i metafizičke aspekte zapleta, ono što Martyrs čini posebnim jeste odavno neviđena rediteljska veština da se gledalac postavi usred žestokih zbivanja i postigne furioznost i uključenost u njih bez jeftinih trikova kvazi-dokumentarnog mlataranja kamerom koja trči uz i niz stepenice (kao u inače solidnom španskom filmu REC, npr.). Pascal Laugier u blender stavlja Daria Argenta, The Texas Chainsaw Massacre, Hostel, Krvavu romansu, 120 Dana Sodome i priču "Užas" Clive Barkera, ali krajnji rezultat su transcendencija i apoteoza tih uzora i stvaranje jednog sasvim novog, ubedljivog, žestoko uznemirujućeg, iskreno šokantnog i skoro religioznog iskustva.

Njegov rimejk Barkerovog Hellraisera (u pripremi) obećava, napokon, jednu reimaginaciju koju vredi nestrpljivo očekivati. Pascal Laugier zna šta je pravi užas, i kako se izaziva u gledaocu. Ova pomalo zaboravljena alhemija vraća "h" u "horor": Martyrs će vas podsetiti da horor znači – užas! A kako je Clive Barker već napisao, "Nema tog ushićenja koje se može meriti s užasom." Martyrs će vas užasnuti na neočekivane načine, a najveći šok biće - duboka humanost koja ga prožima.