Planeta
mrtvih: „Kuća sećanja“
Broj: 1
Scenario: Alessandro
Bilotta
Crtež: Giampiero
Casertano
162 strane
A evo
nama najzad i prve epizode paralelnog Dilan serijala, o čijoj sam nultoj (sic!)
epizodi već pisao i na sav glas je hvalio OVDE.
Znači
– nema Gruča, nema Bloka, nema drage, nema druga, život mu je sama tuga... Za
početak, zapanjen sam ovolikom količinom mizerabilizma u jednom komercijalnom
stripu. Ovo se sve valja u podočnjacima, tužnim pogledima u prazninu,
otkotrljanim flašama, zapuštenosti i čemeru...
Svetom
vladaju zombiji, odnosno zli političari... Jedna moguća uteha? Paralelni London
u kome je, iza zidina, rekonstruisan život pre zombija, bez zombija, ali – uz pomoć droge koja pomaže da se zaboravi u
kakvo je sranje svet utonuo tako da „spašeni“ budu, na izvestan način,
zombifikovani. Zaplet nastaje kad nekoliko otupelih, „zaboravnih“ dospe u svet Pakla
s ove, "naše" strane zida, u ostatke svojih ranijih, ruiniranih života...
Za to
vreme, Dilan se valja u patetici, samosažaljenju, samoubilačkim mislima,
alkoholnom stuporu, ružnim snovima, uz mestimično bavljenje mlitavom romansom
sa novinarkom koja bi da piše o njemu, i sve češćim sub-bergmanovskim dijalozima
sa Smrću.
S
jedne strane, prija mi ovolika doza mraka i pesimizma, skoro nihilizma; s
druge, čini mi se da se s tim malko preteralo i da se približilo granici sa
nenamernom samo-parodijom. Dilan samo što ne postane matora, ofucana verzija onih
emo-kids iz Saut Parka! Nadam se da će u narednim epizodama serijala da malko
stane na noge, jer ovo će umeti da smori ako nastavi u ovom usiljenom nihil-noar
tonu. Ili, ako baš žele ovaj ton, onda neka ga uz minimalni napor pretvore u
strip verziju Rasta Kola iz prve, dobre sezone Tru Detektiva.
Šalim se; Dilan treba da
bude Dilan a ne ova patetična neoprana neobrijana krpa... Drž' se, momčino!
Nije još sve propalo! Jes' da si izazvao kraj sveta kakav poznajemo, smrt
cimera i poluprijatelja te još koješta pride, ali hej, shit happens! Sutra je novi dan!
Ova
epizoda, na ciglih 160+ strana, povremeno deluje previše otegnuto, nasilno
razvučeno, a storije „zaboravljenih“ nisu baš naročito zabavne. S druge strane,
javlja mi se da je njihova interpolacija ustupak onoj mega-popularnoj sapunici
sa zombijima, Walking Dead, kojoj Planeta mrtvih zasigurno (možda i
previše eksplicitno) duguje zahvalnost za svoje postojanje. isto tako slutim da će fanovi tog serijala bolje da reaguju i na ovaj strip.
Da
naglasim očigledno i slikama-ilustracijama jasno pokazano: crtež starog
majstora Kazertana i dalje je snažan, ekspresivan, nadahnut, i žestoko krvav
kad zatreba.
Sve u
svemu – u Nultoj epizodi sam više uživao od ove, ali ova je sasvim OK i pravac u kojem to sada
kreće, sa Prvom epizodom, dovoljno je intrigantan da ću rado pratiti kuda sve
dalje ide.
