Umrla je dr Dragana R. Mašović

 

Umrla je dr DRAGANA R. MAŠOVIĆ, profesorka koja me je 1999. odabrala za asistenta i koja me je 2009. oterala s tog mesta, nakon par godina mobinga i posle mukotrpno odbranjenog magistarskog rada kod nje kao mentorke.

„O pokojniku sve najbolje“ je maksima koje ću u ovom kratkom osvrtu pokušati da se držim, mada ne baš kao pijan plota. U svakom slučaju, nije mi namera da seirim ili pišem bilo šta nedolično; ako ste me zamislili kako na ovu vest pevam, pucam i slavim, znači da me nimalo ne poznajete. To bih možda radio pre 14 godina, kad su mi rane bile sveže a osećaj nanete nepravde gorući. Ali neću sada o tome.  

Moja osećanja su pomešana, ali dominira tuga – tuga zbog njene prerane smrti, i tuga što se naš odnos okončao tako kako je ona odabrala da ga okonča. I što od tada do danas to nije bilo bar malo izglađeno.

 

Ime Dragana R. Mašović prvi put sam zapazio 1991, u najprelomnijoj i najbitnijoj godini mog života. Imao sam tada 18 godina, intenzivno otkrivao stvari oko sebe i u sebi, pa tako i jednu od najbitnijih knjiga u životu, GOLI RUČAK Vilijama Barouza. Smesta mi je postala, i do danas ostala, jedna od najznačajnijih i najdražih knjiga – i nedostižni parametar prema kome se odmerava svako drugo umetničko crnilo, grozomornost, humorističnost, surova satiričnost, mizantropija, hororičnost, perverznost, morbidnost, grotesknost... (Senka Starog Bila prisutna je, naročito, u mom najnovijem romanu, ZADUŠNICE; dakle, još ga nisam „pregoreo“, niti ću.)

            Pored ostalog, bio sam fasciniran i vanrednom sočnošću jezika i čitavim nizom beskrajno duhovitih idioma i replika koje sam smesta upio i beskrajno ih ponavljao i varirao sa kolegom iz Gimnazije, koju sam te godine skoro pa završavao (ujesen te godine pošao sam u IV razred). Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam naredne godine (1992), upisavši anglistiku na niškom Filozofskom fakultetu, shvatio da će mi predavati profesorka Dragana Mašović koja je zaslužna za genijalni prevod te genijalne knjige.

            Kako sam već na prvom njenom času zapazio, bila je zahtevna i stroga. Studente odocnele na čas, makar i ako bi pokušali da uđu samo 5 sekundi nakon nje, vraćala je nazad, terala sa časa. Brecala se na šaputanja u klupama, često i zajedljivim, sarkastičnim primedbama na račun onih koji joj i najmanjim činom remete predavanje. Ispiti kod nje održavali su se u vanredno stresnoj atmosferi, sa strogom procedurom kakvu nijedan drugi profesor sa anglistike nije praktikovao: studenti su morali da u prvi red amfiteatra odlože sve svoje stvari, kapute, jakne, kese, torbe i sl, i samo sa olovkom odu na mesto koje im ona i/ili asistent odredi. Deset godina sam, kao njen asistent, bio zadužen za sprovođenje te discipline koja je čak i meni, kao izvršiocu tih zapovesti, bila izrazito neprijatna i stresna.

            Ipak, kao student, bio sam uglavnom pun poštovanja prema njoj i njenim zahtevima, simpatične su mi bile njene ekscentričnosti, sklonost brutalnoj ironiji i sarkazmu, a pošto su me predmeti koje mi je predavala naročito zanimali, istakao sam se u njima dovoljno da me zapazi. U tim godinama me je zaista gotivila; valjda je volela to što mislim svojom glavom, postavljam pitanja na času, pa čak se usuđujem i da je povremeno ispravljam. U nekom bojažljivom trenutku čak sam joj prišao, na jednoj pauzi između dva časa, i kazao koliko cenim njen prevod Barouza, i pitao/molio ima li još šta njegovo, na engleskom. Bilo je to u mračnom srednjem veku, pre interneta, pre Bukdepozitorija, usred sankcija, kad je nabavka inostranih knjiga bila nezamisliv pojam. Tom prilikom me je otkačila; tek mnogo kasnije, kad sam joj postao asistent, pozajmila mi je svoj omnibus u kojem su, u jednoj knjizi, WILD BOYS + SOFT MACHINE + NOVA EXPRESS.

            Već na časovima Uvoda u američke studije, na II godini, zapazila je moje duboko interesovanje za američku kulturu (pa i izvesno njeno poznavanje, valjda), i već tu sam osetio naklonost prema meni, u smislu da je sa mnom razmenjivala znalačke opaske, pošalice, tražila moje mišljenje o ovome i onome, i sve u svemu, ti su časovi za mene bilo „pesma“. Toliko je to daleko išlo da je na ispitu iz tog predmeta svima drugima nametnula teme o kojima će da pišu, samo je meni kazala da mogu da napišem dva duga eseja na koju god ja hoću temu, iz širokog kruga ponuđenih. Tako sam i učinio, i dobio desetku, ocenu koju je u to vreme retko davala. (Uzgred, nisam se puno desetki nadobijao tokom studija; oduvek probirač, unosio sam se duboko samo u ono što me je stvarno zanimalo, a ovo ostalo odrađivao samo koliko se mora. Zato mi je krajnji prosek ocene na redovnim studijama bio jedva nešto malo preko 8 – tačnije, 8,038).

            Nažalost, predmet Američka književnost na III godini predavao mi je užasan duet: suvoparna polusenilna baba pred penzijom, Brankica Pacić, i njena zombifikovana fletlajn asistentkinja Tanja koju su studenti od milja zvali Čanja (ja sam je, za sebe, zvao „zombi“). Ipak, čak ni ovaj duet mrtvih puvala nije uspeo da mi ogadi taj predmet: eskivirao sam većinu nepodnošljivo dosadnih „predavanja“ (diktiranja) i sve časove „vežbi“ i uprkos tome na kraju dobio devetku.

            Na magistarskim studijama sam, tokom 1998., pored ostalog išao i na Draganin kurs American Short Story – maltene jedini na kojem sam nešto zaista korisno naučio, a pre svega „close reading“ teksta. I tu sam se isticao, bile su to živahne i sočne diskusije o odabranim delima i njihovim interpretacijama, u intimnijem okruženju (nekolicina studenata u kabinetu, manje presije i saspensa nego što je bilo u učionici, sa 50 studenata). I tu sam glatko dobio desetku, i verovatno u njenom umu zapečatio tada neiskazanu, ali tinjajuću odluku…

            Naime, odmah potom prinudno oteran u vojsku, baš usred najgoreg rata i sranja na Kosovu: decembar 1998. na Topčideru, Beograd; mart 1999. u Đakovici, a zatim u Prištini od kraja marta pa sve do juna (čitav period NATO bombardovanja!); ostatak (jun-decembar) u Leskovcu, u izmeštenoj Komandi Prištinskog korpusa. Bio sam u Leskovcu, nakon upravo okončanog rata, kada su mi roditelji preneli da me je zvala profesorka Dragana i kazala da joj se javim što pre. Imao sam njen telefon, kao i nekolicina studenata sa postdiplomskih. Kad smo se čuli saopštila mi je: da je baba Pacić otišla u penziju; da je ona, Dragana, preuzela predavanja iz Američke književnosti; da je nezadovoljna radom asistentkinje Čanje, da će napisati negativan referat za njen reizbor, i da će tražiti novog asistenta; da, ukoliko ja to želim, mogu da se javim na taj konkurs. Tako je i bilo: iako još vojnik, otišao sam na odsustvo, prikupio potrebnu papirologiju i odneo na faks šta treba. Napisala je pozitivan referat za moju prijavu, i ja sam od decembra 1999. postao i zvanično zaposlen kao asistent na predmetu Američka književnost. Profesorka je na sebe uzela da drži sve vežbe tokom celog I semestra, što znači od oktobra do januara, a ja sam u nastavu ušao tek od februara 2000. Do tada me je ona polagano uvodila u posao, u predmet, u način rada…

            Fine su bile te prve tri godine rada: mada sam pravio neke početničke greške – uključujući to da sam preuzimao od njene strogoće u radu sa studentima, što sam kasnije ublažio – u suštini je to bila jedna dobra saradnja gde je bilo i srdačnosti i šege i šale. Njen odnos prema meni primetno je zahladnio kada sam dobio stipendiju JFDP i otišao na godinu dana u Berkli, Kalifornija (avgust 2003 – jul 2004). Kad sam se vratio iz Amerike bilo je više distance, cinizma, sarkazma prema meni. Olak tretman rokova za moj prvoprijavljeni magistarski (o Lavkraftu) doveo je do toga da mentor (Dragana, naravno) dopusti da mi rok istekne. Zbog toga sam morao da prijavim potpuno novu temu i radim magistarski ispočetka, ovog puta o Pou. Do tog trena naš odnos je već bio prilično zategnut, sve neprijatniji s njene strane, dok pred kraj, poslednjih par godina (2007-09) nije poprimio razmere mobinga.

            Nema potrebe da idem u detalje oko toga; uostalom kome je to promaklo, imate ovde na blogu veoma detaljno o toj mračnoj strani našeg odnosa, uključujući to KAKO sam i ZAŠTO ostao bez posla, i kako sam se nekoliko godina koprcao u uzaludnim pokušajima da taj posao, ili bilo koji srodan, povratim. To vam sve stoji pod tagom OTKAZ pa kome je do te vrste horora, nek čita.

            Bez posla sam na Filozofskom fakultetu, Niš, ostao 18. novembra 2009.

Dragana R. Mašović je umrla 29. novembra 2023.

U periodu od kraja maja 2009 pa do novembra 2023. nismo razmenili nijednu reč, ni uživo, ni preko mejla, telefona i t.sl. Putevi nam se uglavnom nisu ukrštali, ako ne računam 4-5 slučajna susreta, na ulici u Nišu, ili u ponekoj instituciji, kojom prilikom bismo oboje ignorisali ono drugo.

Šteta. Više zbog načina tog prekida, nego zbog prekida kao takvog. Legitimno je da profesor ne bude zadovoljan svojim asistentom, pa i da ga zameni; ali moglo je to možda i malo nežnije i ljudskije nego što je bilo učinjeno. Naravno, mene nije lako voleti, naročito zadugo, i ja razumem da sam na ovaj ili onaj način nju razočarao, možda i naljutio, što voljno, što nevoljno. Teška osoba bila je ona, težak sam i ja, naročito kad mi se ugrožava ego, integritet, dignitet. Jake ličnosti oboje, tvrdoglavi, sujetni, nepopustljivi, Vodolije oboje… Na kraju je ispalo da je mene „šutnula“ zbog istih onih razloga zbog kojih me je prvobitno odabrala.

Ali tu sam ranu odavno zacelio i preboleo. Odavno nemam snažnih osećanja ni prema njoj, ni prema tom faksu, ni prema akademskoj karijeri, od koje sam digao ruke još pre jedno 6-7 godina. Zadovoljan sam time gde jesam i šta sam i kakav sam, radim to što volim za daleko manje para nego što bih imao kao profesor, ali je barem 100% mog vremena ispunjeno time što volim, bez trunke kompromisa i bavljenja ispitima, predavanjima, dosadnim radovima pisanim reda radi, zbog bodova, za circle-jerk sekta-konferencije, za zbornike koje niko nikad videti neće, za knjige koje skupljaju prašinu po fakultetskim bibliotekama.

Ona mi je zamerala, od samog početka, moju sklonost da se obraćam i van-akademskoj zajednici, da pišem knjige koje nisu samo za suvoparne profesore. A sad ispada da, u nekom smislu i njoj imate biti zahvalni za 32 knjige edicije „Poetika strave“, 3 u ediciji „Crna mačka“, 3 u ediciji „Gluvo doba“, za 4 moja romana i jednu zbirku priča i nekolicinu esejističko-teoretskih knjiga i bezbroj radova, eseja i članaka koje sam objavio u prethodnih 14 godina, dok sam bio na Birou za nezaposlene.

            Za kraj, hoću da naglasim da sam od nje jedine na celom tom faxu mnogo toga korisnog naučio što i danas primenjujem; učio sam od nje i kao student, i potom kao asistent, pa čak i kao magistrant. To sam svih ovih godina isticao. Meni je strogoća ponekad potrebna (zapravo, svima je!), i ona mi ju je dala. Na potrebnim dozama sam zahvalan, a na suvišnim više ne zameram. Sve je to sad voda ispod mosta.

I namerno i nenamerno učinila me je ovim što sada jesam.

Neka joj je laka zemlja.

 

P.S. U sredu 6.12. je na FilFucku komemoracija posvećena prof. Mašović, ali ja na nju neću ići. Ništa me ne vuče više u tu zgradu, a ponajmanje nekadašnje „kolege“; čak je verovatno da bi moje prisustvo bilo neprijatnije njima, nego što bi meni bilo njihovo. Ne bih na ionako mučnu situaciju dodavao dodatnu muku, i sebi i njima. To što bih imao tamo reći, napisao sam ovde. Ako nekoga od njih uopšte zanimaju moje misli o bilo čemu, a naročito ovim povodom, evo ih ovde; verujem da će do eventualnih interesenata pronaći put…

Dejan Ognjanović na TV Kopernikus

Prošlog petka (11.12.2020.) u popodnevnim časovima gostovao sam na TV Kopernikus, u emisiji „Srbija online“ koju je, iz niške filijale ove televizije, vodio Nikola Šipovac.

 

Dugo me nije bilo na televizijama: poslednji put sam na tom mediju govorio pre tačno 13 meseci, na lokalnoj niškoj TV Belami, kod Mike Tambure (koji je, nažalost, nedavno preminuo od kovida), povodom obeležavanja 10 godina otkako sam na Birou nezaposlenih.

 

Ovog puta, za promenu, gostovao sam na televiziji koja se, preko kabla, može videti i mnogo dalje od Niša, odnosno u celoj Srbiji.

 

Neke od tema o kojima sam govorio ovom prilikom bile su: primat tv serija nad bioskopskim filmovima, kako kororna utiče i tek će uticati na gledanje filmova i serija, moje iskustvo u Americi i na niškom Filozofskom fakultetu, moji romani (uključujući predstojeće PROKLETIJE) i njihovi filmski potencijali, itd.

 

Ko želi, može da pogleda ovaj prilog u trajanju od 22 minuta, embedovan na blogu, ili kome tako više leži, preko linka, OVDE.

 

Srbija online - Dejan Ognjanović, filmski kritičar (TV KCN 11.12.2020)

10 GODINA NEZAPOSLEN – ALI NE I BESPOSLEN!

„Da li je normalno da mlad i perspektivan asistent gubi posao zbog ćudi predmetnog profesora i mentora? Da li je normalno marljivo raditi deset godina na fakultetu, pisati i objavljivati knjige i radove, učestvovati na konferencijama, dobijati stipendije i nagrade – i posle svega toga, "zaraditi" otkaz? Da li je normalno na Dan Filozofskog fakulteta u Nišu (6. novembar) svečano dobiti diplomu magistra i nagradu za deset godina rada, a dve nedelje kasnije naći se na Birou za zapošljavanje? Nije, ali u Srbiji je nenormalnost – normalna.“

           

Ovako su pisale E-Novine pre 10 godina.

            A sada...

            U ponedeljak, 18. novembra 2019. navršava se punih 10 godina otkako sam na Birou rada, dakle – nezaposlen, nakon gubitka posla na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde sam dotad radio takođe punih 10 godina. Neslavan je to jubilej, ali više za srpsko visoko školstvo nego za mene lično – i zato ću ga ja proslaviti, ili bolje reći obeležiti radno, promocijom dveju mojih najnovijih knjiga (3. izdanje romana NAŽIVO i zbirkom prikaza KULT GULA) u Niškom Kulturnom Centru – u utorak, 19.11. u 19h.

            Evo, tim povodom, ekskluzivnog intervjua koji sam dao blogu The Cult of Ghoul.

            - Recite našim čitaocima koji su se kasnije uključili i nisu pratili to dešavanje onda kada se odigravalo, paralelno sa samim počecima ovog bloga, ukratko, ako je moguće: šta se tačno desilo, kako ste i zašto pre 10 godina ostali bez posla na niškom Filozofskom fakultetu?

            -- Hvala vam na prilici da sažeto odgovorim na to pitanje. U Srbiji postoje otprilike dva glavna načina da ostanete bez posla: 1) iz političkih razloga (npr. nepripadanje vladajućoj stranci) i 2) lična i privatna neslaganja sa šefom. U mom slučaju bilo to pod 2. Dakle, iako je moja „šefica“, profesorka koja me je izabrala za asistenta, mene odlično poznavala i kao studenta redovnih studija (gde mi je predavala čak tri predmeta, i to na I, II i III godini), i kao postdiplomca na magistarskim studijama (gde sam takođe pohađao jedan njen kurs), jednom kada sam počeo da radim na grupi Anglistika, kao asistent na predmetu Američka književnost, prilično brzo je počelo njeno nedopadanje prema meni, koje je vremenom evoluiralo u čist mobing.

            Prelomni trenutak bila je moja stipendija koja me je, posle nepune tri godine rada, odvela na godinu dana na prestižni univerzitet Berkli, u Kaliforniji, SAD. Bio sam tamo u svojstvu gostujućeg istraživača (visiting scholar), a ovu stipendiju stekao sam sam samcit, nevezano za nju, što je možda bio prvi udar na njenu ogromnu sujetu. Samo što sam bio počeo da radim – pa odmah ni manje ni više nego na Berkli! Svi troškovi plaćeni! I to od strane Amerike, da se razumemo: državu Srbiju nisam koštao ni dinara, a još manje fakultet, gde mi je plata tih godinu dana mirovala.

            Po povratku otuda profesorka me je dočekala hladno, ali ja isprva nisam hteo da poverujem da mi je zavidela na toj prilici (i, realno, provodu), ali uviđam tek retroaktivno da je zapravo bilo tako: ona je, sa svojim strahom od letenja, jedva nekako, jednom davno, bila na mesec dana u SAD, a ja, takoreći juče došao, golobradi početnik, „niko i ništa“ – pa smesta na Berkli. Godina dana! Ali tih meseci ja sam bio previše pozitivan da njenu hladnoću s tim povežem.  

Glupo naivan, kako me Azatot dao, ništa nisam posumnjao čak ni kad je, kao mentorka, doslovno dopustila da njen kandidat (ja!) omaši rok za magistriranje: ja sam, hronično nesklon birokratiji i pravilima, naivno živeo u uverenju da se godina dana koju sam proveo na Berkliju ne računa u one tri godine koje sam imao da magistriram: niti sam ja žurio s radom, niti me je mentorka požurivala – dapače, usporavala me je, kako svojim neprestanim vraćanjima rada na doradu, tako i redovnim mojim obavezama i aktivnostima u nastavi, ali i svojom „zauzetošću“. Ukratko, niti me je mentorka niti nadležna studentska služba obavestila o tome da mi je rok za magistriranje zapravo istekao – to mi je rečeno kad je bilo dockan za bilo šta. Taj prvi magistarski, bar do pola napisan, bačen je kroz prozor a ja sam morao da prijavim novu temu...

            Da ubrzam, jer ovaj kratki odgovor se ipak pretvorio u dugački: rad na toj drugoj tezi pretvorio se u mrcvarenje, još gore nego prvi put. To moje pisanje navodno ništa nije valjalo, ali mentor nije umeo, ili hteo, da kandidata vodi, da ga poduči, da mu ukaže na to šta ne valja i kako da to prevaziđe – umesto toga, mentor (koji je, do tog trenutka, uspeo da proizvede samo JEDNOG magistra) se naslađivao švrljanjem tih mojih stranica i njihovim vraćanjem meni mesecima nakon što bih joj ih predao. Kao, nema ona vremena to da čita, nego kad stigne i ako stigne: ako ne za mesec dana a ono za tri. Čemu žurba? I tako, vreme odmiče, a moj rad nikako da se makne od tih prvih stranica – švrljanja, ponižavanja, iživljavanja – vređanje pred studentima u pasivno-agresivnoj šaradi „šale“: kao, ona se šali na moj račun, ništa strašno... Onda: histerija, vikanje, pred studentima, pred kolegama, za svaku nebitnu sitnicu...

A ja, prkosno-inadžijski nastrojen prema svakom autoritetu, i nesklon da se ponižavam ili da poniženja gutam kao neka ljudska slina, odgovaram tako što – u pauzama pokušaja da magistriram, dok čekam njeno novo švrljanje mojih pisanija – pišem i objavljujem druge knjige. Dok mi magistarski stoji još na prvih 10 strana koje nikako da se uobliče tako kako bi mentorka želela, ja izdajem knjigu za knjigom: 2006. godine Faustovski ekran; 2007. U brdima horori; 2008. izlaze čak dve koje sam priredio: Novi kadrovi (sa Ivanom V.) i Nekronomikon... Plus, u to vreme, svake nedelje uveče gostovao sam na NTV (Niška Televizija), u jednoj filmskoj emisiji koju je vodio Dejan Dabić, a moji tekstovi često su izlazili u kulturnim dodacima Večernjih novosti, Politike i Danasa.

Mojoj mentorki je sve to smetalo. „O-ho, evo je naša TV zvezda...“ bili su komentari ponedeljkom, na njenim konsultacijama, nakon mojih TV gostovanja nedeljom uveče. Ni na jednu promociju mojih knjiga u Nišu (a bilo ih je nekoliko) nije htela da dođe. Kao, „ima preča posla“. Primerke koje sam joj poklanjao nije nikako komentarisala, ni tada kad sam joj ih davao a ni kasnije. Sećam se, recimo, da je sve što je rekla dok sam joj poklanjao U brdima horori bilo: „Dobro, skloni to tamo, vidiš da sam sad zauzeta,“ i ne uzevši je u ruke. Ostavio sam je na njenom stolu... Normalan mentor, normalan profesor, normalan kolega bi makar odglumio radovanje; čestitao bi, makar i neiskreno; ali ona ne. Ona je, umesto toga, cepala i gužvala postere sa najavama mojih niških promocija koje sam ja (pomalo inadžijski, priznajem: naročito kad sam shvatio da joj one smetaju, da je nerviraju, da ne želi da na njih normalno odreaguje) lepio na staklena vrata našeg zajedničkog (a ne samo njenog!) kabineta.

Umesto čestitki i pohvala, umesto podrške, od nje sam imao samo komentare tipa: „Mnogo si ti pustio krila. Spustiću ja tebe na zemlju.“ 

I tako, s jedne strane ponižavanja, vređanja, mobing, odugovlačenje s Magistarskim 2.0. a s druge strane: pokušaj da mi nametne da radim vežbe na njenom predmetu (Uvod u američke studije), koji po pravilniku vežbe nije ni imao, i za koji ja formalno nisam bio angažovan (niti sam to mogao biti jer, ponavljam, taj predmet nije predviđao vežbe nego samo predavanja, koja je držala ona). U datom kontekstu, a dodatno iritiran prezrivo-uvredljivim načinom na koji je to pokušala da mi nametne, u isto vreme dok se rok za odbranu magistarskog bliži a ja još „šlajfujem“ na prvih 10 strana – ja sam, naravno, odbio. Odbio sam njenu usmenu naredbu, ali sam bio dovoljno glup/naivan da to na njeno insistiranje i zahtevanje učinim napismeno (umesto da sam, prethodno, tražio njenu naredbu napismeno). To je posle iskorišćeno kao dokaz da ja „odbijam radne zadatke“, da ona više sa mnom ne može da radi itsl. Druge „kolege“ su na to sve uglavnom reagovale na tri načina: 1) okretali glavu, ignorisali, pravili se da ništa ne vide i ne čuju; 2) „Jao, pa ona stvarno nije normalna, šta ti radi; ali šta joj možeš, takva je ona...“ i 3) „Šta, asistent odbija da radi šta mu profesor kaže? Pa ja sam bre mom profesoru, kad sam bila asistent, redovno burek donosila, nisam smela u oči da ga pogledam, stajala sam mirno pred njim kao u vojsci, a ovo sad...“

Kada mi je po ko zna koji put vratila išvrljani početak zlosrećnog magistarskog, iako sam ga doslovce napisao onako kako je tražila – dapače, prvu stranu-dve je ona formulisala i otkucala, preda mnom, u kabinetu – a do odbrane (i isteka ugovora o radu) sam imao manje od šest meseci, shvatio sam da ovde više nema zezanja i odugovlačenja. Tim pre što sam počeo da imam i neke psihosomatske simptome kao rezultat njenog mobinga. Uplašen za svoje zdravlje, kako mentalno tako i telesno, mejlom sam je obavestio da ću tražiti od studijske grupe da mi se dodeli drugi mentor. Ona je, valjda nevoljna dizanja buke i prašine (jer tako nešto ne znam da li se desilo ukupno dvaput u istoriji celog fakulteta), rekla, otprilike – dobro, nek ti bude, piši šta hoćeš, ja to neću više da ti gledam, pustiću te da magistriraš, a šta će posle toga biti – videćemo.

A desilo se to da je odbranu lukavo zakazala za datum koji je bio par dana nakon isticanja mog ugovora o radu; hladnu i mrsku ceremoniju odbrane ona je odradila glumeći „problem s grlom“ zbog kojeg je odbranu vodila druga članica komisije (i njena tadašnja drugarica), mada s grlom nije imala problem nakon moje odbrane, kad je održala jednu uvijenu tiradu... Na prvoj narednoj sednici grupe, usred čestitanja i čašćavanja kolega, kojima sam upravo naručio šta će ko popiti iz bifea fakulteta (neki su već bili čašćeni odmah posle odbrane, ali neki zbog nastave/obaveza nisu mogli biti na mojoj odbrani), poteglo se pitanje raspisivanja konkursa kojim bi se produžio moj ugovor, što je obično formalnost. Ali ne, tad je moja vajna profesorka kazala da za tim „mojim“ mestom nema potrebe, da će te vežbe držati ona sama uz pomoć moje „zamenice“, jedne poslušne devojčice iz Leskovca koju je, na mala vrata, dovela godinu dana pred moje uklanjanje, a da sa mnom ionako više ne bi radila jer, navodno, meni je sve drugo preče osim nastave i rada na fakultetu. Kao, mene sve drugo više zanima (pisanje knjiga, kritika, medijski nastupi, promocije) samo ne nastava – iako su mi i studenti i Azatot i sveti Petar svedoci da nastava nikada i ni na koji način nije trpela zbog mojih vannastavnih aktivnosti (trpela je zbog njih samo moja vajna profesorka)! I to je začinila ciničnom opaskom: „Uostalom, sada se svuda promoviše mobilnost na univerzitetu, pa eto, pošto kolega ima bogat CV, sa takvom bibliografijom neće mu biti teško da nađe posao na bilo kom fakultetu u Srbiji, što mora da radi baš u Nišu?“

Zabezeknute kolege ostale su bez reči, a moram priznati – čak i ja, tako da nisam ni bio u stanju da bilo šta kažem u svoju odbranu... Realno, pre toga sam mislio da će se sve okončati njenim durenjem, odnosno nadrkanim ponašanjem prema meni na neko vreme, ali nisam očekivao da će skupiti smelost za jedan tako drastičan i nepopularan čin – da me ostavi bez posla... I tako, konkurs za „moje“ mesto nije tada bio raspisan (čekalo se da bude nostrifikovana diploma moje zamenice, kako bi ona mogla da konkuriše i bude primljena umesto mene), a meni je tadašnji dekan velikodušno ponudio da pređem na radno mesto nekakvog lupaoca pečata u Studentskoj službi.

Za mene moj posao nikada nije bio samo način da se nešto zaradi, da se primi nekakva plata, pa makar za koji posao. Da li za nastavu, da li za lupanje pečata u nekakvoj kancelariji sa još nekim tetkama pred penzijom, nema veze. Pošto sam smatrao da mi je učinjena nepravda, i da imam pravo na konkurs – pa da se na njemu, crno na belo, profesorka izjasni o tome kako i zašto „nisam kvalifikovan za to mesto“ – dekanu sam se zahvalio i odbio ponudu, i nakon prelaznog perioda od 6 meseci, tokom kojih sam se vodio kao radnik biblioteke, desetak dana nakon Dana fakulteta, gde mi je, licemerno, dodeljen poklon za 10 godina rada na njemu, kao i diploma Magistra filoloških nauka, tačno 17.11. sam se pozdravio s tom ustanovom, i već narednog dana prešao na Biro rada. Na kojem sam ostao sve do danas.

- Kako ste se borili nakon toga, kome ste se obraćali i da li je bilo nekih reakcija od nadležnih instanci?

-- Trebalo mi je neko vreme da raspletem koja su zapravo moja prava i kome da se žalim. Za to vreme u moju odbranu je stao Nezavisni sindikat na fakultetu, koji je (bez rezultata) potezao pitanje raspisivanja konkursa za to mesto. Znači, niko se tu nije borio s tezom „Vratite Ognjanovića na to mesto!“ nego – „Raspišite Konkurs za upražnjeno mesto, na šta ste obavezni, pa nek se javi ko želi i nek bude primljen najbolji, ko god to bio!“ Konkurs je i bio raspisan, ali tek pola godine kasnije, kad je moja zamenica nostrifikovala svoju diplomu, i dok je u međuvremenu brže-bolje objavila jedan ili dva rada iz oblasti književnosti u nekim časopisima, jer svi njeni dotadašnji radovi (uključujući i master tezu) bili su iz oblasti lingvistike, a iz književnosti, gde joj se neplanirano ukazala prilika da upadne, nije imala ništa.

I da ne dužim: javio sam se i ja na taj konkurs, moj debeli CV protiv njenog tankog i za datu naučnu oblast irelevantnog – ali na kraju ipak je ta ista profesorka ona koja piše referat i suštinski odlučuje koga će da primi, reference ili nereference. Može da se tu javi i Ćoravi Tuta Bugarin sa ulice, ako ona želi Ćoravog Tutu Bugarina, ona će napisati povoljan referat za Ćoravog Tutu Bugarina a ne za osobu koja ima grdne knjige, stipendije, učešća na konferencijama i objavljene radove u referentnim časopisima koji su svi iz tražene naučne oblasti! Zahvaljujući podršci nekih kolega na velikom Nastavno-naučnom veću fakulteta taj profesorkin referat ipak NIJE prošao, nije imao dovoljan broj glasova, i Konkurs je, zbog moje žalbe, propao.

U međuvremenu sam se ja batrgao po medijima, koji su pisali o mom slučaju, bilo me je i po televizijama, pretežno lokalnim, ali sve to na duže staze ništa nije pomoglo. Suviše sam ja bio sitna riba; koga je briga za običnog tamo nekog asistenta u borbi protiv redovnog profesora. „Ne može šut protiv rogatog“, govorili su mi svi. Pisao sam i Ministru prosvete, ali sam dobio šturi odgovor koji se pozivao na tzv. „autonomiju univerziteta“ i njegovo pravo da raspisuje ili ne raspisuje konkurse...

            Oko pola godine kasnije, ako se dobro sećam, raspisan je opet isti konkurs. Meni je bilo dojavljeno da bi mi pametnije bilo da se na njega ne javljam i da više to ne talasam (ionako, realno, nisam stvarno ni želeo da ikada više radim s tom profesorkom – ili čak da budem s njom u istoj prostoriji!); umesto toga, savetovano mi je da pustim da to ide svojim tokom, neka primi tu moju zamenicu, neka radi kako je naumila, a ja da ne ulažem žalbe itd. nego umesto toga da se javim na drugi konkurs, za Predavača engleskog jezika na nematičnim grupama, gde mi je garantovano da ću biti primljen. Mada je meni eng. jezik uvek bio sredstvo a ne cilj – mene zanimaju književnost, film, kultura i umetnost, a ne lingvistika, fonetika, semantika – ovo mi je ipak delovalo kao podnošljiva zamena; ako ništa drugo, ipak je to rad u nastavi, ipak je to ono za šta sam se školovao, a ne mastiljarski posao u nekoj Studentskoj službi. I ja pustim ovu na miru, javim se na taj drugi konkurs – i dobijem, naravno, patku. Oni prime neku drugu osobu koja je, realno, imala više referentnih radova iz oblasti lingvistike od mene. A meni: obećanje – ludom radovanje.

- Dobro, ali šta je s profesorkinom glavnom zamerkom, barem u javnim nastupima i napisima, u novinama: ona vam najviše zamera to što deset godina niste magistrirali. Reklo bi se da je to ozbiljan pokazatelj da možda ipak niste baš toliki talenat i stručnjak za kakvog se izdajete?

-- Osoba treba stvarno da bude bezobrazna i licemerna preko svake mere pa da asistentu zamera što 10 godina nije magistrirao, a ona mu je bila mentor sve to vreme, a ne vidi ni trunku svoje krivice u tome. A šta je učinila da mu omogući da magistrira u roku? Kao prvo, dopustila je da mu istekne rok za odbranu prvog magistarskog jer se lagodno odnosila prema vremenu („Nemam ja kad to da čitam, imam preča posla...“). Kao drugo, njenu izraženu sujetu pogodilo je i to što sam ja, nakon tog prvog propuštenog roka, neko vreme razmatrao da magistarski prijavim kod nekog drugog mentora, na nekom drugom fakultetu u zemlji, a ne kod nje. Kad su me kolege ubedile da mi ova to nikad ne bi oprostila, nevoljno sam ponovo prijavio sasvim drugu temu kod nje – i desilo se sve ono kao prvi put, samo još mnogo gore! Odugovlačenje i iživljavanje!

            Moj prvi, nesuđeni magistarski za temu je imao „Delo H. F. Lavkrafta u svetlu horor žanra“. Moj drugi, jedva nekako odbranjeni magistarski bio je naslovljen „Gotski motivi u delu Edgara Alana Poa“. Pa da li neko ovde stvarno misli da su to teme o kojima ja ništa ne znam, koje su mi mrske, nametnute, daleke, koje sam nevoljno i neznalački obrađivao, za koje sam toliki duduk da za 10 godina nisam o njima umeo da sročim 10 strana koje bi mojoj mentorki bile prihvatljive?!

            OK, možda je stvarno tako: možda sam ja toliko loš poznavalac i književnosti i horora da 10 godina nisam mogao da magistriram, osim „milošću“ moje mentorke, koja me je na kraju „pustila“. Ali kako onda objašnjavate činjenicu da sam, odmah zatim, na beogradskom Filološkom fakultetu, doktorirao za rekordne tri godine, sa radom koji je tri puta duži od magistarskog – i to kod mentora prof. dr Zorana Paunovića, vodećeg angliste u Srbiji?!

            Kod neiživljene mentorke za koju malo ko van Niša zna ja 10 godina ne mogu da sastavim 150 strana o hororu, a onda za 3 godine kod vrhunskog i mega-uglednog stručnjaka kao mentora uspem da napišem i odbranim rad „Istorijska poetika horor žanra u Angloameričkoj književnosti“ koji ima preko 500 strana? Pa ako se ovde iz aviona ne vidi gde je i u čemu bio problem ja to stvarno ne mogu da crtam!

- A „mobilnost“ na univerzitetu? Jeste li pokušali da nađete posao na nekom drugom univerzitetu? Sa vašim navodno bogatim CV-em to ne bi trebalo da bude problem? Neko zloban čak bi mogao reći: „Ako si ti bio toliko dobar, kako to da te niko 10 godina nije hteo zaposliti? Da ti nešto valjaš, posao bi do sad morao naći!“

-- Eh, lako je to reći ako nemate pojma kako stvari zapravo funkcionišu na univerzitetu. Tu se NIKADA nastavno osoblje ne zapošljava po principu: „Hajde da raspišemo Konkurs, nemajući pojma ko će se na njega prijaviti, pa kad vidimo prijave koje stignu, odabraćemo najboljeg kandidata, inače nama nepoznatu osobu, samo na osnovu njenog CV-a!“ Nastavni podmladak se gradi tako što profesor već među studentima odabere svog potencijalnog naslednika: i svaki konkurs koji se raspiše, raspisuje se „za nekoga“. Ciljano. Da se primi osoba Ta-i-Ta; ne nužno najbolji kandidat, nego onaj koga je profesor već do tad odabrao. Može da se javi i Pera Kojot Super-Genije sa potvrdom Globalne Unije Genijalaca Planete Zemlje da je 100% Čisti Genije koji je upravo pronašao lek za rak i sidu i izumeo leteće automobile i perpetuum mobile i patentirao Rešenje za Kosovo u Srcu Srbije – svejedno će tom Geniju da se nađe neka formalna mana, nedostatak, nema neki pečat, fali mu rad objavljen u Babušničkom Književnom Glasniku, šta god, nebitno, i biće, umesto Super-Genija, primljena osoba Ta-i-Ta koju je profa odavno sebi odabrao da mu poslušno donosi burek i da „ne pušta krila previše“.

            Uostalom, da se ne lažemo, i ja sam tako dobio posao: profesorka me je obožavala kao studenta (u mlađim danima, dok se palila na buntovnike), i lično me je zvala dok sam ja još bio na odsluženju vojnog roka da me obavesti kako će uskoro biti raspisan konkurs za njenog asistenta i da se ja svakako javim na njega... Druga je stvar što se ona kasnije, u klimakterijumu, predomislila oko svog izbora i shvatila da joj, ipak, na duže staze, ne treba Čovek nego Slina.

- Pa dobro, ali majku mu, Kragujevac, Beograd, Novi Sad... Toliko je Anglistika u zemlji, toliko prilika, potencijalnih radnih mesta za čoveka poput vas – kako niste mogli nigde da nađete sebi mesto?

-- Da li ste me vi slušali šta upravo rekoh? Svaki konkurs koji se na srpskim univerzitetima raspiše, raspisuje se „za nekoga“. I to se najčešće dobro zna za koga. Ja jesam neko vreme pratio sajtove tih fakulteta i njihove konkurse: u par navrata se desilo da vidim konkurs gde se tražio neko baš sa mojim referencama. Ali, kad bih se preko svojih kolega raspitao o tom konkursu, uvek bih saznao da se radi o konkursu raspisanom za kolegu Peru ili koleginicu Persidu – ili je u pitanju bio reizbor, ili primanje nekoga već odabranog, tako da bi bilo neumesno  da ja upadam na „tuđi“ konkurs i da, praktično, nekome drugome oduzimam obećani posao i hleb iz usta. Zato sam, posle nekog vremena, prestao da pratim te konkurse i da razmišljam o javljanju na njih.

 

- Dobro, a privatni fakulteti? Oni kubure s kadrovima. Njima bi neko s vašim CV-em dobro došao za akreditaciju...

-- Tu postoje dva problema. 1) Na privatnim fakultetima se ne predaju američka ili engleska književnost i kultura; eventualno se predaje engleski jezik, a ja rekoh već gore da mene predavanje jezika ne zanima. 2) Čuo sam već od nekih poznanika kako izgleda rad na privatnom fakultetu, gde se, naročito mlađim saradnicima, uvaljuje, pored nastave, još i gomila birokratskih budalaština, formulara, papirologije, sviranja kurcu na dvesta načina... Dakle, da sažmem: na privatnim fakultetima ne bih mogao da predajem ono što volim i što me jedino zanima; morao bih da radim još gomilu stvari koje mrzim; a sve to za neke manje pare.

- A srednje škole? Pa čak i osnovne...?

-- Halo! Treba li da nacrtam: nikada nisam imao ambiciju da budem profesor a kamoli nastavnik engleskog jezika! Ni kad sam upisivao anglistiku, ni kad sam je diplomirao, ni kad sam magistrirao i doktorirao – nisam imao nameru, niti želju, da podučavam neku klinčadiju razlikama između Present Perfecta i Present Perfect Continuousa! Ili slaganju vremena! Ili nepravilnim glagolima! Idiomima! Frazalnim glagolima! Delovima automobila na engleskom! Ništa od toga!

- U redu, izvinite što sam pomenuo. Uzmite jednu čokoladicu. Bolje?

-- Da, ali samo malo.

- Dobro, ako već stvari tako stoje u srpskom visokom školstvu, nameće se logično pitanje: zašto se onda niste pridružili sve masovnijem odlivu mozgova iz ove korumpirane i beznadežne Nedođije i potražili sebi posao na nekom inostranom, a pre svega američkom univerzitetu?

-- Odgovor na to pitanje je donekle ličan, i komplikovan, ali svodi se na sledeće: nisam bio toliko očajan da bih ostavljao svoj dom i porodicu ovde; nije mi se sviđala ideja da neku drugu zemlju nalazim svojom domovinom, da doveka govorim stranim jezikom (ma koliko ja njime vladao, akcenat će se uvek čuti, i ja ću stranac uvek biti); život u tuđini podrazumevao bi da se uvalim u neke kredite i/ili troškove (za stan, za auto, koji ne želim da vozim a morao bih u SAD) kojima bih sebe doveka zarobio, a ja ne volim da robujem, ako to do sad niste primetili. Pored toga, ovde ipak imam prijatelje, porodicu, ogromnu biblioteku (a dom je tamo gde su ti knjige!)... A poneki poslići su se ipak i javljali, nije baš da u Srbiji nisam imao za hleb ili za druge osnovne životne potrebe...

- Govorite o honorarnim poslovima?

-- Pa da: prevod ovde, prevod onde, honorar za ovu knjigu, za onu, malo po malo, ponešto bi se nakupilo. Serija predavanja ovde, promocija onde; honorari za to uglavnom mali, ali nakupi se toga. Nešto malo dobijam i iz tuđine, za tekstove koje već 9 godina redovno objavljujem u kanadskom časopisu Rue Morgue.

            A onda, od pre pet godina aktivno sarađujem sa Orfelin izdavaštvom, kao urednik i prevodilac. Tu, pre svega, radim ono što volim i što sam oduvek sanjao da radim; plaćen sam pristojno; a što je najvažnije, imam odličan, prijateljski (!) odnos i prijatno, podsticajno radno okruženje lišeno stresa ili bilo kakvih ego-tripova oko kojih sam ranije, s profesorkom, morao da obigravam. Kako se posao u Orfelinu zahuktava, svake godine sa sve više naslova, tako se to polako i neosetno maltene pretvorilo u „day job“ – u svakodnevno zaposlenje. Jedino što je to i dalje honorarni rad, koji zavisi od posla do posla, i koji naravno nema onu sigurnost i budućnost koju bi imao posao na državnom fakultetu. I naravno, ne ide mi staž. Staž mi miruje.

- Čekajte, a Biro? Za 10 godina koliko ste u evidenciji Naci. službe za zapošljavanje mora da su vas obasuli gomilom ponuda? Kako to da vam oni nisu ovoliko vreme našli posao? Zar nisu za to plaćeni?

-- Ha ha, baš ste vickasti. Za ovih 10 godina koliko sam prinuđen da im se svaka 3 meseca javljam kako bi mi lupili pečat, pozvali su me ukupno JEDNOM, i to sa ponudom da idem u Beograd (od kojih para?) da predajem engleski u nekoj srednjoj školi. Znači, da odem u podstanare i u dužničko ropstvo, da radim posao koji ne volim kako bih njime mogao da zaradim da platim stanarinu i neživot u gradu u koji uvek volim da odem, ali isto tako i da se iz njega vratim nazad, u svoj topli i prijatni i lepi dom u Niškoj banji.

- Kako doznajemo iz pouzdanih izvora, vaša ex-profesorka iduće godine ide u penziju. Što tad ne uskočite na njeno mesto?

-- Jel' to treba da bude šala? Kad se ova odgega u penziju, na njeno mesto će da zalegne „moja zamenica“, lingvističarka koja je pod stare dane otkrila da je zapravo zanima književnost. Osim toga, ogavna mi je pomisao da uopšte više nogom kročim na Anglistiku Filozofskog fakulteta u Nišu, bilo kojim povodom. Zapravo, posle 10 godina na Birou, ozbiljno su poljuljane moje ambicije povratka u svet tzv. „akademskih građana“ – naročito u svetlu kukavičkog ćutanja mojih nekadašnjih kolega (čast malobrojnim izuzecima! evo baš pre neki dan sam s ponosom gledao na jutjubu moju ex-koleginicu Tanju Paunović kako nastupa na „Nije filozofski ćutati“ u Beogradu) povodom totalne degradacije srpskih univerziteta i besramnog vređanja putem brojnih očiglednih plagijata i kupljenih diploma vrhuške ovog nakaznog sektaško-kriminalnog režima...

- Jasno. Dobro, recite mi, za kraj, nešto o ovoj promociji u NKC-u u utorak.

-- Ja se trudim da ne robujem kalendaru – a jedna od pozitivnih stvari u Biti Nezaposlen je i to što nikad ne znam da li je početak ili kraj meseca, da li je ponedeljak ili petak... Ali ipak volim da obeležim značajne jubileje. Ovog proleća proslavio sam 10 godina bloga The Cult of Ghoul izdavanjem knjige KULT GULA, a kad sam shvatio da se ove jeseni navršava lepih, okruglih, deset godina otkako sam nezaposleno lice u svojim najboljim i najkreativnijim (?!) godinama, deset godina kako sam ovoj državi nebitan i nepotreban dok lažni „doktori“ i plagijatori završavaju poslove – odlučio sam da promociju svojih novih, ovogodišnjih knjiga održim baš na taj datum, i baš u Nišu, u prijateljskoj instituciji NKC s kojom sarađujem već četvrt veka, i sa kolegama s kojima se znam isto toliko: Dejanom Dabićem i Srđanom Savićem. Što bi rekao naš Psiho-Predsednik, „neću da kukam i molim“, neću da zapomažem, nego mislim da je prikladno da RADNO obeležim taj datum, promocijom mojih novih radova, i osvrtom na tih 10 godina i na sve knjige koje sam objavio u tom periodu. Ukratko, da pokažem da to što sam 10 godina bio „nezaposleno lice“ nikako ne znači da sam bio besposlen!

            Dakle, svi koji ste tada u Nišu a gotivite moj rad i želite da pokažete da ga podržavate, dođite u utorak 19. novembar u 19 sati, u Malu salu NKC-a na Paliluli da se družimo, zezamo i prkosimo dušmanima!

            Ako je nekome od vas do sada promakla neka od mojih knjiga, KULT GULA i NAŽIVO moći će i tada da se kupe po specijalnim cenama koje važe samo tada i samo tu i samo uz dolazak naživo!

            PS: Za slučaj da postoje mazohisti koje ceo ovaj slučaj oko mog otkaza i mobinga i svega zanima u mnogo više detalja, a nisu ga ispratili pre 10 godina jer tad nisu ni znali za ovaj blog: možete čitati gomilu mojih i tuđih tekstova i saznati obilje drugih sočnih detalja na blog kategoriji OTKAZ.

APDEJT: Evo kako sam na niškoj TV Belle Amie najavio ovaj događaj i prozborio koju o neslavnom jubileju

Dejan Ognjanović na Vikipediji

            U okviru proslave 22 godine od prve objavljene filmske kritike, 15 godina od prvog objavljenog romana, 12 godina od prve objavljene knjige o hororu – ono što ste vi (pre)dugo čekali: najzad dr Dejan Ognjanović ima svoju stranicu na Vikipediji!

            Do sada ste, prilikom guglanja, mogli doći samo na stranicu onog crnogorskog fuzbalera s mojim imenom (!) – a sad, najzad, sve ono što ste o meni želeli znati (a da je za javnost) – imate kondenzovano, pregledno i sažeto izneseno, OVDE.

            Veliku zahvalnost dugujem Bobanu Trifunoviću, mladom antropologu-doktorandu i ambicioznom piscu fanta-horora, koji je potpuno volonterski odradio sve što je bilo potrebno vezano za izgradnju ove stranice. Ako nešto ne valja sa tekstom, za to sam kriv ja.

            Takođe veliku zahvalnost dugujem ovom blogu, jer da nisam na njemu redovno i pomno beležio sve svoje aktivnosti, sad ih sigurno ni polovinu ne bih prizvao iz svog polusenilnog mozga; brauzovanje po arhivi, tokom prethodnih DEVET I PO (!) ne nedelja nego GODINA pomoglo mi je da osvežim pamćenje i iskopam grdne podatke koje sada, po prvi put sistematizovane, imate na mojoj stranici na Vikipediji.

            Dakle, ĆIRILICOM ili LATINICOM, Dr Ghoul je sada i na taj način prisutan u kiberprostoru.

            A uskoro isto to, ali i na ENGLESKOM!

            Do tada, evo i ovde na blogu prenosim kompletan tekst sa Vikipedije! Bacite pogled – verujem da ni moji najpažljiviji pratioci ne pamte ili ne znaju mnoge od ovih stvari!

Dejan Ognjanović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dejan Ognjanović (Niš,Srbija, 30. januar 1973) je srpski književnik, književni kritičar i filmski kritičar, urednik, prevodilac i esejista, pretežno u domenu horor žanra. Prvi je u Srbiji, ali i u regionu, odbranio doktorsku disertaciju u celosti posvećenu horor žanru – konkretnije, poetici horora. Važi za vodećeg poznavaoca horor žanra, što u književnosti, što u kinematografiji, na Balkanu.

Sadržaj

1. Biografija

2. Književno stvaralaštvo

3. Filmska i književna kritika i esejistika na srpskom jeziku

4. Filmska i književna kritika i esejistika na engleskom jeziku

5. Urednik

6. Pogovori

7. Prevodilac

8. Strip esejistika

9. Transcendence

10. The Cult of Ghoul

11. Izlaganja na naučnim konferencijama

12. Javni nastupi

13. Publikacije

14. Nagrade

15. Reference

Biografija

Dejan Ognjanović rođen je 30. januara 1973. godine u Nišu, u Srbiji (tada, SFRJ). Živi u Niškoj Banji, gde je završio osnovu školu Ivan Goran Kovačić (1980-1988). U Nišu je, takođe, završio gimnaziju Stevan Sremac, smer Inokorespondent-saradnik (1988-1992). Zvanje diplomiranog filologa stekao je na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde je studirao engleski jezik i književnost.

Postdiplomske studije upisao je na istom fakultetu, na departmanu Anglistike, i sve ispite položio pre nego što je bio prinuđen da se odazove služenju obaveznog vojnog roka. Dodeljen mu je VES telefoniste, za šta se obučavao od decembra 1998. do marta 1999. godine, u kasarni na Topčideru, u Beogradu. Pre završene obuke, početkom marta meseca, poslat je na teritoriju Kosova i Metohije, najpre u Đakovicu, dve nedelje kasnije u Prištinu. Tamo je, kao prevodilac pri Komandi prištinskog korpusa, proveo sve vreme NATO bombardovanja SRJ. Ostatak vojnog roka odslužio je, takođe, pri Komandi prištinskog korpusa, koja je izmeštena u Leskovac.

Po završetku vojnog roka, Ognjanović je počeo da radi na Filozofskom fakultetu u Nišu, u zvanju asistenta-pripravnika, pri Departmanu anglistike, na predmetu Američka književnost. Na tom radnom mestu proveo je deset godina, od 1999. do 2009. godine.

U periodu od avgusta 2003. do jula 2004. godine, bio je na stručnom usavršavanju u SAD, iz oblasti Američkih studija, na Univerzitetu Kalifornija, u Berkliju, kao stipendista Junior Faculty Development Program (JFDP), organizacije American Councils for International Education (ACIE).

Neslaganja sa predmetnom profesorkom, a ujedno i mentorkom, pa i mobing na radnom mestu na Filozofskom fakultetu u Nišu, doveli su do toga da Ognjanović novembra 2009. godine napusti Filozofski fakultet. 

Ognjanović je prethodno, ipak, kod pomenute predmetne profesorke magistrirao sa temom Gotski motivi u delu E. A. Poa, u maju 2009. godine.

Zvanje doktora nauka Ognjanović je stekao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odbranivši doktorsku disertaciju pod naslovom Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti u februaru 2012. godine, pod mentorstvom vodećeg angliste, prof. dr Zorana Paunovića. 

Ognjanović je, zajedno sa Mičom Dejvisom, u okviru filmskog festivala Fantazija u Montrealu 2010. bio ko-selektor programa Subverzivna Srbija. Bio je gost-učesnik tog festivala i, u okviru njega, lično je predstavio odabrane srpske žanrovske filmove, u formi predavanja o hororu u srpskoj kinematografiji. 

Najavio je svih sedam odabranih filmova, učestvovao u diskusiji sa prisutnim gostima i autorima nekih od filmova. Povrh toga, o puštenim filmovima je napisao tekstove koji su uvršteni u katalog festivala. 

Na festivalu, Ognjanović je, ujedno, dao i nekolicinu intervjua, tokom kojih je ukazao na potencijale i dostignuća žanrovske kinematografije u Srbiji, što je, skupa, bilo najveće celokupno predstavljanje srpske fantastične i horor produkcije u inostranstvu do tada i od tada. 

Neposredno nakon toga, napisao je i priredio temat o novim srpskim žanrovskim filmovima, sa naglaskom na Srpskom filmu, za prestižni svetski magazin Rue Morgue, nakon čega postaje njegov stalni saradnik.

Centar za naučna istraživanja Srpske akademije nauka i umetnosti i Niški kulturni centar objavili su krajem 2011. godine peti tom Enciklopedije Niša, posvećen kulturi. Na enciklopediji je, tokom godina, radilo više od šezdeset saradnika. U ovoj knjizi nalazi se i odrednica o Ognjanovićevom dotadašnjem kulturnom radu.

Književno stvaralaštvo

Književno stvaralaštvo, ponajpre pisanje horor pripovedaka i romana, Ognjanović smatra svojom primarnom vokacijom, čemu je posvećen od svoje 18. godine. Prozna dela nastala u tom periodu svoje mladosti nigde nisu objavljena, jer ih nije smatrao zadovoljavajućim.

Ognjanovićevo prvo objavljeno prozno delo jeste roman Naživo (Prosveta, Niš), objavljen 2003. godine. Ukratko, u romanu se pripoveda o čudnim zbivanjima u Nišu i Prištini, leta 1995. godine, koja na indirektan način odražavaju društvene i psihološke tenzije izazvane ratom. Roman je objavljen dok je Ognjanović boravio u Sjedinjenim Američkim Državama, te je tako namerno lišen promocije, koje nije bilo ni nakon njegovog povratka u Srbiju. Premda skromnog tiraža, od samo tri stotine primeraka, roman je stekao kultni status i naišao na pozitivan odziv kod književne kritike i publike. Roman Naživo je doživeo i drugo izdanje, kao samizdat (Sven, Niš) 2010. godine, u još tri stotine primeraka. Svi primerci su odavno rasprodati i knjiga se više ne može naći u prodaji. U pripremi je treće izdanje. 

Svoj drugi roman, Zavodnik, Ognjanović je najpre objavio 2014. godine (Sven, Niš), a potom i 2015. godine, u saradnji sa Orfelin izdavaštvom iz Novog sada. Za razliku od Naživo, u Zavodniku se u prvi plan postavljaju elementi folklora i narodnih verovanja, a radnja u celosti smešta u gotovo napušteno selo Špaj, u jugoistočnoj Srbiji. Zavodnika je Ognjanović zamislio kao roman u kojem je, u srpskom kulturnom krugu, na nov, originalan način, prerađena osnovna premisa novele Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa, i filmske adaptacije te novele u režiji Džeka Klejtona, pod naslovom Nevinost, iz 1961. godine.

Kratke priče Ognjanović je objavljivao u časopisima Gradina (Niš), Ulaznica (Zrenjanin), Politikin zabavnik (Beograd), Balkanski književni glasnik (Beograd) i drugim, kao i u knjiškim antologijama Gradske priče 3: fantastika (Albos, Kruševac, 2008), Alisa u zemlji priča: Najlepša ostvarenja sa V konkursa za najkraću kratku priču (Alma, Beograd, 2006), Izvan koridora - Vranac, Najbolja kratka priča 2010 (Karver, Podgorica, 2010), Beli šum (Paladin, Beograd, 2008), Istinite laži (Paladin, Beograd, 2009), Apokalipsa juče, danas, sutra (Paladin, Beograd, 2011), Tajanstveni putnik (NKC, Niš, 2012), U znaku vampira – Muške priče o krvopijama (Paladin, Beograd, 2012), Nova srpska pripovetka (Paladin, Beograd, 2014), HAARP i druge priče o teorijama zavere (Paladin, Beograd, 2014) i U vrzinom kolu (Strahor, Beograd, 2017).

U pripremi su romani Prokletije (koji se nadovezuje na neke likove i dešavanja iz romana Naživo) i Crno dete (prikvel romana Zavodnik), kao i zbirka priča o zombijima u niškom kraju, Zadušnice i drugi užasi.

Filmska i književna kritika i esejistika na srpskom jeziku

Ognjanović se filmskom kritikom profesionalno bavi od 1996. godine, kada je prve prikaze filmova objavio u listu Niški analitičar. Nedugo zatim, počeo je saradnju sa studentskim, (kasnije, „akademskim”) listom Pressing, u kojem je, pored redovnih prikaza filmova, kraćih eseja i tome sličnog, uredno objavljivao tekstove u svojoj rubrici Kult horora, u periodu od 1997. do 2009. godine. Saradnju sa listom Pressing prekida pošto Dejan Stojiljković postaje urednik lista.

Prvo pojavljivanje u novinama, negde oko 1981. na proslavi Dana bezbednosti u N. Banji

Početkom 21. veka, Ognjanović počinje da objavljuje filmske kritike i eseje u beogradskim magazinima FAMA, OK, Evropa, Znak sagite, Polaris i u kulturnim dodacima dnevnih listova Politika, Večernje novosti, Dnevnik i Danas (Beton). Objavljivao je i u leskovačkom magazinu Think Tank i u kulturnom dodatku Kult niškog dnevnog lista Narodne novine.

Ognjanovićevi prikazi knjiga i filmova mogli su se pronaći i na internet portalu Popboks, od 2008. do 2009. godine, kada je portal ugašen.

U periodu od 2009. do 2016. godine, Ognjanović je bio zamenik glavnog i odgovornog urednika niškog filmskog časopisa Filaž, gde je objavio brojne kritike, eseje i intervjue.

Izbor iz Ognjanovićevih filmskih kritika objavljen je u specijalnom izdanju časopisa Yu film danas, koji je posvećen Niškom filmskom kritičarskom krugu, pod naslovom Svetlo sa Tvrđave (2010), koji je priredio Severin M. Franić.

Ognjanovićev esej o žanrovskom filmu u Srbiji objavljen je u dvojezičnom izdanju Uvođenje mladosti (Youth Rising) 2008. godine (Filmski centar Srbije), a 2009. godine i u specijalnom izdanju internet magazina KinoKultura br. 8 na engleskom jeziku, kao „Genre Films in Recent Serbian Cinema“.

Ognjanović je, ujedno, povremeni saradnik filmske revije Ekran iz Slovenije.

Ognjanović je objavljivao radove na teme književnosti i filma, književne i filmske kritike, u časopisima Književna istorija, Letopis Matice Srpske, Philologia, Zbornik FDU, Philologia Mediana, Polja, Gradina, Severni bunker, Plima plus, Ulaznica i tako dalje.

Filmska i književna kritika i esejistika na engleskom jeziku

Ognjanovićevi radovi o filmu objavljeni su u stručnim zbornicima u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu – u antologiji Speaking of Monsters: A Teratological Anthology 2012. godine (Palgrave Macmillan) i u Digital Horror: Haunted Technologies, Network Panic and the Found Footage 2015. godine (IB Tauris).

Ognjanovićevi eseji su, u inostranstvu, objavljeni i u knjigama 100 European Horror Films 2007. godine (BFI), 501 Movie Directors 2007. godine (Quintet) i 101 Horror Movies, 101 SF Movies, 101 Gangster Movies i 101 War Movies You Must See Before You Die 2009. godine (svaka u izdanju ABC Books).

Na engleskom jeziku, Ognjanović je 2017. godine publikovao knjigu The Weird World of H.P. Lovecraft u izdanju časopisa Rue Morgue. Knjiga je posvećena poetici, značaju i medijskom životu Hauarda Filipsa Lavkrafta.

Od 2010. godine, Ognjanović je stalni saradnik časopisa Rue Morgue iz Kanade, vodećeg svetskog časopisa posvećenog horor žanru. Za Rue Morgue je dosad pisao prikaze knjiga, filmova, članke i intervjue. Za članke ovog časopisa je, u dva navrata – 2016. i 2017. godine – dospeo u najuži izbor za prestižnu žanrovsku nagradu Rondo Haton.

Ognjanovićevi intervjui sa velikanima horor žanra, poput Kristofera Lija, Stjuarta Gordona, Žauma Balagera, Serđa Stivaletija, objavljeni su u knjizi Horror Movie Heroes u izdanju časopisa Rue Morgue 2014. godine. 

Prikaze knjiga i filmova na engleskom jeziku Ognjanović je pisao i za nekoliko inostranih internet stranica, od kojih većina više nije aktivna – Kung Fu Cult Cinema, Twitch, Beyond Hollywood, Unearthed i Quiet Earth.

Urednik

 

Ognjanović je, kao urednik, priredio kritičku antologiju najboljih priča Hauarda Filipsa Lavkrafta – Nekronomikon, najpre, 2008. pa i 2012. godine u izdanju sad ugašene izdavačke kuće Everest Media. Nekronomikon, pored Lavkraftovih pripovedaka i novela, sadrži opšti uvod, specijalne uvode u svako književno delo, te iscrpne završne napomene, biografiju autora, njegovu anotiranu bibliografiju i sadržajan pogovor.

Kao ko-urednik, zajedno sa Ivanom Velisavljevićem, Ognjanović je radio na zborniku Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma, koji je objavila izdavačka kuća Clioiz Beograda, 2008. godine. Zbornik je posvećen novom sagledavanju slavije istraživanih tema, autora, žanrova i poetike u srpskoj kinematografiji.

Ognjanović je priredio i temate o američkim piscima Embrouzu Birsu 2008. godine (Gradina br. 25), Hauardu Filipsu Lavkraftu 2009. godine (Gradac br. 171-172) i Vilijamu Barouzu 2010. godine (Gradac 173-174). Priredio je, takođe, i zbirku srpskih priča fantastike 2005. godine (Pressing br. 47).

Pri Orfelin izdavaštvu, kao urednik edicije Poetika strave, Ognjanović je priredio kritička izdanja i antologije izabranih dela Aldžernona Blekvuda, Hauarda Filipsa Lavkrafta, M. R. Džejmsa, Šeridana Le Fanua, Širli Džekson, Artura Makena, Tomasa Ligotija, Vilijama Houpa Hodžsona, Roberta Ejkmana i drugih, koja sadrže njegove fusnote, napomene, iscrpne pogovore i detaljne biografije i bibliografije tih autora.

U ediciji Poetika strave dosad je uredio sledeća izdanja:

- A. Blekvud – Vrbe

- H. F. Lavkraft – Šaptač u tami

- M. R. Džejms – Zazviždi i ja ću ti doći

- R. Ejkman – Hladna ruka u mojoj

- Š. Džekson – Ukleta Kuća na brdu

- Š. Le Fanu – Karmila i druge priče strave

- A. Maken – Veliki bog Pan

- T. Ligoti – Pisar tame

- A. Blekvud – Drevna svetla

- V. H. Hodžson – Glas u noći

- H. F. Lavkraft – U planinama ludila

U pripremi su i roman Rolanda Topora, Stanar, zbirka pripovedaka Roberta Ejkmana More boje crnog vina, roman Hauarda Filipsa Lavkrafta Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda i zbirka pripovedaka Tomasa Ligotija Dnevnik noći.

Pored toga, ko-urednik je i knjige Snovita potraga za neznanim Kadatom H. F. Lavkrafta, u izdanju izdavačke kuće Makondo. Knjiga sadrži još četiri pripovetke, takođe u Ognjanovićevom prevodu, kao i njegove opsežne napomene, rečnik i pogovor.

Pogovori

Pored pogovora koje je napisao za knjige u ediciji Poetika strave izdavačke kuće Orfelin iz Novog Sada, autor je pogovora i za nekoliko drugih knjiga.

Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda izdavačke kuće Makondo, novi prevod R. L. Stivensonovog klasika horor žanra, sadrži detaljan pogovor pod naslovom Stranac u sopstvenoj kući.

U zbirci priča Kralj u žutom Roberta V. Čejmbersa, izdavačke kuće Gavran, nalazi se Ognjanovićev stručni pogovor pod naslovom Jeste li videli žuti znak.

Prevodilac

Ognjanović se aktivno bavi prevođenjem proze sa engleskog jezika, poglavito žanrovske proze. Takođe, sa srpskog jezika prevodi na engleski – sinopsise, filmske scenarije, dijalog liste i sl. Njegovi prevodi sa engleskog jezika su, u knjiškom obliku, zastupljeni u izdanju Strah – mala antologija horora iz 2004. godine (Itaka, Beograd), u Nekronomikonu iz 2008, 2012. i 2018. godine, u zbirci pripovedaka Hauarda Filipsa Lavkrafta Šaptač u tami iz 2015. godine, u zbirci pripovedaka M. R. Džejmsa Zazviždi i ja ću ti doći iz 2015. godine, u zbirci pripovedaka Šeridana Le Fanua Karmila i druge priče strave iz 2015. godine, u zbirci pripovedaka Aldžernona Blekvuda Drevna svetla iz 2017. godine, i u zbirci pripovedaka Vilijama Houpa Hodžsona Glas u noći iz 2018. godine.

Ognjanović je u celosti preveo sledeće knjige: Crtani vodič kroz seks iz 2005. godine (Paramecijum, Beograd), roman Širli Džekson Ukleta kuća na brdu iz 2016. godine, zbirku pripovedaka Artura Makena Veliki bog Pan iz 2017. godine, roman Hauarda Filipsa Lavkrafta U planinama ludila iz 2018. godine i roman Snovita potraga za neznanim Kadatom istog autora, u izdanju izdavačke kuće Makondo 2017. godine.

Prevodio je i stripove crtača Ričarda Korbena (Leglo strave: E. A. Po i Leglo strave: H. F. Lavkraft) u izdanju izdavačke kuće Darkwood iz 2014. godine.

Strip esejistika

Ognjanović aktivno piše o stripu. Stalni je saradnik izdavačke kuće Veseli četvrtak, za koju redovno piše prateće tekstove za serijal knjiga o Dilanu Dogu. Njegovi tekstovi dosad su propratili preko dvadeset njihovih knjiga.

Za prvu knjigu Martija Misterije iz 2013. godine, napisao je pogovor pod naslovom S one strane strave, dok je 2016. godine, za Biblioteku Zagor, za knjigu br. 27, napisao pogovor pod naslovom Zagor: horor priča; Elementi horora u klasičnim Zagorovim avanturama.

Ognjanović je, ujedno, autor pogovora za strip albume izdavačke kuće Darkwood Alberta Breće Mitovi o Ktuluu i Mort Cinder.

Transcendence

Ognjanović je autor stripa pod naslovom Transcendence, koji je objavljen u SAD. Na scenariju za strip zajedno su radili Edvard Li i Džon Pelan, na osnovu sopstvene pripovetke. Strip je objavila izdavačka kuća Necro Publications 2003. godine, u pedesetdva tvrdokoričena i potpisana primerka, i u hiljadu primeraka broširanog poveza. Izuzev stripa, na šesnaest stranica, i teksta pripovetke koja je adaptirana, ovo izdanje sadrži i malu galeriju od četiri Ognjanovićeva crteža, nevezana za ovaj strip.

The Cult of Ghoul

Ognjanović je urednik bloga The Cult of Ghoul, posvećenog prikazima filmova i knjiga, najavama domaćih i regionalnih događaja, izveštajima sa festivala, objavljivanju ekskluzivnih intervjua i tome slično. Pored horora, na ovom blogu Ognjanović piše o knjigama i filmovima koji, nužno, ne pripadaju horor žanru – o naučnoj fantastici, folkornoj fantastici i tako dalje. Blog je pokrenut 2009. godine, a od tada ga je posetilo preko pet miliona ljudi.

Izlaganja na naučnim konferencijama

Ognjanović je izlagao na narednim naučnim konferencijama:

- Discovering Our New World, American Studies seminar, u Solunu 2002. godine.

- Politics and/in Aesthetics, u Solunu 2002. i u Velikom Trnovu, u Bugarskoj, 2005. godine.

- Savremene tendencije u nastavi jezika i književnosti, na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 2006. godine.

- Jezik, književnost, politika, na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu 2007. godine.

- Naš svet, drugi svetovi; Antropologija, naučna fantastika i kulturni identitet na Odeljenju za entologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2009. godine.

- Etnos, religija i identitet: naučni skup u čast Dušana Bandića, na Odeljenju za entologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2014. godine.

- Naracije straha: istraživački uvidi, teorijski problemi i metodološki izazovi, na Institutu za etnologiju i folkloristiku, u Zagrebu 2017. godine.

Javni nastupi

U inostranstvu

 

Pored promocija knjiga na kojima je radio, kao urednik, prevodilac ili autor, Ognjanović je održao niz javnih predavanja i učestvovao u obilju okruglih stolova, panela, promocija i predavanja na književnim i filmskim festivalima u zemlji i inostranstvu.

Stalni je učesnik vodećeg regionalnog žanrovskog festivala - „Grossmann festival filma i vina“, koji se održava u Ljutomeru, u Sloveniji. Počev od 2007. godine, na tom festivalu je održao niz predavanja, promocija i javnih razgovora sa velikanima žanrovskog filma iz zemlje i sveta.

Juna 2009. na festivalu Kratkofil u Banjaluci, Ognjanović je održao predavanje pod nazivom Horor i kratka forma.

Jula 2010. Ognjanović je bio ko-selektor programa "Subversive Serbia" u okviru filmskog festivala Fantasia u Montrealu. Tom prilikom, lično je predstavio odabrane srpske žanrovske filmove i održao predavanje o hororu u srpskom filmu. Takođe, najavio je svih sedam odabranih filmova i vodio je razgovore sa prisutnim gostima-autorima nekih od filmova.

Na festivalu Fantastic Zagreb u julu 2011, Ognjanović je učestvovao na dva panela – na temu Gde je granica između umjetnosti i eksploatacije, kao učesnik, a na drugom, pod naslovom Fantastika i horror u ex-Yu: danas i sutra, kao moderator.

Septembra 2011. Ognjanović je na Slash Film Festival-u u Beču predstavio film Variola vera i učestvovao na okruglom stolu o subverziji na filmu. 

Na festivalu Fantastic Zagreb 2012. godine, Ognjanović je učestvovao na panel diskusiji Zombiji, koju je, tom prilikom, moderirao Vanja Vašcarac, ko-direktor programa. Osim Ognjanovića, na panelu su učestvovali i hrvatski reditelj Kristijan Milić i hrvatska antropološkinja Ana Rajner.

U Zadru, decembra 2014. godine, Ognjanović je u okviru manifestacije "SF Week" održao predavanje pod nazivom: Večiti Lavkraft.

Sredinom juna 2018. Ognjanović je gostovao na regionalnom festivalu fantastike Refesticon u Bijelom Polju, gde je održao predavanje pod naslovom Srednji vek kao inspiracija u horor filmu i, kao urednik, promovisao ediciju Poetika strave izdavačke kuće Orfelin iz Novog Sada.

U Srbiji

 

Ognjanović je čest učesnik Festivala srpskog filma fantastike i Festivala fantastične književnosti: Art-Anima, kao i manifestacije Beokon. Bio je i višestruki gost Festivala fantastike u Zaječaru, a dva puta je gostovao i na Hrizantema festivalu horor i fantastičnog filma u Subotici. Održao je jedno predavanje i na prvom Festivalu fantastike u Nišu.

U beogradskom Domu omladine, u proleće 2008. godine, Ognjanović je održao seriju predavanja o horor žanru, pod zajedničkim naslovom Uvod u užas. U Domu omladine je, takođe, 2009. godine, održao seriju od tri predavanja pod nazivom Klasični horor pisci na filmu.

Marta 2009. godine, Ognjanović je održao predavanje Gotik Edgara A. Poa u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.

U okviru Beogradskog sajma knjiga 2009. godine, Ognjanović je učestvovao na okruglom stolu o Detektivima nemogućeg kao i na panelu posvećenom Džejmiju Delanu.

Na festivalu „Cinema city“ u Novom Sadu 2010. Ognjanović je učestvovao na okruglom stolu pod nazivom Eksplicitne scene nasilja u službi filmskog ogledala.

U februaru 2011. godine, u Maloj sali Niškog kulturnog centra, Ognjanović je održao predavanje o američkom književniku Vilijamu Barouzu.

Ognjanović je u Smederevu, 2011. godine, vodio tribinu posvećenu umetničkom izrazu reditelja Đorđa Kadijevića.

Fotka sa jednog drugog dešavanja, u Domu omladine, Beograd

U okviru manifestacije Dan Vilijama Barouza 9. novembra 2012. godine u Domu omladine Beograda, održana je tribina pod nazivom Vilijam Barouz među Srbima. Osim Ognjanovića, na tribini su učestovovali Dejan Ilić i Dejan D. Marković. Tribinu je moderirao Predrag Azdejković.

U Tribinskoj sali Doma omladine u Beogradu, 12. oktobra 2012. godine, Ognjanović je govorio o fenomenu Novog francuskog horora.

Na Sajmu knjiga u Beogradu 2012. godine, Ognjanović je, u programu Draška Roganovića, održao predavanje pod nazivom Slike neiskazivog: Lavkraft u stripu.

U bioskopu Kupina u Nišu, u martu 2013. godine, Ognjanović je održao predavanje pod naslovom Edgar Alan Po: otac modernog horora, u okviru serije interaktivnih književnih večeri.

Na Tolkin-fest-u 2015. Ognjanović je učstvovao na tribini Književnost na margini: horor i naučna fantastika. Osim Ognjanovića, na tribini su učestvovali i dr Novica Petrović i dr Marko Pišev, dok su moderatorke bile Marija Stanojević i Marija Milosavljević.

U domu kulture Studentski grad, u Beogradu, u martu 2017. godine, Ognjanović je učestvovao na tribini pod nazivom Strašno žensko u hororu: književnost i film. Tom prilikom, govorio je i Mladen Milosavljević, a tribinu je moderirala Marija Stanojević.

U klubu Ljubimac u Beogradu, Ognjanović je u novembru 2017. godine održao predavanje pod nazivom Tomas Ligoti – Pisanje u tami.

Gostovanje na niškoj televiziji: Holivudska noć strave, 1997.

Na regionalnoj književnoj manifestaciji Book Talk 2017 u Novom Sadu, Ognjanović je učestvovao na okruglom stolu pod nazivom Motiv vampira u savremenoj regionalnoj književnosti. Okrugli sto je moderirao Dragoljub Igrošanac, a učesnici su, pored Ognjanovića, bili književnik i prevodilac Goran Skrobonja, Davor Šišović i Vladimir Krivošejev.

U Domu omladine Beograda, Ognjanović je u maju 2017. godine učestvovao na tribini Berni Rajtson i horor u stripu. Na tribini je govorio i Goran Skrobonja. Tribinu je moderirao Milan Jovanović.

Ognjanović je u oktobru 2017, u okviru okruglog stola Smisao filmske kritike, na Međunarodnoj koloniji filmske kritike u Nišu, održao predavanje pod nazivom Filmska kritika na blogu – lični ugao (The Cult of Ghoul).

U Nišu, u julu 2018. godine, Ognjanović je učestvovao u razgovoru o romanu Luzitanija Dejana Atanackovića, dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2017. godini, u Maloj sali Niškog kulturnog centra.

Publikacije

Faustovski ekran: đavo na filmu (Svetozar Marković, Zaječar) iz 2006. godine – Studija o prikazivanju figure Đavola na filmu, od samih začetaka filmske umetnosti do današnjeg dana.

U brdima, horori: srpski film strave (Niški kulturni centar, Niš) iz 2007. godine – Pionirska studija o elementima horor žanra u srpskoj kinematografiji.

Studija strave (Mali Nemo, Pančevo) iz 2008. godine – Zbirka eseja o horor žanru, koji su prethodno objavljivani u stručnoj periodici.

Poetika horora (Orfelin izdavaštvo, Novi Sad) iz 2014. godine – Prerađena verzija doktorske disertacije o istorijskoj poetici horor žanra u anglo-američkoj književnosti od sredine XVIII do XX veka.

Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin izdavaštvo, Novi Sad) iz 2017. godine – Knjiga razgovora sa velikanom srpske kinematografije, rediteljem Đorđem Kadijevićem.

Nagrade

Ognjanović je dobitnik nekoliko nagrada. U nekoliko navrata je bio nominovan za prestižne književne i žanrovske nagrade.

2004. godine - Prva nagrada za književnu kritiku (Gradina, Niš)

2005. godine – Treća nagrada za esej (Ulaznica, Zrenjanin)

2006. godine - Prva nagrada za esej (Ulaznica, Zrenjanin)

2006. godine – Nagrada na konkursu za neobjavljenu esejističku knjigu za ediciju Istok-Zapad (Zaječar).

2015. godine – Nominovan za NIN-ovu nagradu za roman Zavodnik, širi izbor.

2015. godine – Nominovan za nagradu Nikola Milošević za knjigu Poetika horora, najuži izbor.

2016. i 2017. godine – Nominovan za prestižnu žanrovsku nagradu Rondo Haton za svoje tekstove u časopisu Rue Morgue.

Reference

 

„Prvi doktor horora u Srbiji”. Večernje novosti. Pristupljeno 04. 08. 2018.

„Mobing na Filozofskom fakultetu u Nišu”. Blic. Pristupljeno 04. 08. 2018.

„Prvi doktor horor žanra”. Art-anima. Pristupljeno 04. 08. 2018.

„Srpski horor u Montrealu”. Fantasia Festival. Pristupljeno 04. 08. 2018.

„O srpskom hororu u Montrealu”. The Cult of Ghoul. Pristupljeno 04. 08. 2018.

„Prvi roman Dejana Ognjanovića”. Art Anima. Pristupljeno 04. 08. 2018.

„Roman prvenac Dejana Ognjanovića”. Art Anima. Pristupljeno 04. 08. 2018.

„Prvi roman Dejana Ognjanovića po treći put”. Glas Srpske. Pristupljeno 04. 08. 2018.

„Orfelin izdavaštvo”. Orfelin izdavaštvo. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Drugi roman Dejana Ognjanovića”. Art Anima. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Moja sabrana proza”. The Cult of Ghoul. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Presing”. The Cult of Ghoul. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Ognjanović i Filaž”. The Cult of Ghoul. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„O svetlu sa tvrđave”. The Cult of Ghoul. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„O uvođenju mladosti”. SeeCult. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Dejan Ognjanović o srpskim žanrovskim filmovima”. KinoKultura. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Monster Anthology”. Palgrave. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Of Digital Horror”. IB Tauris. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„A new Lovecraft study”. Rue Morgue. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Rondo nagrada”. Art Anima. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Nominovani za Rondo Haton”. Art Anima. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Heroes of Horror”. Rue Morgue. Pristupljeno 05. 08. 2018.

„Ognjanovic on Quiet Earth”. Quiet Earth. Pristupljeno 05. 08. 2018.

Lavkraft, Hauard Filips (08. 08. 2018). Snovita potraga za neznanim Kadatom(Prvo izd.). Beograd: Makondo.

 „A glimpse into Transcendence”. NecroPublications. Pristupljeno 04. 08. 2018.

 „Grossman 2016.”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „KRATKOFIL 2009.”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Fantasia 2010.”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Festival Fantastic Zagreb”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Variola vera na Sleš festivalu”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Fantastic Zagreb 2012.”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Na Refestikonu 2018.”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Dom omladine 2009.”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Gotik E. A. Poa”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Ognjanović na Beogradskom sajmu 2009.”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Ognjanović o Džejmiju Delanu”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Predavanje o Barouzu”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Tribina o Kadijeviću”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Dan Vilijama Barouza”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Edgar Alan Po: otac modernog horora”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Berni Rajtson i horor u stripu”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Filmska kritika na blogu”. Pristupljeno 08. 08. 2018.

 „Istok-Zapad”. Dereta. Pristupljeno 05. 08. 2018.

 „Širi izbor za NIN-a”. Art Anima. Pristupljeno 05. 08. 2018.

 „Uži izbor za nagradu Nikola Milošević”. Art Anima. Pristupljeno 05. 08. 2018.

 „Nominacije za Rondo Haton”. Art Anima. Pristupljeno 05. 08. 2018.