izabrana dela

izabrana dela

уторак, 27. јануар 2009.

TAKO JE GOVORIO VILIJEM BAROUZ


(izabrao i preveo: Dejan Ognjanović)

 
Vilijem S. Barouz (William Seward Burroughs, 1914-1997) je pisac čiji je značaj u svetskim okvirima u velikoj nesrazmeri sa dostupnošću njegovih dela (kao i napisa o njemu) u ovdašnjoj književnoj periodici. Časopis ''Gradina'' je svojevremeno (broj 1-2/86) objavio nekoliko odlomaka iz njegovih dela kao i kraći esej o njemu i time bio među prvima koji su Barouza čitaocima predstavili na srpskom (zahvaljujući prevodu Dragane Mašović). Ljubiteljima underground književnosti kultnu figuru kakva je Barouz ne treba posebno predstavljati: njegova popularnost danas, pet godina nakon njegove smrti, veća je nego dok je bio živ. Razlozi za to biće jasni nakon uvida u kolaž njegovih izjava odabranih iz brojnih intervjua: bolje nego bilo kakav esej skup ovih odlomaka moći će da posluži kao najidealniji uvod za neposvećene odnosno kao podsećanje za one koji već Znaju.

Izjave potiču iz sledećih intervjua: The Last European Interview by Philippe Mikriammos, "The Review of Contemporary Fiction," Spring 1984, Volume 4.1; a 1961 interview with William S. Burroughs, by Gregory Corso and Allen Ginsberg, (originally appeared in the Journal For the Protection of All People) New Dawn No. 32 (September-October 1995); The Lost Burroughs Interview at www.cyberpop.com; A recolection of a talk with William S. Burroughs by John C. Kramer, M.D. Associate Professor, Journal of Psychoactive Drugs Vol. 13(1):95-97 Jan-Mar, 1981



-Da li je na vas uticao Selin (Louis Ferdinand Celine)?

B: Da, veoma mnogo.

-Da li ste ga ikada sreli?

B: Jesam. Alen (Ginzberg) i ja smo mu otišli u posetu malo pre njegove smrti. Dobro, ne baš malo pre smrti, već dve ili tri godine pre toga.

-Da li bi ste se složili da je on bio jedan od retkih francuskih romanopisaca koji je pisao u asocijacionim blokovima?

B: Samo delimično. Mislim da je on u jednoj vrlo staroj tradiciji, a i ja sam u staroj tradiciji, konkretno, tradiciji pikarskog romana. Ljudi se žale da moji romani nemaju zaplet. Pa, pikarski roman nema zaplet. To je prosto niz događaja. I ta tradicija datira još od ''Satirikona'' Petronija Arbitera, i od jednog od najranijih romana, ''Nesrećnog putnika'' Tomasa Neša (The Unfortunate Traveler , Thomas Nashe). I mislim da Selin pripada ovoj istoj tradiciji. Ali setite se da je ono što nazivamo ‘romanom’ krajnje artificijelna forma koja se javila u devetnaestom veku. On je isto tako proizvoljan kao i sonet. I ta forma ima neki početak, sredinu i kraj; ima zaplet, i tu strukturu poglavalja gde imate poglavlje, a onda pokušavate da čitaoca ostavite u stanju saspensa, i dalje u narednom poglavlju, i ljudi se pitaju šta se desilo sa tim likom, i tako dalje. Ta devetnaestovekovna konstrukcija postala je stilizovana kao roman, i svako ko piše bilo šta različito od toga biva optužen da je nerazumljiv. Ta forma se nametnula do današnjih dana.

-I nikako ne nestaje.

B: Pa, ne, ne nestaje. Svi bestseleri su još uvek staromodni romani, napisani baš u tom devetnaestovekovnom formatu. A filmovi ih naravno prate u stopu.

-Da li bi ste kazali da je i Keruak pripadao pikarskom romanu?

B: Ne bih Džeka Keruaka svrstao u pikarsku tradiciju jer se on često bavi činjeničnim događajima koji nisu dovoljno preobraženi i naglašeni da bi se klasifikovali kao pikarski.


-Nije li pomalo čudno da je veliki inovator reči poput vas iskazao divljenje piscima koji pretežno nisu i sami bili verbalni inovatori: Konrad, Žene, Beket, Eliot?

B: Pa, izvinite me, Eliot je bio popriličan verbalni inovator. ‘Pusta zemlja’ je, u stvari, cut-up, jer koristi sve te sitne deliće od drugih pisaca u jednom asocijacionom matriksu. Beket je, rekao bih, na neki način takođe inovator reči. Žene je naravno klasičan. Mnogi od pisaca kojima se divim uopšte nisu inovatori reči, kao što ste primetili. Među njih bih uvrstio Ženea i Konrada; ne znam možete li Kafku nazvati inovatorom reči. Mislim da Selin to jeste donekle. Zanimljivo je to u vezi Selina: nalazim isto nerazumevanje kod kritičara povodom njegovog dela kakvo nalazim i u vezi mog: kritičari kažu da je to hronika beznađa, itd. Ja mislim da su njegova dela veoma smešna. Mislim da je on pre svega humorističan pisac. A pikarski roman treba da bude veoma živahan i veoma smešan.

-Koji su još pisci uticali na vas ili vam se dopali?

B: Oh, mnogi: Ficdžerald, ponešto od Hemingveja; ‘Snegovi Kilimandžara’ je sjajna kratka priča.

-A Dešiel Hemet (Dashiell Hammett)?

B: Pa... da, mislim naravno da je to u manjoj meri, ali Dašiel Hemet i Rejmond Čendler (Raymond Chandler) u tom žanru, koji jeste minoran, i uopšte nije realističan. Hoću da kažem ta ideja da je ovo hard boiled, realističan stil je potpuno mitološka. Rejmond Čendler je pisac mitova, kriminalističkih mitova, a ne realnosti. Nema veze sa realnošću.

-Vi ste razvili jedan ličan tip pisanja nazvan ‘rutinom’. Šta je zapravo rutina?

B: Tu frazu je u stvari proizveo Alen Ginsberg; ona označava jedan obično humorističan, suzdržan kraći spis, nikada duži od tri ili četiri stranice.

-U ‘Karti koja je eksplodirala’ (The Ticket That Exploded) pišete: 'Ne postoji realna stvar – sve je šou biznis.' Da li su Budizam, Zen, i uopšte Orijentalna misao snažno uticali na vas?

B: Ne. Ja stvarno nisam baš dobro upoznat sa tom literaturom, a još manje sa praksom joge i Zena. Ali po jednom pitanju se u potpunosti slažem, a to je: sve je iluzija.

-Vi smatrate mutaciju jedinim izlazom iz trenutnog stanja. Koje pozitivne znake, faktore, ili sile vidite u ovom trenutku kao vodeće u tom pravcu?

B: Pa postoje faktori raznih vrsta. U stvari, ako pročitate knjigu kakva je 'Biloška programirana bomba' (The Biologic Time Bomb) od Tejlora, videćete da su takve mutacije sasvim u dometu savremene biologije, da se te stvari mogu uraditi, baš sada. Ne moramo da čekamo trista godina. Ali ono na šta on ukazuje jeste da otkrića moderne biologije naši škripavi društveni sistemi ne bi mogli da apsorbuju. Čak i tako prostu stvar kao produženje života: čiji će se život produžiti? Ko je taj ko će odlučiti da li će se životi nekih ljudi produžiti a nekih drugih neće? Političari sigurno nisu kompetentni da donose takve odluke.

-Vi mrzite političare, zar ne?

B: Ne, uopšte ne mrzim političare, političari me ne interesuju. Nalazim da je taj tip uma- potpuno ekstrovertno, na imidž i na moć usmereno razmišljanje- nalazim to dosadnim. Drugim rečima, političari me gnjave; ne mrzim ih. To prosto nije vrsta ličnosti koja me zanima.

-Dakle vi ste u stvari zabavljač i pisac u isto vreme? Volite li da budete zabavljač?

B: Pa, uh, uživam u tome. Ne bih to radio da ne moram. Nisam izvodio javna čitanja dok se nisam vratio u Ameriku, vidite, moja čitanja datiraju iz 1973. Nikada pre toga nisam izvodio čitanja. Počeo sam s tim i video da to mogu dobro da radim i uživam u tome. Prijala mi je reakcija publike. To se razvilo u nešto što je trenutno polovina mojih prihoda. To je vrlo blagotvorno, mnoge stvari koje morate da radite, uživate u njima i dobro je što ste ih morali raditi, poput kuvanja. Ali to su definitivno performansi i to vrlo pažljivo uvežbani performansi.

-Razvili smo jednu vrstu industrijskog društva koje se sad čini ozbiljno van kontrole. Gradovi su očigledno postali preveliki za same sebe, stvaraju unutrašnji pritisak i tenzije. Mislite li da je to centralno za ono o čemu ste vi sve vreme pisali?

B: Moj je osećaj da haos koji vidimo odražava biološku krizu čijeg postojanja je mali broj ljudi svestan. Mislim na kraj vožnje za ovu vrstu. Setite se da sve vrste dođu donekle i dalje od toga ne idu. Dođe se do tačke gde ili mutiraju ili izumru, promene se ili umru, i mislim da je ljudska vrsta došla vrlo blizu ove tačke. Ovo saznanje koje imaju, koje svi imaju u vezi ove biološke krize, odraženo je u haosu koji vidimo.

-Šta mislite o političkim konfliktima?

B: Politički konflikti su samo površinske manifestacije. Ako se konflikt javi možete biti sigurni da izvesni centri moći nameravaju da produže taj konflikt jer se nadaju da profitiraju od te situacije. Baviti se površinskim političkim konfliktima znači napraviti grešku bika u ringu, vi napadate platno. Eto čemu služi politika, da vas nauči platnu. Baš kao što borac sa bikovima uči bika, uči ga da prati, da sluša platno.

-Ko manipuliše platnom?

B: Smrt.

-Šta je smrt?

B: Trik. To je trik rađanja i smrti. Ne može još dugo da potraje, suviše ljudi se opamećuje.

-Osećate li da je bilo definitivne promene u ljudskoj strukturi? Nova svest?

B: Da, mogu da vam dam precizan odgovor na to. Osećam da će promena, mutacija u svesti, da se desi spontano jednom kada se uklone izvesni pritisci koji sada deluju. Osećam da ključni instrument monopola i kontrole koji sprečava ekspanziju svesti predstavlja niz reči koji kontroliše misao, osećanja i prividne čulne impresije ljudskog domaćina.

-Kakav savet imate za političare?

B: Kažite već jednom istinu i onda umuknite zauvek.

-Šta ako ljudi ne žele da se menjaju, ako ne žele novu svest?

B: Da bi se bilo koja vrsta promenila, ako nisu u stanju ili nisu voljni da to učine – mogao sam međutim, na primer, da nagovestim dinosaurusima da težak oklop i džinovska veličina znače brod koji tone, i da bi im bilo dobro da pređu na pogodnosti sisara – ne bih bio voljan niti u stanju da prekonvertujem neraspoloženog dinosaurusa. Mogu vrlo jasno da izrazim svoje osećanje: osećam da sam na brodu koji tone i hoću da siđem.

-A šta je sa kontrolom?

B: Sad, svi političari pretpostavljaju neophodnost kontrole, što je kontrola efikasnija to bolje. Sve političke organizacije teže da funkcionišu kao mašine, da eliminišu nepredvidivi faktor AFEKTA – emociju. Svaka mašina teži da apsorbuje, eliminiše afekat. A opet jedina osoba koja može da pokrene mašinu jeste neko ko ima motiv, ko ima afekat. Ako bi svi pojedinci bili kondicioniranjem dovedeni u stanje mašinske efikasnosti u izvođenju svojih dužnosti morala bi da postoji barem jedna osoba izvan mašine da daje neophodna naređenja; ako bi mašina apsorbovala ili uništila sve one izvan mašine ona bi se usporila i zauvek zaustavila. Svaki nekontrolisani impuls, unutar ljudskog tela i psihe, vodi uništenju organizma.

-Kakvu vrstu organizacije bi tehnološko društvo moglo da ima bez kontrole?

B: Poenta je u tome da mislim da čitava mašina treba da bude eliminisana. Sada kada je ispunila svoju svrhu da nas upozori na opasnosti mašinske kontrole. Eliminisanje svih prirodnih nauka. Ako bi iko trebao da ide u sobe za uništavanje to su definitivno naučnici, da, ja sam definitivno protiv naučnika jer smatram da nauka predstavlja zaveru sa ciljem da uspostavi kao stvarni i jedini univerzum – Univerzum samih naučnika. Oni su zavisnici od realnosti, moraju da imaju stvari toliko stvarne da mogu da ih rukama uhvate. Mi imamo veliku razrađenu mašinu koju mislim da moramo potpuno da rastavimo na delove. Kako bi to uradili potrebni su nam ljudi koji shvataju kako mašina radi – mas mediji – paralelna mogućnost.

-Koju ulogu su džank i opijati imali u vašem životu kao pisca?

B: Moje iskustvo zavisnika bilo mi je veoma korisno kao piscu: čitav sindrom zavisnosti i skidanja s toga i proširenje toga na druge vrste zavisnosti. To mi je dalo mnoštvo materijala. Pisac može da ima koristi od nečega od čega neko drugi ne bi nikako mogao. Ipak bila su to vrlo neprijatna iskustva. Vrlo dosadna iskustva... Čitavo iskustvo adikcije i skidanja sa nje menja čoveka na neki način. Svako bazično iskustvo je takvo, kao kad ste dugo vremena u zatvoru. Niko ko tamo nije bio ne zna kako je tamo. Da, to vas menja.
Adikcija... Sama činjenica adikcije stavlja vas u kontakt sa nekim fundamentalnostima. To je nešto što ne možete da poreknete; to je tu i daje vam osećaj realnosti koji bez toga možda ne bi ste imali. Uvek sam govorio da možda kad bi se šizofrenici navukli na opijate to bi ih izvuklo iz katatonije. Rekli bi im: 'Dobro, ne želiš da se pomeraš – sad, eno ti droge, eno tamo, idi i uzmi je.' Nikad nisam video šizofrenog zavisnika, barem ne dok je na džanku. Oni moraju da budu u dodiru sa realnošću. Barem onoliko koliko je potrebno da nabave drogu i primene je.

-No, šta god drugo džank činio za šizofreniju, on ne vodi daleko u svesnost.

B: Zavisnici su najdosadnija vrsta ljudi koju sam ikada sreo. Imaju sasvim jednosmeran um. Nabavi i fiksaj se. Gnjavaža.

-A šta je sa psihedelicima?

B: Pa, kanabis je koristan. Kada zaglaviš i ne znaš kuda ideš popušiš kanabis i onda vidiš četiri ili pet pravaca u kojima priča može da krene. Niko neće postati pisac koristeći neku od tih droga, ali iz njih mogu izvući koristan materijal. Ne volim ni jedan od jačih psihedelika. Nikad ne bih uzeo LSD... Mrzim ga.

-Probali ste ga? (Očigledno)

B: Probao sam. Prosto ga mrzim. Ne volim taj osećaj... Čini me nervoznim. Koordinacija mi nije dobra i tu je taj metalni ukus u ustima i ništa u vezi toga mi se ne dopada. Uzimao sam meskalin, psilocibin. Jedini kojeg sam mogao stalno da uzimam bio je kanabis.

-Da li vam je išta korisno došlo od meskalina ili psilocibina?

B: Da, ali uglavnom od neprijatne vrste. Postoji jedna zanimljiva stvar, jage, ali nikada nisam uspeo da je nabavim otkako sam napustio Južnu Ameriku. Ona sadrži Banisteriopsis. To je glavni sastojak, mada ne i jedini. Vračevi je koriste da ojačaju svoje moći, da lociraju izgubljene predmete i tako to. Ali nisam bio impresioniran njihovim performansama. Svi mi imamo telepatska iskustva sve vreme. Te stvari nisu retke. To je prosto integralni deo života. Ta sposobnost se verovatno u nekoj meri pojačava bilo kojom drogom koja proširuje svest.

-Da li vaše cut-up spise uređujete sa puno razmišljanja ili ih prosto bacite u vazduh, pa kako ispadnu...?

B: Oboje. Dobijate faktor nasumičnosti. Vaš izbor dolazi u tome šta iskoristite.

-Ako ne zvuči kako treba ponovo promešate i pokušate opet?

B: Jeste. Faktor nasumičnosti vidite u životu svaki put kad pogledate kroz prozor ili kad hodate ulicom. Vaša svesnost je stalno ispresecana nasumičnim faktorima. ja pokušavam da ovo učinim eksplicitnim uzimajući reči i sekući ih. To se ionako dešava sve vreme. To je moja teorija umetnosti. Umetnost vas čini svesnim onoga što već znate a ne znate da znate. To jest, pravim činjenicama percepcije.


*

B: Kao striktni eksperimentator, ja kažem: 'Nauka je čista nauka!' Svi mi (umetnici) smo čisti naučnici koji istražuju različite nivoe činjenica i ako pronađemo nešto gadno nije naša krivica. Ako neko pronađe nekog stvarno gadno izgledajućeg mikroba, da li će prestati samo zato što neki idiot dođe i kaže: 'Pornografe jedan! Moram da kažem da je cela moja porodica bila zgađena prizorom vaših slajdova! Vi i vaše prljave slike!'

*

Nije uvek stvar u dogmi. Nije to dogma kao takva koliko prosto nešto što ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Kao na primer, kada je Sezan prvi put pokazao svoje slike. Ljudi su bili besni, morali su da ih udalje da ne napadaju platna. Oni nisu mogli da vide da je nešto životinja ili riba ili tako nešto samo viđeno iz drugog ugla ili pod drugačijim svetlom. Sada svako dete može da gleda Sezana, je li tako? Ali oni su tada gledali u to i, zato što to nije bilo ono što su navikli da gledaju – onaj stari stil slikanja sa kravama u travi – oni nisu mogli da vide. Sada to svi vide. Džejms Džojs je ljude učinio svesnim njihovog toka svesti a i njega su smatrali nerazumljivim. Sada niko ne smatra 'Uliksa' teškom knjigom. Naravno, 'Fineganovo bdenje' je nešto sasvim drugo.

*

Zašto pišem? Pa, to mi je posao. Od toga živim. Znam kako to da radim. Možete to isto pitati nekog advokata, doktora ili policajca i dobićete isti odgovor. To je ono što umeju da budu. To je ono što rade kao profesiju.

* * *

Нема коментара: