izabrana dela

izabrana dela

уторак, 27. јануар 2009.

RAĐANJE ŽANRA (prikaz knjige)


Bojan Jović
RAĐANJE ŽANRA: Počeci srpske naučno-fantastične književnosti
Institut za književnost i umetnost,
Beograd, 2006

Gradina, br. 19, 2007. str. 348-352
Knjiga Bojana Jovića, RAĐANJE ŽANRA: Počeci srpske naučno-fantastične književnosti, predstavlja redak i stoga hvale vredan pokušaj da se na našim prostorima ozbiljno pozabavi jednim često prezrenim, ili barem potcenjenim žanrom – naučnom fantastikom. Retko tretiran ozbiljno, čak i od strane svojih poklonika, ovaj žanr je izvestan akademski kredibilitet stekao odbranom magistarskih i doktorskih radova posvećenih njemu, pri čemu se ističu oni Zorana Živkovića (kasnije poznatijeg kao pisca), Aleksandra B. Nedeljkovića (danas profesora na kragujevačkom univerzitetu), i samog Bojana Jovića (magistrirao sa temom iz naučne fantastike, a danas radi na Institutu za književnost i umetnost).
Svoje teoretske postavke Jović već u uvodu ovako iznosi: "Izraz 'žanr' u ovom se radu upotrebljava neterminološki, dakle ne kao oznaka za najniži stepen u hijerarhiji književne genologije, literarni oblik sasvim specifičnih i manje-više precizno određenih formalnih i sadržinskih odlika, već pre za najširi skup osobina umetničke pojave koja se približava složenim osobinama (književnog) roda." Iako autor dalje ne obrazlaže ovakvo opredeljenje, stiče se utisak da je ono odabrano zbog 'linije manjeg otpora', jer je svakako lakše govoriti o jednoj difuznoj, maglovito određenoj 'umetničkoj pojavi' nego li o precizno definisanom žanru. Izbegavajući terminološko određenje žanra autor, međutim, donekle oslabljuje i temelje građevine koju je krenuo da sačini. Iako se izraz 'žanr' nalazi u naslovu rada, on nigde drugde sem u citiranoj fusnoti nije pobliže određen, a –što je još gore- dalje se u radu nigde ne može naći ni definicija drugog ključnog termina u naslovu, odnosno – naučne fantastike.
Iako se, dakle, pojam 'naučne fantastike' u ovom radu više podrazumeva nego što se precizno određuje, stiče se utisak da je autor naklonjeniji prevaziđenom poimanju koje ovaj žanr povezuje sa – tehnologijom. Po pitanju odnosa SF-a prema svekolikoj fantastici, istraživaču će, po Joviću, "kao 'differentia specifica', pomoći upravo načelna usmerenost SF-a prema nauci, i to pre svega egzaktnoj, koja svoje rezultate pretvara u tehnička dostignuća." Autor zatim relativizuje ovo stanovište podsećanjem da u SF-u mogu podjednako ubedljivo figurirati i tzv. 'meke' (humanističke) nauke, bez jačih upliva tehnologije, ali ipak propušta da se odredi prema ontološkoj vezi između 'naučne' i fantastike uopšte. Na sličan način, on se dotiče i neporecive bliskosti između žanra utopije, kao vrste pisanja postojeće još u doba antike, i žanra naučne fantastike kao modernog fenomena, ali se prava priroda te veze, kao ni sličnosti i razlike između antičkih i, recimo, devetnaestovekovnih utopija, ne analiziraju, pa se otud u tekstu koji ih pominje teže može zapaziti evolucija, odnosno rađanje žanra.
Dakle, uprkos naslovu, Jović bira da ne govori o žanru, već o ''dugovekim nadnacionalnim tradicijama, književnim i kulturnim pojavama čiji koreni sežu u samo praskozorje čovečanstva'', posežući tako i za famoznim Istinitim pričama Lukijana iz Samosate kao za pretečom naučnofantastične književnosti, ne određujući se pritom prema mogućnosti da delo nastalo u II veku nove ere spada u žanr formiran i prepoznat kao takav tek šesnaest ili sedamnaest vekova kasnije. Umesto toga, autor se zadovoljava samo navođenjem radova koji Istinite priče smatraju punopravnim naučnofantastičnim delom, ali prema njima ne zauzima nikakav stav, time izbegavajući da odgovori na pitanje koje već sam naslov rada nameće – pitanje rađanja žanra. Konkretno, u teoriji preovlađuju tri struje mišljenja o tome kada je naučna fantastika rođena: oni koji posežu čak u antiku, sve do Lukijana (među njima je najuticajniji Darko Suvin), zatim oni nešto skromniji, koji začetak žanra vide u gotskom romanu Frankenštajn Meri Šeli iz 1816. g. (u njih spada, recimo, i Zoran Živković), i najzad oni koji pravi početak vide u periodu tzv. 'petparačke' (eng. pulp) književnosti iz treće decenije XX veka, kada je, uostalom, i rođen termin science fiction (SF). Jović se prema ovom pitanju ne određuje na nedvosmislen niti teoretski zasnovan način, ali se stiče utisak da mu, zbog difuznog pristupa fenomenu, najviše leže teorije koje rađanje 'žanra' smeštaju u II vek n.e.
Ako je već izbegnuto pitanje toga kada je, i kako (pa i zašto) rođen žanr svekolike naučne fantastike, ono o začetnicima tog žanra u okvirima srpske književnosti je, kako se pokazuje, znatno lakše, i na tom terenu se autor nešto bolje snalazi. On za predmet svoje studije uzima tri dela nastala krajem XIX i početkom XX veka: dramu Posle milijon godina (1889) Dragutina J. Ilića, roman Jedna ugašena zvezda (1902) Lazara Komarčića i naučnu fikciju Kroz vasionu i vekove (1928) Milutina Milankovića. Jović se ne bavi pitanjima koja se prosto nameću odabirom teme i naslova, kao što su: 1) može li se uopšte govoriti o žanru izvan određenih društvenih, kulturoloških i tržišnih uslova za postojanje masovne ponude i potražnje za određenom vrstom štiva? 2) koje su i kakve osobenosti (ako ih ima) u srpskom tretmanu motiva (naučne) fantastike? i 3) da li je teorijski opravdano govoriti o naučnoj fantastici u delima koja spadaju u tri različita žanra (drama, roman, naučno-popularni tekst sa elementima fikcije)? Autor se usredsređuje na motive, iz čega se implicitno i indirektno (budući da ne nudi eksplicitnu definiciju SF-a) može pretpostaviti da u njima vidi differentiu specificu žanra, pa tako elemente 'naučne fantastike' vidi i, recimo, u komediji Sterije Popovića Laža i paralaža, gde se –isključivo u ravni dijaloga!- javlja motiv puta na Mesec.
Postavljajući okvire različitih tradicija i njihovih uticaja na opskurne futurističke tekstove s kraja XIX veka, Jović zaključuje "da je prvo delo na balkanskim i srednjoevropskim književnim prostorima koje, uklapajući se u aktuelnu utopijsku raspravu o ulozi nauke i tehnike u progresu društvene zajednice i njihovom neposrednom uticaju na ljudski život, tematizuje odnos svoj-tuđ u nedvosmislenom i jasnom naučnofantastičnom ključu, drama srpskog pisca Dragutina J. Ilića, Posle milijon godina (1889). Ono je ujedno i prva naučnofantastična drama u svetskoj književnosti, i jedno od prvih pravih distopijskih ostvarenja." Propuštajući da definiše šta, zapravo, sačinjava taj samopodrazumevajući "naučnofantastični ključ" i da li se, i po čemu, on razlikuje od ranijih (post)apokaliptičnih spisa sa manjom ili većom religioznom pozadinom, Jović svoju isključivu pažnju posvećuje prepričavanju zapleta ove drame, i upoređivanju prvobitno objavljene, i znatno kasnije doterane verzije njenog teksta. Njegov zaključak, da su praktično svi nivoi strukture dela pretrpeli izmene koje su se odrazile na aspekte smisla u oblasti motivacije likova, umereno je zanimljiv po sebi, ali je njegovo potenciranje u ovom konkretnom radu prilično irelevantno Ono se jedva dotiče glavnih pitanja vezanih za kontekst širi od istorije nastanka ovog opskurnog dela – dakle, pitanja vezanih za mesto Ilićeve drame u kontekstu srpske drame s kraja XIX veka, u kontekstu naučnofantastične drame u svetskoj književnosti (s kojom nije povučena nikakva paralela), i najzad – za kontekst rađanja žanra koji bi ovde, reklo bi se, trebalo da bude ključan.
Roman Lazara Komarčića smešta se u odnos prema motivima fantastičnog putovanja platonističke tradicije, što se ilustruje opširnim prepričavanjem i izdašnim fusnotama sa čitavim deonicama originalnog teksta. Posebno je vredno poglavlje u kome Jović upoređuje i kontrastira ova dva dela, odnosno Ilićevu dramu i Komarčićev roman: oba se posmatraju prevashodno u kontekstu kulturne baštine koju oživljavaju (utopijsko mišljenje kod Ilića; fantastično putovanje i obrazovni, odnosno otkrovenjski roman kod Komarčića). Uprkos plemenitoj tradiciji kojoj, formalno, pripadaju, umetnički dometi ovih dela su, kako i sam autor indirektno priznaje – skromni, budući da se radi o delima "sa tezom", sa naglašenim moralizatorsko-propovedničkim tonom, pri čemu se, u slučaju Jedne ugašene zvezde, može govoriti i o neveštom pripovedanju i strukturi ("na mnogim mestima roman pre podseća na astronomsku studiju ili šetnju planetarijumom"). Nameće se utisak, iako ga autor eksplicitno ne izriče, da se radi o delima skromnih estetskih dometa, čija je današnja vrednost ograničene, kuriozitetske prirode.
To se ne bi moglo reći za treći naslov kojim se ova studija bavi, Milankovićev Kroz vasionu i vekove, ali se isto tako ne bi moglo reći ni da se radi o čisto književnom delu per se. U pitanju je naročit spoj naučno-popularnog, futurološko-fantastičnog i autobiografskog, iznetog u epistolarnoj formi, sa izričitom Milankovićevom namerom (iskazanom i u predgovoru dela) da izloži "jednu lako razumljivu Astronomiju u pismima". Otud je ovo delo manje relevantno za 'rađanje žanra', a više za tradiciju naučno-popularnih štiva namenjenih mlađim inicijantima u oblasti kosmologije.
Na žalost, Jovićev kratki rad (na samo 100 stranica) završava se vrlo naglo, kratkom uporednom analizom tema, ideja i pristupa u navedena tri naslova, a da pritom ne pruža odgovore na osnovna pitanja potaknuta već i samim naslovom. Iz ove knjige, zapravo, ne može se čak zaključiti ni da li je neki žanr ovde uopšte bio rođen, budući da se odabrana tri dela ne stavljaju u kontekst (ionako mršave) tradicije koju su (ako su?) ustanovila. Drugim rečima, Jović ništa ne progovara o eventualnom uticaju Ilića, Komarčića i Milankovića na srpske pisce koji su se nakon njih bavili sličnom tematikom, pa se stoga njegov rad maltene prekida usred rečenice, na gotovo veštački način presečen baš onda kada čitalac očekuje da vidi analizirana dela u punom svetlu, u svetlu 'rođenja žanra'.

Da li je razlog za izostanak te dimenzije rada taj što ova tri dela nisu ostavila nikakvo pomena vredno potomstvo za sobom? Ako je tako, o kakvom onda 'rađanju' govorimo, ako je žanr naučne fantastike u Srba maltene mrtvorođen? Jović to donekle nagoveštava govoreći o odsustvu kritičke recepcije Ilića i, naročito, Komarčića (mada je potonji, ako ništa drugo, jedno vreme barem uživao naklonost čitalaca): "Kada je reč o Komarčiću, iako ga i Jovan Skerlić i Jovan Deretić u svojim istorijama srpske književnosti pominju, oni potpuno zanemaruju naučnofantastični aspekt njegovog stvaralaštva." Ukoliko je, pak, žanr zaista rođen, koji su to naslednici obrađenih autora, i na koji se način ovi odnose prema svojim uzorima? To nam ovaj rad ne kazuje, ali zato Jović i sâm priznaje: "Domaći SF pisci spadaju u marginalnu potkulturnu grupu koja praktično nema ni masovne publike ni finansijske motivacije za stvaranje a nekmoli literarnog ugleda. Stoga se umnogome mogu odrediti pre u terminima sekte nego uobičajene pojave iz književnog života." Ako je stanje već takvo, i ako evidentno ne postoje kulturološki ni tržišni uslovi za opstanak žanra, nije li adekvatniji naslov za ovaj rad bio Rađanje sekte?

Šta god da je bilo rođeno, priča o rođenju, bez i najmanjeg osvrta na detinjstvo ili nagoveštaja (eventualne!) zrelosti, tako ostaje nepotpuna, klimava, i uveliko irelevantna. Njen značaj se iscrpljuje u bogatoj faktografiji, u opširnim citatima iz dela koja će danas malo ko uzeti u ruke iz ljubavi prema lepoj književnosti - dela čiji određeni istorijski značaj može, eventualno, nekoga potaći da još dublje istraži ovu fusnotu u istoriji srpske književnosti i da je dovede u neku vezu sa današnjom sektom naučnofantastičnih zaluđenika. Na svu sreću, najbolji radovi najistaknutijih članova ove sekte (Ilija Bakić, Lidija Beatović, Goran Skrobonja, Dragan R. Filipović, Ratko Radunović, Aleksandar Marković, Ivan Nešić...) zapravo su vrlo daleko od prozaičnih i naivnih utemeljivača 'žanra' kod nas, a da li zrelost njihovih radova ima da zahvali autentično srpskoj tradiciji začetoj (?) kod Ilića, Komarčića i Milankovića, ili uticaju one vitalnije i bogatije, zapadne – ostaje da se vidi u nekom drugom radu.

Нема коментара: