UVRNUTE PRIČE: HELBOJ

Istraživači natprirodnog postali su toliko opšte mesto u savremenom stripu da je čudo da se ne sreću (i ne uzimaju poslove jedni drugima, ili sarađuju) još češće nego što je slučaj, kao na primer u povremenim zajedničkim avanturama Martija Misterije i Dilana Doga. Ova dva junaka, međutim, zasnovana su pre svega na recentnim filmovima i na pop mitologiji. Neki drugi, poput Džona Konstantina, i protiv svoje volje suočavaju se sa misterijama i stvorovima malo dublje ukorenjenim u mistiku i okultizam, zahvaljujući koncepciji lika iz pera otkačeno-genijalnog scenariste Alana Mura. Ipak, svi oni su 'samo' ljudi; poneki, poput Konstantina, imaju izvesne natprirodne moći (on to zove 'magijom'), ali čak i u najmračnijoj ulici teško bi ih bilo pomešati s nekim/nečim što nije ljudsko.

S druge strane, Helboj (za neprijatelje – Anung Un Rama; a ako baš hoćete da izbrojite svoje zube, možete ga zvati i Zver Apokalipse), tek je 'počasni član' ljudskog roda, prihvaćen sa mnogo zaziranja i straha. Začet u Paklu, prizvan od strane nacista ali vaspitan među 'dobrim momcima' iz Biroa za Paranormalnu Odbranu i Istraživanje, ovaj 'dečko' izrastao je u crvenu gromadu mišića koja sa svakim poraženim monstrumom kao da pokušava da ubije i demona u sebi. Njegova kriza identiteta iskazana je nenametljivo, kroz akciju umesto dugačkih spajdermenovskih monologa, i predstavlja možda i najintrigantniji aspekt ovog lika. Stvoren da prizove Apokalipsu i izbriše svet kakav poznajemo a zapravo posvećen zaštiti ljudi od onostranih pretnji, Helboj u sebi oličava suprotnosti između svetla i tame kao malo koji junak još od Mračnog Viteza, Betmena. Upravo u 'sivoj zoni' između porekla (paklenog) i vaspitanja (ljudskog) počiva modernost ovog junaka, bez obzira na prividnu arhaičnost okruženja i likova dominantnih u stripu.

Giljermo del Toro, režiser filma HELBOJ (Hellboy, 2004) ovako opisuje dileme svog protagoniste: ''Duboko u sebi on zna da je običan momak. I to je njegova konačna potvrda u filmu: 'Da, rođen sam kao Antihrist, ali mogu da izaberem da budem čovek!' što je bukvalno najveća potraga koju neki heroj može da izvede u nekom književnom obliku, da otkrije da može da pobedi sudbinu. Da može da pobedi Bogove. Da štagod da su više sile, što znači Bogovi ili Demoni, planirali za ovog junaka, ovaj junak sprečava i prevladava. To prevazilazi obično pesničenje i ide iza akcione scene – to je stvarno prelepa stvar, a takve se ne viđaju često u današnjim filmovima.''

   KORENI   

Helboj, onako kako ga je zamislio i nacrtao Majk Minjola, svoje korene ima u tzv. 'petparačkoj' ili 'pulp' književnosti s kraja XIX i početka XX veka, bar što se tiče tematike i likova. To je svet muškaraca: starijih džentlmena, učenjaka, profesora, istraživača, magova; ljudi koji gravitiraju bibliotekama, univerzitetima, manastirima, starim crkvama i još starijim arheološkim nalazištima; svet ekscentrika, samoizopštenih iz buke i besa modernosti, posvećenih krajnjim okultnim spoznajama; svet autsajdera što u prošlosti traže ključeve za sadašnjost i budućnost. To je, između ostalog, svet iz stravičnih priča Artura Makena, posebno onih iz zbirke The Three Impostors. Ovaj velški pisac, danas slabo poznat izvan kulta najodanijih čitalaca klasične horor književnosti, pisao je o tipičnoj engleskoj gospodi koja sticajem okolnosti, i protiv svoje volje ili interesovanja, dolazi u dodir sa reliktima prošlosti: vradžbinama, crnom magijom, folklorom olako otpisanim kao 'sujeverje'. Poseban njegov doprinos horor mitologiji čine priče o tzv. 'Malom narodu' – patuljastim stvorovima neopisive zlobe, drastično različitim od poznijih, dobroćudnih Tolkinovih patuljaka.

Stvorenja slična njima javljaju se povremeno i u Helbojevom univerzumu – najupečatljivije u kratkoj, ali genijalnoj epizodi 'Leš' (The Corpse). Ona, zapravo, ima manje veze sa Makenom a više sa folklorom koji je ovog pisca inspirisao, u ovom slučaju sa irskom narodnom pričom o Tigu O'Kejnu, raspusnom momku kome 'Mali narod' jedne noći uprti nesmireni leš na leđa i primora ga da mu pronađe mesto počinka. U strip verziji, Helboj mora da pronađe odgovarajuće mesto pre zore, inače patuljci neće vratiti nazad ljudsko dete zamenjeno jednim od svojih... Kod Makena ni Bog Pan nije mrtav – ali to teško da je izvor radosti i veselja kakvim ovo božanstvo pozdravljaju današnje feministkinje i 'drvo-grliteljke'. U čuvenoj noveli 'Veliki bog Pan' produkt opštenja jedne žene sa mitskim božanstvom dovodi do niza perverzija i mutacija koje je publika fin de siecle Londona smatrala opscenim i skandaloznim. Danas se takve metamorfoze redovno dešavaju u slučajevima koje Helboj rešava (istina, sa većim naglaskom na transformacijama i ektoplazmatičnim posednutostima nego na otvorenoj seksualnosti).

Ideju o preživelim oblicima onoga što se smatra legendama preuzeo je Aldžernon Blekvud, još jedan pisac s početka XX veka, koji je pisao: ''Od tako ogromnih sila ili stvorova može ostati jasan trag... preživeli ostatak iz perioda odavno prošlog kada se svest možda manifestovala u oblicima i vidovima koji su se davno povukli pred plimom nadirućeg čovečanstva... oblicima od kojih su samo poezija i legenda sačuvali tračak lebdećeg sećanja, i nazvali ih bogovima, čudovištima, mitskim bićima svih vrsta i sojeva...'' Blekvudov pristup natprirodnom hororu prošaranom folklornim motivima sigurno je uticao na Minjolu, koji ovako objašnjava svoju fascinaciju engleskim narodnim pričama i legendama, kao i engleskim gotskim romanima u kontrastu sa horor pričama drugih naroda: ''Neke od najužasnijih stvari koje sam ikada pročitao jesu orijentalne i japanske priče. Pazite, govorim o stvarima koje su toliko ludački strašne da zapravo postaju komične. S druge strane, Engleska za mene ima mnogo privlačnosti, ne samo zbog folklora ili književne tradicije. Imate vilinske priče, narodne priče, priče o duhovima, gotsku književnost. Mada, sve to imate i u Nemačkoj. Mislim da je suština u tome što Englesku i Evropu ja najbolje razumem. To nas verovatno vraća na dilemu 'poreklo' ili 'vaspitanje' – pošto sam odrastao uz ove [engleske] stvari, i stoga proveo mnogo vremena posvećen njima, u nekoj opštoj slici stvari, one meni imaju smisla.''

Engleskoj književnosti pripada i tradicija 'detektiva natprirodnog'. Radi se o istraživačima koji, pored naučnih, poseduju i okultna saznanja. Praotac ovih likova verovatno je Dr Van Helsing iz romana Drakula – nimalo slučajno, radi se upravo o delu koje je mladog Minjolu doživotno opredelilo hororu u umetnosti. U poznatije književne likove ovog tipa spadaju i Dr Heselijus iz priča Šeridana LeFanua ili Karnaki, 'lovac na duhove' u serijalu Vilijema Houpa Hodžsona, a i sam Blekvud je autor serijala priča o Džonu Sajlensu gde ovaj protagonista koristi svoje poznavanje okultnog da se izbori sa raznolikim natprirodnim pretnjama. Ipak, dug je put od ove uglađene gospode do repatog demona sa ogromnom pesnicom od kamena. A put, neminovno, vodi preko najveće zvezde magazina 'Uvrnute priče' (Weird Tales) i najbitnijeg autora celokupnog tog kruga pisaca u koji spadaju još imena kakva su Lord Danseni, Abraham Merit, Klark Ešton Smit, Metju P. Šil i drugi. Reč je, naravno, o Hauardu Filipsu Lavkraftu.

    PIPCI   

Minjola je u strip ušao preko svoje najveće strasti: da crta čudovišta. Što čudnija, što neverovatnija – to bolje. Teško da je u celokupnoj horor književnosti mogao naći bolji izvor inspiracije nego u delu H.F. Lavkrafta.

Ovaj siromašni džentlmen iz Providensa tvorac je čitave jedne lične 'mitologije' vezane za onostrane entitete: vanzemaljce, bogove, demone, neiskaziva i neopisiva stvorenja koja su nekada davno vladala zemljom ('i opet će, i opet će, ako bude sreće'). U to vreme žanrom je dominirao standardni repertoar folklornih monstruma, poput uobičajenih vampira, vukodlaka, zombija, duhova, trolova i mumija. Lavkraft ga je obogatio svojim kreacijama: čudovišnim 'bogovima' koji ni izgledom, ni motivacijom nisu nalikovali poznatim, pretežno antropomorfnim i antropocentričnim bićima. Aluzije vezane za njihov izgled bile su sačinjene od bizarnih koncepata i stvorova najudaljenijih od fizionomije sisara ili drugih kopnenih životinja. Okean je za Lavkrafta bio svojevrstan 'svemir' u malom: onostrani svet koji zapljuskuje krhke obale ljudskog sveta, neprestano otkidajući metar po metar tla pod našim nogama (ovu metaforu Helboj oživljava tako što u svakoj epizodi, ponekad i više puta, propada kroz podove drevnih kućerina i crkava!). Otud su Lavkraftovi monstrumi pretežno zasnovani na morskim mekušcima – oktopodima, lignjama, morskim zvezdama- ili ljuskarima, poput rakova, kraba i tome sličnih. Oni su, naravno, samo polazna osnova za njegovu grozničavu maštu, koja ih je uvećavala i ukrštala na najoriginalnije načine. Evo nezaboravnog opisa jednog pripadnika 'zvezdanog nakota' iz priče 'Danički užas':

''Leđa su bila pokrivena naizmeničnim crnim i žutim šarama, nalik na krljuštava leđa izvesnih zmija. Najgori je, međutim, bio izgled ispod struka, jer tu je svaka sličnost sa ljudskim nestajala, a čista fantazija počinjala. Koža je bila gusto pokrivena grubim crnim krznom, a sa trbuha je mlitavo visilo desetak dugih zelenkastosivih pipaka sa crvenim usisavajućim ustima na vrhu svakog. Raspored tih pipaka bio je čudan, i činilo se da je u skladu sa simetrijama neke kosmičke geometrije nepoznate Zemlji ili sunčevom sistemu. Na oba kuka bio je, duboko usađen u okrugle ružičaste otvore sa cilijama, po jedan organ nalik na rudimentarno oko; a umesto repa visila je, pozadi, nekakva surla ili pipak, sa purpurnim prstenastim oznakama, i sa mnogim znacima da su to nepotpuno razvijena usta ili grlo.'' ('Danički užas', u knjizi NEKRONOMIKON, Paramecijum, Beograd, 2008.)

Ovakva i još pompeznija čudovišta postala su jedan od zaštitnih znakova 'Helboja': retko koja sveska prođe a da se crveni demon ne obračuna sa ponekim žabolikim stvorom ili ne bude obmotan džinovskim pipcima sa sisaljkama koje Minjola posebno voli da crta. Za divno čudo, ovaj autor uspeo je da pomiri stravičnost Lavkraftovih koncepata sa čistom tabačinom kojom obiluju Helbojeve avanture. Jer, zašto kriti: Helboj i nije neki intelektualni detektiv na tragu gorenavedene gospode iz viktorijanskog doba. Del Toro ga ovako opisuje: ''On malo toga detektuje... Zapravo, evo šta on detektuje: On otvara vrata. Ako je iza njih monstrum, Helboj ga usere od batina. To je čitav raspon njegove istrage. Nije to istraga u stilu 'Dakle ovo vodi ka onome što bi moglo implicirati da...' Ne, to je više u stilu: 'Aha, tu si, 'tico. Traas!''

Uprkos ovakvom 'pulp' pristupu akciji, Minjola ume da svojim svedenim, neobično stilizovanim crtežom nagovesti stravu kao malo koji autor danas. Njegovim crtežom dominiraju jaki kontrasti između crnih površina sa retkim osvetljenim delovima kadra. Suptilni atmosferični nagoveštaji, poput arhetipskih ikona, religoznih ili okultističkih kipova i simbola, arhitektonskih detalja zlokobnih crkava i hramova i kuća starostavnih, ili nagoveštaja nakaznih fizionomija monstruma što samo delimično izviru iz tmine, on uspeva da mrak svojih kadrova nastani demonima strašnijim od bilo čega što bi standardni 'sitan vez' eksplicirao. Time on i na formalnom planu iskazuje osnovnu tematsku preokupaciju stripa- sukob nepomirljivih (?) kontrasta: svetla i tame, božanskog i demonskog, đavolskog i ljudskog, stravičnog i smešnog, duhovnog i akcionog. I u tome uspeva toliko da je već proizveo armije epigona, čak i u Srbiji, gde se 'Helboj' objavljuje tek od prošle godine, ali je ovdašnjim stripadžijama od ranije poznat preko američkih izdanja, i ponekog napisa o njemu iz pera autora čije tekstove možete videti i u ovom broju THINK TANKA.

Zbog svojih ekscentričnosti, tematskih kao i formalnih, ovaj lik ne može da računa na bestseler status jednog 'Spajdermena' ili 'X-Mena', ali je možda i bolje da ostane predmet kulta posvećenika, kao i njegovi književni uzori. Za one koji znaju šta valja, on ima status modernog klasika, o čemu svedoče reči Giljerma Del Toroa: ''Osećam se privilegovanim što mi je data šansa da radim Helboja kao što bi neko bio privilegovan da ga izaberu za režiju nove verzije neke Šekspirove drame u Gloub Teatru. Stripovi su krajnje evoluirani oblik književnosti, i krajnje evoluirani oblik ikonografije, i trebalo bi da ih kao takve poštuju. Mislim da, kada nekome ponude da adaptira klasika poput Henrija Džejmsa ili Tolstoja, oni mu prilaze sa strahopoštovanjem zato što je to klasik. Pa, za mnoge od nas, 'Spajdermen' je klasik, 'Betmen' je klasik, a i 'Helboj' je moderni klasik.''

Helboj je Antihrist reinterpretiran kao običan momak – jedan od nas. A ko među nama, bar ponekad, ne poželi da bude Antihrist, uzvikne 'Aw, crap!' i otera sve dođavola?

(Originalno objavljeno u THINK THANKU)