THE FALL OF THE HOUSE OF USHER= Teško je suditi o ovome, jer ne znam kako zvuči u originalu: prikazana je dubbed verzija, i nimalo mi se ne sviđa ton, ritam i akcentuacija engleskog naratora, koji zadihano, zbrzano, sumanuto, zapenušano čita delove Poove priče. Čak i ako je morao da prati slike, ipak je to nedostatak, jer je onda film morao da traje malo duže: ova zbrzana melodramatičnost definitivno nije odgovarajuća sporom, sumornom i postepenom stupanju ka krešendu koji Poova priča pruža. Stara kuća koju je Svankmejer slikao, sama za sebe, nudi oku lepe prizore zapuštenosti, truleži, raspadanja, ljuštenja, itsl. = ali je daaaleko od izgleda i učinka koji Kuća Ašer treba da ima (bogatstvo, tragovi nekadašnjeg sjaja, prašina na još uvek impresivnom nameštaju…).
BUNAR, KLATNO I NADA je vrlo dobar spoj Poove i De L'Il Adamove priče ("Mučenje nadom"): dobar detalj, pozajmljen iz priče, jeste da se ogroman kostur pruža, naslikan, zidovima i plafonom ćelije, tako da se klatno spušta iz njegovih usta. Fino je napravljena i mašinerija/paravan sa bošovskim prikazima pakla koja se točkićima približava kameri (gl. liku= još jedan nadahnut momenat) i gura ka jami. Kad ovaj napokon izmili napolje, dočeka ga, naravno (kao kod Adama, a za razliku od Poovog hepi enda) mračna figura inkvizitora u mantiji, skrivenog lika, pre kao apstrakcija nego kao ljudski stvor.
THE CASTLE OF OTRANTO je neočekivano duhovit mockumentary, o TV ekipi koja intervjuiše smešnog čikicu-profesora: on 'dokazuje' da se Otrantski zamak nije nalazio u Italiji, kao u romanu, nego u Češkoj. Paralelno s njegovom pričom ide animirano prelistavanje romana, tj. protrčavanje kroz ionako (nenamerno) poluparodičan text, sa nekim zabavnim juxtapozicijama (junaci bez mane i straha, i čikica koji maše iz jame/iskopine, itsl.), što postaje još smešnije kad profesor počne da pokazuje 'naučne' dokaze natprirodnih zbitija iz romana, a kulminira ogromnom šakom viteza koja iznutra ruši kulu na čikicu i ekipu usred rečenice. I animacija i duh ovog filmića podsećaju više na Teri Gilijama nego na ono što bih očekivao od Švankmajera, ali dobro je u svakom slučaju.
IN THE CELLAR: odlična ideja, odlična exekucija: silazak devojčice u podrum kao odiseja metafizičkih užasa. Još na stepeništu sreće sumnjivog čiču koji nudi bombone (pedofil?), i jedva zaobiđe namrštenu spremačicu koja riba stepenište. U podrumu (mračnom i beskrajnom) čuje glasove koji je dozivaju iza rešetaka, ruke se prušaju ka njoj, vidi čoveka koji leži na postelji od uglja i pokriva se njime, te poziva i nju u kolevku čiji je ležaj od uglja; vidi i grotesknu kuvaricu koja od ugljene prašine mesi kolače i peče ih u rerni; naročito je ingeniozan momenat kad uzima krompir iz sanduka, stavi ga u korpicu, okrene se da uzme novi, a kad njega prinese, prethodnog – nema! I tako nekoliko puta- uvek ka praznoj korpi. Ispada da se krompiri sami kotrljaju nazad u sanduk. Kad jedva nekako curica uspe da napuni korpu (boreći se i sa poklopcem sanduka koji izigrava čeljusti), počinje da je juri ogromna crna mačka (uveličana njenim strahom, naravno). Ona beži, i stiže do stepenica i svetla, i kad skoro da se popela na vrh – mačka joj obara korpu, i krompiri se prospu i otkotrljaju nazad u mrak. Ona načas sedne na stepenište, zamišljena, umorna, rezignirana… a onda step by step, siđe s korpicom nazad u mrak… Genijalno.
Нема коментара:
Постави коментар