izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 16. март 2020.

VANREDNO STANJE



U svetlu upravo proglašenog vanrednog stanja u banana "državi" Srbiji odlučio sam da vas počastim mojom prigodnom pričom pod naslovom VANREDNO STANJE koju sam napisao pre 17 godina. Jedno vreme, odavno, bila je već ovde na blogu, pa sam je zatim ubrzo sklonio jer je bila naumljena za moju zbirku sličnih zombi-u-Nišu-i-Banji satiričnih priča ZADUŠNICE I DRUGI UŽASI, ali pošto se ta zbirka nije desila, niti je u izgledu da se uskoro desi, evo opet ove priče – nikad aktuelnije!
Sedite kod kuće, klonite se zaraze, i ČITAJTE!


VANREDNO STANJE

(c) Dejan Ognjanović
Zabranjeno kopiranje, prenošenje ili drugačije neovlašćeno korišćenje


Sedeo sam u kafanu „Kod Đošu“ kad su javili da je počelo sranje. Čeda i Joca su bili sa mene. Pili smo pivo u baštu, pošto je bila vrućina unutra. Flaša mi je bila pri kraju kad čusmo graju, pa reko' daj da dignem dupe i vidim šta se dešava.
            „Koj vam je moj, Rampadžije?“ pitao sam još od vrata. Svi su bili nagrnuli oko televizor, al' ja sam mislio da se nerviraju što „Radnički“ opet gubi, i uopšte se nisam nadao da je nešto ozbiljno. Uostalom, kad se pa nešto ozbiljno desilo u Nišku Banju? Pijane budale, potrišu se za unapred izgubljene utakmice.  
Pogledom sam tražio Stevu, al' umesto za šankom sad je i on stajao s ove strane i gledao u televizor. Onda shvati' da je bagra nešto mnogo ozbiljna, i da ne gledaju utakmicu, nego vesti. Priđo bliže, al' najava se taman završavala: „...Moli se građanstvo da se ponaša prisebno i ne širi paniku. Više vesti čim dobijemo nove izveštaje. Ne menjajte kanal.“
            Onda krenuše reklame.
            „Dobro, 'oće li neko da mi kaže šta ste se tol'ko uzbudili: jel počeo rat, il' šta?“
            Svi u glas počeše da galame, i ja opet ništa nisam razumeo. „Kako to može?“ vikali su jedni. „Ma, nisi ti to dobro čuo!“ ponavljao je neko. „A u kurac, kad svi kokodačete, pet minuta ne mogu da vas utišam!“ nervirao se treći. „Lepo sam čuo. Rekli su: mrtvaci!“ „Ma, to je neka zajebancija. Daj pusti Pink, možda oni javljaju nešto.“
            „Stevo, daj još jedno pivo,“ reko' ja, „i kazuj više čemu ovol'ka galama.“
           Steva je bio ladan ko špricer. Sećam se, još ono kad su nas bombardovali, njega je boleo kurac: „Ma, koj gi jebe u dupe! Ja se ne sakrivam u podrum. Ako 'oće da me utepaju, evo me, tu sam.“ Sve vreme rata sa NATA on je sedeo u svoju kafanu u naselje Ženeva, odma' ispod Banjsku Rampu, pio pivo sa ostali i jebao mater amerikansku svemu što leti.
            Otvorio je flašu i reko: „Jebem li ga, Toša čuo da su rekli – oživeli mrtvaci, digli se iz grobovi, tako nešto. Al' dok sam ja došô do televizor da pojačam, ništa više nije moglo da se razabere.“
            „Eh, baš 'mrtvaci'?“ čudio sam se ja. Toša je najćutljiviji od celu tu bandu, i čak nije ni mnogo glup. Od njega ne bi' očekivao da se na taj način zajebava. „Pa... Šta ti misliš?“
            Steva sleže ramenima: „Ma, boli me kurac i da su mrtvi ustali. Ako im trebam, znaju gde će da me nađu.“
            Ja izađo' na vazduh. Osluškivao sam noć. Stvarno, osećalo se nešto... drugačije.
            „Je l' čujete?“ pitao sam Čedu i Jocu.
            „Šta?“ reče Joca. Iz Čedu su me gledale čet'ri čašice ljute, i on nije ni pokušao da zine.
            „Pa... Buku. Kola. Mnogo gi ima na auto put. I ljudski glasovi... I, još nešto...“
            „Petak je. Uvek je tako uveče kad deca krenu na korzo.“
            „Ma, nije isto,“ reko' ja, mada nisam bio siguran baš kako i po čemu. Al' neke ideje počeše da mi se vrzmaju po glavu: „'Ajmo u Banju.“
            „Koj' ćemo kurac gore u ovo doba?“ To 'gore' značilo je samo jedan kilometar uzbrdo.
            „'Ajde, ću vi objasnim usput.“
            „A... Gde ćemo?“
            „Na groblje.“


            Joca je moj najbolji drugar. Volim ga zato što mi se nikad ne protivi. Mislim, oduvek smo se dobro slagali, i tako to. Uvek je tu kad mi zatreba.
            Njegov fića, istina, odavno je za na otpad, al' nas trojica se nagurasmo unutra i on ga pokrenu skoro iz prvu. Kad dođosmo do glavni put, odma' mi je bilo jasno da se nešto vanredno dešava. Nikad nema ovol'ko kola ovako kasno uveče, petak il' ne-petak. I svi su se spuštali niz banjsko brdo, prema Niš.  
Jebem ti sunce, pomisle' si. Što si ne poneso' flašu! Joca je potezao iz njegovu dok je čekao na kružni tok da se nekako uključi na put prema Banjsko brdo.
            „Sve, sve – al' još mi nije jasno šta ćemo na groblje u sred noć.“
            „Idemo kod Ludog Zareta.“
            Čeda se glasno cerekao.
            Joca je buljio u mene.
            „'Oću izbliza da vidim šta se dešava. I da proverim jednu glasinu.“
            Ludi Zare je išô u školu sa mene. Odnosno, više nije išô nego što jeste, zato su ga na kraj i isterali, al' jedno vreme je bio u moje odeljenje. Još u peti razred je bio siledžija. Tukô je sve živo, uzimao pare deci, niko nije smeo u oči da ga pogleda. Onda je, kad dođoše ratne godine, postao „biznismen“. Posle rata napravio sebi najlepšu vilu u Donje Međurovo. Prošle nedelje se sa audija zakucao u drvo na auto-put prema Trupale. I on i ona njegova Ivana ostali na mesto mrtvi. Čujem da su gi sa'ranili jedno do drugog mada nisu bili ni vereni.
            U Ivanu sam jedno vreme i ja bio zaljubljen, al' to je bilo odavno. S nju, kao golja, nisam imao šanse. Na kraj sam oženio Jasminu, komšiku iz druge ma'ale. Možda nije baš tol'ka lepotica, al' barem dobro kuva i vredna je.
            Nego, sve to nije tol'ko bitno kao ono što sam čuo od Peru. On je, za razliku od mene, išô na Zaretovu saranu. Kaže, zakopali ga zajedno sa ono prstenje što je uvek nosio otkako mu upala sekira u med na ratište. I sa onaj zlatni lanac od pola kile što nikad nije skidao. To nisam pominjao Joci, niti Čedi.
            „Znaš...“ poče Joca, dok je vozio kroz cigansku ma'alu prema groblje, „možda je istina to što su javili na TV. Mislim, ako su stvarno... Mrtvaci...“
            „Jeste – mrtvi se digli!“ cerio se Čeda. „Kô što se digô moj kurac! Ha ha ha! Na kukovo leto!“
            „Pa, dobro, al'... šta ako stvarno jesu?“ mucao je Joca. „Nije pametno da idemo tamo. Vidiš da svi beže.“
            „Slušaj, Joco, nešto ću da ti kažem,“ reko' ja. „Ti si za vreme bombardovanje kao rezervista šiljio patku tu, po sela oko Niš. Zajebavao si se sa ortaci i zarađivao ratne dnevnice za to što si pijan svirao kurcu. Ja sam, kao što znaš, bio na Kosovo. Šes' meseci u Đakovicu, Prizren i okolinu. Kad je bilo najgore sranje. Posle toga, ja se više ne plašim ni od živi, a kamoli od mrtvi.“
            Čeda me je tapšao po rame: „Tako je... Hik!... Tako govori pravi Srbin!“
            „A još jednu stvar da ti kažem koju sam naučio na Kosovo: ponekad se isplati da ideš u suprotni pravac od oni' koji begaju. Koj ne reskira – ne dobija.“
   

            Već smo stigli do grobljansku kapiju kad videsmo jednog od ovi'.
            Išô je nekako nesigurno, kô da je pijan, i lice mu je bilo skroz žuto. Nije baš prijatan prizor, al' vidô sam ja i mnogo gore, oni' dana. Kad smo ga zablesnuli sa farovi, on izbeči oči i nekako se iskrivi u stranu, kô da bi da se zaštiti.
            „Ama... Je l' ovo...?“ čudio se Joca. Čeda je podrignuo.
            „Ne mogu da verujem.“
            „A ti nemoj.“
            Nekol'ko nji' je tumaralo po ulicu, al' nisu mi delovali opasno. Spori. Mlitavi. Mrtvi. Da ga jebem ako ću od ovo da se plašim!
            „I... šta ćemo sad?“ Joca me je gledao kao da se kaje što me je poslušao.
            „Za vas dvojicu ne znam, al' ja izlazim napolje. Mora nešto da proverim. Jeste li s mene, il' će kô pičke da sedite u kola?“
            „Ama... A ova čuda? Ako nas napadnu?“
            „Slušaj, ovi mi ne izgledaju opasni. Za svaki slučaj, od Stevu sam pozajmio palicu za bejzbol kad smo pošli. Ti uzmi neki alat ako imaš u kola, ako ne – samo hodaj iza mene. 'Ajmo, dok nas neko nije pretekô.“
            Kako sam to rekô i izašô napolje, tako vidô Pirketa i njegovu bandu: izlaze iz groblje. E, u kurac! Odma' mi se smrači pred oči. U pesnicu je stezao zlatni lanac.
            „Gde ćete, paceri? Jer niste čuli da su mrtvaci ustali?“
            Dva njegova kompanjona su nosili plastične kese, krcate sa ko zna kakve đinđuve. Cerili su se.
            Izgledô bi glupo da sam se tu okrenuo i vratio u kola. Nisam 'teo da priznam poraz. Zato rekô: „Izašli smo malo u šetnju. Lepo vreme večeras. 'Ajmo, momci. Za mnom.“ I tako uđosmo kroz kapiju. Pirke i ovi njegovi nisu 'teli da se zamlaćuju s nas, videlo se da žure da umaknu sa plen.
            Noć je bila vedra i dobro se videlo na groblje. Čulo se nekakvo jaukanje, mumlanje, čak i vrištanje negde u daljinu.
            „Ko to vrišti?“ štrecao se Joca.
            „Tvoja žena, Radojka! 'Ajde sad, nemoj si pička.“
            Joca poteže iz flašu i ućuta.
            Onda videsmo nešto kako ide na nas. Krupna figura, glavata, ćelava. Zare. Ludi Zare. Ali, seti' se, sad je samo Mrtvi Zare.
            Bio je sav razdrljen: svilena košulja pocepana, oči unezverene. Mumlao je nešto i pipao se za vrat. Priđo' mu na metar. Nije pokazivao da me poznaje, il' da ga je briga što sam tu. Podsećao me na Jocinog ćaleta, koji je završio senilan, u Toponicu, s pomućenu pamet od previše rakiju.
            „Gledaj ga sad,“ reko' ovoj dvojici, koji su stajali iza mene. „Više nije strašan.“ Gurnuo sam ga sa vr' od bejzbol palicu i Zare se zatetura unazad. „Baaaaaa...“ reče on. Čeda se smejao.
            Zare je izgledao kao da 'oće da prođe pored nas. E, ne može, brajko.
            „Gde ćeš be, frajeru? Šta je, pošô si negde?“
            Ovaj je buljio ko idiot. Ja ga opet gurnu' sa palicu, i on se zanese, spotaknu se o grob iza, i pade.
            „Je l' znaš otkad sam čekao ovaj momenat?“ Zamahnuo sam s palicu, pa ga iz svu snagu razvali' u facu. Ona se malo ulubi, al' bez krv. 'Teo sam da vidim krv. Tresnu' ga još jedared, pravo u nosinu, i koske prsnuše. Pa opet, u čelo. I opet. I opet. On pade na zemlju kô džak s kukuruz. „Mamicu ti jebem, šta si ti bolji od mene? Misliš da si neki frajer? E, pa, puši mi kurac, u usta te jebem!“ I onda sam izvadio stojka, pa ispraznio dva piva od večeras pravo na kašu što mu je od lice ostala. Mlaz je oprao sukrvicu i parčići od mozak što su ispali kroz pocepanu facu.
            „E, i ja bi mogô da se olakšam,“ reče Čeda. Joca ustuknu, a onda se i on pridruži. Vala smo ga zajedno okupali bolje nego familija kad ga je spremala za sa'ranu.
            Onda vidô još nešto. Još jedna poznata faca išla je prema nas.
            Ivana.
            Bila je malo raščupana, i sa razdrljenu bluzu, al' inače nije se mnogo razlikovala od onu kako je pamtim. I dalje se pravila da me ne poznaje. Bečila se u nešto kroz mene i tela da prođe kô pored tursko groblje.
            Pa, seko, ne može to tako. Nije lepo.


            I eto, pojebasmo je.
            Prvo ja, onda i Joca. Čedi nije teo da se digne.
            Ko od nas nije sanjao da pojebe Ivanu, onih dana? Al' džabe, nismo bili njena liga. 'Tela je da može skupoceno da se obuče da bi mogla da se svuče.
            Pa, i nije bila nešto posebno. Suva. Ladna. Gnjecava. Ali bar se otimala. To mi se dopalo. Ona moja Jasmina, samo legne kô mrtvo puvalo i ćuti dok ne završim poso.
            Probao sam da joj mesim sise, al' bilo mi nekako gadno kad vido' da mi ostaje otisak od šaku, kao u testo, pa prestado'. Svršio sam unutra. Eh, otkad nisam. Ona moja mi ne da. Mada, beše mi pomalo krivo što joj nisam svršio na facu – to sam oduvek 'teo. Znao sam, posle dva piva, nema šanse da pokušavam još jednom. Nisam 'teo da ispadnem šonja, kao Čeda. Kad je s'vatio da neće da mu se digne, mada ga je treso i bacao u nesves' sve vreme dok smo je ja i Joca bambusali, on reče: „E, momci... Je l' znate vi... da to, što radite... nije normalno?“
            „Aj' ne sviraj kurcu,“ reče mu Joca. On se malo okuražio otkako se olakšao u Ivanu. „'Oćemo li još malo da prošvrljamo po groblje?“
            „Ma, zajebi,“ reko' ja. „Ovi Pirketovi su sigurno opelješili šta je imalo da se pelješi. Žena će mi sere što tol'ko kasnim. Idemo.“
            „A ova? Neće valjda... ovako da je ostavite?“ pitô je Čeda. Pre nego što smo s'vatili koje priča, on uze Jocinu praznu pivsku flašu, u'vati dno u obe šake, pa zabi grlić Ivani pravo u usta. Nešto zakrcka – ne znam da l' staklo il' njeni zubi, il' oba. Gurao je i nabijao dok joj nije došo do grlo i dok joj gust crni sirup nije šibnuo iz usta.
            „Gaaaaaa...“ čulo joj se iz gušu.
            „To! Puši gaaaa!“ smejao se Čeda. 

            I tako se to završi: ne orobismo Zareta, al' barem pojebasmo Ivanu. Kakvi smo baksuzi, još smo i dobro prošli. Mrtvaci što smo gi sretali na groblje i na ulicu nisu nas dirali.
            Kad sam došô kući, Jasmina od vrata poče da mi sandilja: „Gde si dosad, šljokčo šljokavi, crvi te iz'eli! Jesi čuo šta se dešava, bre, vanredno stanje uveli, mrtvaci ustaju iz grobovi, a ti ločeš u kafanu! E, blago meni, mogli su dosad da me iz'edu, kakvog muža i zaštitnika imam!“
            „Ajde, bre, ne toroči po mnogo,“ reko' ja. „Baš će na tebe, takvu, da se zalete da te iz'edu! Šta si se primila tol'ko šta seru na televiziju? Preživeli smo svakakva vanredna stanja, pa ćemo i ovo. Šta ima za večeru?“
            Ja uze' daljinski, a ona ode u kujnu.


20/21.XII 2003.